Kaplan Burovic

Home » Odgovori Kaplana Burovica na kritike

Category Archives: Odgovori Kaplana Burovica na kritike

ALBERT KOTINI – Albanac koji diskutira knjigu neviđenu očima –

ALBERT KOTINI

– Albanac koji diskutira knjigu neviđenu očima –

 

Piše: Prof. dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

Visoko obrazovani Albanac Albert Kotini, u listu « 55 », Tirana, 29. maj 1999, str. 13, objavljuje članak “Kadareja, ky shqiptar i madh” (Kadare, ovaj veliki Albanac), gde, između ostalog piše:

 

«Srpski autor B.Pavlović, u njegovoj knjizi napada Kadarea ne sa argumentima, već sa političkim “faktima”, nazivajući turskom poreklo Albanaca Kosova, nazivajući Kadarea – mercenarom (najamnikom) Envera Hodže i dosta drugih optužbi, koje upoređuje kao proizvod Tita-Envera…Kao Enver Hodža, Hitler i Musolini, Kadare je igrao i spekulirao sa najsublimnim osećanjima rodoljublja Albanaca Kosova, koje je imao za cilj i ima za cilj da ih upotrebi kao topovsko meso i za ostvarenje njegovih ličnih ciljeva, najegoističnih i najpaklenih. Ovako dovršava njegovu knjigu B.Pavlović”.

Pošto imamo knjigu Blagoja P. Pavlovića ALBANIZACIJA KOSOVA I METOHIJE, Beograd 1966, potražismo citirane reči Alberta Kotini, od početka do kraja, ali ih nigde ne nađosmo.

U međuvremenu, u članku gospođe Drita Reso Shovinizmi i Kadaresë (Šovinizam Kadarea), objavljen u reviji YLBERI God. VI, Br. 7, Ženeva 1998, str. 13, upravo na njegovom kraju, nađosmo drugi deo citata, koji smo doneli od A.Kotini-a. Ali te reči nisu Blagoja P. Pavlovića: one su autorke članka D.Reso, koja pozitivno komentira knigu B.Pavlovića.

Šta se to desilo? Albert Kotini ne samo da nije pročitao knjigu Blagoja P. Pavlovića, koju diskutira, već tu knjigu nije video ni očima. Klinjem vam se da on ne zna ni kakve su boje korice te knjige! On je pročitao samo članak gospođe D.Reso i, deformirajući sve iz njenog članka, sa jednim najflagrantnim i najslepijim antisrpskim šovinizmom, preduzeo je da piše protiv knjige Blagoja P. Pavlovića, kojoj, kako rekosmo, nije video ni korice. Sledstveno, reči gospođe D.Reso pripisuje B.P.Pavloviću, ili – kako kažu Albanci – nabio ga kao vo kobili.

Sa ovakvim biserima obiluje albanska štampa. Albert Kotini nije ni prvi, a sigurno neće biti ni poslednji, koji diskutira za knjige koje nije ni video očima.

ALBANSKI DISKUTANTI

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ

– akademik –

 

ALBANSKI DISKUTANTI

– U vezi mojih albanoloških teza –

 

Piše : Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ – akademik

 

Na sajtu GLAS DIJASPORE, moj kolega književnik Miodrag Lukić pozvao je sve prijatelje da mi priteknu u pomoć za štampanje prvog izdanja na engleskom jeziku moje knjige albanoloških studija KO SU ALBANCI?, što su, preko drugih sajtova, učinili i drugi. Koliko za primer, spominjem vam drugog srpskog književnika Petra Milatovića.

U vezi sa ovim, na ovom su se sajtu, do sada, prijavili ne kao donatori, već kao komentatori, ništa manje već 33 osobe, iako g. Lukić nije nikoga pozvao na ma kakavu diskusiju.

Koliko da se zna, ja sam – bez ičije pomoći – objavio u međuvremenu ne samo srpsko i englesko izdanje te knjige, već i preko 100 drugih knjiga, koje sam zatim – sve – razdao na poklon.

Rekoh – bez ičije pomoći! Ali ne i bez svakakvih sabotiranja sa svih strana i svih zastava.

Ovo sabotiranje mojih izdanja ogleda se jasno i kroz diskusiju, koja je vođena između diskutanata na sajtu GLAS DIJASPORE.

