Kaplan Burovic

Home » Poreklo Albanaca

Category Archives: Poreklo Albanaca

ŠOVINIZAM I RASIZAM ALBANACA

ANTISRPSKI

ŠOVINIZAM I RASIZAM ALBANACA

– U vezi etimologije imena SRBIN –

Piše: Prof. Dr. Kaplan BUROVIĆ, akademik

Antisrpski šovinizam i rasizam Albanaca poznat je širom sveta, pa su bili prinuđeni da ga priznaju i sami Albanci. Jedan od njih je i Ismail Kadare, najznačajniji enverovski književnik albaske literature. Samo što on, priznajući da su njegovi Albanci rasisti, „zaboravi“ da nam kaže da je i lično jedan od tih rasista.

U vezi šovinizma i rasizma Ismaila Kadare, pisali smo čitavo jedno poglavlje u delu PRAVO LICE ISMAILA KADARE, objavljeno na albanski jezik još 1992, dok je na srpskom i francuskom jeziku objavljeno godine 2001. Pisali smo i po raznim studijama i člancima, svukud gde se ukazala prilika, dokazujući šovinizam i rasizam Kadarea sa njegovim praktičnim stavovima, i – posebno – sa njegovim stavovima po njegovim umetničkim i publicističkim delima.

Što je istina, nisam jedini koji je konstatirao šovinizam i rasizam Kadarea: još kada nam se busao u prsa za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, još kada nas je hapsio i osuđivao za antistalinizam i kao „sluge buržuaske ideologije“, pisali su za šovinizam i rasizam Kadarea i Srbi G.Ratinović, B.Pavlović, francuzi P.Bario, Patrik Beson i drugi. Pisali su i sami Albanci, Enea Nauni, šta više i vlah Albanije Misto Šunda.

Kadare je manifestirao svoj šovinizam i rasizam ne samo protiv susednih naroda sa Albanijom i Albancima, već i protiv najudaljenijih, i protiv Kineza, koji – dok su u Kini umirala deca od gladi – skidali su hleb sa njihovih usta i slali Ismailu Kadare i njegovim Albancima. Na poseban način je Kadare manifestirao njegov šovinizam i rasizam protiv vlaškog etnosa Albanije i nacionalnih manjina, kojima dan-danas ne priznaje ni pravo jednog bukvara, štavive ni pravo da se nazivaju nealbancima, ono što su, jer bi hteo da se busa u prsa kao njegov kolega, albanski akademik, prof. dr Mark Krasniqi, da nam je Albanija čisto albanska, nastanjena ekskluzivno od Albanaca, da tamo nema manjinaca, iako zna sasvim dobro da je imala i ima, štoviše mnogo više od bilo koje druge države Balkana: samo vlasi čine oko 20% stanovništva!

Najdivljiju mržnju on je manifestirao prema Slovenima, a među njima, na poseban način prema Srbo-Crnogorcima i Makedoncima, stvar ova koju su Albanci, uopšte uzev, nasledili u gene od dana njihovog islamiziranja, podložeći se muslimanskom fundamentalizmu i propagandi turskog okupatora, a na poseban način od dana prisvajanja miteva i mitema za njihovo navodno poreklo od Ilira i Pelazga, kod kojih se ovaj Kadare često oslanja ne samo u njegovom stvaranju, već i u njegovim praktičkim stavovima, svakodnevnim, iako sasvim dobro zna da Albanci nisu autohtoni i da apsolutno nikakvu genealošku vezu nemaju sa Ilirima, utoliko manje i sa Pelazgima.

Rekosmo da Kadare njegov antisrpski šovinizam i rasizam manifestira skoro svugde po njegovim umetničkim i publicističkim napisima. Koliko za primer spominjemo njegove novele: SVATOVI SU SE SLEDILI, POLITIČKI EMIGRANT, DOSIJE X, u njegom tobože naučnom delu AUTOBIOGRAFIJA NARODA U STIHOVIMA (Koju mu je parodizirao njegov kolega Petraq Risto!), zatim članci KOSOVO: UPOZORENI ZLOČIN, NAJVEĆA SRAMOTA U ALBANSKOJ PROPAGANDI i dr.

Na poseban način Kadare je manifestirao svoj antisrpski šovinizam i rasizam preko njegove „etimologije“ imena SLOVEN-SLAVJANIM, koju nam izvodi iz latinskog scllavum (= „rob“) i imena SRB, koju nam izvodi iz latinsko-vizantijskog servum (= „sluga“). Zato, u ovoj studiji, zauzećemo se iskljičivo sa ovim „etimologijama“.

Konstandin VII PORFIROGENET (905-959), imperator i vizantijski istoričar, u vezi etimologije nacionalnog imena SRB-SRBIN, piše:

„Pošto su dva brata (Srba,- KB) nasledili vlast od oca, jedan od njih, pošto je uzeo polovinu naroda, ode kod imperatora Vizanta Heraklija. Imperator Heraklije ga dočeka dobro i dade mu jednu oblast da se smesti u temi Thesaloniqi (Soluna), u Serviji (Današnji grad SER, u jugo-zapadnoj Makedoniji, u Grčkoj,- KB), koja se od tog vremena nazvala tim imenom. Srbi se na jeziku Vizantinaca nazivaju „SERVUM“. Odatle, po narodnoj tradiciji, nazivaju se „SERVILA“ cipele robova i „XERVULIAN“-i oni koji obuvaju ove sirotinjske cipele bez vrednosti. Srbi su dobili ovo ime iz razloga što su se potčinili imperatoru Vizantije. Posle izvesnog vremena ovi Srbi pomisliše da se vrate u njihovo mesto i imperator ih posla tamo. Ali, kad su prešli reku Dunav, pokajaše se i javiše imperatoru Heraklije preko stratega Beograda, da im se da jedno drugo mesto za smeštaj. I, pošto je sadašnja Srbija i Paganija (nalazi se između Neretve i Cetine, u Hercegovini,- KB), kako je nazvano mesto Zahumljana, Terbunija i mesto Konavljana, bila pod vlast imperatora Vizantinaca, i ova su mesta opustošena od Avara, koji su prognali otuda latine, a koji sada žive u Dalmaciji i u Durrah, imperator smesti u ova mesta Srbe, koji su bili potčinjeni vizantijskom imperatoru.(K.PORFIROGJENET: DE ADMINISTRANDO IMPERIO, Budapest 1949, str. 152-153.)

Pre svega delo Porfirogeneta je sumnjivo, jer – kako je to istakao Jovan Deretić – postoji mogućnost da je falsifikovano od Vatikana sa antisrskim inkrustacijama. Ali, iako ga budemo uzeli onako kako ga imamo, Porfirogenet ima i nema pravo: ima pravo kao istoričar, ali nema pravo kao etimolog, što je manifestirao i u njegovom delu – DE THEMALIBUS, gde i u vezi etimologije imena grada EPIDAMN – DURRHACHIUM (današnji Durrës) povodi se za legendama i narodnim etimologijama, koje nemaju ništa istinito i naučno.

Istina je ono što kaže Porfirogenet da su se Srbi, u njihovoj predbalkanskoj domovini, u Rusiji, podelil u dve grupe, od kojih jedna siđe na Balkan i druga delimično ostade u Rusiji i, tokom vremena, slila se sa Rusima, dok delimično se iseli u pravcu Evrope, Centralne i Zapadne, gde se slila sa Česima, Slovacima, Polacima i Nemcima. Ovi su Srbi poznati pod imenom LUŽIČKI SRBI. Ovo nam ime nedvosmisljeno dokazuje da su se oni nazivali tako – SRBI – još u staroj postojbini, pre njihovog silaženja na Balkan.

Istina je i ono što kaže K.Porfirogenet da se SERVIA Jugozapadne Makedonije, u temi Thesalonići Grčke, nazvala tako „od tog vremena“, znači – od kad su se tu smestili Srbi, koji su toj oblasti i gradu dali svoje ime. Sledstveno, oblast i grad su uzeli ime od Srba, a ne obratno.

Ali nije istina da su se Srbi na jeziku Vizantinaca zvali SERV – sa značenjem „sluga“.

Glas R u srpskom jeziku je ne samo suglasnik, već i samoglasnik, kad se nađe između dva suglasnika, kao u slučaju SRB. Na vizantijskom jeziku, antičko grčki i naših dana, ovaj glas je samo suglasnik, kao i u mnogim drugim jezicima sveta. Da bi izgovorili ovo ime srpskog jezika, Vizantinci i svi drugi imaju potrebu da iza suglasnika S dodaju jedan samoglasnik, koji je obično E ili Ë u onim jezicima koji imaju ovo muklo E.

Vizantijski i grčki jezik nemaju naš glas B. Sledstveno, ovaj glas reči drugih jezika zamenjuju sa glasom V.

Ovako ime SRB, na vizantijskom i grčkom jeziku uzima oblik SERV, što – fonetičkom koinčidencijom – kontaminira se sa latinsko-vizantijskim SERV(UM) („sluga“). U narodu, kod neukih, ove fonetske koinčidencije su baza njihovih „etimologija“, koje obično nazivano narodnim, jer nemaju ništa naučnog. Ovako i K.Porfirogenet, polazeći od narodne etimologije i fonetskih koinčidencija ovih dveju reči, postavio je znake jednačenja među njima, jer taj je horizont imao na polju etimologije. Ali kod K.Porfirogeneta, kao i kod naroda, ne verujemo da je imalo što za osudu. Porfirogenet polazi od narodne etimologije, dok narod tog vremena sigurno se družio sa ovim Srbima i video svojim očima da nisu bili ni robovi i niti sluge, već slobodni ljudi.

Kod oblika SERB ne isključuje se i njegova etimologija od apelativa SERBON, kako nalazimo zapisano njihovo ime u hronikama, gde se govori o Pelazgima, u čijem su sastavu bili i sa kojima su ovi – SERBONI – i došli po prvi put na Balkan. A kad su tu stigli Iliri, posle više od 1.000 godina, povukli su se preko Dunava, zajedno sa svojom braćom Sarmatima i Andima: Ptolomej ih beleži na Kavkazu u II veku naše ere.

Srpski naučnici su ime SRB vezivali etimološki sa apelativom srp = „sredstvo rada“. (JUGOSLOVENSKI LEKSIKOGRAFSKI INSTITUT: ENCIKLOPEDIJAJUGOSLAVIJE, Zagreb, 1968.)

Mi smo mišljenja da se vezuje sa SERBONI. SERBON mora da je bilo ime njihovog boga. U prastara vremena mnogi su se narodi nazivali po imenu boga kojemu su se klanjali. Tako su se Dardanci zvali po imenu njihovog boga Dardanos, zatim Daorci, Duli, Parti, i dr.

Da apelativ SRB – SRBIN ne potiče od latisko-vizantijske reči SERVUM, dokazuju nam pre svega:

1.– Činjenica što su se ovako zvali Srbi još u svojoj predbalkanskoj domovini, pre njihovog konvertiranja u „robove“ i „sluge“ vizantijskog imperatora Heraklija.

2.– Heraklije nije zarobio Srbe i nije ih doveo u Makedoniju kao robove, pa ni kao sluge. Oni su sami došli, štaviše i u sporazumu sa imperatorima, znači – bez borbe, a da bi naselili od Avara opustošene oblasti i da bi obnovili njihovu ekonomiju, kao i da bi je odbranili od novih pustošenja.

3.– Kad su se dosadili u Makedoniji, Srbi se iseliše i odoše preko Dunava, svojevoljno. A ovo znači da u Makedoniji oni nisu bili ni robovi niti sluge nikoga, već slobodni, jer istorija čvečanstva ne poznaje roba i slugu, koji se po svojoj voli iseljava i ide gde mu volja.

4.– Nema primera na svetu, bilo i jedan jedini, da se neko nazvao rob, pošto ga tako nazvao i tretirao robovlasnik, utoliko manje da se tako – robovi – nazvao sav jedan narod, pa bilo i sluge.

5.– Kad su stigli na Balkan Srbi, robovlasnički sistem se raspadao i upravo je invazija na Balkan raznih naroda iz Centralne Evrope doprinela raspadu robovlasničkog sistema i uspostavljanju feudalnog, što znači – za oslobađanje i onih robova koje su tu našli, a ne da i sami dobrovoljno postanu robovi i sluge.

Mislimo da je ovo istina u vezi tretiranih etimologija i dolaska Srba na Balkan, a ne ono što propagandiraju Ismail Kadare sa njegovim kolegama.

Akademija nauka Albanije, Institut Istorije, u delu BURIME BIZANTINE PËR HISTORINË E SHQIPËRISË, Tirana 1975, objavljuje i gornji citat K.Porfirogeneta. U vezi njegovog pretendiranja da „sada žive u Dalmaciji i u Durrah“ latini, ova Akademija (konkretno: albanski istoričari Koço Bozhori i Filip Liço) dodaje ovu belešku na str. 23:

„30) Informacija Porfirogeneta nije tačna, što se tiče romanizirane populacije, koja je živela na dalmatinskoj obali mora i u Durrës. Ona ne odgovara stvarnosti, štoviše u X veku, kad piše Porfirogenet“.

Tako je, ne odgovara istini, ali ta populacija nije bila ni albanska. Od godine 548, kad su Sloveni zauzeli borbom Durrhachium, u Durrës i u Dalmaciji žive Sloveni, a ne Albanci, kako nam to pretendiraju albanski istoričari.

Ali ostavimo ovo i vidimo naše pitanje.

Samo u vezi populacije nije istina informacija Porfirogeneta?! A njegovo pretendiranje za etimologiju imena SRB od SERVUM, odgovara li istini, gospodo Albanci?! Zašto za ovo niste postavili nikakvu belešku u podtekstu?! Da možda niste i vi istog mišljenja sa njim?! Sigurno je da ste istog mišljenja sa Porfirogenetom kad god on kaže ono što se vama sviđa. Pa kako vam se  može svideti jedna takva laž, ako vi niste antisrpski šovinisti i rasisti?!

Sama činjenica što ste reproducirali ta njegova antisrpska pretendiranja, jasno govori da ste antisrpski šovinisti i rasisti. Kad ne biste bili to i kad ne biste hteli da činite antisrpsku šovinističku i rasističku propagandu u krilu Albanaca, vi ne biste reproducirali te reči Porfirogeneta, utoliko više jer one nemaju ništa zajedničkog sa istorijom Albanije i Albanaca, jer se i vaše delo naziva VIZANTIJSKI IZVORI ZA ISTORIJU ALBANIJE. Ili u istoriji Albanije ulazi i etimologija Porfirogeneta za ime SRB?! Znači, inkludiranje te etimologije sa vaše strane u pomenuto delo nema drugi cilj do samo da indoktrinirate Albance sa antisrpskim šovinizmon i rasizmom.

A ovo nam potvrđuje odjek koji je imala među Albancima ova „etimologija“ Porfirogeneta, tačnije – vaše citiranje, gospodo albanski akademici.

Prvi je Ismail Kadare, koji preko svoje „studije“ MBI EPOSIN E KRESHNIKËVE, štampana u listu DRITA, Br. 950, dt. 11. februar, Tirana 1979, čini odjek toj „etimologiji“. Ali, kao što ovaj plagijator ima običaj, pretstavlja nam etimologiju Porfirogeneta kao nešto originalno, kao njegovo otkriće, „etimologa“ Ismaila Kadare. Znači, nigde ne spominje ni delo BURIME BIZANTINE PËR HISTORINË E SHQIPËRISË, bože sačuvaj i ime Porfirogeneta.

Ovaj Kadare, koji nam se busao u prsa i za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, nije se zadovolio objavljivanjem te antisrpske neistine u pomenutom delu, već nam to ponavlja i u mnoga druga njegova dela. Koliko za primer, vidite i njegova dela AUTOBIOGRAFIA E POPULLIT NË VARGJE dhe RA KY MORT E U PAMË. Vidite što konkretno kaže u ovom poslednjem (imamo u ruke drugo izdanje, Tirana 2000, str. 99 i 193): „…“sloveni“ znači  r o b o v i…Ako ima Srba koji pate za poreklo njihovog imena od reči „serv“, sluga…znači ako ima Srba koji se ranjavaju od ovoga…“

Jonuz Dini, koji je završio Visoku školu Albanske Partije rada („komunističke“) „V.I.LENIN“ u Tirani, prosleđuje Kadarea sa svojim romanom SHPATË E DASHURI, Tirana 1982, str. 128, gde tekstualno piše:

„…državnici tog vremena (Vizantie,- KB)… pokazali su se tako širokogrudi i glupavi, da su smandrljali potpuno, zovući Srbe blizu Konstantinopolja i čineći im mesto u temi Soluna u Serviji (koja se naziva ovako jer je bila rezervat najamnika, slugu imperije), odakle su uzeli i ime koje nose danas: SERVIA – SERBIA, serv – Serb…“

Akademik Skënder Shkupi prosleđuje Jonuza Dini pišući tekstuelno, između ostalog:(Sloveni) dođoše na Balkan da bi postali sluge Rimljana, kao što imaju i ime „serbus“, koje znači „servus“. Kaplan Burović ima duboko zadovoljstvo da bude „sluga“ „slugu“…“ (SHKUPI, Skënder: „Qëndrim i pështirë i një pseudoshkencëtari“,- list ALBANIA, Tirana, 25. maj 1999, str. 10, kol. 5.)

