Kaplan Burovic

Home » Umetnost Kaplana Burovica

Category Archives: Umetnost Kaplana Burovica

PET SATIRA Od Kaplana BUROVIĆA

 Akademik, prof. dr Kaplan Burović poznat je od naših čitalaca kao naučnik, balkanolog, posebno kao albanolog. Ništa manje on je poznat u svetu i kao književnik, autor pesama, poema, pripovedaka, novela i romana. Za njegov roman IZDAJA (Tirana 1965), koji je uveden i u službeni program savremene književnosti jedne zemlje Balkana, Akademija nauka i umetnosti tog naroda proglasila ga i za svog POČASNOG ČLANA. Ovih dana on je spremio za štampu zbirku njegovih satira, od kojih pretstavljamo našim čitaocima samo ovih pet:

 

 

 

 

TITO I KAPLAN

 

Sazna Josip Broz Tito da je Kaplan Burović ne samo dobar, već i veliki šahista, mnogo boli od svog rođaka Besima, koji se proslavio u Bosni i Hercegovini kao takav. Po izveštajima, koji mu stigoše iz Izdrizova, vidi Tito da mu je tamo Kaplan pobio sve oficire redom, pa i komandanta KPD Zamfirovskog. Pošto se Tito držao za velikog šahistu (uobrazio da je i kralja Jugoslavije matirao!), naredi da mu privedu tog Kaplana u njegov kabinet na Dedinje, kod Beograda, da se lično uveri u šahističke sposobnosti ovog političkog osuđenika KPD Idrizovo, kod Skoplja.

Čim stiže Kaplan, kako ono kaže Ivan Mažuranić, brze sluge brzo poslušaše, postaviše Titu šahovsku tablu pod nos, a ovaj, pokazujući Kaplanu nadmeno prstom gde će sesti, reče mu:

-Ostavljam ti bele, da prvi počneš!

Ovako postupaju obično samo oni šahisti, koji imaju posla sa slabijima. Ređajući figure, Kaplan se osmehnu lako, gledajući u Tita krajičkom levog oka.

Kad mu Tito dade ruku za početak igre, Kaplan odmah skide sa table svog kralja, sapućući mu:

“Čekajte tu, veličanstvo, dok svršimo sa Titom!”

Tito ga pogleda sa velikim iznenađenjem, a i uvređen. Misljeći da je Kaplan skinuo kraljicu, rečemu:

-Misliš da sam tako slab šahista, da ćeš me i bez kraljice matirati?!

-Druže Tito,- reče mu Kaplan,- skinuo sam kralja, a ne kraljicu!

-E-e-e!- uskliknu Tito još više iznenađen.- Pa kako ćemo to igrati, Buroviću?! Kako da vas matiram, kad nemate kralja?!

-To vi znate, druže Tito,- reče mu Kaplan.- Ja ne igram sa kraljom i za kralja, jer sam republikanac!

-Republikanac?!… A da što sam ja?!- uskliknu Tito dirnut u taštini svojoj.

-Vis te nekrunisani kralj!- odbrusi mu Kaplan kao iz puške.

-Marko!1) Marko! Marko, bre!- uznemireno pozva Tito odmah Aleksandra Rankovića i naredimu da vrati Kaplana u zatvor i da gatamo izmatira pendrecima.- A, ako se neurazumi – i šmajzerom,- doda Tito, prateći Kaplana zakrvaljenim očima od besa.

Šta su tamo učinili sa nesrećnim Kaplanom, verujem da znate.

______________

1) Marko – pseudonim A.Rankovića iz vremena rata. Ovako ga zvao Tito i posle rata.

 

 

 

ŠTA JE TRAŽIO KAPLAN U ALBANIJU?

 

Kako se zna, čim je izašao iz jugoslovenskog zatvora, Kaplan je emigrirao u Albaniju. Tamo su ga još na samoj granici uhapsili i odmah počeli istragu, jer su za sve emigrante sumnjali da su poslati kojekavom neprijateljskom misijom, zadatkomod UDB-e. Utoliko više za nesrećnog Kaplana, čiji je stariji brat bio i pukovnik JNA, a za koga su u Albaniji mislili da je general, i to UDB-e.

Jednog dana, njegov isljednik Sali Šatri, mrzovoljan što odKaplana ne otkri ništa interesantno, valjano za njega i albanski SIGURIMI, upita ga:

-Pa šta to tražite onda u Albaniju?!

Iako je i Kaplan bio ništa manje mrzovoljan ovakvim isljeđivanjem i tretmanom, sasvim hladnokrvno, ali sa jednim očitim ironičnim izrazom lica, odgovori mu:

-Moja majka, perući veš na obali Beloga Drima…Vi sigurno znate gde izvire i kuda teče Beli Drim?!…U Metohiji!…Zatim, kod prevoja Morina, ulazi u Albaniju i uliva se u vaš Drim, koji nije ni beo, niti crn…ali ne i bezbojan…ima i on svoju boju…

Kapetan Sali Šatri, koji znavaše da je Kaplan stvarno prešao granicu preplivavanjem reke, upre oči u njega radoznalo.

-Tako, da znate,- nastavi Kaplan njegovu ispovest.- Moja majka se vrati sa obale Beloga Drima u našu jadnu kolibu plačući.

-Što ti je, majko, što plačes?!- upitah je uznemiren.

Tada mi ona reče:

„Kaplane, sine moj! Perući veš pokraj Belog Drima, pade mi ona stvar u reku! Odne mi je reka nizvodu, Kaplane!”

-Kao dobar plivač što sam,- nastavi on.- odmah se digoh na noge i rekoh majci: “Ne brini, mila majko moja, jer navičas idem ja i naći ću ti je sigurno!”

Isljednik ga pogleda sa podozrenjem, pa upita:

-I…što hoćete sa ovim da kažete?

-Pa-a…eto!- nastavi Kaplan mirno.- Bacih se u reku i njen tok me dovede u Albaniju!

-Tako?!…Ali zašto?!

-Pa rekoh vam, druže Albancu…došao sam da tražim onu stvar…majčinu…

-Aha!- doseti se kapetan Sali Šatri i odmah, preko telefona, a zatim i pismeno, u službenom raportu, izvesti svoje pretpostavljene u albanski SIGURIMI, da je Kaplan došao u Albaniju sa misijom, specijalnim zadatkom jugoslovenske UDB-e, da pronađe pičku materinu.

Posle 33 godina zatvora, kad je stigao u Švajcarskoj, upitaše ga švajcarske kolege iz Saveza književnika:

-Pa, šta bi, Buroviću?!…Nađe li u Albaniju ono što si tražio?!

-Kako da ne?!- reče im on.- Pa ima li toga koji u Albaniji nije našao i neće naći ono što traži?! Naši su pretci od vremena rekli: “Ko ne zna što su muke teške, neka pređe Albaniju peške!”

 

 

 

 

 

BUROVIĆ, GABRIJEL I GAJTANI

Malo vremena posle smrti Pjetra Arbnoria, eks-pretsednik Albanskog parlamenta, koji beše poslat u Vatikan kao albanski ambasador, jednog majskog dana, iz Ženeve, gde mi je učinio pasaportizaciju1) lično Flavio Kotti, tada pretsednik Švajcarske, odleteh avijonom za Albaniju, kao obično, za štampanje mojih knjiga.

Kako svrših posao u štampariji, izađoh gradom da vidim je li se promenila što Tirana za vreme mog otsustva. Zatim sedoh da se odmorim i popijem kavu pred bufe OPERA, u samom centru grada. Eks-zatvorenici, čim me videše, okupiše se da me pozdrave i pitaju kad sam stigao, kako sam i što novo pišem. Primakosmo dva stola, jer se okupiše mnogo i jedan nas nije zapremao.

Književnik Bedri Muftari ispriča nam prvi kako su ga opomenuli sa beleškom u biografiji zato što se druži samnom. Rekli su mu (A ko drugo do Gago, kako posprdno nazivaju Gani Demira?!) da sam ja ništa manje već agent UDB-e i da zato dolazim u Tirani, da prikupljam podatke i pripremim ustanak Vlaha za otcepljenje onih teritorija Jugo-Zapadne Albanije, koje je još 1916. godine Vlah Temistoklo Grmenji proglasio za zasebnu državu, Vlašku Republiku.

Ja im ispričah kako je Gago, kad je bio u Ženevi kod svojih kćeri, stražario pred ulazom u zgradu, gde stanujem, da vidi ko me posećuje. Čim bi koji Albanac izašao iz moga stana, on bi ga uhvatio i rekao mu:

“Što tražiš kod Kaplana? Zar ne znaš da je agent UDB-e?! Ako te još jednom vidimo da mu pređeš prag, uvešćemo te u crnu listu, pa ćemo intervenirati i kod švajcarskih vlasti da te oteraju iz Švajcarske!”

Tako jednog dana, kad iz mog stana izađe jedan švajcarski ministar, Gago ga sa svojim kolegama odmah zaustavi i poče mu govoriti na albanskom jeziku da sam ja agent UDB-e. Ovaj mu odmah odvrati na francuskom jeziku da ne razume šta mu to kaže, pošto ne poznaje taj jezik. Tada mu Gago, misleci da ima posla sa kakvim običnim Švajcarcem, reče na albanskom, a njegov kolega prevede na francuskom:

“Nije dobro što idete kod Kaplana, jer on je agent UDB-e!”

“A-a, agent UDB-e?! Znate, da nas ne čuje ko,- primače im se u poverenju švajcarski ministar,- ja sam šef UDB-e!

Svi prisutni prsnuše u smeh.

Bedrija nastavi:

-Jeste li čuli da je umro Pjetar Arbnori čim je stigao u Vatikan?

-Da, da, čuo sam,- odgovorih mu u očekivanju šta će drugo reći Bedrija, koji je bio nastrojen da izmišlja mnoge stvari.

Obojica smo lično poznavali Pjetra. Ja sam bio sa njim i u istoj ćeliji zatvora u Burelju.

-Pjetar je bio mlađi od vas!- nastavi on odmah.

-Da, mlađi.

-A vi, kad mislite da umrete?- upita me iznenada.

-Hm!- učinih ja lako se osmehnuvši.- Znate kako je stvar sa mojom smrću?! Do danas tri puta je Gospod Bog poslao svog anđela Gabrijela2) da mi uzme dušu.

Svi me pogledaše začuđeno, jer su pomislili da ću se uvrediti od pitanja koje mi postavi Bedrija.

-Prvi put bio sam u zatvor Idrizovo, u Makedoniji. Stražari zatvora, razume se, nisu dozvolili Gabrijelu da uđe, a ni uprava zatvora mu nije dozvolila da se sretne samnom, iako im se pretstavio kao moj otac. Moji drugovi iz UDB-e, zato što sam im matirao Tita u šahu, behu me kaznili bez prava susreta ni s kim. Znači, bio sam u potpunoj izolaciji. Ovako sam se spasio Gabrijela. I kažite zatim da nam UDB-a nije pravila nikada nikakvo dobro! Meni je spasila život! Da me nisu uhapsili i kaznili izoliranjem, danas ja ne bih bio živ i ovde, sa vama.

Tada se i moje kolege iz albanskog zatvora osmehnuše, posebno Bedrija, koji znavaše sasvim dobro kakvi su mi drugovi bili oni iz Titove UDB-e.

-Drugi put, kad je došao Gabrijel da mi uzme dušu, kako znate, bio sam u zatvor Burelja. “Sikter!- rečemu Enver Hodža.- Dužan mi je Kaplan 43 godina zatvora! Dok ih ne održi do samog kraja, sve jednu za drugom, ne dozvoljavam mu da izađe iz zatvora ni kao leš!3) Zatim, zar još niste shvatili vi da se ovo mesto zove Burelj i da Burelj na albanskom jeziku znači„ulaziš, ali ne izlaziš!“?!”