Ali da vidimo ko su ovi diskutanti!

Oni su Sloveni (Srbo-Crnogorci, Makedonci, Bosanci, Hrvati, Slovenci) i Albanci. Pada u oči odmah da su ne samo apsolutna većina Albanci, već da su ovi Albanci „glasali“ i po dva-tri puta, kako to čine i na izborima.

Ponavljam, M.Lukić je pozvao prijatelje, a ne neprijatelje.

Kako možete videti, ovi su se Albanci en bloc ušunjali u diskusiju ne kao prijatelji, već kao neprijatelji. Znači nepozvani su.

I pored toga mi im kažemo dobro došli, pa i kao neprijatelji! Ali pod uslovom da budete pošteni i uljudni.

A da li su se s poštenjem i uljudno angažolavi ovi Albanci u diskusiji? Preko svega, zašto su se tako masivno i tako pasionantno impenjirali u ovoj diskusiji?! Treba znati da ovi Albanci (često naglašavam ovo OVI, jer postoji i jedna druga grupa Albanaca!) misle da se i naučni problemi rešavaju glasanjem. Zato i glasaju svukud i po dva-tri puta (pa – kako vidite – i nepozvani!), da bi svojim brojem nadmašili protivničku stranu i tako, svojim brojem i svojom galamom da zagluše protivnu stranu, pa da tako izvojuju i pobedu. Nemojte se čuditi ovome, oni su od dana oslobođenja Kosmeta i njenog prisajedinjenja matici Srbiji, videći sebe u manjini, učinili sve da što pre postanu većina, ne samo novopridošlim Albancima iz Albanije, već i enormnim rađanjem, pa i prisilnim albaniziranjem nealbanaca na Kosmetu. Oni su albanizirali ne samo Kurde, Armene, Tatare, Azerbejždance, Cigane, Rome i Turke, koje su turske vlasti naseljavali na Kosmet, već i same Srbe. Ne samo one muslimanske vere, već i one hrišćanske, posebno one katoličke vere.

Njihov Führer Adem Demači, kako sam to naglasio u mojoj knjizi memoara o njemu, misleći za mene da sam Albanac, pa i njegove gore list, reče mi jednog dana: „Mi ćemo Kosovo osloboditi sa pičkama, sa pičkama naših žena, koje rađaju i po 10-15 dece. Mi ćemo napuniti Kosovo, Makedoniju i Crnu Goru sa Albancima, zatim ćemo glasanjem tražiti otcepljenje od Jugoslavije i prisajedinjenje Albaniji!“

A u poslednje vreme im je u tom smislu pritekao i Međunarodni sud, koji problem Kosmeta izgleda ne misli rešiti na bazi dokumenata, činjenica i naučnih argumenata, već na bazi prebrojavanja glasova: za ili protiv?

Interesantno je da ovi Albanci, do dana današnjeg, još nisu stavili na glasanje štampanje nijednu svoju knjigu, ni na albanskom niti na ma kojem drugom jeziku, ni unutar Albanije, sa albanskim glasačima, kamoli i van granica Albanije i sa našim, jugoslovenskim glasačima. Oni su pisali i pišu sve što im je volja, prevodili su i prevode, objavljivali i objavljuju svakakve knjige, pa i one sa najvećim besmislicama, i one koje tim antinaučnim besmislicana indoktriniraju Albance šovinizmom i rasizmom prema svim narodima na svetu, posebno prema obližnjim, pograničnim. Knjižurinu Preljoca Margiljaj ILIRI GOVORE ALBANSKIM – ALBANCI GOVORE ILIRSKIM JEZIKOM (Podgorica, 2001) obavili su ne samo na svom, albanskom jeziku, već i na našem, srpskom jeziku, ne u Albaniji, već sred Crne Gore, u Podgorici, pa i ne svojim parama, već znojem crnogorskog naroda. Iako ova knjiga, na sasvim antinaučnoj bazi, svojim notornim besmislicama potsiče albanski šovinizam i rasizam, apsolutno niko od njih nije glasao protiv štampanja te knjige, jer su „crnogorske“ vlasti Mila Ðukanovića dale ovim Albancima punu slobodu da čine Crnom Gorom i Crnogorcima što im je volja, pa i da nas šikaniraju, ako ne pristanemo da poreknemo našu crnogorsku nacionalnost i da se izjavimo za Albance!