Evo kako Albancima, štaviše i ovima koji nam se busaju u prsa za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, kako im se sviđaju one stvari kojima se kleveće protiv drugih naroda, na poseban način protiv susednih naroda, naročito protiv Jugoslovena, protiv Srba, i odmah ih prihvaćaju kao neosporne istine, zastupaju ih uporno i šire na sve strane i na sve moguće načine, kao sasvim neospornu naučnu istinu, štaviše i sa ciljem da duševno i psihički ranjavaju Srbe, da bi ih ponizili i ubedili da su rasa robova i slugu, te da, prema tome, oni treba da poreknu tu prezrenu robovsku srpsku rasu i da se izjave za Albance (Memento: „Kaplan Burović ima duboko zadovoljstvo da bude „sluga“ „slugu“…“!!!). Utoliko više da bi kalemili i kultivirali kod svojih Albanaca takve nakaradne rasističke misli i raspoloženja prema Srbima, da pothranjuju i potstiču njihov antisrpski šovinizam i rasizam, pošto, prema ovim robovima i slugama, što se nazivaju Srbi, Albanci su „sinovi orla“ – kako to pretendira „komunista“ Kadare na str. 100, praveći nam se kao da ne zna da su ih tako – „sinovi orla“ – nazvali turski okupatori, što je albanski prevod turskog naziva Osmanlije, a što na turskom jeziku isto tako znači „sinovi orla“. Praveći se kao da ne zna da su i time Turci smišljali izjednačenje i turciziranje Albanaca, prelazeći od njihove dotadanje izjave „Musliman sam, elhamdurilah!“ na „Turčin sam, elhamdurilah!“.

Pa zašto nam, zaboga, svedoči sve ovo, ovaj stav Kadarea i njegovih kolega?! Za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, za njihov korektan stav, naučan stav, ili za jedan sasvim tendenciozan stav, duboko antinaučan, nacionalistički i nakaradan, šovinistički i rasistički bez presedana, bazdiv i ogavan. Kadare je sred Pariza, preko lista LE MONDE, priznao da su Albanci jedan rasistički narod, ali je zaboravio da kaže da je i lično on, ne samo jedan od tih rasista, već i njihov učitelj, odgajivač i indoktrinator tim besprizornim rasizmom.

Koliko da se zna: Kažemo Ismailu Kadare i njegovim kolegama da Srbi ne samo što ne „pate za poreklo njihovog imena od reči „serv“, sluga“, ili od navodnog Sloveni = „robovi“, već niti znaju za to, ni oni sa visokim obrazovanjem, kamoli i oni obični. Većina njih ne znaju ni za Porfirogeneta. Ali zato znaju sasvim dobro, ne samo oni sa visokim obrazovanjem, već i Srbin analfabeta da reč Sloven-Slavjanin (ili kako nas nazivaju Albanci sllav!) ne potiče iz latinskog scllavum = „rob“, niti ime Srb od vizantijske reči servum = „sluga“, utoliko manje da su ovi, Sloveni i Srbi, bili ma kada robovi i sluge bilo koga. Da Albanci imaju takve nakaradne pretenzije za Slovene i Srbe, verujemo da su sada saznali, iz ovog mog napisa. Ali ja kažem Srbima i svim Slovenima da nisu svi Albanci takvi, kao „komunista“ i „internacionalista“ Ismail Kadare sa njegovim kolegama. Većina Albanaca sada su dokazali dokumentima i činjenicama da se ne slažu sa šovinističkim i rasističkim stavovima Ismaila Kadare i njegovih istomišljenika, sa njihovim falsifikatima istorije njihovog naroda i istorije drugih naroda, posebno srpsko-crnogorskog i makedonskog naroda, što – kako vidite – čine jednim fanatizmom i posebnom preokupacijom, ne samo da bi ranili Srbe duševno i psihički, da bi ih ponizili i uvredili, da su tobože rasa robova i slugu, već i da bi ih ubedili da se odreknu te prezrene srpske rase i da se izjave za Albance, jer ovi ne samo što nisu robovi i sluge, već su i „sinovi orla“!!!

Ismail Kadare sa njegovim „komunističkim“ kolegama, kao što su kljukali i hranili Albance sa lažima i falsifikatima, da bi ih indoktrinirali sa netrpeljivošću, mržnjom, sa šovinizmom i rasizmom prema susednim i najudaljenijim narodima, na poseban način prema Srbima, mogu da nastave sa ovom praksom, pa i optužujući nas da smo postojali i stojimo na pozicije šovinizma i rasizma. I sigurno da će nastaviti sa tom njihovom ideologijom, dok se ne digne albanski narod na noge da pokaže mesto ovim socijal-fašistima, koji su ga uzjahali gde sa maskom komuniste, tu i sa maskom nacionaliste.

U srpskim dokumentima srednjeg veka Albanci se nazivaju RABANI. Na slovenskom rab znači „rob“, alb. „skllav“. I pored ovoga, ne jugoslovenski komunisti (Srbo-Crnogorci i Makedonci), već ni najgori srpski nacionalista, najprljaviji, nikada se nije izrazio da srednjevekovno ime Albanaca ARBËN potiče metatezom imena RABAN, što znači ROB. Utoliko manje da su Albanci tobože bili robovi i sluge Srba. Iako su Srbi – ovi „robovi“ i „sluge“ – vladali u Albaniji vekovima, pa su dali ovim „sinovima orla“ i njihovog nacionalnog heroja i orla – Skenderbega! Nasuprot, kako komunisti, tako i jugoslovenski nacionalisti, rekli su i kažu da ime RABAN potiče od metateze imena ARBAN, a ovo – od ALBAN i ALBANOI. Za opširnije vidite moje delo KO SU ALBANCI?, Ženeva 2007.

I pored ovoga, Ismail Kadare sa njegovim  kolegama, nas – Jugoslovene – nazivaju slepim nacionalistima, šovinistima i rasistima, antialbancima i svakako, dok za sebe busaju nam se u prsa da su marksist-lenjinisti, koji militiraju za proleterski internacionalizam.*)

 

Zatvor u Burelju (Albanija),

dana 29. maj 1976.**)

_____________________

*) Ova je studija napisana u zatvor Burelji – Albanija, godine 1976. Prilikom pripreme za štampu autor je tu i tamo dodao ono što je u međuvremenu saznao u vezi problema koji tretira, ali je nastojao da sačuva duh vremena kada je studija napisana.- REDAKCIJA.

Advertisements

HUŠHKANJE ALBANACA LAŽIMA, KLEVETAMA I FALSIFIKATIMA PROTIV SUSEDNIH NARODA

HUŠHKANJE ALBANACA LAŽIMA, KLEVETAMA

I FALSIFIKATIMA PROTIV SUSEDNIH NARODA

– Povodom knjige GEOGRAFSKI TRAGOVI dr Nailja Drage –

 

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

Albanska literatura, skoro od njene prve knjige, da ne kažemo i od prvog članka, koji su uspeli da napišu i objave, angažovana je protiv susednih naroda i teritorija. Kao što su pisali, tako su i delovali. U svim ratovima, od dana njihovog muslimaniziranja, oni su se angožovali na strani okupatora Balkana, protiv susednih naroda. Posebno su preokupirani ovime u poslednje vreme. Među njima grabe se za zastavu neprijateljstva upravo oni Albanci, koji svojim nacionalnim poreklom nisu Albanci, već Crnogorci, Srbi, Makedonci, Grci, Vlasi, Turci, albanizirani preko muslimanske vere i muslimanskog fundamentalizma. Ovime, između ostalog, oni hoće da dokažu ostalim Albanica njihovu albansku privrženost, odanost, vernost.

U ovoj besomučnoj borbi protiv susednih naroda, ne samo peron, već i sabljom, angažirani su svi, od njihovih « akademika », « doktora » i « profesora », pa do najobičnijeg piskarala. Angažirani su pojedinci, svojeglavo, ali i u zajednici, mobilizirani i organizirani (pa i naoružani !) kako od stranaca, neprijatelja balkanskih naroda (a ovo znači i protiv samog albanskog naroda !), tako i od samih albanskih vlasti.

Njihovo neprijateljstvo sada je višestruko dokazano, neosporivo: svaka čast izuzecima, koji su vrlo-vrlo retki.

Svoje neprijateljstvo Albanci manifestiraju skoro isključivo lažima, klevetama, intrigama, falsifikatima, njihovim najabsurdnijim pretendiranjima prema susednim narodima i teritorijama. Tako oni pretendiraju da su autohtoni, iako znaju sasvim dobro da to nisu; pretendiraju da su sledbenici Ilira, a sasvim dobro znaju da sa Ilirima nemaju nikakve veze; pretendiraju da je i Miloš Obilić njihov – Albanac, pa i Stevan Nemanja (ovo znači i Sveti Sava !), a znaju sasvim dobro da je Sinan Paša (oni pretendiraju da je bio Albanac!) taj koji je spalio mošti Svetoga Save na Vračaru, pred Beogradom; pretendiraju da je i crkva Sveta Petka-Leviška u Prizrenu njihova, a isto tako znaju dobro da su njihovi roditeli ti koji su je srušili i od nje napravili džamiju «Sinan Paša »; pretendiraju da je i Cetinje njihovo, iako dobro znaju da su pod turskom zastavom nekoliko puta prodrli do tog gnezda crnogorskih orlova i spalili ga, ubijajući i staro i mlado, sve što im je dopalo u ruke.

Jedan od ovih « Albanaca » je i Ulcinjanin dr Nail Draga, musliman, koji je do sada objavio nekoliko takvih knjiga i, ne samo iz knjige u knjigu, već i sa stranice na stranici tih papazjania i paskvila (kao i njegove kolege Albanci, sa navodnicima i bez navodnika !), najbezobraznije laže, kleveće, falsifikuje i intrigira u već poznatoj kolotečini velikoalbanskih neprijatelja našeg naroda i domovine, pa i dodajući nove laži i klevete, nova falsifikovanja i nove intrige, kojima otvoreno i slobodno ( !) indoktrinira i huška Albance i nealbance protiv nas, našeg naroda i naše domovine, a sa najvećim « naučnim » pretendiranjima i optužbana protiv onih koji su – prema njemu – « politizirani », zato što ne misle kao on, zato što poštuju naučnu istinu.

Neću praviti ovdje antologiju njegovih laži, intriga, falsifikata i kleveta, njegovih otvoreno nenaučnih i neprijatljskih stavova, njegove neodolive mržnje, njegovog flagrantnog šovinizma. Da biste vidjeli sa kakvom « objektivnošću » i kakvom « antipolitikom » piše ovaj « Albanac » protiv našeg naroda, čime huška Albance i nealbance protiv nas, dovoljan je i samo ovaj citat iz njegove knjige GJURMË GJEOGRAFIKE (= Geografski tragovi), objavljena na albanskom jeziku od ART KLUBA, u Ulcinju 1997., i pozdravljena najtoplije od Albanaca Albanije i njihove dijaspore, kao jedno jako vredno delo u službi « istine » i vaspitanja Albanaca.

Na strani 59, kao tipičan primer srpsko-crnogorskog neprijateljstva protiv Albanaca, on navodi :

 

« Nokšići kao boravište komune Plav poznaje se kao takav od albanskog stanovništva. Ali, da bi mu promijenili fizionomiju, postarala se serpska (tako on piše, sa –e-, koje pridaje pežorativan, prezren smisao ovom imenu !-KB) administracija, koja napravi Nokšiću jednu « malu » modifikaciju, gdje slovo k učini v i Crnogorci počeše da ga nazivaju Novšići. Ovako u konkretnom slučaju Noka je « pokršten » i pretvori nam se u Novo ! Jedan takav arbitraran akt, ne samo što je učinio nasilnu promjenu ovog toponima, već mu istovremeno izgubi i nacionalni identitet osnivaču ovog mjesta boravka. Zna se da je osnivač bio Noka, koji je pripadao plemenu Klimenti. Samo oni koji poznaju prošlost ovog mjesta boravka mogu znati da se ovo mjesto boravka nije zvalo ovako, u ovoj formi, dok za druge jedan takav podatak je nepoznat. Iako sada Nokšići, uslijed emigracije naroda, je bez albanskog stanovništva (poslednji stanovnik je umro 1989), on će služiti kao tipičan primjer modifikacije i silovanja jednog albanskig toponima od strane državne administracije ».

 

Neupućenim u istinu slučaja, posebno Albancima, čemu će služiti ovaj citat, ako ne njihovom indoktriniranju i huškanju protiv Srba i Crnogoraca, za tobože njihovo « silovanje » i albanske toponimije, a da ne govorimo o drugome ? ! I ovo Nail Draga čini u jedno vreme kada  njegovi Albanci siluju kćeri, sestre i žene Srba, Crnogoraca i Makedonaca na sve strane Jugoslavije, pa i otvorenim pozivom njihovih velikoalbanskih rukovodilaca, koji su nam se busali u prsa za bratstvo i jedinstvo, za internacionalizam.

No, da izvršimo analizu njegovog citata !

Prije svega pada u oči njegova lukavost da stvar « silovanja » ostavi « serpskoj administraciji », tobože on nema ništa protiv Crnogoraca. Ili i on, kao njegovi albanski istomišljenici, smatra Crnogorce za slovenizirane Albance ?! U jednon drugom « djelu » on naziva Crnogorce slavofonima, što znači da nisu i po nacionalnosti  Sloveni, Crnogorci !!! U njegovoj « serpskoj administraciji » imamo posla i sa poznatim klinovima, koje ovi albanski mudraci zabijaju na sve strane i na svaki način protiv bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, što se u njegovim « djelima » ponavlja i u drugim vidovima. U Crnoj Gori, gospodine Draga, nismo nikada imali ni srpsku ni sepsku administraciju, jer nam je dovoljna bila naša,  c r n o g o r s k a ! Zato te vaše klinove zadržite za sebe i za vašu Albaniju, gdje 20% stanovništva je vlaške nacionalnoti, a i izmedju Gega i Toska, dva glavna plemena albanskog naroda, postoje mnogo značajnije etničke, jezične, pa i antropološke razlike, negoli što su ove imeđu nas Crnogoraca i Srba.

Idemo dalje: Nigde ovaj albanski sveznalac ne kaže da su ovi Albanci crnogorskog sela Nokšić došljaci tu iz Severne Albanije, a ne meštani, ponajmanje autohtoni. U isto vreme, za Crnogorce i sve Slovene Balkana, zna da urla na sva usta da su prezreni došljaci na Balkan, uljezi, pa i da ih treba proterati sa Balkana onamo, odakle su došli, u ruske stepe, pa i preko Karpata, Kavkaza i Urala, jer je tobože Balkan (pa i sva Evropa !) samo njihova prćija: nazivaju nam ga otvoreno i ALBANSKO POLUOSTRVO. Ili možda gospodin N.Draga još nije pročitao ni ISTORIJU BALKANA poznatog njemačkog istoričara, akademika prof. dr Georg Stadtülera, pa ni ISTORIJU ALBANIJE, napisanu i objavljenu od njegove braće, albanskih akademika, gde su oni bili prinuđeni da kažu i po koju istinu, da su Albanci Klimenta i 1701. godine masovno napustili Kliment i nastanili se na teritoriji Crne Gore, Srbije i Makedonije ?! Pročitao je i te kako i jedno i drugo delo, ali sve što tamo ne prija njegovim velikoalbanskim ciljevima i stremljenjima, on ne prihvaća, jer smatra sebe mudrijim i od albanskih, pa i od svetskih akademika.

Suočavam gospodina Dragu snjegovim kolegom, književnikom Nijazi Sulča, iz Peći (Metohija), koji doslovno piše:

“Naša porodica ima poreklo iz Skadra. Naši pretci, iseljavajući se iz Skadra, prešli su u Nokšić. Posle malog postoja u ovo mesto, kasnije su se iselili u Peć i po drugim gradovima Kosova” (SULÇA, Nijazi: RRËFIMET E AXHËS, Ankara 2003, str. 5.)

Iz Nokšića je i albanski književnik dr Esat Mekuli (1916-1993), za koga su, još dok je bio živ, pisali njegovi Albanci da je poreklom iz Albanije, da su u Nokšić stigli njegovi pretci, njegov ded, kao i svi drugi Albanci Crne Gore, Srbije (Metohija i Kosovo), Makedonije i Grčke.