„Druže Envere,- rečemu Gabrijel,- nisam došao da ga oslobodim zatvora, već da mu dušu uzmem!“

„E-e?! Misliš da ćeš ti mene prevariti?! Rodio sam se ja pre prevare, druže Gabrijele! Ti hoćeš da Kaplana spasiš od tortura?! Neka jednom održi sve 43 godine, koliko ga osudio narodni sud, potom ćemo videti što ćemo učiniti sa njim…”

“Pa i ja ću mu sa mukama uzeti dušu, druže Envere,- nastavi Gabrijel,- jer i sa Svevišnjim ima neke neprečišćene račune!

“Cu!- izdra se na njega Enver Hodža.- Zašto, kako me znaš ti mene?! Da ne misliš da ja nisam sposoban da mu sa mukama oduzmem dušu, pa mi zato trebaš ti, da me ti učiš i instruiraš! Ja sam oduzeo dušu i Mehmed Šehu4), kamoli Kaplanu Buroviću! Hajde, gubi mi se s očiju, jer ću inače i tebi priljepiti jednu deseticu!”5)

“Ali, druže Envere, ja sam strani državljanin!- reče mu Gabrijel,- Kao stranog državljanina vi nemate pravo da me kaznite za neprijateljsku propagandu!“

„Zašto?! Zar Kaplan Burović, koga sam kaznio sa tri ipo desetica za neprijateljsku propagandu, nije strani državljanin?! Ne pitam ja ni za ove zakone, koje sam lično izglasao, ovde, u Albaniji, druže Gabrijele, kamoli i za međunarodne zakone! Nego-o, hajde, gubi se iz Albanije dok nisam naredio mojim crvenogušcima6) da te ščepaju i strpaju u zatvor, jer i onako sa vašim Bogom nemam diplomatske odnose. On ne priznaje mene, ama i ja ne priznajem njega. U Albaniji sam ja i Bog i Gabrijel! Sem sebe, ja ne poznajem i ne priznajem nikoga!

-Eto, ovako se spasih od smrti i po drugi put,- rekoh mojim kolegama iz zatvora u Burelju.

-A treći put?-potstače me Bedrija.

-E-eh! Treći put, neverovatno, ali istinito, treći su me put spasili moji verni Ulcinjani, ali i mojzet, koga sam poslao kao bedel7) na onaj svet!- nastavih ja.- Kako treba da znate, ja sam pasaportiziran u Ulcinj. Druga je stvar što mi tamo ne dozvoljavaju da registriram ni ženidbu u emigraciji, niti decu rođenu van granica Crne Gore. Sva sreća što I mene još nisu ispisali iz matične knjige rođenih. Ali, tamo piše da sam oženjen sa tetovčankom Feriha Hajrulah, koja – pošto se razvela od mene sudski, udala se za Adema Gajtani-a. Ne znam samo kako su joj to moji drugovi iz UDB-e dozvolili. Ne zato što im je još uvek trebala za njihove potrebe, već I zato što po važećim zakonima, jedna žena, koja je registrirana u braku sa jednim muškarcem, ne može se registrirati u brak I sa jednim drugim. Mora da su je mnogo mrzeli oni iz UDB-e, jer – kako kaže Bahri Brisku8) – ona me napustila zato što sam ja bio agent UDB-e.

-Bahri Brisku piše za nju da je bila velika patriotkinja, super Albanka!- dodadeBedrija.

-Da, da, imaš pravo! Baš tako piše, iako zna da je na albanskom jeziku samo natucala, jer joj je maternji bio turski!

-Čudi nas kako je Bahri Brisku, kad je došao u Albaniju 1971, nije poveo sa sobom da je pretstavi Enveru Hodži. Kažu da je bila i jako lepa!

-Ostavi me, Bedrija, da završim!- rekoh mu i nastavih.- Ovako Gabrijel, polazeći od toga što sam pasošiziran u Ulcinj, pođe tamo da me traži. Ali, moji verni Ulcinjani, ne samo što mu ne rekoše moju adresu u Švajcarskoj, već se i pričiniše kao da me i ne poznaju. Štaviše, i upitaše ga:

“Kaplan Resuli?! Ko je ovaj Kaplan Resuli?!…Po prvi put čujemo za njega!”

-I službenica Matičnog otseka mu reče: “U našim knjigama ne postoji niko sa imenom Kaplan Resuli! Niti je ikad postojao!” I reče mu istinu, jer me ona tamo imađaše sa imenom Kaplan Resulbegović!

Bedrija i svi drugi mrdnuše glavama u znak potvrđivanja, jer su se najzad ubedili da je Kaplan Resuli samo moj pseudonim, kojim sam u Albaniji objavljivao moja dela, a ne kako su to tvrdili, pa i tvrde dan-danas Ismail Kadare sa njegovim Enverovcima, da mi je pravo ime Kaplan Resuli, ali sam ga sada slovenizirao u Resulbegović da bih se dodvorio Srbima i Crnogorcima.

-Ali jedan špijun,- nastavih,- jer špijuna ima svukud, i u našem Ulcinju, reče Gabrijelu: “Kaplan Resuli se oženio u Tetovo sa Feriha Hajrullah! Idite tamo, jer ona sigurno zna gde je!” I eto, Gebarijel ode za Tetovo, nađe Ferihaju, upita je gde joj je muž i, čim mu ga ona pokaza rukom, baci se na njega kao tigar, ščepa ga za vrat, stegnu mu grlo i, dok nesrećnik nije ni shavtio šta se to zbiva sa njim, Gabrijel mu uze dušu. Zatim ode kod Gospoda Boga i raportira mu da je ovaj put, i pored svih teškoća, najzad izvršio njegovo naređenje.

Svi me pogledaše začuđeno, dok im ja rekoh:

-Tako me Gospod Bog više nema u listama živih, pa i ne šalje Gabrijela da mi uzme dušu!

Bedrija iskolači oči i reče:

-Znači vi niste vi, Kaplan?! Vi ste sada samo njegova senka!

-Ne, Bedrija, ne! Ja sam onaj koji sam oduvek bio, Kaplan, glavom i bradom!

-Kako, kad vam je dušu oduzeo Gabrijel?

-Pa nije meni oduzeo dušu Gabrijel!

-A da kome, onda?!

-Pa rekoh vam, mom zetu, Ademu Gajtani, jer je on bio Ferihajin muž, pa ode bedel za mene na onaj svet.

-E-e!- blenuše svi iznenađeni.- Ode na onaj svet bedel Adem Gajtani za vas?!

-Za mene ili za sebe, neću da znam! Ko mu reče da se oženi mojom ženom?!

-Aha!- učini Bedrija zamišljen.- Sada sam shvatio zašto je ova druga vaša žena ostala neudata! Sigurno su kandidati za ženidbu saznali kako je završio vaš zet Adem Gajtani i nijedan se ne usuđuje da se oženi vašom drugom ženom, da i njemu ne skoču u grlo Gabrijel!

Verujem da je ovo razlog i što se moja treća žena ne razvodi od mene, da ne ostane neudata. Ili, ko zna, možda i ona čeka da me uhapse švajcarske vlasti.

Ulcinj,

dana 25. maja 2006.

________________

1) Pasaportizacija – registracija stanovanja i življenja, mesta stalnog boravka.

2) Gabrijela muslimani nazivaju Džebrail Emin i misle da njega šalje Bog da uzme đušu onome koga je odredio da umre.

3) Ovo nije šala, Enver Hodža nije dozvoljavao bliskima da uzmu i sahrane ni leš umrlog sve dok ne prođe vreme za koje je kažnjen.

4) Mehmed Šehu – španski borac, pretsednik vlade Albanije, koga je likvidirao E.Hodža da ne smeta Ramizu Aliji da dođe na vlast posle njegove smrti.

5) Deseticom se zvala kazna od 10 godina zatvora za neprijateljsku propagandu.

6) Crvenogušci – policajci Envera Hodže nosili su oko vrata, pod gušom, jednu crenu pantliku, pa su se po tome zvali i gushkuq = “crvenogušac”.

7) Bedel – za vreme turske okupacije, kad je sinu kojeg bogataša došlo vreme za otsluženje vojnog roka, mogao je platiti koju osobu da otsluži za njega obavezni vojni rok. Ovaj zamenik zvao se na turskom jeziku bedel.

8) Brisku Bahrija – agent jugoslovenske UDB-e i albanskog SIGURIMI-a, koji je izašao i pred sud kao lažni svedok optužnice protiv Akademika Burovića. Pisao je za eks-suprugu Akademika da je bila velika albanska patriotskinja i da se u Jugoslaviji razvela od njega upravo zato što je ovaj uhapšen od UDB-e kao agent UDB-e!

 

 

 

 

 

 

 

KADARE I GABRIJEL

Kako je priznao i sâm Ismail Kadare preko svojih napisa, on je imao jako tesno prijateljtvo sa oficirima SIGURIMI-a Envera Hodže, koji su ulazili i izlazili u njegov stan kao kod svoje kuće. Jedan od njih je bio i Fatbardh Rustemi, koji je – za svoje veliko prijateljstvo sa najvećim enverovskim književnikom – objavio čitavu knjigu od 208 stranica, a pod naslovom KAŽEM DA POZNAJEM KADAREA.

A SIGURIMI, kako se već zna, uvukao je svoje ljude, izviđače, ili kako kaže narod – spijune – svugde. I u Centralni Komitet Boga, slavljen bio. Pa i u Politbiro! Tako oni otkriše dan, pa i čas i tačan minut kad će Bog poslati Gabrijela da uzme dušu Kadareu.

Fatbardh Rustemi, kao veliki prijatelj Kadarea, otkri mu ovo, iako je to bilo jako-jako tajno, top-sekret, kako kažu oni.

Tada Kadare izvede Gabrijelu svoju suprugu, lepu Elenu, razume se – u kostumu Svete Eve. A žena, kako treba da već znate, uvela je u flašu i samog Satanu, glavnog šejtana – tobe stakfurulah (!), kamoli božjeg anđela, jadnog Gabrijela, koji poče da se liže, guta i balavi, čim je vide.

Tako Gabrijel, kad je izašao iz spavaće sobe, reče Ismailu Kadare, koji ga čekaše u hodnik:

-Idi, druže Ismaile, namaži lice sa katramom, ocrni ga što više budeš mogao i tako, pošto te imam na listi belih, a ne crnaca, na dan kad će me Bog poslati da ti uzmem dušu, ja ću te tražiti među belima i Bogu ću raportirati da nisam mogao da te nađem.

Kako se zdogovori, tako Kadare i učini. Na bazi uputstava, koja mu dade Gabrijel, poče da crni svoje lice i, iz dana u dan, što mu se više bližio čas smrti, više i sa većom pažnjom, revnosnije ga crnio. To crnenje dostiže dotle, da ga jednog dana, ni sama Elena nije prepoznala. Kad joj se uvuče Kadare u krevet, misleći da je on, kao obično, tamo – u hodniku, ona mu reče:

-O Ismaile, Boga ti, sa ovim crncem za što si se zdogovorio?!

-Ćuti bre, ženo, jer nisam crnac! Ja sam tvoj muž!- reče joj Kadare uz samo uho, šapatom.

-Aha, ti si, Malo!- učini Elena, nazivajući ga sa imenom od milošte i pribi se uz njega sa posebnom strašću.

Na određeni dan od Boga za smrt Kadarea, Gabrijel siđe sa neba i – pravo u stan Kadarea, ali tamo nađe samo Elenu. Izlazeći na vrata, učini joj ovaj kompliment:

-Nisi ni najmanje ostarela, bre Leno! Strasna i temperamentna si, slatka, kao u mlade dane!