Razume se da su ovi Albanci glasali protiv pomoći da se štampa moja knjiga na engleskom jeziku, kao što su naši, Sloveni, bili radi i da se pomogne to štampanje, pa i da se ta knjiga prevede i na koji drugi strani jezik, kako to piše Stanuša Tarabar. Ali šta bi sa ovom gospođom? Zašto se ne javi na poziv za prevođenje? Da joj nisu zavrnuli glavu (ili jezik!) ovi Albanci?!

Karakteristika diskusija naših je usredsređena na knjigu i autora, na aktuelnost i naučne vrednosti te knjige. Većina njih i ne spominje Albance. Pokoji od njih nastojava da problemu pristupi i sa naučnih pozicija, bez uvreda, bez pretnji i besmislica. Nasuprot, karakteristika albanskih diskutanata je čisto politička, pa i rasistička, zasnovana na pretnje i uvrede, psovke, na rekla-kazala. Sigurno da su ovakvim „argumentima“ oni provocirali i kojeg od naših da sklizne na njihovoj razini.

Veselin Dinić se diže protiv redakcije sajta, koja dozvoljava ovim „neukim“ Albancima da iskorišćavaju stranice našeg sajta za njihovu antinaučnu propagandu, za njihove mitove i izživljavanje njihove neukosti, prostaštva i šovinizma, rasizma, psovki i uvreda.

Redakcija mu odgovara: „Redakcija ne može niti treba da ulepšava istinu, već joj je dužnost da  je dokumentuje i prikaže onakvom kakva je! Ovde imaju mogućnost da se pokažu kakvi su i da iskažu svu svoju kulturu kako niko ne bi mogao reći da ih Srbi diskriminiraju…Eto ovde imaju priliku da sami sebi izdaju svoje lične karte onako kako su i kako ih svet kroz njihove komentare vidi, naime onako kako ste ih već okarakterisali!“

U vezi Veselina Dinića, koji je ove Albance okarakterisao kao ćutuke (cepanica, neotesan, neuk), mišljenja sam da oni nisu baš takvi. Neuki Albanci ne znaju ni da otvore internet, kamoli i da se pozovu na Leo Freundlich-a, Ž.Krušelj-a, Mathie Aref-a, Dimitrija Tucović-a, na WIKIPEDI-ju i slično. Pre bih rekao da imamo posla sa albanskim buržuaskim intelektualcima, pa i sa njihovim istoričarima, profesorima, doktorima nauka, šta više i sa njihovim akademicima, koji – svesni da nemaju pravo – istupaju svakakvim pseudonimima, da se ne bi iskompromitirali pred svetom. Setite se samo njihove izjave, koju sam ja metnuo kao moto moje knjige: Sve što kaže Akademik Burović o poreklu Albanaca, znamo mi to od vremena, pre njega i bolje od njega, ali sada nije vreme da se to kaže. Treba da prethodno ujedinimo Kosovo sa Albanijom, pa ćemo tada i mi to priznati.

Ovo znači da albanski akademici znaju sasvim dobro da nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi. Njihovo pretendiranje na autohtoniju i poreklo od Ilira (da ne govorimo i o poreklu od Pelazga!) nema ni najmanje naučni karakter. To je čista politička propaganda, koja je služila i služi indoktriniranju Albanaca šovinizmom i rasizmom prema susednim narodima, kako bi ih vlastodržci Albanije manipulirali po svojoj volji, nahođenju i potrebi. Prihvatio je to i pokoji od stranih „naučnika“, ili u službi Kapitala svoje zemlje, koja je iskorišćavala i iskorišćava albanske vlasti i same Albance kao arnaute (najamnike), ne samo u borbi protiv njihovih suseda, već i protiv najudaljenijih naroda na svetu: pod zastavom Hitlera i Musolinia Albanci su se borili ne samo na Istočnom frontu (u Stalingrad!), već i na Zapadnom (u Parizu!). Ili su ih iskorišćavali za lične interese, da im se prevede i objavi knjiga na albanski jezik pa da tako ušićare kako na materijalnom planu, tako i na društveno-političkom, moralnom. Ovi Albanci, iako sebe prodaju drugima sasvim jeftino, za svoje klarke plaćaju dosta dobro. Pogotovo u poslednje vreme – sa svojim droga-dolarom i prostituta-dolarom. Da izvinete, albanska pička je služila ne samo Ademu Demači sa njegovim Albancima za problem Kosmeta, već je služila i služi i albanskim trgovcima na svetskom tržištu kao najtraženija roba i moneta.