Iz Plava (u blizini Nokšića) je i Zuvdija Hodžić, poznati albanski književnik koji piše na našem jeziku, a koji je poreklom itz oblasti Beriša – Srednja Albanija, jer su mu otuda došli pretci.

U nastavku N.Draga pretendira da je njegov Albanac Noka « pokršten » od nas Crnogoraca i pretvoren u Novo. Ni muslimani čitavog sveta, pa ni albanski muslimani, u njihovoj antroponimiji nemaju ime NOKA. Ovo je « hrišćansko » ime, pravoslavno, pa i katoličko, ali ne i muslimansko. A ovo znači da se ovaj Albanac krstio i sâm, pa tako nije ni imao potrebu da ga « krste » naši Crnogorci, ponjamanje « serpska administracija ».

Pitamo sveznalca Nail Draga: Što znači na albanskom jeziku reč NOKA ? Albanska leksikografija ne poznaje ovu reč ni kao stranu, a kamoli kao « autohtonu » – kako imaju običaj da se izražavaju ovi Albanci, koji su sve albansko proglasili za « autohtono ».

U albanskoj patronimiji naćićete prezimena Noçka, Noga, Noka, Noko, Noku, Noti, Nova, pa i NOVAK(U). Može li nam superklug Nail Draga reći etimologiju ovih patronima, koji su sigurno nekada bili antroponimi ? Neka izvoli !

U međuvremenu ja kažem njemu i svim Albancima da je etimologija tih prezimena u srpsko-crnogorko-makedonskom imenu NOVAK, koje na albanskom jeziku ima ekvivalent u imenu RINUŠ (savremeni albanski književnik Rinush Idrizi). A ovo dokazujem ovim činjenicama :

1. Albanci imaju i prezime NOVA: Vandjo NOVA, poznati savremeni albanski kompozitor iz grada Korča, Jugo-istočna Albanija.

2. Albanci imaju i prezime NOVAK(U): Čezar NOVAK, poznat feudalac iz istorije Albanije, koji je u XIV veku nanovo izgradio crkvu Malog Grada (Albanci ga nazivaju Maligrad), sasvim maleno ostrvce na Velikom Prespanskom jezeru, gdje se danas nalazi tromeđa, pogranična piramida Grčke, Makedonije i Albanije.

3. Ne Albanci, već mi, Sloveni, od ličnog imena NOVAK činimo skraćenice NOVO, NOKO, NOGO, NOČO, NOTO, koje su albanizirani Sloveni (Srbi, Makedonci i Crnogorci) prilagodili albanskom jeziku u NOVË, NOKË, NOGË, NOÇË (NOÇKË), NOTË, pa su preko našeg, slovenskog genitiva, izveli njihova prezimena NOVA, NOKA, NOGA, NOTA, kao što su to učinili i roditeli gospodina Nailja sa njihovim čisto crnogorskim prezimenom DRAGA, koje u albanskom jeziku nema nikakav smisao, a na našemu mi dobro znamo što znači drag: na albanskom se kaze « i dashur, i shtrenjtë ». Isto su ovo učinili i oni Albanci koji nose prezimena RADA (Jeronim de Rada, književnik), VASA (Paško Vasa, književnik), JASA, JAKA, DAKA i td. Preko određenog vida imena izveli su i njihova prezimena NOKU i NOTI. Kod NOČKA imamo proširenje sa sufiksom –KA, ma da se ovde ne isključuje i jedna druga etimologija, opet nealbanska, nevažna za naš problem.

4. Mi, Sloveni, pored čisto slovenskog imena NOVAK, imamo i prezimena NOVAK, NOVAKOV, NOVAKOVIĆ, NOVOVIĆ, NOGULIĆ, pa i NOKOVIĆ: književnik Milena NOKOVIĆ, koja živi aktuelno u Parizu. Evo vam i njena adresa : 61 bd d’Inkermann, 92200 Neuilly-sur-Seine, FRANCE. Izvolite, gospodine Draga, i pitajte je što je po nacionalnosti, Albanka ili Crnogorka ?! Pitajte je da i nju nije « pokrstila » vaša (odnosno naša !) « serpska administracija » ?!

5. Od antroponima JANKO, mi, Sloveni, imamo skraćenicu JAKO, pa JAKŠA i, na kraju, karakterističnim srpsko-crnogorsko sufiksom –IĆ, izašlo je prezime JAKŠIĆ (Ðuro Jakšiq: « I samo dotle, do tog kamena,/ Do tog bedema,/ Nogom ćeš stupit možda poganom./Drzneš li dalje, čućeš gromove !… »). Isto ovo imamo i kod prezimena NOKŠIĆ, koje je pretvoreno u toponim: NOKO+ŠA=NOKŠA+IĆ=NOKŠIĆ. Albanci su dodali samo ono njihovo –I (Ma da i mi kažemo Nokšići, množina: Ozrinići, Martinići, Petrovići, Vasojevići i td. !), pa nam pretendiraju da je ovaj toponim njihov, albanski ! Da nije i Ðuro Jakšiq Albanac, gospodine Draga ? ! I samo dotle

Tako, ovaj Noko, koji je dao svoje prezime selu, sigurno nije bio čistokrvan Albanac. Ako nije bio čistokrvan Crnogorac, više je nego sigurno da je bio jedan albanizirani Crnogorac, kao što je albanizirani Crnogprac i sâm Nail Draga.

I eto, ovaj albanizirani Crnogorac (koji nam se pravi veći Albanac i od samih Albanaca: Poturica gori od Turčina !) hvata se za slovo K i V da bi nas optužio ništa manje već za silovanje njihove « albanske » etimologije, da bi nas optužio da mi negiramo « Albancu » Noko Nokšiću njegov « albanski » nacionalni identitet, malte ne i albanski dah i disanje ! Sve da bi indoktrinirao « njegove » Albance netrpeljivošću i mržnjom prema Crnogorcima, Srbima i Makedoncima, da bi ih nahuškao protiv Jugoslovena i Slovena uopšte, jer je svojim mulsimanskim fundamentalizmom još od vremena turske okupacije nadojen mržnjom prema svim hrišćanima, posebno prema pravoslavcima, što demostrira sa stranice na stranicu njegovih « naučnih » knjiga.

Pretendirajući za istinu, pravičnost, zakonitost, on zatvara oči i pravi se kao da ništa ne zna što čine njegovi Albanci tamo, u Albaniji, sa našom nacionalnom manjinom. On se pravi kao da ne zna da su ti njegovi Albanci slomili u Skadru slovo G u natpisu SPSKO PRAVOSLAVNO GROBLJE, pa je ispalo SRPSKO PRAVOSLAVNO ROBLJE. Halal im bilo i to, da nisu posle nekoliko godina uveli buldožder u to groblje i izbrisali ga sa lica zemlje, kao što su to učinili i sa crkvama i manastirima. On se pravi kao da ne zna da su njegovi Albanci (tamo, u Albaniji !), promenili ne samo jedno slovo, već osam ( !), čitavo ime gradu BOŽIGRAD (sigurno slovensko !) i nazvali ga MIRAS (po albanskoj reči mir« dobro » !). Kao sa ovim gradon učinili su to i sa mnogim drugim gradovima i selima. On se pravi kao da ne zna da su njegovi Albanci svim Crnogorcima (pa i Srbima, Makedoncima, Vlasima, Grcima !) promenili nacionalna prezimena, praveći od BRAJOVIĆA – FERHATI, od RESULBEGOVIĆA – RESULI, od POPOVIĆA – POPAJ, od BOGDAN – SHEHU i td. On se pravi kao da ne zna da su jednog Resulbegovića živog odrali tražeći od njega da porekne svoju crnogorsku nacionalnost i da se izjavi za Albanca. On se pravi kao da ne zna da su tog Resulbegovića kaznili i doživotnom robijom, najmonstruoznijim zatvorom, upravo zato što nije pristao da izmeni ni prezime, ni da porekne svoju crnogorsku nacionalnost. Pravi se da ne zna, a poznaje ga i lično !!!

Svi na svetu imaju dosta svoga đubreta. Mi, Jugosloveni, Srbi, Crnogorci i Makedonci, pružili smo čitavom svetu, posebno Albancima, dosta činjenica da smo sposobni i sami da čistimo đubre iz naših dvorišta, iz naših kuća. Čistili smo ga, čistimo ga i čistićemo ga.

Neka se postaraju i Albanci da čiste đubre iz svojih kuća i sa svojih dvorišta, tamo – u Albaniji, jer ga imaju na pretek.

Nemamo ništa protiv toga da nam Albanci, pogotovo oni koji imaju i naše državljanstvo, pomognu da čistimo naša đubreta. Ali da nam pomognu, a ne da nam odmognu ! Zlonamerno zabijanje nosa u naša posla, interveniranje u negativnom smislu, kao u konkretnom slučaju, koje – kako videste – čini gospodin Nail Draga, nije nikakvo pomaganje. Pogotovo nije pomaganje kad ovi došljaci, u našoj kući ( !), proglašuju sebe za gospodara kuće, za vlasnika kuće (a nas – za prezrene došljake, uljeze !) i – hoće da nas izbace iz nje. U ovom slučaju treba da im nedvosmisleno kažemo: I samo dotle !

Ističem ovde i ovo: Nisu svi Albanci kao Nailj Draga. On je u opreci i sa poznatim albanskim naučnicima, kao što su akademik prof. dr Eqrem Çabej, prof. Aleks Buda (do smrti predsednik Akademije nauka Albanije), prof. Šaban Demiraj (posle A.Bude predsednik Akademije), dr Ardian Kljosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja, akademik dr Vinčenc Goleti, Luan Starova i drugi, koji su javno i pismeno priznali da Albanci nisu ni autohtoni, ni sledbenici Ilira, i da teritorija, gde to oni danas žive, gde se to oni danas prostiru, nije zona ristrikcije (sažimanja), već zona  e k s p a n i z i j e.

Ali nije u opreci sa njegovim kolegom i učiteljem Ismail Kadare, koji iz Albanije, busajući se u prsa i za “proleterski internacionalizam” piše: “Ako se prihvati ovo, znači ako se prihvati da je Kosovo prvo mesto stanovanja Albanaca, kako se može prihvatiti da jedan drugi narod, Srbi, proglasi za svoju kolevku kuću drugog?

Indoktriniran ovim lažima dr Nailj Draga, albanizirani Crnogorac iz okoline Ulcinja, misli i pretendira da naša kuća, Ulcinj i čitava Crna Gora, nije naša, već njihova – albanska. Jer – po njemu – mi, Crnogorci, nismo Sloveni: po njemu mi smo slovenofoni. A ovo znači – slovenizirani Albanci!

Ovako, ovaj albanizirani Crnogorac, ne zadovoljava se samo svojim albaniziranjem, već bi hteo da i sve nas ostale uvede u taj njegov tor. Zato huška Albance lažima i klevetama protiv susednih naroda, u prvom redu protiv nas, Srbo-Crnogoraca. Naši su stari od vajkada rekli: “Poturica gori od Turčina!”

Ali, poturice su svoj antinarodni posao činili pod turskom zastavom, pod zastavom okupatora, dok ovaj Nailj Draga sve to čini tu – na naše oči i pod našim nosom, pod našom zastavom i zaštitom – čijih to vlasti?! Crnogorskih?! Postoje li crnogorske vlasti?!

 

Ulcinj,

Leto 1998. godine.

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik – LAŽIMA I FALSIFIKATIMA ALBANACA NARUŠAVA SE MIR NAŠEG NARODA

LAŽIMA I FALSIFIKATIMA ALBANACA

NARUŠAVA SE MIR NAŠEG NARODA

– Povodom članka KRŠ PREČVRST ZA KRST –

 

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

U listu VESTI, Podgorica 29. jun 2008, str. 7, objavljen je članak Samira Androvića, koji još u naslovu – KRŠ PREČVRST ZA KRST – odudara flagrantnim anticrnogorskim stavom autora, što se podcrtava i ostalim njegovim stavovima od početka do kraja tog članka.

Njemu i svima koji misle i izražavaju se kao on, u svoje ime, pa mislim i u ime svih Crnogoraca, kažem: Taj krš su branili od turskih zavojevača 1571. godine Crnogorci tog krsta, oblivši ga svojom krvlju. A godine 1878, opet ovi Crnogorci, odani tom krstu i tom kršu, oslobodiše ga od turskog okupatora, pošto su ga oprali i isprali, pošto su ga osveštili, blagoslovili svojom najčišćom crnogorskom krvlju. Prema tome (kao pre turske okupacije), tako i posle oslobođenja, on je pripadao i pripada crnogorskoj državi i crnogorskom narodu. Bio je krst prečvrst, gospodine Androviću, pa je i krš posta čvrst, kao i svaki drugi krš ove domovine i ovog naroda, koji unutar svojih granica – danas – nema ništa tuđe. Naprotiv, susedi naši imaju ne samo krševe i čitave teritorije naše, već i našu 500-godišnju prestolnicu.

Ili ovo ne znate?!

Rekoh vam da je članak g. Androvića prožet od početka do kraja anticrnogorskim stavovima, kojima otvoreno podržava veliko-albanski ekstremni nacionalizam, šovinizam i rasizam, priznat i osuđen i od samih trezvenih Albanaca Albanije. Konkretno:

1. U koloni 1 on piše (kako to ovi albanski šovinisti i rasisti cinično pretendiraju!) da se u Ulcinju „baštini međuvjerska i međunacionalna tolerancija“. Kome to on misli da pepeli oči?! Ima 50 godina što živim u inostranstvo, poslednjih 20 godina sam u Švajcarskoj, pa i ovamo, na svojoj čapri osećam svakodnevno ekstremnu versku i međunacionalnu intoleranciju albanske dijaspore u Ulcinju prema nama – Crnogorcima. Je li mogućeda g. Andrović, koji živi u Ulcinju, to ne vidi svojim očima?! Ja sam o tome više puta i govorio preko radio-televizije, naše i strane, pa sam o tome više puta i pisao, ne samo u mojim delima, već i preko štampe i interneta. Ako mi se dozvoli, ja ću vas suočiti i dokumentima, činjenicama o toj ekstremnoj, najprljavijoj intoleranciji, koju su manifestirali i permanentno manifestiraju poslednjih decenija upravo ovi Albanci Ulcinja. Svaka čast izuzecima.

2. Gospodin Andrović citira svuda reči muslimana – Albanaca, koji se izražavaju protiv postavljanja krsta na Krš od Limana (kod severnog ulaza u Ulcinj sa mora). Svaka čast Avdulahu Nimanbegu, koji – kao musliman – kaže da mu ne smeta krst. I pored toga i on se ujedinjuje sa onima koji ga osudiše, umesto da istupi protiv intolerancije svoje sabraće po veri.

Izgleda da g. Andrović još ne zna da ovi Albanci, kao dijaspora, imaju pravo da se naturaliziraju-integriraju, ali ne i da se negativno mešaju u naše unutrašnje poslove, pogotovo ne da nam brane da postavimo krst na koje bilo mesto naše domovine, naravno – zakonski, a ne kako je to učinjeno. To nemaju pravo ni naši muslimani, po nacionalnosti Crnogorci, kamoli oni koji su stranom nacionalnošću, koji su nam došli kao dijaspora, emigracija.

3. U koloni 4 on citira muslimana Ismeta Karamanaga, Turko-Albanac koji kaže doslovno da je krst „neprirodna vjestačka tvorevina“. Samir Andrović, kao musliman, moguće da se slaže sa I.Karamanagom, sa njegovom očitom verskom intolerancijom, ali mi, Crnogorci, ne mislimo tako, jer smo se kroz vekove borili za taj krst časni i slobodu zlatnu, koja nam je došla upravo preko tog krsta. Što nam je u duši prirodno, ne može nam pred oči biti neprirodno i veštačko.

4. Grčka nacionalna manjina Ulcinja i Crne Gore uopšte, do danas je igrala pozitivnu ulogu u našem životu, o čemu sam već pisao u mojim delima i čestitao im. Sa žaljenjem konstatiram da tu pozitivnu tradiciju ne nastavlja i Mileva Nikolaidis, kustos Muzeja u Starom gradu Ulcinja. Ona se očigledno ulizava albanskim šovinistima i rasistima, kao i mnogi Crnogorci, a g. Andrović se sigurno slaže sa njom. Krstovi se ne dižu samo onamo gde je nekada bila neka crkva, pa ni samo posle osvešćenja. Krstovi i crkve, gospođo Nikolaidis, dizali su se onamo gde se za to osećala potreba, a osvešćenje je dolazilo nakon njihove izgradnje.

5. Na sasvim iskrenu izjavu Ðorđa Živanovića, koji je postavio predmetni krst na Kršu od Limana, pomenuti Ismet Karamanaga, koji paušalno, sasvim neopravdano, napada i protu, stavrofora Radojicu Božovića, izjavljuje da crkva u Starom gradu „ne pripada njima“ – Crnogorcima. A da kome pripada ta crkva?! Da ne pripada Ismetu i Saimiru, muslimanima?!