Zatim iskoči na uluci i pođe Tiranom da traži Kadarea.

U sam centar grada, gde je nekada Kadare podigao veličanstveni spomenik svom Enveru Hodži, koji je nezahvalni narod srušio, iako se jadan beše nakatranisao i ocrnio majstorski, prepozna ga i odmah potrča, baci mu se u grlo da mu oduzme dušu, kako mu je to naređeno od Boga.

-Druže Gabrijele, druže Gabrijele, što to činite, zadaviste me, bre?! Zar ste zaboravili naš dogovor, vaše obećanje, moju Elenu?!- reče mu Kadare gušeći se.

-Kako ste vi izvršavali naređenja vašeg Envera Hodže, izvršavam i ja naređenja mog Boga!- reče mu Gabrijel stežući mu grlo.- A Elenu mi ne spominjite! Ona je izvršavala samo dužnost svoju i naređenja svoje i tvoje partije…

Kadareu iskočiše oblutci očiju kao jaja od patke i poslednja reč koju izusti bi:

-Gabrijele, dobro što mi dušu uze, ali zašto mi obraz ocrni!

-Nisam ti ga ja ocrnio, Kadare! Ni ja, ni Satana! Sam si ga ocrnio, jer nisi hteo da živiš kao ostali!

Pesnik sa Kosmeta Kadri Osmani, eks-komunista i eks-Enverovac, nekadašnji kolega Ismaila Kadare, potrča glavom bez obzira iz Prištine u Tiranu, koliko po zemlji, toliko i nebom, da mu očita opelo jadnome, jer – kao bezbožniku i bezverniku, kakav je bio pokojni Ismail Kadare, ni hodža niti pop nisu pristali da ga opevaju.

-Pa, da ne smrdi više na ovom svetu,- opravda nam se Kadri Osmani,- opevah mu opelo i sahranih ga, pokoj mu duši trulloj i vesela mu lepa Elena!

Tirana,

dana 07. maja 2006.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

P L E H – (ÐUBRE)

Kad je umro Enver Hodža, kako sigurno znate, skupi se plenum Centralon Komiteta Partije rada Albanije i reši da promeni ime Državnom Universitetu Tirane u Universitet “Enver Hodža”. Pionirsku organizaciju Albanije preimenovaše u Pionirska Organizacija “Enver Hodža”. Pomorsku luku Duresa isto tako preimenovaše u Pomorska Luka “Enver Hodža”. A ovako redom i mnoge druge ekonomske i društvene organizacije, kulturne i naučne institucije, preduzeća, koperative, ferme, ulice i uličice, od severa do juga zemlje. Sve preimenovaše i nazvaše imenom Enver Hodža.

Izgledalo je kao da će se sva zemlja, čitava Albanija, od sada zvati “Enver Hodža”. Kult ličnosti, koji – i za života pokojnika – beše dostigao vrh, sada dostiže nove vrhove i nadvrhove, nepoznate u istoriji Albanije, pa i sveta. Nadmaši i samog Stalina! Ime i slava Envera Hodže razvi se i nadlete ne samo čitavu zemlju, pritiskajući sve i svašta, već se uvuče i u duši ljudi, i u njihovu svest i potsvest. Zato nisu ni shvaćali šta se to zbiva sa njima, kako se to fizički i psihički dograđuju, uzvišavaju i prolepšaju.

Jedan od ovih, sigurno član plenuma Centralnog Komiteta Partije rada Albanije (koja je pretendirala da je i “komunistička”!), pa – sigurno – i član Politbiroa te partije, moguće iz grada Ðirokastra, kao i sâm pokojnik, uze reč i reče sa najvećom ozbiljnošću, pa i na svečan način, sasvim svečano, onako kako to zahtevaše i situacija:

-Drugovi i drugarice, predlažem da se od sada i Partija rada Albanije, naša mila partija, naša herojska partija, nazove Partia Leniniste Enver Hoxha (Partija Lenjinistička Enver Hodža)!

Frenetično pljeskanje prosledi predlog Ðirokastričanina, koji je gledao na sve strane sale gordo, ali i sa razrogačenim očima, da možda neko neće pljeskati njegov predlog, koji mu se sigurno pričini genijalnim, pa zato je očekivao da uđe i u istoriju, predlog i on.

Jedan član plenuma, sigurno Skadranin, jer se tamo ističu za ekspresni humor, pa i za smelost, pošto je pljeskao dugo kao i svi ostali, uze reč odmah posle Ðirokastričanina i reče:

-Ja nemam ništa protiv predloga našeg druga Ðirokastričanina, jer ma što učinili za ovekovečenje imena našeg jako-jako volenog vođe, jako dragocenog i nezaboravnog druga Envera, nije ništa u odnosu na ono što je on učinio za sve nas. Znači, u principu ja se slažem sa drugom Ðirokastričaninom, da i našu voljenu i dragu partiju, našu herojsku partiju, nazovemo imenom velikog Envera Hodže.

Opet burno pljeskanje.

Pošto udahnu kao sa grcanjem, ni da mu je ko čupao pluća, Skadranim nastavi prudentno:

-Ali, drugovi i drugarice, treba da imamo predoči kako će se nazvati naša partija kratko, inicijalno, kad budemo ujedinili prva slova, kako to činimo danas što za Partiju rada Albanije kažemo kratko PRA. Znači, vidite jednom, molim vas lepo, što nam ispada kad Partia Leniniste Enver Hoxha budemo napisali kratko!

Svi članovi plenuma, svi prisutni, pa i straže i sluge, ko hotimično a ko i nehotice, instiktivno, ko glasno, a ko i bezglasno, učiniše:

Partia Leniniste Enver Hoxha…P…L…E…H…PLE…H…PLE…PL…P…ë…ë…ë!

Mnogima reč PLEH (= ÐUBRE) zastade u grlo. I pored toga ona se raširi na sve strane sale, zažubori, promumla odjednom i odjeknu, muklo i zloslutno.

I odjednom sve kao da se naelektrizova, kao da se diže uvis, nakostreši i naježi. Mnogima se učini ni da se i sâm pokojnik digao sa samrtnog postolja.

Ne samo oči, već svo poprsje Envera Hodže, tu – iza leđa presidijuma, štrcalo je bes i mržnju, jedan bes i jednu mržnju nezapamćenu, nepoznatu do tada, do tog dana i tog momenta.

Ali protiv koga se tako mnogo naljutio njihov dragi vođa?! Protiv Ðirokastričana, koji učini taj predlog?! Protiv Skadranina, koji učini tu konstataciju?! Ili protiv roditelja, koji su ga tako nazvali?!

-ÐUBRE!…ÐUBRE!…ÐUBRE!…

Učini im se kao da se sva sala ispunila đubretom.

Mnogi osetiše i sebe kao gomilu đubreta…u toj velikoj sali, koliko svečanoj, toliko i posmrtnoj.

-ÐUBRE!- odjeknu duboko i u njihovoj dušu.

Iako su se šetali sa plenuna u plenum, sa kongresa u kongres, pa im je još od vremena koješta došlo na vrh nosa, još od vremena, i nehotice, oni su nanjušili ne samo oko sebe, već i u sebe, u svojoj duši, jednu trulost i gnojenje, jedno na đubre zaudaranje, smrđenje, bazdenje, koje se više nije moglo ni kriti, niti podnositi. Nije se više trpelo. U ovoj sali i na ovom plenumu, ovom prilikom – posebno. Svega se namah setiše i od svega se uplašiše.

Broj onih, kojima se ono ÐUBRE učini kao suština svih trogodišnjih i petogodišnjih planova vladavine njihovog Envera Hodže, njihove slepe privrženosti njemu, slepe vere i slepe nade, slepih nastojanja i pregnuća, ne beše malen. Mnogima se izraz lica odmah izmeni, ukiseli, izopači. Mnogi razrogačiše oči i sa stravičnim čuđenjem. A mnogima strah izbi i na oči. Obuze ih drhtavica. Naježi im se koža. Pokojemu izbi na oči i bes, pa pogleda levo-desno, nije li ga ko čuo kad ono izgovori ÐU-ÐUBRE. Nije bio mali broj ni onih koji su od straha sasvim utrnuli, sledili se.

Uznemirenje obuze sve. Više od ma koga samog Ðirokastičana, onog što učini taj predlog. Ali i Skadranina. Posebno članove Politbiroa. Među njima i Ramiza Aliju, koga već behu izabrali za novog šefa partije, i Adilja Čarčani-a, koji je bio član Politbiroa, pa i aktuelni presednik vlade Albanije.

Diskusija za novo ime partije ne oduži se mnogo. Naprotiv, bila je sasvimkratka.

Tako, kako sigurno znate, zahvaljujući skraćenici imena partije, ali i zahvaljujući starni komunistima, koji nikada nisu izostajali na ovim plenum ima ove partije, taj nesrećni dan Partija rada Albanije spasi se od novog imena Partija Lenjinistička Enver Hodža.

Ali, ne treba se čuditi ako je, kad bude umro sadašnji šef partije Ramiz Alija, nazovu Partija Lenjinistička Enver Hodža – Ramiz Alija i – skraćeno – PLEHRA (= Ðubreta). A kad bude umro presednik vlade Albanije Adilj Čarčani, tadaće je sigurno nazvati Partija Lenjinistička Adilj Čarčani. I – skraćeno – PLAČ, što na albanskom jeziku znači DA PUKNEŠ!

Zatvor u Burelju,

Albanija, dana 25. maja 1985.

______________

BELEŠKA : Čim je napisanaova pripovetka, rasprostranjena je usmeno, kaoanegdota, među zatvorenicima u Burelju, ali i u rukopisu. Kad je autor pušten iz zatvora, odmah ju je ponudio za štampuli stu Tirane DRITA, glavni organ Saveza književnika i umetnika Albanije. Pošto je redakcija ovog lista, iako je u međuvremenu objavljena demokratija, odbila da je objavi (Lično Skender Bučpapaj), autor je šale za štampanje u Jugoslaviju, Švajcarskoj, SAD. U Švajcarsku je objavljuje privatno (vidi knjigu Etleve MINXALLI: KAPLLAN RESULI – biografija, Ženeva 1991), u SAD mu je objavljuje list DIELLI, Boston, mart 1992. Zatim mu je objavljuju i u Tirani, u listu KOMBI, Tirana 1992. Ova pripovetka je dramatizirana od samih Albanaca i prikazana je 1994. od Radio-Televizije Albanije, kojom je tada upravljao pomenuti Skender Bučpapaj, kasnije ambasador Albanije u Švajcarskoj. Dramatizacija je izazvala burne ovacije, kao i dugi 45-minutni intervju AkademikaBurovića, koga su svi Albanci do tada slavili kao Mandelu Albanije. Zločesti Ismail Kadare, iako se već bio “izjavio” protiv komunizma i Envera Hodže, odmah je reagovao preko medija, nazvavši Akademika Burovića ÐUBRETINOM. Pripovetka je prevedena i objavljena i na mnoge strane jezike. Na srpskom je prevedena od samog autora. Ovde se objavljuje po prvi put.- REDAKCIJA.