Naravno da imamo posla i sa ćutucima, neukima, koji su indoktrinirani od svojih „akademika“. Samo BURIMI sigurno nije takav. Za njega bih pre rekao da je plaćen za to od SIGURIMI-a, albanske tajne političke policije, koja me prati na svaki korak i organizuje ove ljude da laju protiv mene.

Koliko da znate, BURIME, Etleva je prevela i objavila na albanski jezik knjigu, pa je i sama napisala i objavila na albanski drugu knjigu, kojom su albanska deca u Tirani i širom Albanije učila i vaspitavala se u pozitivnom smislu. Etleva je i sama pedagog, učila je i Edi Rama, sadanjeg šefa Socijalističke partije Albanije. Ona je poznata i poštovana od svih poštenih Albanaca, dok je vi – sigurno – i ne poznajete, jer – u ovom svetu – svaka je ptica u svom jatu i svaka teži svome bratu. Vas BURIME, lično ja, poznajem i iz ostalih sajtova, gde ste manifestirali vaš šovinizam i rasizam: pretendirate da je i moje prezime od vašeg imena! Treba da znate, BURIME, da šovinizam i rasizam nisu izraz plemenitosti. Albanski narod jeste plemenit, kao i svaki drugi, ali ne i vi. Vi ste bili i nastavljate da budete zlo albanskog aroda. To je u poslednje vreme počeo da svhaća i vaš Ismail Kadare, pa se javno počeo distancirat od vas. A kad se on distancira, svako može zamisliti kako su se distancirali od vas pošteni Albanci, koji se nisu kompromitirali u vašim nedelima i zločinima.

Ali da se vratimo stranim „naučnicima“. Svi se oni slažu sa albanskim pretenzijama na autohtoniju, na poteklo od Ilira i Pelazga. Svi oni papagalski ponavljaju to. Ali niko od njih nam do danas nije doneo nijedan dokumenat, nijednu činjenivu, nijedan agumenta u prilog tih pretenzija. Naprotiv, i najveći pelazgoman svih vremena August Shleher naučno je pobijen od poznatog austrijskog naučnika, akademika, prof. dr Gustava Meyera, pa su to i albanski istoričari priznali i uveli u HISTORI E SHQIPËRISË (ISTORIJA ALBANIJE, Tirana 1959, str. 29). I najveći iliroman svih vremena, austrijski naučnik, akademik, prof. dr Norbert Jokl, pošto je pročitao 12 argumenata austrijskog naučnika, akademika, prof. dr Gustava Weiganda, kojima ovaj dokazuje da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, odrekao se svojih pređašnjih romantičnih stavova, odrekao se iliromanije i prihvatio naučne stavove svog kolege da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi. Ove naučne stavove Akademika Weiganda prohvatiće ne samo svi svetski ozbiljni naučnici, već i najveći albanski albanolozi.

Kako se jasno vidi iz diskusija ovih Albanaca, kako na sajtu GLASA DIJASPORE, tako i na svim ostalim sajtovima, tako i na stranicama njihove periodične štampe, tako i na stranicama njihovih knjiga, oni gaje jednu slepu mržnju prema meni, jako-jako veliku, nezapamćenu u istoriji albanskog naroda, pa ni u istoriji kojeg drugog naroda. Svako se može pitati kako to, zašto?

Svi su mišljenja da su bazamenti ove njihove mržnje prema meni moje albanološke teze, kojima sam nedvosmisljeno dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi. Ima u ovome istine, ali nije tu sva istina.