Albanski tekstovi, Albanije i njene dijaspore, prepuni su laži i kleveta protiv našeg naroda. Albancima Albanije mi ne možemo diktirati kako će oni pisatiu o nama. Ali Albancima albanske dijaspore kod nas (koji hoće da nama diktiraju kako ćemo mi pisati o njima: ili ovo nije istina gospodine Mehmet Bardhi?!) mi i te kako možemo i treba da im diktiramo da pišu istorijski osvedočenu istinu. I ne samo kad pišu kao Samir Andrović, na našem jeziku, već i kad pišu na njihovom, albanskom jeziku.

Upravo zato što oni pišu neistine, falsifikuju istoriju svog, albanskog naroda, i tim falsifikatima indoktriniraju i huškaju bezazlenu albansku dijasporu kod nas protiv nas, u Ulcinju i svukud gde ih imamo poremećena je nekadašnja ravnoteža, nekadašnji mirni suživot između njihovih muslimana (pa i katolika!) i nas Crnogoraca. Da bi se uspostavio mirni suživot nužno je da bar ovi Albanci, pripadnici albanske dijaspore kod nas, prihvate naučno dokazanu istinu da oni nisu na Balkanu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, već došljaci, kao i mi – Sloveni. Sada je nedvosmisleno naučno dokazano da su pradedovi Srbo-Crnogoraca i Srbo-Makedonaca 548. godine ušli u grad Durrhachium, koji su nazvali Drač, a koji će Albanci jedno pet vekova kasnije nazvati Durrës. Njihov, albanski najveći naučnik, akademik, prof. dr Eqrem Çabej, evo će skoro pola veka što im je rekao da se albanski jezik formirao u današnjoj Rumuniji, u VI veku naše ere, i da su otuda Albanci u X veku naše ere stigli u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije. Oni Albanci, koji nam mute vode u Crnoj Gori sve ovo znaju sasvim dobro, ali se prave kao da ne znaju, nastavljajući anticrnogorsku propagandu u službi svoje šovinistički i rasistički nastrojene veliko-albanske buržuazije, kao i u službi međunarodnog džandara, koji je za svoje imerijalističke ciljeve upotrebio i nastavlja da upotrebljava ove Albance kao topovsko meso. Što pre budu prihvatili naučnu istinu o svom narodu, to će bolje biti ne samo za nas, već i za njih. Istina je uvek bila i bitće u službi naroda. Neistinom su se služili i služiće se samo neprijatelji naroda.*)

Ulcinj,

dana 01. juli 2008.

 

_______________________

*) Ovaj je članak blagovremeno poslat listu VESTI – Podgorica, ali ga nisu objavili, osporavajući mi ovako pravo reči i štampe, a u očitoj službi naših albanskih neprijatelja. U junu 2009. godine objavio sam ovaj članak u korpusu mog dela NA ISTOKU NIŠTA NOVO!, a u štampariji Tirane „Marin Barleti“. Kad sam 1. jula 2009. godine pošao da podignem knjigu, Albanci su mi je spalili pred očima i pripretili: „Nemojte je objaviti gde drugo, jer ćemo vas ubiti!“

ALBANOLOŠKE TEZE AKADEMIKA BUROVIĆA

ALBANOLOŠKE TEZE AKADEMIKA BUROVIĆA

Stav SANU i Albanaca prema njima –

Albanološke teze akademika, prof. dr Kaplana Burovića, po kojima Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli van njenih granica, u Srbiji (Kosmet), Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj, po kojima, isto tako, oni nemaju nikakve etničke veze ni sa Ilirima, ponajmanje i sa Pelazgima, danas su poznate širom svijeta. One su objavljene prije dvije decenije (Kaplan BUROVIĆ: ILIRI I ALBANCI, Ženeva 1993) i komentarisane javno, preko svih medija, posebno preko interneta, počev od originala, na srpskom jeziku, na kojemu ih je Akademik Burović i napisao, pa preko prijevoda na engleskom, francuskom, njemačkom, preko makedonskog, grčkog i bugarskog, do arapskog, japanskog i kineskog. Na albanski ih je jezik preveo i objavio sâm Akademik, tako da su danas one sasvim dobro poznate i samin Albancima, iako su albanske vlasti učinile sve da o njima Albanci ne saznaju apsolutno ništa. Ne samo što su zabranile objavljivanje Akademikovih knjiga na teritoriji Albanije (A gdje mogu to čine i van njenih granica, pa i sred Beograda, Skoplja i Podgorice!), već su i spaljivali te knjige gdje god su im dopale u ruke. Godine 2009. Akademiku su spalili sred Tirane čitav tiraž četiri knjiga, a prije godinu dana albanska mafija je i preko štampe, javno, uputila poziv Albancima na sve strane svijeta da ne čitaju knjige Akademika Burovića, propraćeno ovo i pretnjom da će one, koji ih budu čitali, uvesti u svoje crne liste i proganjati, što su od vremena i činili, pa i ubijali one koji su se na bilo koji način izjavljivali da se slažu sa albanološkim tezama Akademika Burovića.

Činjenica je da, što su više zabranjene ove teze, ogovarene i proklinjane (albanski „naučnici“ su ih nazvali i „crne teze“!), to su ih ljudi više tražili, čitali i komentarisali, prisvajali, pa su smjelo istupali i preko medija sa njihovim ubjeđenjem da su one naučno zasnovane i da će za vrlo krako vrijeme pobjediti, biti usvojene i od samih Albanaca. Tako su se izrazili ne samo strani naučnici, već i sami trezveni, pošteni Albanci. Pa i sred Tirane!

Ove teze Akademika Burovića su već uvedene u predavanja mnogih universiteta. Uveli su ih i po svojim eciklopedijama Englezi, Francuzi, Njemci, pa i akademici Makedonije, ali ne i Srpaska akademija nauka i umjetnosti (SANU)!

Aktuelno, sred Tirane, već je stvorena grupa mladih albanskih naučnika, koja je otvoreno, javno, prihvatila albanološke teze Akademika Burovića, među kojima se ističu: dr Ardian Kljosi (prije neki mjesec je ubijen od albanske mafije!), Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja, Sokrat Dhima, Arben Kalamata, Kristo Goçi, Vanđuš Simaku i drugi. Pa i stara garda albanologa Albanije, kao što su akademici Eqrem Çabej, Aleks Buda, Shaban Demiraj, Alfred Uçi, Vinçenx Golletti-Baffa, Isuf Luzaj, Stavri Skëndo, Hasan Kaleshi, Luan Starova i drugi, nemajući kud pred dokumentima, naučnim činjenicama i argumentima, kojima se dokazuje da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, od vremena je počela da se srami, ljulja, cedira i da se priklanja naučnoj istini. Ipsissimus Enver Hodža, pred samu smrt, izjavi pismeno, javno, da albanskoj nauci nedostaje naučna objektivnost.

Neosporna je činjenica da su albanološke teze Akademika Burovića protresle iz temelja zgradu Albanologije i da u njoj više ništa neće biti kao do sada.

Videći ovo, a pošto su svesni da albanološke teze Akademika Burovića ne mogu pobiti, albanski „naučnici“ su pribjegli sataniziranju Akademika Burovića i sve one koji se slažu sa njim, svakakvim lažima, falsifikatima, izmišljotinama, posebno psovkama i uvredama od najbestidnijih uljičara, pa i pretnjama. Pripretili su Akademiku Buroviću, i to javno, da će ga za te teze baciti i na Međunarodni sud. Kod švajarskih vlasti su od vremena intervenirali da mu se skine status političkog emigranta i da se protjera iz Švajcarske, dok su preko interneta pozvali i svoje „junake“ da pođu u Ženevu, gdje aktuelno živi Akademik, i da ga ubiju. Jedan od ovih albanskih „naučnika“, preko interneta, očitao mu je i o p e l o. Preko albanskih medija i sami albanski akademici, koji se busaju u prsa za demokratiju i slobodu riječi i štampe, izjavljuju da je najveća g r e š k a Envera Hodže što nije ubio ovog akademika, Kaplana Burovića, koji je albanskoj kulturi, književnosti, poklonio remek djelo albanske proze svih vremena – roman IZDAJA, albanologiji – značajna naučna otkrića, dok se u albanskoj savremenoj istoriji istakao kao h e r o j, koji se borio za slobodu i demokiratiju Albanije kao niko drugi: sami su ga Albanci proglasili za MANDELU ALBANIJE, za barda naroda i rušioca lažnih idola, za genija, sveca, Isusa Hrista, pa su izjavili da je zaslužio da mu se sred Albanije podigne i spomenik viši od svakog drugoj spomenika.

Administrator albanskog foruma-portala DIELLI, u borbi protiv albanoloških teza Akademika Burovića, izjavio je i ovo:„Shpresojmë që shqiptarët do shohin se kritikat që akademikët e mëdhenj serbë bëjnë ndaj kulturës shqiptare janë të njëjta dhe identike me kritikat që bëjnë studiuesit më të mëdhenj shqiptarë bashkëkohorë“ (Prijevod: „Nadamo se da će Albanci videti da kritike, koje veliki srpski akademici čine prema albanskoj kulturi, iste su i identične sa kritikama koje čine najveći savremeni albanski naučnici“:

http://dielli.blog.al/2009/10/përmes-nje-forumi-greko-serbofil-2/)

Nema sumnje da najvećim savremenim albanskim naučnicimaovaj administrator portala smatra one Albance koji su se složili sa albanološkim tezama Akademika Burovića! Ili ne?! Paradoksalno, ali tako ispada. Sa druge strane, albanska medija, koja su posljednjih mjeseci govorila o ubistvu dr Ardiana Kljosi, priznala su t r a j n u v r i j e d n o s t albanoloških istraživanja ovog svog naučnika, koja upravo to potvrđuju, da su albanološke teze Akademika Burovića ispravne.

I pored vanredne važnosti ove izjave ovog administratora albanskog foruma-portala, obratite pažnju na činjenicu kako se on bori protiv albanoloških teza našeg Akademika. On ne diskutira teze, jer zna da ih ne možte pobiti. Zato ide protiv njih jednim drugim putem: kaže da su te teze (iste – identične!) sa tezama srpskih akademika!!!

Reći Albancima da je nešto isto-identično sa onim što kažu Srbi i srpski akademici, jeste isto što i reći muslimanu da je to s v i n j s k o m e s o. Kako se zna, muslimani ne jedu svinjsko meso: smatraju za greh i spomenuti mu ime, kamoli i dodirnuti, pa i administrator albanskog foruma-portala DIELLI to preporučuje svojim Albancima: da ne spominju, ne diraju i ne jedu-prihvataju albanološke teze Akademika Burovića, jer je tobože to srpska politika, srpska posla, srpsko maslo i…srpsko! A što je srpsko, to je za indoktriniranog Albanca i mrsko.

Ali, zašto nam ovaj albanski pametnjaković ne navodi nijednog od tih „velikih srpskih akademika“ koji zastupa te teze?! Objavio je i fotografije albanskih g r e š n i k anajvećih savremenih naučnika, ali ni jedno jedino ime „velikih srpskih akademika“. Gdje su oni?! Zašto nam ne imenuje ni jednog jedinog?! Ovi Albanci znaju da optužuju, ali ne i da dokazuju.

Zato postavljamo pitanje: Da li su albanološke teze Akademika Burovića teze „velikih srpskih akademika“ i – te teze – srpski stav i srpska politika aktuelnih vlasti Srbije?!

Prije svega, Akademik Burović dan-danas nije član SANU. I ne samo to, do dana današnjeg (puni 79 godinu!) apsolutno nijedna izdavačka kuća, ni državna niti privatna, nije mu objavila ni jednu jedinu brošuru, kamoli knjigu, jer ne samo što nije na listi onih koji se u Srbiji objavljuju, već je naprotiv na listi onih koje su titoističke vlasti Srbije krvnički proganjale (i proganjaju ga!) ne samo unutar Srbije, već i tamo – u inostranstvo.

Upravo zato, „veliki srpski akademici“ ne samo da se do danas nisu složili sa albanološkim tezama Akademika Burovića, već su demostrirali i neprijetaljstvo prema njemu i njegovim tezama. Neverovatno, ali istinito, „veliki srpski akademici“ do juče su zastupali falsifikovanu istoriju albanskog naroda, onako kako su je to falsifikovali, krojili i prekrojavali albanski „veliki akademici“, kolege administratora foruma-portala DIELLI.

U posljednje vrijeme pojavio se pravoslavni Srbin dr Jovan Deretić sa njegovim kontradiktornim albanološkim tezama, koje je Akademik Burović podložio stručnoj akademskoj kritici i – oborio ih. „Veliki srpski akademici“, sa svojim titoističkim i pravoslavno-fundamentalističkim nastrojenjima prigrlili su Deretića i njegove teze, jer su spremni da se ujedine i sa samim crnim đavolom, samo ne sa jednim anti-titoistom kalibra Akademika Burovića, koga drže i po njihovim crnim listama muslimana, iako sasvim dobro znaju da Akademik Burović nije musliman, ali nije ni ližisahan kao oni. Preko svega, drže ga i na listi Albanaca, iako su ga (zajedno sa Albancima!) do 10 puta na živo odrali tražeći mu albansku čapru!

Veliki srpski akademici“, po prvi put u njihovom životu, razveli su se od dojučerašnje njihove prvrženosti falsifikovanoj istoriji albanskog naroda (da su autohtoni, Iliri i Pelazgi!) i izjavili da se sa tom istorijom više ne slažu. To se desilo 22. juna 2007 (Znači – prije 5 godina!), na naučnom skupu u Srpskoj akademiji nauka i umjetnosti, gdje sigurno Akademika Burovića nisu pozvali, jer – iako su u osnovi prihvatili njegove albanološke teze, nisu prihvatili ni put niti vrijeme dolaska Albanaca u današnju Albaniju, pa ni to da Albanci-Šćipetari (čiji je jezik SATEM grupe!) nemaju etničke veze sa Albanima Kavkaza (čiji je jezii bio KENTUM grupe!). Oni su prihvatili tezu svog saplemenika Jovana Deretića, koji je u diskusiji sa Akademikom Burovićem demostrirao notorno nepoznavanje problema KENTUM-SATEM, što je – kako se zna od svih albanologa – argumentum crucis u problemu iliro-albanskom, pa i u problemu šćipetaro-albanoidnom (Kavkaskih Albana), kako je to istakao i dokazao Akademik Burović.

I pored toga, ako sa Akademikom Burovićem nisu „veliki srpski akademici“, jeste njegova malenkost srpskog naroda i njegovi veliki sinovi, koji su uvijek bili, jesu i biće uz naučnu istinu i – preko nje – branili su i brane narod i domovinu.

Toliko, da svi i – posebno – Albanci, njihovi „veliki akademici“, znaju, shvate i utuve jednom za svagda u svoje nedifektozne mozgove (difektozni – po albanskom akademiku Skënder Shkupi su naši, srpski!) da „veliki srpski akademici“ dan-danas nisu prihvatili albanološke teze Akademika Burovića, dan-danas postoje na očitim neprijateljskim pozicijama prema ovom srpskom odanom i odranom sinu, svijesno podržavajući ovako rulju albanskih uljičara i bezobraznika, bezprizornika, koji ga teroriziraju i vređaju svakako, pa vrše na njega i atentate, jer – iako sam samcat – kao slamka među vihorove, on nastavlja da se bori za naučnu istinu i, preko nje – za narod i domovinu svoju i svakog drugog, pa i za narod i domovinu Albanaca, prepaćenog albanskog radnog naroda, koga su buržujski intelektualci, mafija Envera Hodže i njegovih kriminalaca, zločinski uzjahali, indoktrinirali falsifikovanom istorijom, mitovima i mitemama o autohtoniji, ilirskom i pelaškom porijeklu, čime ga huškaju protiv susjednih i najudaljenijih naroda, da ne vide sebe same obubožene materijalno i mentalno, da ne vide teror i mizeriju, koja ih je svestrano spopala i prljavo obrvala.