Advertisements

PESNIK VENKO MARKOVSKI I JA

Povodom njegove knjige GOLI OTOK – OSTRVO SMRTI –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Imam u ruke delo Venka Markovskog GOLI OTOK – OSTROV NA SMRTTA, objavljeno u Skoplje 2009, znači pre koji mesec.
Venko Markovski je poznato pero od pre rata, ne samo u Makedoniji, već širom eks-Jugoslavije, pa i sveta. Posle rata on je jedan od osnivača literarnog jezika makedonskog naroda, kome i pripada po svome poreklu, ali – zbog mnogih nesuglasica sa Josipom Brozom i njegovom klikom – negira postojanje makedonske nacije, a pretendiranjem da su Bugari. On je na bugarskom jeziku i napisao ovu knjigu, koju su na makedonski preveli sa rukopisa Mite Gošev i Branko Cvetkovski.
Knjiga nosi podnaslov gnevnik vo pisma. I stvarno, ovo nije dnevnik, već gnevnik, jer sa stranice na stranicu V.Markovski samo ispoljava svoj gnev, tu i tamo i opravdan.
Ne samo što je u obliku pisama, već i zato što nije napisan u odgovarajuće vreme, on ne pretstavlja stvaran dnevnik. Imamo posla sa jednim imaginarnim dnevnikom, napisan po izlasku iz zatvora, a gde se u formi pisama iznose doživljaji i sećanja iz vremena zatvora.
Po prvi put Venko je uhapšen 1949. godine, sigurno kao informbirovac, ali “pod pritisok na opštestveno mislenje vo Bugarija i vo svetot i po protestot na Trigve Li, togašniot sekretar na OON” – kako kaže on – bio je oslobođen.
Krajem avgusta 1955, sa pseudonimom Leopardi, objavio je na srpskom poemu SUVREMENI PARADOKSI, koja je razdata ilegalnim putem. Tu, između ostalog, kaže:

Revolucija ne zna za grijeh.
Revolucija ne zna za smijeh.
Revolucija proždite i djecu svoju.
Ona se rađa u stomaku,
a stari u glavi…
Na Belom dvoru gavran gače.
Vožd revolucije, revoluciji skida gaće.
Zakon opljačkan, pljačka ozakonjena.

On pretendira: “Toa e poema što go razobličuva jugoslovenskoto predavstvo, jugoslovenskata realnost pod krvavoto tiranstvo na Tito i edinstveniot protest vo svetot vo toa vreme koj e napišan, pečaten i rasprostranet” (str. 34).
Preko Paraskeve Manasieve, spikerka Radio-Skoplja, ja sam u proleće 1955. upoznao Venka Markoskog i dao mu da pročita moju poemu BOJANA, objavljena kao zasebna knjiga u Dubrovniku 1952. godine, a zatim preštampana u listu ISKRA Br. 4, Beograd 1953. Istovremeno je preštampana i u časopisu POLET Br. 4, Zagreb 1953. Ko god hoće može da proveri ovo. Znači, V.Markovski nema pravo kad kaže da je njegova poema SUVREMENI PARADOKS “edinstveniot protest vo svetot vo toa vreme”, jer sam ja protestirao pune tri godine pre njega. I ne na ilegalan način, niti pseudonimom, već pravim imenom i prezimenom, pa i javno, u obe metropole Jugoslavije, nazivajući Jugoslaviju Josipa Broza Tita Golgotom, koju su pritisle ljute rane. Kako se zna, na svim jezicima sveta, Golgota simbolizira mesto patnji i stradanja.
Istina je da sam ja razobličio ne samo titoističku izdaju, već i stalinističku izdaju: obale joj s obe strane / Pritisnule ljute rane! Upravo zato se Venku moja poema nije svidela, pa mi je iskritikova opako i naopako, gore od onog Markovića u Beogradu. To je i razlog što se više nismo sreli. Ipak mi uze jedan primerak moje objavljene poeme sa rečima: “Pročitaću je još jednom, na tenane!” Da li ju je stvarno pročitao još jednom ili ne – ne znam. Znam samo da mi je više nije vratio.
Na strani 37 njegove knjige vidite što piše:

“Ne ja slušam nitu pesnata na Vardar…A tuka, pokraj mene, pod karpestite zidovi na starata zandana teče niz Skopje, niz mojot roden grad – sinot na Šara – Vardarot, toj borec i voin, toj nespokoen mačenik, toj smel budilnik na Bugarija, odi i vee snežna griva niz nokta, odi i pee strašna pesna. Pesnata povikuva na zakletva, golgoti i raspetija. Toj maten mladenec na Vrutok i sega pod Kameniot most pominuva, i sega razvejuva snežna griva, i sega redi strašna pesna. Taa pesna nadaleku se nosi i istekuva. Taa pesna so moken glas i vo mojot sluh se nosi i istekuva so buren ek i vo mojot duh…”

Ko god poznaje moju poemu, rećiće da ju je Venko naučio napamet i, svesno ili nesvesno, eto gde ju je izlio. Ne kažem da mi je poemi napravio plagijat u prozi, ali – ako uporedite taj njegov pasus sa mojom poemom – ne možete da ne priznate “buren ek” te poeme u duši Venka Markovskog.
I ne samo ja!
Pre njega je istupio punim imenom i prezimenom, preko štampe, i Milovan Ðilas. Venko Markovski poznaje sasvim dobro Ðilasovo delo ANATOMIJA JEDNOG MORALA (vidite str. 19), koje je objavljeno negde krajem decembra 1953, ili u januaru 1954., u časopisu MISAO.
Venko Markovski ga možda zato mrzi, jer mu je prethodio i kao pisac, disident, i kao politički uhapšenik. A možda i zato što je Ðilas svojevremeno bio najveći antistalinista Jugoslavije i celoga sveta, agens spiritus, duševni inspirator i vođa V antistalinističkog Kongresa Komunističke partije Jugoslavije.
Kako iz moje poeme tako i iz dela Milovana Ðilasa nema sumnje da je mnogo što naučio, da se nadahnuo i postao ono što je bio – antititoista.
Interesantno: dok spominje sve moguće uhapšene komuniste-informbirovce, književnika Radovana Zogovića nam ne spominje nigde. Možda zato što je i nakon hapšenja ostao idolopoklonik Josipa Broza Tita.
Treba znati da je ovo delo napisao krajem 1980. godine. Znači, posle osude Aleksandra Rankovića, kada je likvidiran Goli Otok i naveliko počeo da se topi socijal-fašistički teror Josipa Broza Tita. U to vreme on je sigurno znao da ja nastavljam da čamim u albaskom stratištu zvano Burelji. Neka što mi nigde ne spominje ime, pa ni disidentni roman IZDAJA (Tirana 1965 i 1967), već mi negira i disidentnu poemu BOJANA, što od njega nisam očekivao, jer je imao mogućnosti da mi pritekne u pomoć. A kako svi, tako i on, mora da je bio svestan da je albanski zatvor Burelji bio strašniji i od Stalinovog Gulaga, pa i od Titovog Golog Otoka.
On kaže da je neki drvodelac, zvani Srebrov od Veles, predao poemu vlastima i – 7. januara 1956. Venka su uhapsili po drugi put, osudili na 5 godina strogog zatvora i 2 godine gubljenja građanskih prava. Zatvor je izdržao na Golom Otoku, zajedno sa ostalim informbirovcima.
Posle Venka uhapsili su i mene. Od prvog dana hapšenja sumnjao sam da me denoncirao, između ostalih, i on. Iz dana u dan sam očekivao da me suoče sa njegovom izjavom, kao što su me suočili sa izjavama drugih, pa i sa izjavom albanskog književnika Adem Demači. Ali je istina da ne samo što mi nisu predočili kakvu izjavu Venka Markovskog, već mi ni njegovo ime nisu spomenuli. Ni pod istragom, niti pred sudom. Pa ni ime Paraskeve.
Njegov opis Golog Otoka je sjajan. I demaskiranje Josipa Broza. Njegov gnev je opravdan, legitiman i sasvim razumljiv. Ali njegov stalinizam je neopravdan, pa i neoprostiv. Pa zar Venko Markovski, ni pošto je izveo živu glavu sa tog ostrva smrti, sa tog titoističkog pakla, ni 1980. godine, kada je ovo pisao, nije shvatio da je Stalin bio Tito SSSR?! Dođuše, moguće da nije bio tako krvoločan, ali to najbolje znaju građani SSSR i mi ostavljamo njima da nam kažu ko je i šta je bio Stalin, jer su oni za to i najkompetentniji.
Mi možemo i treba da svedočimo samo za Tita, jer njega smo lično poznavali i imali na grbači. Od njega smo patili i stradali. Venko Markovski, kao takav, jeste verodostojan svedok i ja mu verujem sve što o njemu kaže. Tito nije bio komunista. On je bio antikomunistički monstruum. A da oni u SSSR nisu bili boli od njega, dovoljna je činjenica da su ovoj ubici jugoslovenskih komunista – “onie što učestvuvale vo Oktobarskata revolucija” – dodelili ordenje: Za pobedu, Lenjina, Oktobarske revolucije i druga. Ovo mi, Jugosloveni, nikada nećemo zaboraviti i nikada im nećemo oprostiti. Najvećem antilenjinisti na svetu dali su orden Lenjina! Može li se ovo zaboraviti?! Može li se ovo oprostiti?! Nikad i do veka! Zato i kažem: Kako je Venko Markovski, i pošto je postao svestan ovoga, dekorisanja Josipa Broza Tita od učesnika u Oktobarskoj revoluciji, mogao da ih opet nazove drugovima, da ih opet smatra za svoje drugove i da nastavlja svoju borbu uz njih i sa njima.
Ali – što korim Venka Markovskog, kad sam i ja učinio mnogo veću grešku od njega?!1) Ne kažem: A ko nije grešio?! Naprotiv – blago onima koji se ni na koji način ne ogrešiše!

_________________
1) Kako se već zna, Akademik Burović je po izdržanom zatvoru prebegao u Albaniju, odakle je mislio da pređe u SSSR, ali su ga Albanci nasilno zadržali tu i, pošto su im propali svi pokušaju da ga vrate Josipu Brozu Titu, uhapsili su ga, osudili na 43. godine monstruoznog zatvora, razorili mu porodicu, masakrirali decu, 10 puta su ga na živo odrali, u doslovnom smislu ove reči, tražeći od njega da porekne svoja društveno-politička ubeđenja, jugoslovensku nacionalnost i državljanstvo, pa i očinstvo svojoj rođenoj deci.- REDAKTOR.