Pre svega, nisam ja ni prvi niti poslednji koji je rekao i dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi. Kako istakoh, rekli su to i dokazali pre mene i mnogi drugi svetski naučnici, profesori, doktori nauka, akademici, ali su albanske vlasti to proglasile za TABU. Niko se nije usudio da to i spomene. I samo ime Gustava Weiganda je bilo TABU, kamoli i njegovih 12 argumenata da Albanci nsu autohtoni i Iliri, Pelazgi.

Ipak su to rekli 1972. godine i najveći albanski načnici. Njihovi akademici, prof. dr Eqrem Çabej i Aleks Buda (predsednik Akademije nauka Albanije), naravno – dozvolom Envera Hodže i to samo na međunarodnom naučnom skupu, rekli su to za spoljašnju potrošnju, dok su unutar Albanije, u komunikaciji sa Albancima, nastavili i oni da udaraju u doboše autohtonije, iliromanije i pelazgomanije.

Akademik Çabej je poštovan od Albanaca kao Bog njihove nauke, albanologije. Ipak se niko od ovih Albanaca nije digao protiv njega, pa ni protiv Akademika Waiganda i drugih. Ne dižu se ovi Albanci protiv Kristifora Kolomba, koji je otkrio Ameriku, već urliču protiv Amerigo Vrspuči-a, koje je Ameriku pretstavio svetu.

Što je istina, ja se nisam zadovoljio samo pretstavljanjem svetu dokumenata, činjenica i argumenata, kojima su svetski naučnici dokazali da Albanci nisu autohtoni, niti Iliri i Pelazgi. Ja sam i sâm, baveći se albanološkim problemima pre više od 55 godina, otkrio mnoga dokumenta, činjenice i argumenta o tome, koje sam pridao otkrićima svetskih naučnika. Što znači – nisam baš Amerigo Vespuči, već i nešto više. Inde ira!

Pa i ovo nije sva istina.

Ja neću praviti ovde analizu njihove mržnje prema meni. Ne samo zato što je ona evidenta i u stavu albanskih „diskutanata“, ne samo zato što su je najzad i sami Albanci priznali, pa i službeno (Pošteni su mi se i izvinuli!), već zato što to nije od važnosti za naš problem u diskusiji. Neću se baviti niti mojim naučnim otkrićima na polju albanske i svetske gramatologije, leksikologije, etimologije i drugo. Pogotovo se neću baviti nepotrebnim ekskurzijama kod Grka i drugih naroda, kako su to činili neki od diskutanata.

Zauzeću se samo naučnim problemom zbog čega su se ovi Albanci tako pasionantno angažovali protiv izdanja moje knjige na engleski jezik. A to je problem porekla Albanaca.

Ako su Albanci sigurni u svoje poreklo od Ilira i Pelazga, pa i za njihovu autohtoniju u prostorijama gde aktuelno žive, ako je to već dokazano, zašto se boje mojih izdanja, zašto svim svojim snagama rade na tome da mi se knjige ne objave, zašto prikrivaju moja izdanja, pokrivaju ih ćutnjom, kao da ne postoje, a kad se za njih saznaje – urliču protiv njih na sva usta, skupljaju ih, pale ih, zakopavanju, čine autodafe protiv njih?! Zar nam ovo ne sveđoči da oni ne samo što nisu sigurni u svoju autohtoniju, u svoje poreklo od Ilira, Pelazga, već i znaju sasvim dobro da nisu ni Pelazgi, niti Iliri, da nisu ni autohtoni ne na Kosmetu, već ni u samoj Albaniji?!

Albanka BUNA pretendira: „Ja bih zaista voljela da ovo objavite i šaljete ambasadama. Albanka sam i voljela bih da svi, ama baš svi, vide dokle ide vaša glupost i propaganda i da sve vaše bajke izađu na vidjelo. Ali, molila bih vas…Ma i novčano bih vas podržala da ove dvije knjige prevedete na što više jezika i pošaljete diplomatima, istoričarima itd. Da napokon svet razume bre koja stoka su Srbi.“