Luka dr. TOMOVIĆ

ALBANSKI LEKSIK SVEDOČI DA ONI NISU AUTOHTONI

Pise: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ
– akademik –

U mom delu KO SU ALBANCI? (izdanje na srpskom 2007, na engleskom 2008) posvetio sam čitavo poglavlje tzv. autohtoniji Albanaca na prostorima gde danas žive. Tamo sam naveo ništa manje već sedam dokumenata, činjenica i argumenata, kojima se nedvosmisljeno dokazuje da Albanci nisu autohtoni ne samo na Kosmetu, već ni u samoj Albaniji. Između ostalog, tamo sam rekao i ovo: “Argumentum ponderantum, non numerantum! I pored toga, ako ovih sedam argumenata nekome izgledaju malo, spremni smo da mu navedemo još drugih sedam, pa i 70”.
Jedan od tih argumenata (tamo je poređan pod brojem 2) jeste i ALBANSKI JEZIK. Tu doslovno kažemo: “Kako se zna, albanski jezik je indo-evropski, a to znači da su i oni istog porekla kao i svi drugi indo-evropski narodi, konkretno: Grci, Vlasi, Srbi, Crnogorci, Makedonci – odnosno da su došljaci u Evropu i na Balkan iz Azije, iz Indije, kolevke čovečanstva, i sanskritskog jezika, majke svih indoevropskih jezika. Kad bi Albanci bili autohtoni, njihov jezik ne bi bio indo-evropski. Ovo je jedno nepobitno svedočanstvo da oni nisu autohtoni nigde na Balkanu, pa ni u Evropi, kao što je bela, žuta ili crna koža Amerikanaca svedočanstvo da nisu autohtoni tamo, ma da su, moguće, mnogi od njih sada i zaboravili odaklen su im na američki kontinent stigli preci”.
I ne samo indo-evropska karakteristika jezika Albanaca! Da oni nisu autohtoni dokazuju nam i njihove najobičnije reči, kao što su naprimer a n i j e (srp. brod), l i m a n (srp. luka), mrezhë (srp. mreža), l e v r e k (srp. branac) i niz drugih.
Od vremena je rečeno da Albanci nemaju pomorsku i ribarsku terminologiju, čime nam je nemački linguista, akademik, prof. dr Gustav Vajgand (G.Weigand, 1860-1930) dokazao da Albanci nisu ni Iliri. Ovo je jedan od njegovih 12 čuvenih argumenata, koji su prevedeni, objavljeni i prodiskutirani (pa i usvojeni!) od svih naučnika sveta. Štaviše, i od samih albanskih trezvenih naučnika, linguista, istoričara i akademika, kao što su akademik, prof. dr Eqrem Çabej (1908-1980), dr Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja i puno drugih.
Bez obzira na to što je naučni svet prihvatio istinu o poreklu Albanaca, albanske vlasti, podržane od svojih oškopljenih naučnika i, posebno, od neukih ljudi, pa i od svojih klarkova u inostranstvu, nastavljaju da udaraju u bubnjeve svoje autohtonije i porekla od Ilira, pa su time preplavili svoju literaturu, počev od bukvara, koji stavljaju u ruke svojoj deci od prvog dana stupanja u školi, pa sve do “naučnih” studija i disertacija, posebnih izdanja njihove Akademije “nauka”.
Za one, koji su željni istine, analiziraćemo pomenute reči.

1. ANIJE.- Ova reč, u albanskom jeziku, danas je opšta. Svetski naučnici, koji su se bavili njenom etimologijom, kao Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) rekli su od vremena da je ona ušla u albanski jezik iz arabskog jezika. S njim su se složili svi albanolozi, među kojima spominjemo dobro poznatog austrijskog akademika, prof. Dr Norbert Jokl (1877-1942, inače poznat kao veliki prijatelj albanskog naroda), pa i našeg akademika, prof. dr Ivana Popovića. Jedini koji se tome sprotivio je Nemac M.E. Schmidt, koji ovu reč upoređuje sa nem. Schiff “brod”. On pretendira da se u visokom staro-nemačkom jeziku scif upotrebljava za “sud-suđe”, na albanskom “enë”. Polazeći od ovoga, E. Çabej pretendira da i kod predmetnog apelativa imamo albansku reč anë, proširena sa -i. Za samu reč anë (koja na albanskom jeziku znači “strana”) pretendira da je albanska rec enë. Znači, po E. Çabeju imamo ovaj razvoj: ENË>ANË + I>ANI + JE = ANIJE. U nastavku E. Çabej piše doslovno: “Ova etimologija dokazuje se sada sa ovim što enët (enë uji) (suđe – suđe za vodu) u Ulcinju su “sredstva plovidbe” (barka, šalupa itd.), enët e mëdhaja (veliko suđe) “velika sredstva plovidbe”, enët e vogla (malo suđe) “mala sredstva plovidbe””.1)
Pre svega treba da znamo da pretendiranje E. Çabeja, da se u Ulcinju upotrebljava apelativ enë za “plovna suđa”, nije istina. Niko u Ulcinju do danas nije nazvao plovila “enë”, ni samostalno, niti uz atribut “e ujit” – “plovna”. Izvolite videti Izdanje Akademije nauka Albanije FJALOR i gjuhës së sotme shqipe, Tirana 1980, str. 429, gde se uz reč ENË daju sva značenja, ali nikako i značenje za plovna sredstva.
Zatim, albanski jezik poznaje prelaz kartkog -a- u -e-, (dash>desh, thas>thes), ali ne i prelaz e:a.
Akademik Çabej je, u ovom slučaju, nauci pretpostavio politiku Partije (kako ga to naredio Enver Hodža!), skliznuvši ovako sa pozicija naučnika na pozicije političara i propagandiste.
Iz istorije znamo da su 1571. godine Turci osvojili Ulcinj. U borbi za ovaj grad Turke su snažno pomogli Arabljani, gusari-pirati Severne Afrike. Po zauzeću Ulcinja, u opustošeni grad su se nastanili za stalno ništa manje već 400 od tih pomenutih Arabljana, koji su tu doveli i svoje porodice, i bavili se isključivo pomorstvom. Turaka je bilo sasvim malo: komandni kadar garnizona, koji je isto tako doveo tu i svoje porodice. Tada je u Ulcinju vladajući jezik bio arabski, pošto su prethono stanovništvo ili pobili, ili prodali kao roblje po tržištima Balkana, Azije i Afrike. Tek kasnije počinju u grad da se ušunjaju naši Crnogorci, pa uz njih i pokoji Albanac. Nemajući svoju pomorsku i ribarsku terminologiju, ovi su Albanci uzajmljivali od drugih te reči, pa su tako od Arabljana uzajmili i njihovu reč ANIJE, zatim i srpske i turske reči, ne samo iz pomorsko-ribarske terminologije, već i iz terminologie drugih oblasti života. Ovo nam potvrđuju i ostale reči, koje ćemo analizirati.
Turci su skoro dva veka prije Ulcinja osvojili jadransko-jonsku obalu današnje Albanije. Tako Valonu, značajno pristanište Južne Albanije, Turci su osvojili još 1417. godine, oduzevši je Ruđini Balšić. Turci su se tu bavili i pomorstvom i ribarenjem. Postavlja se pitanje: Zašto Albanci nisu uzajmili od Turaka tu reč?
Odgovor je jednostavan: Tada u Valoni nije bilo Albanaca. A ako je i bio koji, taj nije ni pogled bacao prema moru, kamoli i da se bavio pomorstvom. Albanci su sišli iz unutrašnjosti u Valoni, sa albanskih gora, tek u XVII veku, kako sami Albanci priznaju – držeći pogled prema gorama, gde su ostavili svoja stada. Do tada u Valoni je preko 50% stanovništva bilo jevrejsko. Ostala polovina se sastojala od Grka, Vlaha, Srba i Srbo-Makedonaca, Turaka. Tu je i Roma, Cigana, bilo više od Albanaca. Veliki savremeni albanski prijatelj, dr. Robert Elsie, priznaje da su albanski primorski gradovi do XVII veka bili nastanjeni pretežno grčkim, srpskim i italijanskim stanovnicima, pa i sam Skadar, što nam u ostalom kažu i sami stanovnici tih gradova i tih vremena. Među njima i poznati savremenik i istoričar Skenderbega – Marino Barletius.

2. LIMAN.- Apelativ liman = “luka, zaliv” je grčka reč. Ona je opšta u albanskom jeziku. Da su Albanci od vremena bili tu, na obali mora, oni bi je sigurno uzeli od Grka, ili bi imali svoju. A pošto nisu bili tu u vreme Grka, oni su je uzajmili od Turaka, koji su je za sebe uzeli od Grka, što priznaju i albanski i turski naučnici. Turke su Albanci našli u primorske gradove, kad su sišli tu sa svojih gora. Znači, Albanci ovu reč imaju posredstvo turskog jezika, kao što imaju posredstvom neolatinskih naroda i jezika sve latinske reči, jer lično nikada nisu bili u kontakt sa Rimljanima, pa zato nisu ni mogli uzajmiti te reči iz latinskog jezika, ponajmanje da imaju svoje.
Albanci su sa Grcima stupili u kontakt pre Turaka, jer su i stigli u ove krajeve pre Turaka, još u IX veku naše ere. Ali, oni su stupili u kontakt sa Grcima planinskih predela, gde nije bilo luka-zaliva (liman-a) i gde se ovi Grci nisu bavili ni pomorstvom, niti ribarenjem.

3. MREZH/Ë,-A.- Ovu reč Albanci su uzajmili iz srpskog jezika – mreža = “sredstvo za ribarenje”. Ona je opšta u albanskom jeziku i albanski naučnici priznaju da su je uzajmili iz srpskog jezika. Zašto ovi Albanci uzajmljuju ovu reč iz srpskog jezika, ako su na obalama Jadranskog i Jonskog mora autohtoni, pre Srba?! Trebalo bi da imamo obrnut slučaj: da Srbi uzajme ovu reč od njih!
Tako, i ova nam reč dokazuje da su ovi Albanci sišli na obale Jadranskog i Jonskog mora posle Srbo-Crnogoraca i Srbo-Makedonaca, odnosno da nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli ma gde drugo na Balkamu.
Naglašavam ovde da sam ja svugde pisao da su Albanci stigli iz Rumunije u Mat, pokrajina današnje Srednje Albanije, negde u IX veku naše ere. Nasuprot mene, njihov obožavani albanolog, akademik, prof. dr Eqrem Çabej, kaže da su stigli u X veku nove ere. Znači 100 godina kasnije! I pored ovoga, dok njega obožavaju kao Boga albanologije, mene sataniziraju kao najvećeg antialbanca, zato što sam se usudio da iznesem na svetlost sunca neke istorijske naučne istine, koje se njima ne sviđaju.

4. LEVREK.- Ovaj apelativ je grčka reč. Uopšten je u albanskom jeziku. Ali u ovaj jezik nije ušao direkno iz grčkog jezika, već posredstvom turskog, što priznaju ne samo turski, već i sami albanski naučnici. Turci su ti koji su uzajmili ovu reč od Grka, pa su je zatim od njih uzajmili Albanci. Zašto, ako su ovi Albanci autohtoni?! Trebalo bi da bude obrnuto: da je Turci uzajme od Albanaca!
Pomenuti akademik G.Vajgand kaže da je Turska preselila iz Anadola u Albaniju svoje mornare i ribare da nauče Albancima pomorstvo i ribarenje.

Sve nam ovo dokazuje da su na obale Jadranskog i Jonskog mora stigli pre Albanaca i Turci, kamoli Srbi. Albanci unutrašnjosti, posebno oni na Kosovo, u Metohiji, dan-danas i ne jedu ribu, ne znaju ni da je gotove, jer se nikada nisu bavili ribarenjem, ni na obalama jezera i reka, kamoli na obali mora. Oni su silazili sa svojih gora na obale reka i jezera samo da napajaju svoja stada.
Između ostalog, i iz ovoga izvodimo zaključak da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli na Kosmetu. Kako smo to već naglasili, Albanci su stigli na teritoriji današnje albanske oblasti Mat u IX veku naše ere, pa su se u narednim vekovima širili na teritoriji današnje Albanije. A kad su ove teritorije okupirali Turci, oni su, negde u XVII-XVIII veku počeli da se šire i preko ovih granica, na teritoriji Crne Gore, Srbije (Kosovo i Metohija), Makedonije i Grčke. Štoviše, oni prelaze i mora, pa se nastanjuju u Italiji, a kopnom su stigli do Austrije i Švajcarske, na Zapad, dok su na Istok stigli do – Rusije. U poslednje vreme oni su stigli i preko okeana, u Americi i Australiji, gde iz dana u dan možemo očekivati da izjave da su i tamo autohtoni. Jedan je Albanac već izjavio da su oni izgradili i Tokio u Japanu i da je po etimologiji i ta reč njihova, albanska, od njihovog apelativa tokë = “zemlja”.
Nova grupa albanskih naučnika, na čelo sa istoričarom Ardian Vehbiu, posle “pada” terora Envera Hodže, suprotstavila se falsifikovanoj istoriji albanskog naroda, i pored svakojakih pretnji i masa, koje se preduzimaju protiv njih od vlasti. Oni imaju potrebu za našu svestranu podršku, jer samo oni mogu osvestiti albanski narod i učiniti ga da se otresi faslifikovane istorije i rasističke indoktrinacije.

Dokumentirano poreklo Albanaca

Naučnu istinu o poreklu Albanaca, kojoj sam posvetio sav moj život i tretirao je od pre 55 godina u mojim mnogobrojnim studijama, izneo sam detaljno u mom delu KO SU ALBANCI?,

Проф. Др. Каплан Буровић, 13.02.2011

+++

 

koje je objavljeno u Ženevi 2007. godine. Iako sam tamo naučno obrazložio moju tezu, u suprotnosti sa njom vidim da se izražavaju neki naši naučnici, koji, ne samo što i ne spominju moju tezu, pa ni moje ime, već i prelaze preko nje kao da ne postoji, ili – kako to naš narod kaže – kao pored turskog groblja. Ja znam da im to naređuje njihova titoistička svest, ili titoizam onih pod čijom naredbom pišu, pod čijom gvozdenom petom žive, ako ne i pravoslavni fundamentalizam, koji im je zatrovao dušu i oslepio oči. Ali, pošto nauka neće da zna ni za veru, niti za politiku, mislim da je krajnje vreme da se ovi naši naučnici otresu verskog fundamentalizma, politike i titoizma, bar kad tretiraju naučne probleme.

Među njima se istakao dr Jovan I. Deretić, kome sam kolegijalno jednim mojim člankom skrenuo pažnju preko I-N SERBSKIH na neodrživost njegove hipoteze o poreklu Albanaca, a kako vidim na internetu (koliko za primer spominjem GLAS DIJASPORE i NOVINE!), ima i drugih koji su mu se suprotstavili, ne ulazeći u naučno dokazivanje. Koristim priliku da Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti zahvalim što je moje albanološke teze smelo unela u svoju ENCIKLOPEDIJU, prihvatila ih i, na bazi njih, ona teoretski i tretira albansku dijasporu u Makedoniji, distancirajući se ovako od svega pomenutog i krepko koračajući na putu naučne istine.

NA INTERNETU – GLAS DIJASPORE:

–Čini mi se da ljudi, koji se malo ozbiljnije bave istorijom, nisu baš oduševljeni Deretićem.
–Ne čini ti se, zaista je tako!

I pored toga što su moje albanološke teze poznate na sve strane sveta i na svim jezicima, pa i prihvaćene, vidim da i neki učenici Doktora Deretića tretiraju probljem porekla Albanaca preko medija upravo onako kako to on piše i pretendira.

Zato sam primoran da se još jednom zauzmem hipotezom g. Deretića o poreklu Albanaca, da svi vide zašto se ja ne slažem sa njim. Rado ću čekati da mi i g. Deretić kaže zašto se on ne slaže samnom, ako mu to nije zabranjeno.

Po g. Deretiću i njegovim kolegama (Gojko Vukčević, dr Slavenko Terzić, dr Ðorđe Janković i drugi): “Postoje tri teorije o poreklu Albanaca: da su porekom sa Kavkaza, da su mešavina različitih starobalkanskih elemenata, i da su poreklom Iliri”.

Deretić i njegove kolege zastupaju onu prvu hipotezu, da su poreklom sa Kavkaza, braća tamošnjih Albana. Pre njega ovu su hipotezu zastupali papa Pio II Piccolomini, G.A.Magini, A.Mascio i, u XIX veku, francuski konzul u Janini Andri Pukvil.
Ja sam zastupao i zastupam jednu posebnu hipotezu, koju nisam izmislio, već je mukotrpno izgradio kroz decenije, a na bazi naučnih istraživanja i otkrića svetskih naučnika, poznatih albanologa, pa i mojih, ličnih istraživanja i otkrića, a sa kojom su se složili i najveći albanski naučnici, albanolozi. Kako vidim, u poslednje vreme, i sami najobičniji Albanci, sviđalo im se ili ne sviđalo, postepeno je prihvaćaju, pa nam izjavljuju preko medija da za kratko vreme, ova će moja teza nadvladati i među njima.

Naime, Albanci nisu ni sa Kavkaza, niti Iliri, pa ni mešavina različitih starobalkanskih elemenata. Oni su jedan zaseban narod, koji se, kao i svi drugi narodi, mešao i sa drugim narodima, moguće nešto više od svojih balkanskih suseda, što se objašnjava njihovom istorijom bez pisma i, do kasno, bez svoje države. Godine 1908. su ustanovili svoju azbuku, a krajem 1912. su proglasili svoju nezavisnost i počeli da grade svoju prvu državu.