Назад на врх

SIMIĆ I NJEGOVA POEZIJA

Mileta Simić je do sada objavio tri zbirke pesama, sve tri u Beogradu: ZAVEJANI PUTI (2006), ŽIVOT U PESMI (2008) i OD BISERA NISKA (2010). Znači svake druge godine nova zbirka pesama, svaka od po preko 100 stranica i sa oko 100 pesama: svaka sa po preko 1000 stihova.
Zavejani putevi života, po svemu izgleda, podmladili su ga, pa je uzjahao Pegaza i juri ne samo polima života, već i planinama evropskih Golgota. Pošto je sabrao sva gorka iskustva sa svoje, srpske Golgote, evo ga kako iskušava i svetske, pa ima mogućnosti da ih uporedi, stavi na vagi i da nam koješta nepoznatog kaže. Sigurno sa tim težnjama i aspiracijama, sa tim željama, jednu za drugom on nam stavi u ruke tri zbirke pesama, u jednom relativno kratkom vremenu svog stvaranja, od svega četiri godina.
Ovaj mladi pesnik od 65 kalendarskih godina, da je počeo stvaranje kao ostali pesnici, u pesničko doba, stasu i uzrastu, sigurno bi sada proslavio izdanje svoje stote zbirke pesama, moguće bi nam stavio u ruke i koju poemu, pa i epos, ako u međuvremenu ne bi sjahao Pegaza i uzjahao kakvog proznog magarca.
Hrabro, Čika Miša, jer sam i ja (svoju treću etapu života i stvaranja!) započeo upravo u godinama vašeg starta, na čuđenje i iznenađenje svih, koji su očekivali od mene da se utopim u čašu rakije i razočarenja, očajanja i predaje.
Kao ptica Feniks poleteh iz praha i pepela, ne samo da dopunim od vremena izrečenu reč, već i da dam primer mojim pesničkim kolegama, kao što su i meni dali drugi, u konkretnom slučaju naš veleslavni vojvoda ratnika i pesnika Marko Miljanov.
Imate sreću što ste propevali bez mojih potresnih nesreća i muka, bez onog mog gorkog i krvavog iskustva, za koje nam Njegoš reče: „Bez muke se pjesma ne ispoja!“
Naš Mileta je počeo sa objavljivanjem svojih prvih pesama, kao i sa svojom prvom zbirkom, u sasvim zrelim godinama, kad i afirmirani pesnici odlaze – u penziju.
Rođen 08.VII.1946. godine u Mladenovcu, malom pitomom gradu Šumadije, on je počeo da piše, kao i svi drugi mladići, ljubavne stihove, ali ih, valjda zbog stidljivosti, nije objavljivao. Godine 1967. prelazi u Švajcarskoj, pa nešto ovi zavejani putevi života, a nešto i prijatelji, ubediše ga da počne i sa objavljivanjem. No, ne samo teren, već i vremena su se izmenila. Izmenila su se i osećanja. Izmenilo se mnogo sto-šta, da ne kažemo sve. On sada ne piše samo ljubavnu poeziju. Život ga u međuvremenu, pošto je ispio Njegoševu „času žuči i čašu meda“, naučio i mnogo čemu drugom. Tako on sada, uz ljubavnu poeziju, piše i boemsku, pa i rodoljubivu. Piše o svemu i svačemu što vidi oko sebe, onako kako to vidi i doživljava, oseća, jednostavno i iskreno, jezikom svakidašnjice, jezikom čoveka skromnih pretenzija, svestan svoje moći, dužine koraka i visine svog pesničkog poleta.
Prve su mu pesme videle svetlost dana na stranicama zajedničkih zbornika: SAZVEŽÐA, ZAVEŠTANJA, NOĆ BOEMA, GARAVI SOKAK i ALMANAH. Objavili su mu ih prijatelji. I, pošto im se svideše, pošto videše u njegovim stihovima stvarnu pesničku žilu, nagovoriše ga da ih sakupi, da objavi i njegovu prvu zbirku.
Kažu da apetit raste jedući. Tako Mileti nije bilo potrebno da ga ma ko potstakne da objavi drugu, pa i treću zbirku pesama. I kako je koju zbirku objavio, tako se i podmlađivao, nadahnjivao. Iz godine u godinu mlađi i krepkiji, snažniji. Pa eto tako, u ovim njegovim podmlađenim danima on nalazi smisao svog života i postojanja upravo u poeziji. Zato je rado čita, pa je rado i piše, stvara. Kako kaže i naslovom svoje druge zbirke, on nalazi svoj Život u pesmi.
I ma da mu je život prezasićen tužnim događajima, pričama i nemilim preživljajima, koje njegove stihove neretko prožimaju setnim tonovima, tu i tamo i pesimističkim, on nalazi dovoljno snage da ih provejava optimizmom i da s njima smelo ide Proleću u susret.
Kao svaki pesnik, posebno bohem, Mileta voli i čašicu rakije, čašu vina, koje se „niz grlo sliva, stomak nežno greje“, sigurno i reminiscencije njegove retrospekive, pa i jakšićevske boheme, genima nasljeđene. Kao svaki pesnik, on voli i ženu, kojoj se u više pesama obraća, iako zna da, neretko, njena ljubav je koliko iskrena, toliko i lažna.

…Možda se varam!?
Ona je
samo san,
bajka
koja počiva
u mojim grudima.

Kao lep san on voli i svoju suprugu, koja nije samo san, u mašti njegovoj, jer mu ispunjava svakidašnjicu. Zato je njegova poezija, posvećena lepom polu, koliko eterična, toliko i stvarna, koliko fantastična, toliko i konkretna.
Pesnika uzbuđuje sve, pogotovo nepravda, gubitak bliskih, dragih osoba. Pesnički oseća bol, lični i opšti, koji nastojava da ublaži boemskim pesmama, pa i čašom vina:

…da brige
u vinu utopimo…
Donesi nam
još jedan bokal
dobrog vina,
boje rubina,
što nam razum
uzima!

I makoliko bio uzbuđen, makoliko ga duboko kosnuo bol, ma koliko se utopio u vinu i ma koliko mu vino razum uzelo, on ne gubi prisebnost: Izdži, izdrži!- poziva smerno, poziva druge, pa i sebe.
Svoje emocije, nedoumice, sumnje, isčekivanja, nadu ili razočaranje on obuzdava, čini sve da on vlada njima, da ga ne obore, da ga ne savladaju, da ga ne ponesu. Naprotiv, junački ih je poneo i nosi, često i prkoseći.
Prirodno i on voli sve što je lepo, primamljivo, zanimljivo i potrebno u ovom životu, sve što zaslužuje da se voli. On voli, kako rekosmo, i čašu vina, i ženu i prirodu, i slobodu. Ali – preko svega – on voli svoju rodnu grudu, Šumadiju, svoju Srbiju, koja ga zgreva i raspaljuje, uzbuđuje, obliva snagom i milinom, čudesno podkrepljuje i podmlađuje, pa ga i diže na noge da stane „bezdušnim ubicama na krvavi put“.
Ovako se zavejani putevi prokrčavaju, otvaraju i skreću na pravi, široki, otvoreni put, na život u pesmi, ili na ulogu pesme u životu. Iako daleko od ognjišta svog, od domaje svoje, on živi sa njom i buktinju slobode ne ispušta iz ruku, svestan da joj se u ovim teškim danima rastrojstva i pesmom može priteći u pomoć, posebno kad tu pesmu prožima vera u Velikog Brata i optimizam da „…na istoku nebo nežno žari“.
Njegovo srce, kao srce svakog domaji odanog sina, koji je – kako Simić kaže – deo nje, veruje u svetliju budućnost srpskog naroda i Srbije.

Verujem da ona
još uvek
dovoljno snage ima
da hrabro i mudro
krene u bolje sutra,
sa svojim sinovima.

Sa svojim sinovima on je siguran da će ona kao ptica Feniks izroniti iz tame, iz mračnih vekova punih tuge, patnje, bola. Izroniti i poleteti svojoj sjajnoj budućnosti, svojoj gordosti i svom legitimnom ponosu.
Kao pesnik Simić je liričar. Piše rodoljubivu, ljubavnu i boemsku poeziju. Njegove su pesme u sasvim slobodnom stihu, bez rime i ritma, bez strofa, slobodne od svačeg klasičnog, od svih stega, onako kako bi hteo da bude i sâm. I ako gde vidite strofu ili rimu, znajte da je sasvim slučajna, nikad tražena, iznurena. Ona je prirodan izraz njegovog pesničkog nadahnuća. Stihove ovog pesnika, sasvim transparentne, organizira samo misao i osećaj, ideja, koja je uvek konkretna, ovozemaljska, sasvim shvatliva. Na prvi spoljašnji pogled modernistička, u stvari je realistična i militantna. Bogata je i stilskim izražajnim sredstvima, metaforama, posebno apostrofama.
Mileta Simić je član Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj, Saveza književnika u otadžbini i rasejanju, kao i Književnog kluba „Branko Ćopić“ u Beogradu. Ovom svojom trećom zbirkom pesama Čika Mileta je sebe dostojno konfirmirao i afirmirao kao pesnika, mlađi od najmlađeg.

Pogledi – Akadеmik Kaplan Burović i poema “Bojana”

(Povodom šezdesete godišnjice disidentstva akademika Burovića)

Ovih dana se puni 60-godina od objavljivanja poeme BOJANA po prvi put, u Dubrovniku, septembra 1952. godine, preštampana u listu ISKRA br. 4, Beograd 1953., a posle nekoliko dana i u časopisu POLET br. 4, Zagreb, 1953. Njen mladi autor Kaplan Burović tek što bješe izašao iz jugoslovenskog zatvora. Umjesto da se pribere i uplašeno povuče, kako su učinili skoro svi, on je odmah raspalio po jugoslovenskoj stvarnosti i Titovom „specijalnom socijalizmu”, ali ne kao njegovi prethodnici, ni sa zapadnih (buržuaskih) pozicija, niti sa istočnih (informbirovkih i stalinističkih) pozicija. Kaplan Burović je poseban, sasvim originalan i, do dana današnjeg, nedostiživ disident. On ne pravi razliku između Titovog i Stalinovog „socijalizma”. Ma da Stalinov socijalizam još nije okusio, on je po Titovom socijalizmu razumeo o kakvom se to „socijalizmu” radi i tamo, u SSSR i njenim gubernijama. Zato, jednakom merom šiba i po jednom i po drugom, smjelo i nemilosrdno, kao niko do tada, ni u Jugoslaviji, ni ma gdje drugo na svijetu.

Poemom BOJANA Kaplan Burović je zaslužio zvanje Disidenta Br. 1 Jugoslavije, Balkana i Evrope, pa i svijeta. Izvolite je uporediti sa svim disidentnim djelima ostalih autora, jugoslovenskih i svijetskih.

Iako zabranjena, pa i dan-danas svakako sputana, ova je poema do sada objavljena oko 50 puta. Prevedena je na više stranih jezika, posebno na balkanske, pa je njome (i ne samo njome!) njen autor vršio i eksport disidencije, što se jasno vidi u makedonskoj i posebno u albanskoj književnosti.

Zbog nje je Kaplan Burović hapšen u Jugoslaviji, a posle emigriranja – i u Albaniji. Razorena mu je i porodica u Jugoslaviji i – druga – u Albaniji. Čini se sve da mu se razori i ova treća – u Švajcarskoj, gdje se isto tako proganja i zlostavlja: njegove kosti melju oba glavna švajcarska mlina – socijalističko-stalinistički i buržuaski. Progonjena su mu i hapšena i djeca, unuci, pa mu se proganjaju i hapse i dan danas. Kćerka mu je masakrirana sred Tirane, supruga prostituirana, a unuk od 5 mjeseci – ubijen u utrobi nevjeste sina, dok unuk od kćerke – ne možete ni zamisliti zločine koji su učinjeni i čine se nad njim. U Albaniji i u Švajcarskoj!

Akademik Burović je proganjan i aktuelno se proganja ništa manje već od pet država, pa se opravdano kaže i piše da se protiv njega vodi svijetski rat. Zločini koji su učinjeni i čine se dan-danas nad glavom ovog književnika i naučnika su nezabelježeni i nepamćeni u istoriji čovječanstva, monstruozni, bez presedana: pošto su ga uhapsili u Albaniji i osudili na doživotnu robiju potpuno nevinog (Potražnjom iz Beograda!), odrali su ga i na živo do 10 puta, tražeći od njega da porekne jugoslovensko (srpsko-crnogrsko) državljanstvo, srpsko-crnogorsku nacionalnost, svoja društveno-politička ubjeđenja, pa i očinstvo svojoj djeci! A pošto im se nije pokorio, činili su i čine sve da ga fizički likvidiraju. Na njega su vršeni i vrše se stalno atentati, klasični i sofisticirani, pretežno otrovom: izazvan mu je infark miokardis i nastavljaju sa provokacijama da mu izazovu i drugi. Sa druge strane vlasti Crne Gore provociraju ga da se lično obračuna sa huliganima (Da bi ga zatim uhapsili!), koji ga, instruirani koliko od njih, toliko i od albanskih vlasti, svakako napadaju preko svih medija, svakakvim klevetama, lažima i falsifikatima, javno ga uznemirvaju, najprljavije psuju i izazivaju, huškajući protiv njega i njegovu rođenu braću. Albanska mafija ga stavila i u permamentnu psihičku obradu, da bi mu izazvala depresiju i razočaranje, kako bi i on izvršio samoubistvo, što su postigli sa nekim drugima, kolege i drugovi akademika, prof. dr Kaplana Burovića.