Ako je tako, BUNA, zašto mi ne dozvoljava ni u mojoj zemlji (Ne u Albaniji!), ni na mom jeziku (Ne na albanskom!) da objavim ni jednu jedinu knjigu čisto filološkog karaktera, čisto umetničkog karaktera, koja uopšte nikakve veze nema sa njima, Albancima?! Zašto mi sred Tirane, 01. jula 2009. godine spaliste ništa manje već 4 nova izdanja mojih knjiga, među kojima i knjigu LEKSIČKE STUDIJE?! Nisam ja tamo nazvao Albance ni STOKOM, kako nas vi nazivate, pa niti porekao albanski jezik. Naprotiv – doprineo sam albanskom jeziku kao niko drugi u moje vreme! Ja sam vam obogatio i oplemenio vaš jezik. A kao ja, kroz vekove i mnogi drugi Srbi, koje vi dobro znate, ali ih pretstavljate kao Albance, kako ste i mene pretstavljali i pretstavljate me, da biste izazvali Srbe protiv mene.

Hipokrizija ovih Albanaca meni je od vremena jako-jako dobro poznata.

Njihova besprincipijelna borba protiv mene i mog stvaranja od kad su saznati da nisam Albanac, njihova proganjanja, koja su mi učinili i čine, njihove autodafe protiv mojih izdanja, njihovi atentati, o čemu nam govore, svedoče?! Zar nam ne svedoče gospodo KIM i SHPËTIM pre svega o vašem jako niskom kulturnom razvoju, o nedostatku kod vas i elementarnog domaćeg vaspitanja, elementarne ideje o savremenoj demokratiji, a u vezi sa ovim, i o vašoj slepoj mržnji prema svemu što im se ne sviđa. I njihov Ismail Kadare, javno, sred Pariza, priznao je da su Albanci jedan rasistički narod. Albanci su ksenofobi, oni biološki mrze svakog nealbanca, posebno one koji se ne slažu sa njihovom autohtonomanijom, iliromanijom i pelazgomanijom. Svesni svog svestranog inferioriteta prema svim drugim narodima, posebno prema svojim susedima, oni ne samo što organski mrze sve, već i snevaju da postanu gospodari sveta ( vidi albanskog ALIBABU!), pa i da njihov, albanski jezik, nametnu svetu (Preljoc Margilaj). Osećaj niže vrednosti čini ih da pobesne i, u ovom njihovom besnilu, oni ne kontrolišu sebe ni što govore i pišu, niti što čine. Sigurno, čast izuzecima, koji su se, preko studija, otrgli od ove albanske taštine, albanštine i budalaštine, pa su se izvili na svetlost aktuelne civilizacije.

Moje albanološke teze, od Albanaca nazvane „crne teze“, ja sam počeo da ih propagandiram još 1955. godine na Albanologiji, pri Universiteu u Skoplju (Makedonija), kada sam i započeo moje albanološke studije, pošto sam napustio pravne studije. Deo ovih teza ja sam pretstavio pismeno i na Universitetu u Tirani, 1969. godine, braneći moju drugu diplomu. Pošto me ovi Albanci uhapsiše (između ostalog i za ove naučne stavove!), nastavio sam moje albanološke studije i po zatvorskim ćelijama, propagandirajući moje albanološke teze ne samo usmeno, već i pismeno, preko mojih zatvorskih „izdanja“: krasnopisom sam pravio male knjižice, džepnog formata, i ubacivao ih mojim zatvorskim kolegama preko otvora (špijunke) na vrata. Jedno od ovih mjih izdanaj, zatvorenik Idriz Zeqiraj je pročitao i doslovno pojeo preko noći, da mu je policajci ne bi sutradan našli pri kontroli. U monstruoznom zatvoru Burelji imao sam moje učnike i studente. Koliko za primer spominjem vam uhapšenika Avni Aliko, sin narodnoh heroja Asim Aliko, koga sam lično poznavao sa slobode. Avnija je ušao u zatvor bez srednjeg obrazovanja i izašao sa diplomom fakulteta. Živ je, negde u Nemačkoj, izvolite ga pitati. Spominjem vam i Fatosa Ljubonju, sina Todi Ljubonje, eks član Politbiro Partije rada Albanije. Pošto je izašao iz zatvora, Fatos se afirmirao u Albaniji kao albanolog, koji snažno podržava moje albanološke teze. Komandant zatvora je više puta javno izjavio da sam, sa mojim drugovima i kolegama, pretvorio zatvor Burelja u Universitet, pa i u Akademiju nauka i umetnosti.