Po Deretiću i njegovim kolegama, koji zastupaju Kavkazsku hipotezu, na istočne padine Kavkaza (današnji Azerbejdžan i Dagestan), u VIII veku naše ere živeo je stočarsko-lovački narod, koji sebe – navodno – naziva Šćipetarima (Brđanima). Taj predeo je u ranom srednjem veku poznat kao Albanija.

U to vreme, Arabljani, u ratnom pohodu, osvajaju pomenute predele. “Šćipetari” se nalaze između Hazara Mojsijevih i vere na severu (koji ih ugnjetavaju velikim porezom) i Arabljana na jugu (koji im nude povlastice i prelaz u Muhamedovu veru). Albanci su se navodno priklonili Arabljanima, koji zatim osvajaju deo južne Italije i Siciliju. Željeći da i tamo etnički i verski učvrste svoj položaj, Arabljani preseljavaju deo Albanaca sa prostora Kavkaza i naseljavaju po novoosvojenim teritorijama Italije. Na ovom prostoru Albanci su se ponovo našli između dve vere – Muhamedove i Hristove. U neprestanim ratovima i preotimanjima teritorija, “Šćipetari” su bili prinuđeni da često prelaze iz jedne u drugu veru, kako bi što lakše obezbedili svoj opstanak.

Gojko Vukčević, iako se slaže sa Deretićem da su Albanci kavkaskog porekla (pa i ilirskog!), ali – u vezi njihovog dolaska na Balkan – ne slaže se sa njim za vreme i itinerar. Po Vukčeviću su Albanci stigli na Balkan pre nove ere i – “preko pripontijskih stepa”.1)

U XI veku naše ere, u Srbiji je vladao car Dobroslav Prvi Vojislav (1024-1065). Braneći Srbiju, potukao je do nogu vizantijskog cara Vasilija Drugog. Kao posledica toga, u Vizantiji je došlo do nereda, pobuna. U južnoj Italili i Siciliji, vizantijski namesnik Ðorđe Manijak pobuni se i krenu na Vizant da se lično ustoliči na prestol cara. On je vojsku spremio u Italiji, ukrcao je na brodove i krenuo prema Draču. Po Deretiću, u toj je vojsci bilo dosta “Šćipetara”, koji su se marta 1043. godine iskrcali u Drač, što više i sa svojim porodicama, ženama i decom, pa i sa imovinom!!!

Ðorđe Manijak je potučen kod Dojranskog jezera i ubijen od Vizantinaca. Preostali deo vojske se predao, a sa njima i “Šćipetari”. Vizantinci Ðorđa Manijaka su poređani u redove vizantijske vojske, dok su “Šćipetari” z a m o l i l i cara Vojislava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, gde su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima.

Da vidite sada zašto se ne slažem sa ovom hipotezom.

1.- Jezik Albana Kavkaza je bio KENTUM grupe, dok je albanski jezik SATEM grupe. Jedan narod sa satem karakteristikom jezika ne može da bude ni brat, kamoli sin jednog naroda sa kentum karakteristikom, ako prethodno nije pretrpeo promenu substrata svog jezika. Svi albanolozi sveta, pa i sami albanski, tvrde da ovaj jezik nije pretrpeo nikakvu promenu substrata. Sledstveno, Albanci nemaju nikakve genealoške veze sa Albanima Kavkaza.
Ovo je dovoljno za svakog naučnika, ali, za obične ljude, dodajemo i ovo:

2.- Albanski jezik ima tako mnogo baltičko-slovenskih (u prvom redu litvanskih!) reči, da je svetski poznati austrijski albanolog, akademik, prof. dr Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) izjavio da je albanski jezik brat litvanskog jezika. Sa njime su se složili ne samo mnogi poznati svetski albanolozi, već i albanski, pa i najveći albanolog Albanije svih vremena, akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980).

Nema sumnje da su se Albanci (koji se tada sigurno nisu zvali ovako!), možda u prvom veku stare ere, stavili u pokret iz koljevke čovečanstva, Indije, zajedno sa slovenskim plemenima, moguće baš sa Litvancima, pa – prelazeći preko Kavkaza – moguće i pored tamošnjih Albana, stigli su na obale Baltičkog mora, gde su dugo živeli u simbiozi sa Litvancima i spasili se asimiliranja njihovim novim pokretom prema srednjoj Evropi i obalama Dunava, kuda su išla i mnoga druga slovenska plemena, ali ne i Litvanci.

3.- Albanski jezik ima tako mnogo rumunskih reči i drugih rumunskih karakteristika, u gramatici i folkloru, da se zamalo rumunizirao. Pomenuti Akademik Čabej, izjavljuje i dokazuje da se albanski jezik formirao u VI veku nove ere upravo u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi. Po njemu i ova dva toponima su albanske reči.

Da ih mongolski Bugari khana Asparuha nisu prebacili 679. godine naše ere preko Dunava, u današnjoj Bugarskoj, u Trakiji, danas Albanci ne bi postojali.

4.- Albanski jezik nema mnogo tračkih reči, ali ih ima. Povodeći se za njima, austrijski akademik, prof. dr Gustav Vajgand (Weigand, 1860-1930), poznat kao najveći albanolog svog vremena, pomislio je da su ovi Albanci tračkog porekla. Ja sam mu se suprotstavio i dokazao da tračke reči albanskog jezika ne dokazuju njihovo tračko poreklo, već njihov itinerar kuda su prošli na putu od Indije do današnje Albanije.

Živeći sa svojim kozama po planinama Trakije preko jednog veka, oni ne samo što su se spasili asimilacije od slovenskih Bugara, već su i sami asimilirali porodice Tračana, koje su našli po tim vrletima, a koje su tim planinskim životom izbegli ne samo romaniziranje, već i prelaz sa Balkana u današnju Rumuniju, što se desilo sa pradedovima današnjih Rumuna i Vlaha u III veku naše ere. Preko ovih asimiliranih porodica Albanci su bezsumnje asimilirali, usvojili, i koju tračku reč, kao što su neke od onih, koje nam spominje pomenuti Akademik Vajgand.

5.- Albanski jezik ima i bugarskih reči, pa i gramatičkih karakteristika, što nam dokazuje da su ovi Albanci dugo živeli pod bugarskom vlašću. Naime, oni su živeli pod bugarskom vlašću ne samo u Bugarskoj, već i u Albaniji.

Kako se zna, bugarski Car Boris (852-889), na čelu svoje vojske krenuo je u pohod prema srednjem Balkanu, pa i prema obalama mora Jonskog i Jadranskog. Stigao je i do današnje Crne Gore. On je poveo sa sobom ove Albance kao komoru te vojske i smestio ih u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije, iznad Tirane, odakle su ga snabdeli ne samo mesom, sirom i drugim mlečnim proizvodima, već i tadanjom strateškom sirovinom – kožom, jako potrebna za vojsku. To se desilo negde sredinom IX veka naše ere.

Jezik ovih Albanaca nam svedoči ovaj itinerar, sa kojim, kako naglasismo, slaže se i Gojko Vukčević, samo što on identificira ove Albance sa Albancima Kavkaza. Da su došli morsim putem, sa Sicilije, kako nam to pretendira Doktor Deretić, sve što spomenusmo u tačkama 2, 3, 4, 5 ne bi postojalo u jeziku ovih Albanaca. Njihovo postojanje je značajna činjenica, koja se ne može poreći. Naprotiv, ona poriče da su ovi Albanci stigli u Albaniju bilo kojim drugim putem.

6.- Da su Albanci prethodno živeli na obale Kaspiskog mora (u tamošnjoj Albaniji!), pa morem prešli na Siciliju i južnu Italiju, gde su po Deretiću živeli od VIII veka do 1043. godine, to je oko 3 veka (!), bavili bi se i pomorstvom, jer su i u Siciliji i u južnoj Italiji imali more na dohvat ruke, pa makar i tamo živeli po brdima i planinama. Tako bi imali i svoju pomorsku terminologiju, naravno sa primesama južno-italijanskog jezika. Svetski su naučnisi konstatirali da Albanci nemaju ni ribarsku terminologiju, kamoli i pomorsku, a ja sam tome dodao da dan-danas ovi Albanci ne znaju ni da gotove ribu, pa je i ne jedu, sem onih koji su to posle turske okupacije sišli na obali mora i naučili to od Turaka. Pored srpskih reči oni imaju i italijanske, ali severne, venecijanske, koje su delimično poprimili preko srpskog jezika.

7.- Da su Albance prebacili sa Kavkaza na Siciliju Arabljani i da su tako dugo živeli pod njihovu vlast, oni bi imali podosta arapskih reči. Činjenica je da su arapske reči u albanskom jeziku ne samo brojčano najmanje, već i posredstvom turskog jezika. Pa i reč ANIJE nisu primili od onih Arabljana, koji su ih navodno prebacili na Siciliju, već od Arabljana severne Afrike, koji su došli na obale Jadrana kao gusari i pirati, zajedno sa Turskim okupatorima, u XVI veku.

8.- U Italiji nema ni traga od ovih Albanaca. Današnji Albanci Italije su iz vremena borbi Skenderbega protiv Turaka, a to je XV vek naše ere. Većina njih su bili pravoslavni (pa i danas su takvi!), što ih je sačuvalo od italijanske-katoličke asimilacije. Svi koji su stigli tamo kao katolici, asimilirali su se. Znači, između ovih Albanaca i onih koje zamišljaju Deretić sa svojim kolegama, nema ništa zajedničkog.

Ako u Italiji nema tragova od ovih Albanaca, ima tragova od jednih drugih, od Albana, koji su bili keltsko pleme. Razlikujte Albane od Albanaca! Ovi, Albani, u IV veku pre n.e., sišli su iz Škotske sa ostalim Keltima, prešli preko Francuske, Švajcarske, Italije i obalom Jadrana stigli do današnje oblasti Mat u Albaniji. Odavde su preko Balkana, Dunava, Rumunije i ruskih stepa, stigli na obale Kaspiskog mora, gde su formirali pomenutu tamošnju Albaniju. Na ovom putu, od Škotske do obala Kaspika, oni su ostavljaji delove svojih plemena, čitava bratstva. Tako su Albani poznati u Italiji još od vremena Rimljana.

Rimski hroničar Pompej Torg piše: “…kažu da su Albani (Kavkaza,- KB) došli nekada sa Herkulom iz Italije, sa Planina Albani (Monti Albani nalaze se na istoku Rima,- moja beleška,- KB), kada je posle ubistva Heriona, gonio njegova stada po Italiji. Pamti se da su, u vreme rata sa Mitridatom, Albani (Kavkaza) pozdravili kao svoju braću vojnike Pompeja”.2)

Nema sumnje da je u vojsci Pompeja bilo i Albana Italije, koji su se na svom maternjem jeziku sporazumeli sa Albanima Kavkaza. U vezi sa ovim ja sam naveo i K.Tacita i Nerona. Opširnije o ovome vidite moju studiju KO SU ALBANCI 3)
I na teritoriji koju danas poznajemo imenom Albanija, u oblast Mat, Kelti su ostavili deo plemena, poznato u istoriji pod imenom Albanoi.

Kad su današnji Albanci stigli iz Rumunije u Mat (po meni, kako sam već naglasio, to je IX vek naše ere: Akademik Čabej kaže X vek !) našli su tu keltske Albanoe, koje su asimilirali, a njihovo etničko ime ALBANOI, poznatom metatezom albanskog jezika L:R prilagodili su svom jeziku u ALËBAN>ARËBAN>ARBAN, i – zaboravljajući svoje dotadašnje etničko ime – nazvali se tako, što nije izuzetan primer. I slovenski Bugari (Andi) nazvali su se ovako po Bugarima khana Asparuha! I Francuzi su se ovako nazvali po imenu nemačkog plemena Franke! I td.

Znači, današnji Albanci nisu Kelti, niti pomenuto keltsko pleme Albanoi, ali su od tog plemena, sem etničkog imena, preuzeli i mnogo što drugo, da ih je G.Bajrom smatrao za svoje saplemenike i pisao o njima slavopojke.

Da nisu isti narod, dovoljna je činjenica koju spomenusmo još na samom početku ove rasprave: Albanski jezik je SATEM, a jezik Kelta (i Albanoa) bio je KENTUM.

U jedanaestom veku naše ere ovi Albanci počinju da izlaze iz oblasti Mata, pošto su se namnožili i više ih ta oblast nije zapremala. Oni silaze i u dračko polje, pa ih je tu regrutirao 1043. godine drački knez, pomenuti Ðorđe Manijak. Znači, nije ih doveo sa Sicilije sa brodovima, kako to pretendira g. Deretić. Ja ne znam gde je to našao on i čime to dokazuje?

Isto tako i ime ŠĆIPETAR, koliko je meni poznato, potiče iz XVIII veka. Gde ga to našao g. Deretić u VIII veku, i to kod Albana Kavkaza?! Albanci su počeli da se nazivaju Šćipetarima ne po brdima, već po orlu = “shkype>shkipe>shqipe” (prononcira se šćipe), a po primeru Turaka, koji se upravo u to vreme nazvaše OSMANLIJE po apelativu osman = “orao”. I jedni i drugi “sinovi orla”. Hrišćanski Albanci, posebno oni koji su se iselili iz Albanije pre turske okupacije i nastanili se u Grčkoj, Crnoj Gori, Srbiji, Makedoniji, Hrvatskoj i Italiji ne poznaju ime ŠĆIPETAR niti ŠĆIPERI. Dr Petar Bogdan (1625-1689), u njegovom delu CUNEUS PROPHETARUM, Padova 1685, napisano na albanskom jeziku, spominje ih isključivo kao Arbën.

Uz ovo, treba znati da Albanci, kad su stigli u današnju Albaniju (IX vek), nisu imali glas Š. Samo posle simbioze sa Srbima (IX-XIV vek) oni poprimaju ovaj glas, pa su se, sledstveno, samo od tog vremena mogli i nazvati Šćipetari, sa Š- (oni to njihovim pismom beleže SHQIPTAR).

Posebno, gde je našao da su ti “Šćipetari” zamolili cara Vojislava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, kuda su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima?! Kako naglasih, Albance je iz Bugarske prebacio u današnju Albaniju, u oblast Mata, pomenuti bugarski Car Boris (moguće i njegov prethodnik!) i dugo su bili njegovi podanici.

9.- Kako je moguće da se teritorija “Šćipetara” sa Kavkaza, nazove i tamo, na Kavkazu, i ovde, na Balkanu, ALBANIJA?! Pa, ako su se ovi Albanci još tamo, na Kavkazu, zvali Šćipetarima (po Deretiću – Brđani!), zašto se i ta “njihova” teritorija nije nazvala po njihovom imenu ŠĆIPERIJA, pa i ovde – na Balkanu?!

Kako je moguće da u II veku naše ere Klod Ptoleme (Claude Ptolémée, II vek n.e.) – po Deretiću – nazove jedan grad Balkanske Albanije ALBANOPOLIS (odredio mu i geografske kordinte: 46° i 41°5’), kad su ovi Albanci (zvani usto i “Šćipetari”!!!) – opet po Deretiću – stigli u ovoj Albaniji godine 1043, u XI veku ?!

Vaistinu, on nam kaže da se tako nazvao taj grad po Belgradu>Beratu, da je ALBANOPOLIS prevod sa srpskog na – na koji to jezik? POLIS je grčka reč, ali ne i ALBANO, pa ni ALBA! Je li moguće da je Ptoleme kombinovao dva jezika u jednoj reči?! I zašto?! Pre bismo rekli da u toponimu ALBANOPOLIS nemamo prevod BEOGRADA, već složenicu od ALBANO (ime plemena Albano-i) i grčke reči POLIS, koja znači “grad”. Odnosno – GRAD ALBANA.

Da je ovo istina svedoči nam činjenica da se današnji grad južne Albanije BERAT (ime ovo koje bez sumnje potiče iz slovenskog jezika, od BELGRAD!), u vreme Ptolemeja nije zvao ni Berat, niti Belgrad, već ANTIPATREA, pa i PULHEROPOLIS. Po današnjem srpskom BEOGRADU nazvao se BELGRAD negde u VII-VIII veku naše ere, a kasnije, negde u XII-XIII veku, Albanci i Vlasi su to deformirali u BERAT.

ALBANOPOLIS su arheolozi identificirali sa selom ZGËRDHESH, u blizini grada TROJA (alb. Kruja), srednja Albanija.

10.- Sasvim je neprihvatljivo da je drački knez prebacio Šćipetare sa Sicilije u Drač (Albanija) – i to – porodično, sa starcima, ženama i decom, pa i sa njihovom pokretnom imovinom, moguće se misli i njihovim kozama. Knez Drača Ðorđe Manijak bio je tada zauzet prikupljanjem vojnika za rat sa svih strana njegovih poseda, a ne prebacivanjem nekakvih Šćipetara sa Sicilije u Drač, gde bi mu – i da su postojali – stvorili nepredviđene probleme i samo za njihovu ishranu, kamoli i smeštaj.