Akademik Burović nije samo autor BOJANE. On je autor i mnogih drugih značajnih djela, isto tako disidentnih, pjesama i poema, pripovijedaka i novela, pa i romana. Disidentan je i njegov famozni roman IZDAJA, koji je od samih Albanaca proglašen za remek djelo albanske proze svih vremena, pa su jedno vrijeme Akademika uveli i u program književnosti za škole svih kategorija i universitet u Albaniji.

Na stotine su oni koji su se izrazili za književno i naučno stvaranje ovog Akademika, pa i za poemu BOJANA. I samo ređanjem njihovih imena napunili bismo nekoliko kolona ovog lista. Ko želi da se upozna sa njima i šta su oni rekli o njemu i o poemi, neka vidi izdanje Akademika Burovića 60 GODINA DISIDENCIJE, Ulcinj 2012. Mi ćemo ovdje navesti samo nekoliko njih:

ŠIMUNOVIĆ, Ante – dubrovački književnik: „Poema BOJANA nas zapanjuje svačim, prvenstveno idejama, a zatim i stihom svojim, metaforama…” (: Predgovor prvog izdanja poeme BOJANA kao zasebna knjiga, Dubrovnik, 1952.)

GAZIVODA, Mihailo – crnogorski književnik, eks-učitelj Akademika Burovića: „ Iz vaše poeme vidi se jasno da sam imao pravo kad sam vam još kao učeniku četvrtog razreda osnovne škole rekao da imate žilu pjesničkog talenta. Vaša poema je napisana sa vidljivom umjetničkom vještinom. Rekao bih i jako-jako lijepo. Neosporivo je da ste pjesnički nadahnut i da ćete jednog dana sigurno imati i uspjeha.

U poemi ” Bojana ” vi ne govorite samo o Albaniji, već i o Jugoslaviji. Raduje me što ste shvatili aktuelnu situaciju Albanije, koja je stvarno takva, kako je vi metaforično prikazujete : ona je prekrita svakojakim ljutim ranama, pa je pretvorena i u jednu stvarnu Golgotu. Do ovdje vaša poema je ne samo umjetnički, već i ideološki sasvim ispravna.

Ali vi, za rijeku Bojanu, koja na jednoj strani pripada Albaniji a na drugoj Jugoslaviji, kažete :

Obale joj s obe strane

Pritisnule ljute rane.

A to znači da nije prekrita ranama samo Albanija, već i naša Jugoslavija. Preko svega, u produžetku, vi nazivate G o l g o t o m (!!!) ne samo Albaniju, već i našu Jugoslaviju.

Ja ne kažem da i mi, u Jugoslaviji, nemamo rana i problema. Iz rata smo jedva izašli, pa se još uvijek liječimo. A i buržuasko društvo nam je ostavilo u naslijeđe dosta rana. I pored toga, Jugoslavija nije prekrita ranama. Sljedstveno – nije ni Golgota. Posebno za vas i vašu porodicu: vaš brat je viši oficir JNA. Jedna od glavnih uljica grada Ulcinja nosi ime vašeg rođaka Ćazima…” (: “Tražite u Jugoslaviji što je pozitivno i pjevajte za njene ljepote”, u djelu Antona Burovića BOJANA – ZASTAVA DISIDENCIJE,- Ulcinj 2005, str. 60-61.)

ĐILAS, Milovan – književnik, član Politbiroa CK SKJ: “Ja poznajem lično vašeg brata, majora, i željio bih da idete njegovim stopama, pa da tako budete njegov dostojan brat. U suprotnom, čujte me Buroviću, ako i dalje budete ovako pjevali, tako ćemo vam pritisnuti glavu da ćete umjesto pjevanja započeti lelek!” (Čedomir Prelević: „Stihovi za Golgotu”, list NOVOSTI, God. XLIX, Beograd, 24. septembar 2002, str. 13.)

MEKULI, dr Esat – pjesnik, akademik: “Talentirani Ulcinjanin Kaplan Burović je jedan od najznjačajnijih naših književnika.” (: list RILINDJA, Priština, 1955.)

KOSTIĆ, Dušan – književnik, akademik: „Dela Kaplana Burovića sa idejno umetničkog gledišta ne izostaju od najboljih dela najistaknutijih savremenih književnika.” (: list BORBA, Beograd, 1955.)

KALLULLI, dr Adriatik – književni kritičar, prof. Universiteta u Tirani: „Stvaranje Kaplana Burovića je bez sumnje značajno za našu književnost, ono je puno idejnih i umjetničkoh zasluga, jedno svjedočanstvo koliko aktuelno toliko i demaskirajuće”. (: Predgovor romana Akademika Burovića TRADHTIA – IZDAJA, drugo izdanje, Tirana 1967.)

MARASHI, dr Ardian – albanski profesor književnosti na Sorboni-Paris: “Momak Kaplan Burović je “buntovnik”. Polet njegov meri se sa poletom Bojane, kod istoimene poeme, i još na njegovom prvom startu mladi pjesnik obećava da kaže svijetu golgotske istine:

Kaži / što si vid’la / tamo,

Na Golgoti, / oj / B o j a n o!

Poezija Burovića ima intiman karakter, isto toliko koliko i universalan. I jeste upravo ova njena universalna dimenzija, koja je čini da ima uspjeha, ne samo kod albanskog naroda, koji se osjeća povezan sa autorom preko patnji pod istom diktaturom, već i u Evropi. Stihovi iz zbirke pjesama ZRACI NADE sada već govore ne samo na albanski jezik, već i srpsko-hrvatski, makedonski, francuski, španski, italijanski…” (: “Dialektika e shpresës” – Dijalektika nade,- studija u vezi zbirke pjesama RREZET E SHPRESËS, štampana u reviji RREZJA JONË, Br. 5, Skadar 1993.)

MARKOVIĆ, Mr Živko – srpski istoričar: “Kaplan Burović je čovek koji iznad svega voli i uživa u pisanoj reči, pisac i poeta koji je u svom životu napisao i objavio oko 100 knjiga s različitom tematikom i na mnogim jezicima, okušavajući se ne samo u prozi i poeziji nego i u publicistici i polemičkim diskursima, kao naučnik (balkanolog i albanolog), akademik…nema sumnje da je poznat kao intelektualac smele i slobodne misli. Poemu BOJANA, kojom se afirmirao kao prvi disident u komunističkim zemljama Balkana, Burović je napisao u vreme vladavine komunističkih diktatora Tita u Jugoslaviji i Envera Hodžne u Albaniji. Pristup u poetiku ovog pesnika nije lako učiniti samo na osnovu jedne pesme, ali je moguće naslutiti da je ona prožeta jakim metaforičnim prepletima i posebnom socijalnom crtom u kojoj se nazire pesnik koji sasvim stoji u jedva vidljivoj svetlosti ognjišta malog sveta, i svom snagom duva u plamen ne bi li kako pojačao svetlost. Personifikujući reku Bojanu, Burović jakim i jetkim rečima snažno osuđuje ondašnje režime u spomenutim državama. Simbolika reči Golgota učinila se pesniku kao najjače sredstvo kojim je mogao izraziti količinu patnje jednog naroda u totalitarnom društvu. Burović nije samo kao pesnik pevao o patnji i muci, njemu su patnja i muka bili stalni pratioci u životu. Nije ih tražio, ali one su našle njega. Kako pre pet decenija, tako i danas…Na životnoj stazi nije imao sreće, a stazom života nesreća mu se kretala. Na poćetku nije imao ništa, a danas ima sve…U njegovom slučaju, sudbina je od čoveka napravila čovekovu sudbinu.” (: “Uvodna reč i po koja o autorima”- u ZAVEŠTANJA 2008 – zbornik književnih radova, Cirih 2008, str. 59, poglavlje Kaplan Burović.)

MILIĆ, Radovan B. – srpski književnik i vitez, nosilac zlatne medalje SRPSKA KRUNA: “Kako bih vam sva stradanja ovog čoveka uspeo koliko toliko približiti i opisati, moram se poslužiti njegovim stihovima iz poeme BOJANA, u kojoj se kaže:

Obale joj s obe strane/ Pritisnule ljute rane.

Čini mi se da nije neosnovano pomisliti da su sve teškoće profesora Burovića počele upravo od ove pesme i ovih stihova. Tom poemom, on je još u Jugoslaviji, a potom i u Albaniji, i Josipa Broza Tita i Envera Hodžu – njihove guberne – nazvao Golgotom. Otvoreno im je poslao poruku da se sa njima ni u čemu ne slaže…Čitajući stihove poeme BOJANA, ne mogu a da se ne zapitam: kako to da autor ovih stihova bude upravo profesor Burović? Otkuda to da baš on progovori o nečemu za što možda ni sam u tom momentu nije bio siguran o čemu govori, a još manje šta će ga zbog toga snaći? Da li je stihove poeme BOJANA mogao ispisati bilo ko drugi? Otkuda da baš njemu izađu iz mislišta ovako veliki i vizionarski prikazi, a kroz, rekao bi čovek, obične reči: Ne plač’ čedo,/ Teci dalje, teci, teci,/ K moru hitaj, jade reci,/ Kaži što si vid’la tamo. Da li je i pomišljao da će ljutim ranama, zbog te “Bojane”, ili terora, biti pritisnut ne samo sa obe strane, već i od celog sveta, ili je kroz stihove nesvesno naslućivao svoju Golgotu?

Ponovo se pitam: da li su te reči zaista tako obične? Ako jesu, zašto onda Vasiona dozvoljava, ako smo svi mi njena deca, da neko zbog tih reči doživi tu Golgotu koju je doživeo, prošao i preživeo akademik Burović? Da ne bi ostalo da ni ja, koji postavljam ova pitanja, na njih nemam odgovora, reći ću glasno, pa neka se čuje:

Niti su reči obične, niti je slučajnost da ih je Vasiona upravo njemu dodelila, niti bi ih bilo ko drugi mogao ikada na taj način iznedriti! Ko je taj, pitam se, koji bi mogao vijugati blatištima, mutnim žutim vodama Balkana, stenjući, dok bi ga teror socijal-fašističke klike šibao svojim vetrovima, a on tešio svoja čeda da ne plaču, dok sopstvenom dušom nečujno grca? Ko bi to još imao snagu da trči ka morskom prostranstvu, da saopšti moru ono što je vid’o, i da pri tom uzvikne:

Oj Bojano, obale ti s obe strane pritisnule ljute rane!

Naravno, samo onaj ko je jak i nepokolebljiv. A ko je taj?

Opet dajem odgovor: Niko, osim Kaplana Burovića! I zato je upravo njemu sudbina dodelila moć i prosvetljenje da pesmom ispriča svetu tragičnu istinu obeju strana reke Bojane. O istini Jugoslavije, istini Albanije i stradanju tih naroda! Burović je svojom poemom BOJANA progovorio javno o onome što mnogi nisu smeli ni da pomisle, strahujući da im i misli neko može prozreti. O monstruoznom teroru Josipa Broza Tita sa jedne strane, i super monstruoznom teroru Envera Hodže sa druge strane, do danas još niko nije progovorio ovako. Svesno, zbog pravde i istinoljubivosti, preuzeo je na sebe ulogu paćenika, koji svetu, preko sopstvenog stradanja, otvara oči, a pri tom ne izdavši i ne obrukavši ni svoje ime, ni ideje i borbu svojih istomišljenika, koji su, kao i on, stradali po socijal-fašističkim kazamatima…

Autor poeme Kaplan Burović, kao politički zatvorenik, na sopstvenoj koži i koži svojih sapatnika je osetio nečovečanska, životinjska i ničim izazvana postupanja prema herojima jugoslovenske istine Drugog svetskog rata, i istoriji koju su ispisali njeni najbolji sinovi, a kojima je i sam pripadao. Kroz iste te kazamate prošao je i njegov otac, prošao je i njegov kum (katolički Albanac Nikollë Vata), pa rođak Idriz – legendarni heroj koji je dvanaest puta bio ranjavan od strane fašističkih nemačkih i italijanskih okupatora, isto kao i od strane domaćih izdajnika, koji su bili u njihovoj službi.