Ovo je i jedan od razloga zašto su albanske vlasti nastojale da me fizički likvidiraju. Pošto sam se spasio smrti i stigao u Švajcarsku, ja sam počeo da objavljuem moje rukopise iz zatvora. Tako sam 1994. godine objavio na albanskom jeziku knjigu studija ILIRËT DHE SHQIPTARËT (ILIRI I ALBANCI), gde sam ukratko izneo moje albanološke teze. Albanci su ovu knjigu prekrili ćutnjom: ni najmanju belešku o njoj nisu objavili nigde, ni najmanje obaveštenje da je izašla iz štape ta knjiga. Sa druge strane su se dali u potrazi za njom, koliko da bi je spalili, ukopali, toliko i da bi je pročitali. Iduće godine, sred Tirane, preko časopisa PËRPJEKJA, javlja se moj student Fatos Ljubonja, sa svojim kolegama dr Ardian Klosi i Ardian Vehbiu, koji snažno podržavaju moje albanološke teze. Njih slede preko svih medija čitav bataljon Albanaca.

Početkom godine 2003. skopski list VEST, u četiri uzastopna broja, na dve stranice, obavljuje moj intervju ALBANSKI ISTORIJSKI FALSIFIKATI, koji mi je učinio poznati dopisnik Makedonske RTV Vitomir Dolinski, inače poznat i kao pesnik. Ovaj se intervju odmah prevodi i objavljuje na sve jezike sveta, počev od engleskog, preko francuskog i nemačkog, do kineskog i japanskog. Tako su moje albanološke teze postale poznate na sve strane sveta. I – ono što je najvažnije – prihvaćaju se ne samo od pojedinaca, naučnika, akademika, već i od naučnih institucija, i od universiteta, akademija nauka. Tada ih ovi Albanci prevode i objavljuju i na svom, albanskom jeziku, ali falsifikujući teks: dodali su tamo ono što ja, ne samo nisam rekao, već mi ni na kraju pameti nije bilo nešto takvo. Otada su ovi Albanci, tako, preko falsifikata, raspalili svoju satanizaciju mog imena, nastojavajući da u njihovo kolo uvedu i moju rođenu braću, i moju rođenu decu. Njihovi „argumenti“ protiv mojih argumena da Albanci nisu autohtoni, Pelazgi, ni Iliri, bili su i jesu – pored falsifikata mojih tekstova i moje biografije – najprljavije psovke, pretnje da će me ubiti, pa i tek rođenog sina. Pretnjačio im je Ismail Kadare sa Ademom Demaçi, a istupio mi je na megdan i lično eks predsednik Republike Albanije Ramiz Alija, koji je bio i šef Partije rada posle smrti Envera Hodže. Preko njihovih falsifikata, laži, kleveta, pa i preko šantaža i pretnji, oni su uspeli da okrenu protiv mene i mnoge od onih Albanaca, koji su me do tada obožavali kao sveca, kao Muhameda i Isusa Hrista, za moj roman IZDAJA (od njih proglašen za remek delo albanske proze svih vremena!), kao i za moje herojsko držanje po zatvorima Jugoslavije i Albanije, za što su me još u zatvorskim ćelijama proglasili za Mandelu Albanije.

U mojim albanološkim tezama ja se snažno oslanjam pre svega na ono što su do danas otkrili, rekli i dokazali poznati svetski albanolozi, kao što su akademici, profesori i doktori nauka Gustav Meyer, Norbert Jokl, Gustav Weigand, Wilhelm Tomaschek, V.Parvan, S.Pushkariu, Herman Hirt, Hans Krahe, Guliano Bonfante i mnogi drugi, čitav jedan „kvart“ svetskih naučnika, kako ih je nazvao akademik Aleks Buda. Zatim se snažno oslanjam i na ono što su priznali i najveći albanski albanolozi, kao što su akademici, profesori i doktori Eqrem Çabej, Aleks Buda, Shaban Demiraj i drugi. Preko svega ja se oslanjam i na ono što sam lično otkrio i dokazao u mojoj preko pola veka istraživačkoj delatnosti. Tako sam sumirao moja albanološka istraživanja i otkrića u mom najnovijem delu KO SU ALBANCI?, objavljeno na srpskom jeziku još 2007, u Bitolju, posle svih sabotiranja da to delo ne napišem, posle svih pretnji i prepreka da to delo objavim.