Pre svega o takvoj njihovoj “seobi” nema nikakvog traga, ni na Siciliji (pa ni u južnoj Italiji!), niti u Albaniji, ni u Draču, niti u okolini ovog grada, pa ni u narodnoj tradiciji.

Albanci tada (XI vek) nisu bili baš sasvim malen narod, kao u IX veku, kad su došli iz Bugarske. Za ova dva veka, gde njihovim poznatim enormnim množenjem, gde asimiliranjem Albanoa, Slovena (Srbo-Crnogoraca, Makedonaca i Bugara), Vlaha i Grka, koje su našli u Matu, moguće da su prešli broj od 50.000 duša, pa su iz svoje sredine mogli izvesti i više od 3.000 ratnika, koje je pomenuti drački knez regrutovao u svojoj vojsci kao najamnike (mercenare), plaćajući ih zato delimično unapred.

Ako su ovi došli sa Sicilije, gde su se to smestili u Drač, makar i u okolini Drača?! Ili su ih ratnici vodili za sobom – gde to?! Za Vizant – Konstantinopolis?! Čime su se oni izdržavali na putu od Drača do Dojranskg jezera? Najmanje 50.000 duša!
Pa i “molba” srpskom vladaru da im dozvoli da se nastane u Raban – kako to pretendira Deretić – ne stoji. Oni su pali u ropstvo vizantijskog vladara, koji je potukao Ðorđa Manijaka, a ne srpskog “cara” Dobroslava Prvog Vojislava!!! Kao takvi, ako nisu pobijeni, pušteni su da se vrate svojim domovima u Mat i dračka sela, gde su ih čekali roditelji, žene i deca.
Preko svega, taj RABAN nije se stvorio čarobnim štapićem, da bi se tu – sa milošću srpskog “cara”(!) – nastanili Šćipetari, već su ga sami ovi Albanci (i preteče Albanoi!) stvorili u obliku ARBAN, a Srbi su – kasnije (!) – metatezom napravili od toga RABAN.

Ovih deset argumenata mislim da su dovoljni za svakoga da se ubedi da hipoteza dr. Jovana J. Deretića ne može opstati. Argumentum ponderantum, non numerandum!

„Činjenice, kojima vlada akademik Kaplan Resuli, su jako interesantne i žao mi je što će on, za kratko vreme, 100% demantirati tezu da su Albanci poreklom Iliri. Mi ne možemo demantirati ono što kaže on. Zabezeknuti smo od činjenica koje nam prezantira.“

Atrea KOCANI
–albanski intelektualac

Mislim da svoju hipotezu o poreklu Albanaca g. Deretić treba da je iz osnova prostudira, da je protrese strogo kritički i strogo naučno, a imajuću u predvid i ovo što mu navedoh. U svakom slučaju, i njegovo i moje pretendiranje, negira poreklo Albanaca od Ilira, za što sam ja, sledeći snažne argumete pomenutog akademika, prof. dr Gustava Vajganda, Wilijama Tomacheka, Hansa Krahea, V. Pârvana, S. Puškariu i mnoge druge, izložio u pomenutoj knjizi dokumenta, činjenice i argumenata, kojima sam nedvosmisljeno dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje i Pelazgi.

Ženeva,
dana 12. marta 2010.*)

Проф. Др. Каплан Буровић

_____________
1) VUKČEVIĆ, Gojko: O PORIJEKLU ILIRA, Podgorica, 1992, str. 198.
2) TORG, Pompej: ISTORIJA FILIPA XLII – 3, 3. ALIJEV K.: ANTIČNIE ISTOČNIK PO ISTORII, Baku 1987. Citiramo po VUKČEVIĆ Gojko: O PORIJEKLU ILIRA, Podgorica 1992, str. 73.
3) BUROVIĆ, Kaplan: KO SU ALBANCI?,- Ženeva 2007, str. 11.

*) Ova je rasprava objavljena sprva na sajtu GLAS DIJASPORE, Libek (Lübeck-Nemačka), 10.IV.2010. i do danas ne znamo da ju je ma ko u bilo čemu osporio, pa ni sâm dr. Jovan Deretić. Naprotiv, autoru su stigle i mnoge čestitke. Jedan od njih, Lazar Vujatović, iz Londona, između ostalog piše mu i ovo: “Морам рећи да сам као Србин фрустриран на САНУ, што не пoсвeћуje већу пажњу вашем научном раду, који је у потпуности потврђен и студијама као што су ове од Владимира Орела. Умјесто тога, САНУ уступа позицију научницима као што је Деретић и Терзић, чији приступ aлбанолошком проблему, или је полумитолошки, у случају Деретића, или рестриктиран на три тезе и никакву другу могућност, осим те три тезе, као што је то код Терзића.

Сa вeликим пoштoвaњeм
Лaзaр ВУJATOВИћ

FALSIFIKOVANA ALBANSKA ISTORIJA

Postovana Redakcijo,

Posto se u napisima, objavljenim od Vas INTERNET NOVINE SERBSKE, spominje moja studija FALSIFIKOVANA ALBANSKA ISTORIJA, dobro bi bilo da je objavite, da bi citaoci videli kako su titoisticke jugoslovenske vlasti dale Albancima tapiju Kosova i Metohije sred Beograda, jos 1968. godine.

S postovanjem,

Prof. Dr Kaplan BUROVIC, akademik

FALSIFIKOVANA ALBANSKA ISTORIJA

– Povodom izdanja «IZ ISTORIJE ALBANACA» –

Pise: Prof. Dr. Kaplan BUROVIC, akademik

Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije, godine 1969. izdao je u Beogradu «priručnik za nastavnike» pod naslovom IZ ISTORIJE ALBANACA, koji pretstavlja «zbornik predavanja».

Kako vidimo u uvodu ovog «zbornika» ni najmanje predavanja (to su, kako ćete videti, peredavanja!), Društvo istoričara Srbije, u saradnji sa Zavodom za osnovno obrazovanje i obrazovanje nastavnika Socijalističke Republike Srbije, organizovalo je u Beogradu 1, 2. i 3. februara 1968. godine seminar iz istorije Albanaca.

Ovom seminaru je prisustvovalo nekoliko stotina nastavnika istorije, koji su «svedočili» da je seminar «ispunio jednu prazninu u stručnom usavršavanju naših nastavnika». Navodno da je «Kroz predavanja renomiranih stručnjaka i naučnika iznesena kontinuirano istorija Albanaca».

Tako, Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, kao prosvetno-pedagoška institucija, izdalo je ova «autorizovana predavanja» održana na tom seminaru, a sa uverenjem da će materijal «korisno služiti ne samo nastavnicima istorije, i uopšte prosvetnim radnicima, već i širem krugu čitalačke publike».

Pitamo pre svega ko je autorizovao ova predavanja? Kakve su naučne kompetencije imali ti ljudi koji su autorizovali ta predavanja? I, na kraju, ti ljudi, koji su ih autorizovali, kakve su društveno-političke i države kompetencije imali?

Sa druge strane, kakav su to renome imali ti «stručnjaci» i «naučnici»?!?!?!

Ostavljajući po strani predavače dr Božidara Ferjančića, Momčila Spremića, dr Bogumila Hrabaka, dr Mirka Bajraktarovića i dr Živka Avramovskog, pitamo kakav su «renome» imali albanski predavači («stručnjaci» i «naučnici»!) na tom seminaru, imeno Zef Mirdita, dr Skender Rizaj i Ali Hadri?! Njihov «renome» stručnjaka i naučnika vidi se jasno i iz njihovih predavanja, koja ću uzeti u prudentnu analizu, sa akribijom jednog akademika, koji je već pružio čitavom svetu dovoljno svedočanstava da mu je sveta naučna istina.1

1. Zef MIRDITA se u ovom izdanju zastupa sa studijom ILIRI I ETNOGENEZA ALBANACA, preko koje nam propagandira da su njegovi Albanci autohtoni na prostorima gde danas žive (znači ne samo u Albaniji, već i u okolnim zemljama!), da su genetski sledbenici Ilira, pa i Pelazga.

Ni za jedno od ovih njegovih pretendiranja on nam ne pruža nikakve dokaze. Njegovo upinjanje na autohtoniju i pelaško-ilirsko-albansku etnogenezu zasniva se na rekla-kazala ovog ili onog naučnika, koji za to nije pružio nikakve dokaze, već se – obično – i sâm bazirao na rekla-kazala njegovih prethodnika, ako nije bio i agent ove ili one političke grupacije, pa je preko svoje «nauke» propagandirao politiku, kako to čini i sâm Z.Mirdita.

Sa druge strane, danas postoje naučnici svetskog glasa, koji se nisu bazirali za svoja pretendiranja na rekla-kazala svojih prethodnika, ponajmanje na političke aspiracije ovoga ili onoga, već su upregli svoje mozgove da naučno prostudiraju dotične probleme i da za svoja pretendiranja podnesu dokumenta, argumenta i činjenice.

Kako vidimo iz njegove «studije», Zef Mirdita poznaje i ovu grupu naučnika. Njima on ili ne poklanja ni najmanje pažnju (nekima ne spominje ni ime!), ili ih aprioristički negira, osporava i nastavlja da se upinje na njegova pretendiranja i njegovu antinaučnu i čisto političku propagandu o tobožnjoj autohtoniji Albanaca i njihovom pelaško-ilirskom poreklu.

Ja sam ove probleme već tretirao detaljno preko mojih studija, koje su (i pored zabrana i sabotiranja !) delimično objavljene, ili pročitane na katedrama universiteta, od kojih, neki, preneli su mi ih i preko interneta. Zato se neću angažirati sa argumentiranjem mojih danas već poznatih teza. Za one koji su indoktrinirani falsifikatima istorijske istine od Z.Mirdite, izlažem ukratko sledeće:

a) Albanci nisu autohtoni, što se dokazuje ovim činjenicama:

– Albanski jezik je indo-evropski, a to znači da su i oni istog porekla kao i svi drugi indo-evropski narodi, konkretno: Grci, Srbi, Makedonci, Crnogorci – odnosno – da su došljaci u Evropi i na Balkan iz Azije.

– Pozajmice iz latinskog jezika, albanski jezik ih ima posredstvom neolatinskih jezika. A ovo znači da Albanci nisu imali fizičkog doticaja sa Latinima i njihovim jezikom. Sa druge strane ovo znači da Albanci nisu bili na Balkan u ono vreme kada su tamo vladali Latini-Rimljani i njihov jezik. U krajnjoj instanci – znači da su na Balkan došli posle pada Rimske imperije.

– Nijedan od poznatih antičkih toponima prostora, gde danas žive Albanci, nema etimologiju iz albanskog jezika. Svi su oni sa stranom, nealbanskom, etimologijom.

– Izuzev grčkog, svi ostali jezici Balkana antičkih vremena, romanizirani su. Albanski jezik nije romaniziran. I ovo je dokaz da u antička vremena Albanci nisu bili gde su danas.

– HOMOS GEORGIKOS (Agrarni zakon), koji je kodificiran negde sredinom VIII veka n.e., sadrži običajno pravo vizantisko-slovensko. Tu se spominju svi narodi Balkana, ali ne i Albanci, što znači da oni tada nisu bili na prostorima gde su danas.

ARGUMENTA PONDERANTUM, NON NUMERANTUM !

Za opširnije vidite moje delo KO SU ALBANCI?, Ženeva 2007.

Da Albanci nisu autohtoni već su javno priznali i poznati albanski naučnici, kao što su: akademik prof. dr Ećrem Čabej, prvi predsednik Akademije nauka Albanije prof. Aleks Buda, drugi predsednik Akademije prof. Šaban Demiraj i dr. I dok su to oni priznali pod gvozdenom petom diktatora Envera Hodže, Zef Mirdita, koji to isto tako dobro zna kao i pomenuti, ne usuđuje se da prizna ni sa razuzdane slobode Josipa Broza Tita.

Godine 548. dokumentirano je da su Sloveni ušli u Durrhachium (današnji Durrës u Albaniji). U to vreme Albanci su čuvali svoje koze po Transilvaniji, na padinama planina Karpati i Beskidi, što znači da su bili van Balkana i da su Sloveni prije njih stigli na Balkan, pa i u Prevalitaniji – današnja Albanija, pa i u sam Durrhachium – danasnji Durrës.

Na pretendiranje Zefa Mirdite da «postojbina današnjih Albanaca nije područje njihove ekspanzije, nego restrikcije» (str. 26), odgovorio mu je njegov zemljak i kopatriota, pomenuti Akademik Čabej: «Oblast, gde se danas prostiru Albanci na Balkanu, nije zona restrikcije, već ekspanzije». Ne znamo da mu se Z.Mirdita suprotstavio, iako je bio prisutan na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani, gde je Profesor Čabej pročitao to njegovo samopriznanje, koje je i objavljeno u zborniku radova KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom II, Tirana 1974, str. 26.

b) Albanci nemaju nikakve veze sa Pelazgima. Albanski Institut za Istoriografiju izdao je u Tirani 1959. godine prvi tom knjige HISTORIA E SHQIPËRISË, redaktirana od poznatih albanskih naučnika Stefanaq Polo i Aleks Buda, gde, na str. 29, između ostalog pišu: «Misao A. Shlaihera za pelaško poreklo albanskog jezika oborena je od argumentirane kritike naučnika Gustava Majera, koji je godina 1870-1890 odredio položaj albanskog jezika bez veze sa pelaškim stablom…».

Do danas ne znamo da je ma ko oborio argumentiranu kritiku Gustava Majera, ponajmanje Zef Mirdita. Naprotiv, znamo da se sa pelaškim stablom povezuju proto-Sloveni, oni koji su prethodili na Balkan današnjim Slovenima. Z.Mirdita sigurno poznaje to izdanje. Kako je moguće da on prelazi ćutke preko pretendiranja albanskih istoričara i naučnika, koja nisu po ukusu njegovih pretendiranja?! Da nisu možda ovaj njegov tendenciozan i čisto politički stav imali predvid oni koji su ga nazvali renomiranim stručnjakom i naučnikom?!

c) Albanci nemaju nikakve veze ni sa Ilirima. Zef Mirdita poznaje Gustava Weiganda, autora 12 argumenata, kojima dokazuje da Albanci nemaju nikakve veze sa Ilirima, a koji su ubedili u to i najvećeg iliromana svih vremena Norberta Jokl-ia, ali ne i Z.Mirditu, koji nam do danas nije pružio ni jedan jedini argumenat da su Albanci potomci Ilira.

Pomenuti prof. Šaban Demiraj, drugi predsednik Akademije nauka Albanije, koji je uzeo u detaljnu analizu svih 12 argumenata G.Weiganda, kaže doslovno: «…protivnici teze porekla albanskog jezika od ilirskog, kao glavni jezični argumenat pretstavili su upravo njihovu pretpostavku da albanski jezik, kao jezik tipa SATEM, ne može da bude «sin» ilirskog jezika, koji je, prema njima, bio tipa KENTUM. I u stvari, kad bi bila tačna jedna takva pretpostavka, tada svaka dalja diskusija za ilirsko poreklo albanskog jezika teško da bi našla siguran oslonac. Kritika 12 argumenata Weiganda ne dokazuje ilirsko poreklo albanskog jezika. Za to treba da se nastave istraživanja. Treba da imamo u predvid i mišljenje Hansa Krahea, koji albanski jezik smatra kao jedan jezik različit od ilirskog i tračanskog…Albanski i ilirski su dva jezika».

Istraživanja savremenih naučnika, ne samo što nisu dokazala da su Albanci genetski potomci Ilira, već suprotno, višestruko su nam dokazala da Albanci nemaju nikakve veze ni sa Ilirima. Sa ovime, u poslednje vreme sve se više slažu i sami albanski naučnici, naravno – trezveni, a ne i oni koji su po naređenju Envera Hodže postavili politiku u prvi plan.