Iz ovoga proizilazi da je autor poeme BOJANA, književnik Burović, inspiraciju za pisanje bolom prožete istine dobio na osnovu proživljenog, kao i pretrpljenih nepravdi prema njegovoj porodici od strane tadašnje Brozovsko-jugoslovenske vlasti, dok je nad njom besneo teror. A ta vlast je zabranjivala da u javnost procuri bilo kakva istina o teroru, koji su sprovodili nad neistomišljenicima, pa čak i partijskim drugovima, prikrivajući svoju krvavu socijal-fašističku stvarnost, pod maskom takozvane humanosti. Nakon upoznavanja jugoslovenske javnosti sa svojim ostvarenjem – poemom BOJANA, javno je prezentujući u Dubrovniku i Cavtatu, a potom i u samostalnoj knjizi, Burović doživljava, reklo bi se, potpun uspeh. I da ne bi bilo sve tako jednostavno, društvo književnika Crne Gore ga upozorava da “skine antititovsku oštricu” poeme, kako bi mu je objavili u časopisu STVARANJE. Ali, tu je upravo ono o čemu sam već pisao i zbog čega je na kugli zemaljskoj jedino Buroviću data mogućnost da izgovori reči:

Obale joj s obe strane pritisnule ljute rane.

Ne skidajući ni zapetu, a kamoli da bi šta u poemi izmenio, autor je šalje časopisu POLET u Zagreb, koji je i objavljuje, za razliku od lista ISKRA u Beogradu, koji mu objavljuje samo fragment poeme.

Tih dana, upravo preko poeme BOJANA, on se upoznao sa generalom Vladom Dapčevićem, koji mu čestita i snažno, bratski, steže ruku. Tako se upoznaje i sa književnikom Brankom Ćopićem, koji ga poziva i dočekuje u svojoj kući, a i s jugoslovenskim nobelovcem Ivom Andićem.

Oduševljenje zbog postignutog uspeha i dobijenog priznanja od strane renomiranih književnika Buroviću uliva neku novu snagu za stvaranje. Ali radost ne traje dugo. Član Politbiroa CK Saveza komunista Jugoslavije, Milovan Đilas, prvi čovek posle Tita, oštro mu je pripretio u telefonskom razgovoru: “Čujte me Buroviću, ako i dale budete ovako pjevali, tako ćemo vam pritisnuti glavu, da ćete umjesto pjevanja započeti lelek!”

Suad Sulejmanagić napisa u vezi sudbine Kaplana Burovića, a zbog poeme BOJANA: “Tek kad mu je Đilas preko telefona recitovao iz poeme stihove: Obale joj s obe strane,/ Pritisnule ljute rane! i posebno one: Kaži što si vid’la tamo,/ Na Golgoti, oj Bojano! – izgleda da je njihov autor, tek tada, shvatio svu suštinu i značenje tih stihova, njihovu tako snažnu i jasnu metaforu”. Mladom pesniku odmah splasne sva radost, prođe, obseni se i pomuti. Srce kao da mu se sledi.

Iz dana u dan očekivao je da ga uhapse. Nekoliko puta je pomislio da potraži Vlada Dapčevića i da ga pita šta mu je činiti.

Mladi pesnik Burović, pravi sledbenik svojih predaka, brzo dolazi k sebi. Oslobađa se straha, odbacuje ga potpuno, uz – rekao bi – onu Njegoševu: “svak je rođen za po jednom mrijeti”.

1954. godine, poemu šalje na konkurs poezije u Beogradu, gde dobija prvu nagradu. Tek tada je potpuno zaboravio na Đilasa, koji je u među-vremenu doživeo svoj politički sunovrat, ne znajući da se isto to sprema i njemu. Burović biva uhapšen, porodica mu je uništena, a više puta pokušavaju i da ga fizički likvidiraju. I pored toga, svog dela i – rekao bih – čeda, mladi književnik se ne odriče. U zatvoru Idrizovo, preveo je BOJANU na makedonski jezik i nastavio borbu protiv režima. Nastojao je na sve moguće načine da zatvorenike mobiliše protiv izdaje Josipa Broza Tita.

Tadašnji najveći makedonski pesnik Venko Markovski, godine 1954., pročitavši poemu BOJANA, inspirisan sadržajem, godine 1955. je napisao svoju poemu SAVREMENI PARADOKS, zbog koje je odmah uhapšen. Pošto je izašao iz zatvora, pretenduje za svoju poemu:

“Toa e poema što go razobličuva jugoslovenskoto predavstvo, jugoslovenskata realnost pod krvavoto tiranstvo na Tito i edinstveniot protest vo svetot vo toa vreme koj e napisan, pečaten i rasprostranet”.

Da nije pročitao poemu BOJANA, bilo bi mu oprošteno za ovu neistinu. Akademik Burović kaže da se njegova poema nije svidela makedonskomm pesniku i stalinisti zato što se u njoj istom merom stigmatizira kako titoizam, tako i stalinizam. Zato se pravi kao da za nju ni 1980. godine ne zna.

I titoizan i stalinizam! Ovo je ono što akademika Burovića razlikuje od svih drugih disidenata, što ga čini posebnim disidentom, neuporedivim. On nije tražio i niti traži da se jedno društveno zlo smeni drugim. On je tražio i traži da se tiranstvu stane nogom za vrat, kako bi rekao Njegoš.

Izdržavši kaznu do poslednjeg dana i izašavši iz zatvora, akademik Burović beži u Albaniju, stupajući i koračajući stopama generala Dapčevića. U Albaniji prevodi poemu na albanski jezik i lično rukopis deli na sve strane zemlje, zatim i zbirku pesama BUNA. Ne znajući da je i albanska vlast protiv njega, a misleći da je uz njega, jer je i albanska vlast, isto tako kao on, svakodnevno osuđivala Tita i njegov režim, psujući ga na sva usta.

Posle nekoliko godina, a pošto je i u Albaniji objavio svima dobro poznati disidentni roman IZDAJA (Tirana 1965), albanska vlast hapsi Burovića i osuđuje ga na 43 godine monstruoznog zatvora, a pod optužbom da pretstavlja političku i ideološku diverziju, što znači disidenciju.” (: SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA – Akademik Burović disident Br. 1,- Slovenske Konjice-Slovenija, 2011.)

MORAVA, Zyhdi – književnik, presjednik Saveza književnika i umjetnika Albanije: “Disidencija Kaplana Burovića posebna je čast za njega i za sve nas…njegova poema BOJANA je disidentno umjetničko djelo, svojevremeno bez konkurencije”. (: „Disidenca e Akademikut Resuli është nder i veçantë për të dhe për të gjithë ne” – „Disidencija Kaplana Burovića posebna je čast za njega i za sve nas”,- uvodna riječ prilikom otvaranja svečanosti povodom jubilarne 50-te godišnjice poeme BOJANA, u Nacionalnoj biblioteci Tirane, 25. avgust 2002.)

PALOKA, Tomë – albanski književnik: „Ne poznajem većeg heroja za slobodu i demokratiju od autora ovih pjesama, dva puta prikovan na krst smrti”. (: „ Nuk njoh hero ma të madh….”, revija YLBERI, God. II, Br. 2-3, Ženeva, Proleće 1994, str. 20.)

PRELEVIĆ, Čedomir: „Prejaka reč, izrečena u poemi BOJANA, koštala je književnika Kaplana Burovića višegodišnje robije…On je napisao, na temu plahovite reke Bojane, čijom maticom prelazi „ljuta” granica između Jugoslavije i Albanije:

„Obale joj s obe strane pritisnule ljute rane”.

I to bi bilo dovoljno da naljuti tadašnje vlastodršce. Ali, meru je, izgleda, prevršio stih:

„Kaži što si vid’la tamo, na Golgoti, oj Bojano!”

Poema BOJANA je jedno od naših najdostojnijih disidentnih dela. Odavno je zaslužila pažnju naše i albanske književne kritike, jer je odigrala posebnu ulogu u mobiliziranju narodnih masa protiv terora i zločina”. (: ” Stihovi za Golgotu”,- list VEČERNJE NOVOSTI, God. XLIX, Beograd, utorak 24. septembar 2002, str. 13.)

VELJKOVIĆ, dr Božidar – docent na Fakultetu političkih nauka NUBL, Banja Luka: “…akademik Kaplan Burović pokušava da pokuca na zadremalu svest srpskih intelektualaca, ne bi li postali svesni svoje posvećenosti…treba podržati borbu akademika Kaplana Burovića u otkrivanju istine…” (: Jedno recenzentsko prosuđivanje,- u djelu Radovana B. Milića SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA – akademik Burović disident Br. 1, Slovenske Konjice, 2011, str. 11-12.)

LEKA, prof. Pertefe – profesorica književnosti u Tirani: „Zbirka pjesama RREZET E SHPRESËS (Zraci nade) ima kolorit života. Svaka pjesma i svaki stih nikli su iz doživljenih događaja ili od samog autora, ili od drugih, koje je on poznavao…Od posebnog značaja je njegova poema BOJANA…Poezija Burovića prožeta je od jednog dubokog lirizma, što nam dokazuje da imamo posla sa jednim formiranim pjesnikom i utančanih osjećanja”. (: „Poezi e shkruajtur me gjak – lidhur me vëllimin e poezive RREZET E SHPRE-SËS” – Krvlju napisana poezija – u vezi zbirke pjesama ZRACI NADE,- revija YLBERI God. IV, Br. 5, Ženeva 1996, str. 7-8.)

BALETA, dr Abdi – eks-ambasador Albanije pri OUN: „Jugosloven Kaplan Burović ušao je kao internacionalista u albansku književnost, kulturu, nauku i istoriju, da učini ono što je Ismail Kadare željeo, ali što nikada nije uspjeo da ostvari. Sve što nam je rekao Kaplan, kao publicista, književnik i naučnik, vremenom nam izlazi i pokazuje se sasvim istinito.” (: Kadare dhe fryma e ligësisë – Kadare i duh zlobe,- list RIMËKËMBJA, Tirana, 11.VI.2001.)

CANAJ, Dëfrim – albanski književni kritičar: „ Poema BOJANA, na neosporan način svjedoči disidenciju Kaplana Burovića, u jedno vrijeme kad kod nas niti je sašaptavana ova riječ…Idejno-umjetničke i društveno-političke vrijednosti ove poeme su neosporne”. (: „Poema BOJANA dhe 50-vjetori i botimit të saj” – Poema BOJANA i 50-ta godišnjica njenog štamanja,- raport održan u Nacionalnoj biblioteci u Tirani 25. avgusta 2002, povodom jubileja poeme. Štampanje ovog raporta sabotirano je od Enverovaca.

BANIĆ, Nikica – književni kritičar: “Socijalne se pesme ulivaju u rodoljublje…Takvim pesmama ne treba naziv, dosta je njena nutrina, ona sve govori. Ona sadrži sve ono što oku može da zasmeta, srcu da naudi. Zato možemo ponoviti da je predmet socijalnih pesama – čovek, jedinka i njegov težak život, beda i nemaština i svi aspekti socijalne nepravde. Pokretački impuls ovih pesama je nemanje svake vrste, kao u pesmi Maslina: Žalostan sam, ljudi, žalostan,/ Pa pesmu pevam, jer suza nemam.// Ote mi suze majka moja,/ Kad se isto tako, bremenita, srušila.

Ili u pesmi Oko trpeze od istog autora Kaplana Burovića: -Po loncu veslamo, al’ od nas nijedan/ Ne može da nađe ni zrno pasulja.…Jednom su pametna čoveka upitali šta bi savetovao čoveku kojem želi dobro, rekao je: -Da ne govori uvek ono što misli.- A ja vas pitam: kakav bi to bio pesnik da ne kaže ono što nosi, svu tu muku koju nosi, da ne izbljuje sav taj jezični tovar od boga dat na ono što zaslužuje – od pojedinca zaključno sa društvom u celini: Kaplan Burović, Svedočanstva: -Ima zuba koji padaju zbog starosti,/ Ali nema starosti koja razbija zube…/ Kažite mi: Ko mi je razbio zube?! Naziv satiričnih pesama potiče od odgovarajuće reči sa grčkog jezika, koja u prevodu na naš jezik označava sekiru. Ta sekira svojim ušicama visoko je podignuta, a pod njom je svaka: glupost, samoživost, kukavičluk, izdaja i sl.: -Kažu da sam kose isčupao sâm, /Jer ćelav hoću da budem, / Pošto je ćela sada u modi! Saglasno tome čovek udara u svoje jezično klepalo i umori se. Dođe pesnik poput pesnika Kaplana Burovića i odmeni ga. Zvonom nadomesti klepalo. Od svih zvona najjače je zvono koje zazvoni u nama: -Njih i njihovo ustrojstvo!/ Njih i njihov “humanizam”!/ Njih i njihov cinizam! (Svačije nebo, sem neba našeg Stvoritelja je ograničeno.)… (: Pesnici jeziku mira ne daju,- studija, objavljena u almanaku ZAVEŠTANJA 2009, Cirih 2009, str. 439-487.)

ALIA, Ramiz – poslije smrti Envera Hodže šef Partije rada Albanije i presjednik Republike: “Kapllan RESULI nuk është arrestuar për motive letrare, për shkak se është marrë me letërsi…ai është deklaruar serb. Madje u nënshkrua si Kaplan Buroviq” – “Kaplan Resuli nije se uhapsio za književne motive, zato što se bavio književnošću…on je izjavio sebe za Serbina. Štaviše i potpisivao se sa BUROVIĆ…” (: UNË, RAMIZ ALIA DËSHMOJ PËR HISTORINË – JA, RAMIZ ALIA SVJEDOČIM ZA ISTORIJU, Priština, 1992, str. 69.)

SINANI, Shaban – lektor CK Partije rada Albanije: „Kaplan Resuli nije disident: Njegova djela su persekutirali zato što je uhapšen, a ne zato što su mu djela disidentna. Kaplan Resuli nije uhapšen iz književnih motiva”. (: NJË DOSIE PËR KADARENË,- Tirana 2005, str. 47-8.)

I dok ovaj novi Sinan-paša Akademiku Buroviću negira i najobičniju disidenciju (A kako mu neće negirati disidenciju kad je njegovu Albaniju još 1952. godine nazvao ništa manje već G O L G O T O M ?!), za njegovog Kadarea (koji je pjevao ode i psetu Envera Hodže!) pretendira nam da se, bez njega, ne može govoriti za albansku disidenciju!!!

Mi ne možemo da shvatimo kako se može negirati disidencija autoru savršene disidentne poeme BOJANA (objavljena u Dubrovnik 1952!), gdje se Jugoslavija Josipa Broza Tita i Albanija Envera Hodže stigmatiziraju kao GOLGOTA?! Kako se može negirati disidencija autoru famoznog romana IZDAJA, gdje je u ličnosti Mula Hodža Mamer, sa pežorativnim notama prikazan Enver Hodža (koga će od objavljivanja tog romana svi prezreno nazivati Mula!)?! Imamo posla sa jednom smjelošću bez presedana i u istoriji čovječanstva, kamoli Albanije! Ili imamo još jetan takav primjer u istoriji svijeta?! I upravo kad je Enver Hodža brijao brade hodžama, popovima, dervišima i kaluđerima, kad ih je prisiljavao da po koperativama lopatom zarade koru svakodnevnog hljeba, ili ih je tresnuo po zatvorima kao narodne neprijatelje, upravo kad je Enver Hodža rušio i crkve i džamije, i tećea i manastire, ovaj Burović “nedisidenta” nam pretstavlja u njegovom djelu popa kao borca za stvar slobode, pa i kao narodnog martira, kao palog borca, koji se priključio borbi protiv okupatora zemlje! Možete li nam reći, sem Kaplana Burovića, ko je drugi uzeo tu smjelost dok je Enver Hodža bio živ?! Kadare?! Ili Visar Žiti, koji je u to vrijeme udarao mačku sa kašikom?!

Kako se može negirati disidencija Kaplanu Buroviću, autoru savršenog disidentnog soneta DOĆI ĆU!, koji je razbio zidove od armiranog betona najmonstruoznijeg zatvora u svijetu Burelji i dospio na stranicama glavnog zvaničnog časopisa Saveza književnika Albanije – NËNTORI – koji mu dodjeljuje i prvu godižnju nagradu?! Kako se može negirati disidencija Kaplanu Buroviću, autoru pripovijetke bez presedana PLEH (“đubre” = Partija Lenjinistička Enver Hodža!), koju su osuđenici u Burelju naučili napamet kao kakvu pjesmu, pa je i sašaptavali jedan drugom kao anti-enverovsku anegdotu?!

Ova pitanja ne postavljam samo “drugu” Sinani, već i gospodinu Lek Previzi i svima redom, onima koji svakako nastojavaju da negiraju djelo i poliedričnu ličnost književnika i naučnika, akademika, prof. dr Kaplana Burovića, koji, ne samo za našu, jugoslovensku, već i za albansku književnost i kulturu, pa i za jugoslovensku i albansku nauku, za savremenu istoriju svih balkanskih naroda, ima posebno značajne zasluge, vanredne i jako istaknute, kao niko drugi.

U vezi disidencije Kaplana Burovića citiram vam gospođu Dushi Burovi, koju su već citirali i strani autori: “Resuli (pseudonim Akademika Burovića!- SK) je i jedan od prvih i rijetkih, famoznih disidenata. On je prethodio i Jeftušenku, Solženjicinu i Saharovu, i mnogim drugim književnicima, koji se danas drže kao šampioni disidencije, među njima i Jugoslovenu Milovanu Đilasu i Čehu Vaclav Havelu. Sami su ga Titoisti proglasili za agens spiritus jugoslovenske omladine”.

Akademik Burović je sfidirao titoističku i enverističku vlast kao nijedan drugi književnik u Jugoslaviji i Albaniji, pa i na svijetu. Zato i u Rješenju Sreskog suda u Tirani od 1971. godine, kojim se Burović kažnjava sa 43 godina monstruoznog zatvora, kaže se da on pretstavlja u Albaniji političku i ideološku diversiju (što znači – disidenciju). Ili ne, gospodine Ramiz Alija?! Ove riječi niste ponovili više ni u jednom drugom rješenju, ni u ona kojima ste proglašavali za neprijatelje naroda članove CK Partije rada Albanije, pa ni u ona kojima ste proglašavali za narodne neprijatelje i članove Politbiroa vaše partije.

Kako ste videli iz njegovog citata, ovaj Ramiz Alija i njegov zvučnik Sinan balija, prave se kao da ne znaju što su to napisali Akademiku Buroviću u Optužnici, kojom su ga osudili na doživotnu robiju.

Videći ovaj nezasluženi tretman koji se čini od strane Albanaca Akademiku Buroviću, Association française d’etudes sur les Balkans, izjavljuje preko svog portala: ” Etant donné que les Albanais du CDB rendent beaucoup hommage ŕ des personnalités, je voudrais que l’on rendent hommage ŕ ce grand homme Kaplan Resuli – Burovich, qui a sacrifié sa vie pour la recherche…Kaplan Burovich est Mandela d’Albanie.” Ovako su se izrazili i mnogi drugi strani poznavaoci stvaranja Akademika Burovića, ali ne i naši. Naprotiv, naši su se ujedinili sa njegovim albanskim persekutorima pa ga proganjaju krvničkije i od samih Albanaca.

Ili ovo nije istina?!

Naravno, imamo i izuzetaka. Koliko za primjer spominjemo Vesnu Jugović i njenu sjajnu tele-reportažu “MANDELA ALBANIJE”, kao i one koje smo već citirali.

Pjesme Akademika BUROVIĆA

BOJANA
– Fragmenat poeme –

S najvećim čuđenjem,
posvećujem je sebi.1)

Vijuga se,
teče,
juri,
Kraj blatišta
k moru
žuri.

Mutna joj je
voda
sva,
Blatna,
žuta
i bez dna.

Obale joj
s obe
strane
Pritisnule
ljute
rane.

Kuka,
stenje,
šumi – bruji,
Dotle vetar
nad njom
struji.

Miluje joj
lice
bledo
I šapuće:
-Ne plač’,
čedo!

-Teci dalje!
Teci!
Teci!
-K moru hitaj!
Jade
reci!

-Kaži
što si vid’la
tamo,
-Na Golgotoi,
oj,
Bojano!

Dubrovnik,
Jesenj 1952.
________________
1) U izdanju iz 1952. godine poema je posvećena Makedoncu Koči Dzodzeu, jednom od osnivača Komunističke partije Albanije (kasnije nazvana Partija rada), član Politbiroa CK KPA, koji je likvidiran po nalogu Envera Hodže 1948. godine. Pouzdano se zna da je K.Dzodze bio za prijateljske odnose između Albanije i Jugoslavije. Poslije emigriranja u Albaniju 1960. godine, autor poriče tu posvetu i zamjenjuje je novom, koja je iz vremena njegovog tamnovanja u strašnom zatvoru Burelji – Albanija.

CAJKAN

Mrk
Brk
Gordo svija,
Oči
Boči
Baš k’o zmija.

Svi
Mi
Ništa nismo,
Pravi
Mravi
I to – bismo.

Muk
Stuk
Čim se čuje,
Svako
Jako
Nekud pljuje.

Drugo
Jugo
Što ti može?!
Sad
Hlad
Kosti glože.

Mrk
Brk
Dok se svija,
Nema
Drema
T u t u n i j a.1)

Bitolj,
Januar 1958.
_______________
1) Tutunija – Jugoslavija. Ovo ime je stvoreno skraćivanjem poznate Čika Jovine kovanice Jututunija, a ima smisao tu – onde gde smo.

DOBAR DRUG

Dobar drug vredi više od brata,
Ne mo’š ga platit’ tovarom zlata.

Gde brat ne može ruku podati,
Glavom će svojom dobar drug stati.

Sudska sala,
Tetovo, 18. juni 1959.

DOĆI ĆU!

Deci
Svih uhapšenika na svetu.

Koliba je hladna. Ničega nema.
U očima dečjim – ledene suze.
Razumeli niste što sudba sprema
I koja to neman oca vam uze.

Bezbroj vas pitanja u korak prate,
Gložu vaša srca…i majke…jadnoj,
“Hoće l’ doći, Duško, de kaži, brate?”
“Naš je tata, Šano…u ćeliji tamnoj!”

Od studeni drhte na mokroj slami.
Da me u snu vide žudno prizivaju…
Doći ću, anđeli, tu – u toj tami,

Poljupcima toplim, ma da ne daju,
Pokriću vas nežno, jer vi ste sami…
Doći ću! Doći ću…i ja…na kraju!

Zatvor u Burelju,

Albanija, 3. novembar 1973.

DRŽITE SE!

Pitate za oca – lažima vas kljuju,

Krv prečistu vašu dan za danom truju.

Vi tražite oca – pesnice vam daju…

Držite se, deco, patnje su pri kraju!

Zatvor u Burelju,

Albanija, 27. maj 1975.