Izlaganje Zefa Mirdite je puno antislovenskih insinuacija, koje služe potsticaju albanskog šovinizma i rasizma, a koja su i antinaučna, jer ne odgovaraju istorijskoj istini. Koliko za primer citiram: «Dolazak Slovena u ove krajeve učinio je da civilizacija stvarana vekovima pomalo nestaje». (Str. 9)

2. Dr Skender RIZAJ, poznat kao veliko-albanski šovinista i rasista, koji je preko svojih knjiga pretendirao da su i Nemanjići Albanci, u ovom izdanju zastupa se sa predavanjem ALBANIJA U XVIII I PRVIM DECENIJAMA XIX VEKA. Uopšte uzev on se za njegovo predavanje oslonio na albanske istoričare, pa je sledstveno izbegao sve naučno dokazane istine, koje ne idu u prilog albanskog ekstremnog nacionalizma, šovinizma i rasizma. Napomenućemo samo nekoliko njegovih nedoslednosti istorijskoj istini:

– Na str. 77 on kaže: «Porodica Bušatlija, za koju se smatralo da vodi poreklo od Dukađina, bila je jedna od najbogatijih porodica severne Albanije». Izraz «za koju se smatralo» suđeriše nam da nije istina da je ta porodica poreklom iz Dukađina, dok izraz «bila je jedna od najbogatijih porodica severne Albanije», ne kaže nam ništa novo, jer je i Dukađin severna Albanija. Za nikoga, pa ni za Albance, nije bitno da li je ta porodica iz ove ili one albanske oblasti, već šta je ta porodica po nacionalnosti. O tome se govorilo i pisalo, pa je rečeno i to da Bušatlije vode poreklo od muslimaniziranih Petrovića Crne Gore. Lično kralj Nikola Petrović, kada je oslobodio Skadar (Shkodra) od turskog ropstva, izjavio je Skadranima: «I ja sam Bušatlija!». Na ovo pitanje je trebao da odgovori Skender Rizaj. Zašto nije odgovorio? Zašto je mistificirao? Učenje svoje istorije za svaki narod, posebno za albanski, treba da služi vaspitanju naroda u zdravom duhu istine, koja zbližava narode, bratimi ih, doprinosi njihovom integriranju i slivanju.

-Na str. 83-84 S.Rizaj govori o plemiću De Broniaru, predstavnik austrijske vlade i Cara Jozefa, koji je stigao u Skadar i, po dogovoru, predao Kara Mahmud-paši Bušatliji 50.000 dukata, da bi organizovao vojsku i pošao u rat protiv Turske, pošto je prethodno budu napali Austrijanci sa severa. Posle pobede Austrija bi priznala nezavisnost Albanije, a njega za kralja. Kara Mahmud-paša je uzeo dukate i, pri povratku delegacije, organizovao ubistvo svih. Kao i albanski istoričari, i S.Rizaj, umesto da prizna golu istinu, pokušava da opravdava zločin Kara Mahmud-paše.

-Na str. 97-98 S.Rizaj opet mistificira u vezi sa Mustafa-pašom Bušatlijom, koji je pošao u rat protiv sultana pre ugovorenog vremena sa bosansko-hercegovačkim ajanima, da bi tako zasluge pobede prigrabio za sebe. Ali umesto pobede pretrpeo je od Turaka poraz. Skender Rizaj kaže: “Pošto ga nisu podržali feudalci Kosova, a bosanskoj vojsci, koja je trebala da pristigne u pomoć, brzo je turska vojska izašla u susret, Mustafa-paša Bušatlija je morao da se vrati u Skadar i da se zatvori u tvrđavu Rozafat…Opsada Rozafata je trajala šest meseci… Mustafa-paša se predao, ali posredstvom austrijskog kancelara, kneza Meterniha…”

Istina je malo drukčije: bosansko-hercegovačka vojska je stigla kada je ugovoreno i napala tursku vojsku upravo na Kosovo, izvojevala sjajnu pobedu i pozvala Mustafa-pašu da izađe iz Rozafata i da im se pridruži, pa da zajedno marširaju na Stambol, što ovaj nije prihvatio, jer je u međuvremenu poslao svog kavaza kod Meterniha. Skenderu Rizaj se ne sviđa pa prizna da su slovenska braća, muslimani Bosne i Hercegovine, oslobodili od Turaka Kosovo još 1831. godine, kao što mu se ne sviđa da se zna da su njegovi Albanci odbili da po dogovoru nastave rat protiv Turaka.

Na str. 438 izdanja HISTORI E SHQIPËRISË piše: “…u junu 1785. godine…u otsustvu vladike Petra Njegoša, koji tada beše u Rusiji…Kara Mahmut je izašao sa svojim vojskama iz Skadra, napade i osvoji tvrđavu Podgorice i Spuža. Otuda…napade Crnogorce, uđe na Cetinje, i potčini veći deo zemlje pod harač. U povratku za Skadar, on ne obaveštavajući nimalo Republiku Veneciju, prešao je posred primorskih krajeva, koji su se nalazili pod njenom vlašću, pljačkajući zemlju”. Tom prilikom Kara Mahmud-paša je spalio Cetinje i posekao sve živo što mu je dopalo u ruke, i decu, i žene i starce, što nam S.Rizaj prelazi ćutke. Apsolutno ni reči o tome, jer – kako videste kod njegovog kolege Zef Mirdita – samo su Sloveni bili na Balkanu razarači civilizacije, a ne i njihovi Albanci!

A na str. 452-453 te iste HISTORIJE piše i ovo: “U leto godine 1796, na čelo jedne velike vojske, sastavljene od dve divizije, Kara Mahmut krenu protiv Palabardha (od albanskih istoričara albanizirano ime Bjelopavlića,- KB) u Crnoj Gori. Bitka je počela ujutro 11 juna. I ovaj put heroizam slobodnih narodnosti Crne Gore prouzrokova poraz Bušatlije. Ranjen Kara Mahmud se povuče sa velikim gubitcima. On poče da organizuje jednu drugu ekspediciju, ali i ovaj put je poražen. Sem što je izgubio jedan veliki broj vojnika i oficira, ovaj put je i sâm pao u borbi 22. septembra 1796”.

Ni o ovome kod S.Rizaj nećete naći ni reči, iako u literaturi njegovog predavanja navodi citiranu HISTORI E SHQIPËRISË.

Obratite pažnju na izraz «heroizam slobodnih narodnosti Crne Gore». Kad ovi Albanci pišu o heroizmu Albanaca nikada se ne izražavaju tako – «heroizam slobodnih narodnosti Albanije», jer po njima u Albaniji žive samo Albanci, dok u Crnoj Gori – ne samo Crnogorci, već – “narodnosti”!!!

Podmuklost ovih albanskih “istoričara” i “naučnika”, “akademika”, je očigledna. Danas kažu narodnosti Crne Gore, a sutra će reći da su njihovi Albanci izvojevali tu sjajnu pobedu nad Turcima, kao što čine i sa Bojem na Kosovo od 1389. godine.

3. Ali HADRI se zastupa sa tri predavanja: NACIONALNI POKRET ALBANSKOG NARODA OD TRIDESETIH GODINA XIX VEKA DO KRAJA 1912. GODINE, pa ALBANSKA NARODNOST U JUGOSLAVIJI OD 1918. DO 1941. GODINE, NJENO UČEŠĆE U NOB JUGOSLAVIJE i NARODNOOSLOBODILAČKA BORBA U ALBANIJI I PRVE GODINE POSLERATNOG RAZVOJA.

U sva tri predavanja on je tendenciozan, izbegava da iznese istorijsku istinu onako kako je i, svakakvim mistifikacijama, podržava čisto nacionalističke pretenzije, veliko-albanski šovinizam i rasizam.

U prvom predavanju on više puta naglašava da su albanski gradovi (gradovi Albanije!) ne samo Skadar, već i Prizren, Peć, Ðakovica, Kosovska Mitrovica, Priština, Ohrid, Struga, Preveza, Janina i td.

Za Skadar nam nigde ne kaže da je za 500 godina redom, sve do pada pod Turcima, bio prestolnica Crne Gore, kada tamo nije bilo skoro ni žive albanske duše, da su ga Crnogorci branili od turskog napada, pa da su ga na kraju i oslobodili oni, Crnogorci, a Albanci dobili na tanjiru intervencijom Velikih Sila. Za ostale gradove nigde ne napominje da su srpski, makedonski i grčki, da su u njima Albanci došljaci sa albanskih gora i da su tada sačinjavali manjinu stanovništva, pa da su i danas u manjini

Na str. 139 A.Hadri piše: “Formiranje Prizrenske lige je ubrzano i neprijateljskim stavom srpske vlade prema Albancima u Južnoj Srbiji. Naime, srpska vlada je obećala da neće ništa preduzeti protiv Albanaca ako se budu držali lojalno u srpsko-turskom ratu (1876-1878). Albanci tih krajeva poverovali su ovom obećanju i imali su lojalan stav. Međutim, srpska vlada nije održala obećanje.”

Je li srpska vlada ona koja nije održala obećanje, ili su muslimani uopšte, a albanski muslimani posebno, učinili zajedničku kauzu sa turskim okupatorom, svrstali su se u njegove redove ne samo kao regrutirani vojnici, već i kao dobrovolci i bašibozuci, i pošli protiv srpske vojske i Srba uopšte?!?!?! O kakvoj lojalnosti Albanaca govori A.Hadri, koji sasvim dobro zna da su ne samo ruke albanskih feudalaca, već i ruke albanskih muslimanskih fanatika bile do lakta i preko lakata ogrezle u krvi Srba, staraca, žena i dece?! Je li moguće da g. Hadri ne zna da je njegov obožavani Hodža Tahsin, svojim parama, regrutovao 1.000 Albanaca i predvodio ih je i u Hercegovinu protiv tamošnjeg stanovništva, koje se diglo na ustanak za nacionalno oslobodjenje?!

Prizrensku ligu, iako A.Hadri priznaje da je u prvoj i drugoj fazi imala panislamski karakter, on nam je prikazuje isključivo kao albansku ligu, što sigurno nije istina. U prvoj i drugoj fazi ona nije bila albanska, već panislamska. A ovo znači da su je organizovali muslimani Balkana, a ne Albanci. Organizovao ju je licno sultan turski, da bi preko muslimanske vere i fundamentalizma, sacuvao granice svoje Otomanske imperije!!!

A.Hadri priznaje da je Abdul-beg Frašeri bio najistaknutija ličnost i najistaknutiji ideolog Prizrenske lige, ali prećutkuje istinu da on nije bio Albanac, već Vlah. Kaže da se «rađa ideja da se Crnoj Gori ustupi područje između Jadranskog mora i Skadarskog jezera do ušća Bojane, obuhvativši i Ulcinj», ali prećutkuje da su to područje već bili oslobodili Crnogorci oružjem, svojom krvlju. Zato, umesto ustupe, treba reći vrate.

Na str. 143 piše: «Ilindenski ustanak, koji pretstavlja značajan događaj ne samo u istoriji makedonskog naroda već i za čitav Balkan, odjeknuo je snažno među Albancima. Zna se da su Albanci iz Makedonije svojim učešćem u ustanku dosta doprineli njegovom uspehu».

Ne kažemo da u tom ustanku nije uzeo učešća nijedan Albanac (Pitu Guli je bio Vlah, a ne Albanac, kako se pretendira!), ali kažemo da su Albanci skoro en bloc bili (na čelo sa Bajramom Curi-em!) na strani turskog okupatora, da su i iz Albanije, kao dobrovoljci i bašibozuci, pošli da uguše taj ustanak, i da su se pokazali pravim krvolocima, što je umetnički prikazao u svom romanu «albanski» književnik Sterio Spasev, koji jasnije, pod gvozdenom petom Envera Hodže (!), nije mogao da demostrira istinu da je Makedonac ipo po nacionalnosti.

Ali Hadri priznaje da je vođa albanskih ustanika 1912. godine bio Hasan Priština, ali prećutkuje činjenicu da je taj Hasan svojim poreklom od islamiziranih Srba, koji su se preko islama i albanizirali, kao i mnogi drugi na Kosovu i u samoj Albaniji. Okretanje činjenica glavom na dole je profesija Ali Hadri-a.

U njegovom predavanju ALBANSKA NARODNOST U JUGOSLAVIJI Ali Hadri naglašava isključivo ugnjetavanje te dijaspore i osporavanje ovih i onih prava, ćuteći za položaj jugoslovenske nacionalne manjine u Albaniji, za koju dobro zna da je bila u mnogo težem položaju, jer im nije dozvoljeno ni da se izjave za Jugoslovene. Govoreći o teroru u Jugoslaviji, on pretendira: «Taj teror graničio se sa fizičkim istrebljenjem Albanaca, koji su bili najugnjeteniji narod na Balkanu». Je li moguće da A.Hadri još nije čuo za Vlase, koji u njegovoj Albaniji sačinjavaju skoro jednu petinu stanovništva, a ni dan-danas nemaju pravo ni da se izjave za Vlase?!

Govoreći za učešće njegovih Albanaca u NOB Jugoslavije zaboravlja da spomene učešće Jugoslovena u NOB Albanije. I dok su Jugosloveni u Albaniji uzeli učešće u njihovoj NOB od prvog dana, Albanci Jugoslavije se jedva posle kapitulacije Italije uključuju u NOB Jugoslavije. I dok se Jugosloveni u Albaniji bore za oslobođenje Albanije, Albanci u Jugoslaviji se ne bore za oslobođenje Jugoslavije, već za komadanje Jugoslavije i da njenim teritorijama stvore njihovu super Ve-e-eliku Albaniju. Ili ovo nije istina, g. Hadri?! Zašto sve ovo prećutkujete?!

U njegovom predavanju NARODNOOSLOBODILAČKA BORBA U ALBANIJI, on nastavlja sa mistificiranjem i prikrivanjem istorijskih istina i činjenica. Pre svega nigde i ne spominje nacionalne manjine u Albaniji, ponajmanje jugoslovensku, što je dalo povoda drugima da preko svojih «studija» kliču: «Albanija je nastanjena čisto albanskim stanovništvom. Nema nacionalnih manjina!» Ili nije ovako gospodine akademiku, prof. dr Mark Krasnići?!

Kako se zna, kad su italijanski fašisti 1939. godine napali Albaniju, jugoslovenski narodi se nisu složili sa time. Oni su i javno protestirali, pa su tražili i oružje da priteknu Albancima u pomoć. Mnogi su im i pritekli. Jugoslovenska nacionalna manjina Albanije je en bloc uzela učešće u NOB albanskog naroda. Ona se borila rame uz rame sa Albancima za slobodu i nezavisnost Albanije, a ne za njeno rasparčanje. Nisu ni pomislili da se njenim delovima prošire granice njihovih domovina. Ništa od ovoga nema u predavanju «stručnjaka” Ali Hadri.

Italijanski fašisti su 7. aprila 1941. godine napali Jugoslaviju i sa teritorije Albanije. Sa njima su marširali i albanski fašisti i obični ljudi, regrutirani i dobrovoljci. Preko ovih kolaboracionista italijanski fašisti su realizirali rasparčanje teritorija Jugoslavije, od kojih su znatan deo prisajedinili njihovoj Albaniji, pa su i znatan deo terora nad Jugoslovenima vršili rukom Albanaca. Ni o ovome nema ni reči.

Na str. 231 A.Hadri priznaje:

“Iako se i sama nalazila u nezavidnoj situaciji u pogledu snabdevanja stanovništva, Jugoslavija je izašla u susret traženju albanske vlade i poslala… u vidu pomoći pšenicu i kukuruz.

U periodu od 1947. do sredine 1948. godine Jugoslavija je na osnovu ugovora o privrednoj saradnji dala Albaniji robu u vrednosti od preko 2 milijarde dinara, dok je FNRJ primila od Albanije robu u vrednosti od 290 miliona dinara”. (Podvukao,- KB)

Priznaje ovo, ali ćuti o “zahvalnosti” koju su njegovi Albanci pokazali prema Jugoslovenima, koje su optužili i nastavljaju da optužuju da su ih tobože opljačkali.

I predavanja gospode dr Božidara Ferjančića, posebno Momčila Spremića, pa dr Bogumila Hrabaka, dr Mirka Bajraktarovića i dr Živka Avramovskog imaju puno netačnosti i nedostataka.

Sva je ova knjiga upravo takva da ni najmanje ne služi njenom cilju. Naprotiv, ona služi indoktriniranju Jugoslovena veliko-albanskom ideologijom. Tako ovi Albanci, pošto su indoktrinirali albanske mase šovinizmom i rasizmom, veliko-albanskim pretenzijama prema susednim narodima i teritorijama, nastoje da tom ideologijom indoktriniraju i druge, pre svega susedne narode, a zatim i one najudaljenije. I uspeli su ! Hocete li da vam navedem imena jugoslovenskih (srpsko-crnogorskih i makedonskih) istoricara, arheologa, naucnika i akademika, koji su prihvatili kao neospornu istinu istorijske falsifikate ovih albanskih « renomiranih stručnjaka i naučnika » ?!

Za ovakva predavanja i knjige ne samo da nemamo potrebu mi, Jugosloveni, već za njih nemaju potrebu ni sami Albanci. Društo istoričara Srbije, koje je objavilo ovu knjigu, bar posle krvavih događaja na Kosovu 1999. godine i u Makedoniji 2001. trebalo bi, ako ne i svom narodu, bar Makedoncima da se izvini za indoktriniranje Albanaca na putu njihovih zločina.

Ženeva,

25. septembar 2003.

______________

1) Universitet Nju Jorka uveo je u svoja predavanja albanološke teze akademika prof. dr. Kaplana Burovića, pa je o tome izvestio i preko svog sajta na internetu, gde za Akademika Burovića pišu da je famous Albanian dissident and historian.- REDAKTOR.