Glavni dokaza ovih Albanaca da su autohtoni, Iliri, pa i pelazgi su:

1.– Svi strani naučnici, koji kažu da albanci nisu autohtoni, Iliri i Pelazgi, nisu naučnici već Srbi ili agenti jugoslovenske UDB-e, glupaci i stoka. Pa i Gustav Majer, Norbert Jokl, Gustav Weigand i svi-svi drugi redom.

2.– Kaplan Burović laže da su to, da Albanci nisu autohtoni, Iliri i Pelazgi, rekli i albanski naučnici Eqrem Çabej, Aleks Buda, Shaban Demiraj i drugi. Optužili su me preko njihove štampe da se bacam blatom na njihove najsvetlije ličnosti istorije i nauke. Ponavljam, treba znati da su do sada ovi Albanci obožavali Akademika Çabeja kao svog Boga albanologije i poštovali ga kao svog najvećeg sveca.

3.– Psovke, pretnje i – fizička likvidiranja.

Pošto sam im ja, preko mojih studija dokazao, da pomenuti svetski naučnici nisu Srbi, ponajmanje i agenti UDB-e, jer su umrli pre DSR, zači pre rođenja UDB-e, pošto sam im dokazao da su oni bili i veliki prijatelji albanskog naroda sve do svoje smrti, ovi albanski sveznalci uznastoje na tome da su oni bili neznalice, glupaci. Sa druge strane sveznalci su za njih svi oni koji kažu sa su Albanci autohtoni, Iliri, pa i Pelazgi, bez obzira što nijedan od njih dan danas nije priložio nikakav dokumenat, nikakvu činjencu ni naučni argumenat u prilog svog pretendiranja.

Njihov akademik prof. dr Androkli Kostallari naveo je kao glavni argumenat da su oni autohtoni i Iliri činjenicu što se albanski jezik govori u jednom delu pokrajina, gde se u antičkoj periodi govorio ilirski. Nemački naučnik svetskog glasa, akademik, prof. dr Herman Hirt mu je odgovorio: „Činjenica da Albanci žive, od XI veka n.e. u jednoj oblast, gde su u stara vremena živeli Iliri, nema nikakvu važnost“.

Pošto sam im pokazao knjige gde su Eqrem Çabej, Aleks Buda i Shaban Demiraj izjavili da Albanci nisu autohtoni, da nisu ni Iliri, niti Pelazgi (Oni do ovog mog gesta, nisu ni znali da postoje te knjige!), ovi su ih Albanci proglasili za izdajnike naroda. I Akademika Çabeja! Ako siđe s neba Bog i rekne ovim Albancima da nisu autohtoni, ni Pelazgi i niti Iliri, oni će i Boga proglasiti za prezrenog Srbina, za agenta UDB-e, pa i za izdajnika albanskog naroda, a svece – za srpsku stoku.

Ovako raspoloženi oni pridaju svojim argumentima da su autohtoni, Iliri i Pelazgi sve moguće psovke, pretnje i – fizička lividiranja onih koji se ne pokoravaju njihovom diktatu. Tako su do danas likvidirali fizički Milana Brajovića, koji me proglasio za počasnog člana Udruženja Srbo-Crnogoraca Albanije i predložio me za dekorisanje, dok su Srbo-Crnogorce Pavla Brajovića, Marka Bašanovića i Hasana Lekića, kao i Vlaha Kristo Gočio š k o p i l i. Meni lično su do danas deset puta na živo odrali u doslovnom smislu ove reči, pa su mi učinili i više atentata. Poslednji registrirani atentat je od 01. jula 2009, sred Tirane. Preko interneta su pozvali svoje junake da dođu u Ženevu i da me ubiju. Preko internela, lično albanski „komunista“ Kadri Osmani, opevao mi je i opelo. Primeri su ovi bez presedana u istoriji čovečanstva, pa mislim da je vreme da se i OUN zauzme ovim problemom.

Albanskoj izbezumljenosti treba stati na kraj administrativnim merama svetske zajednice i tražiti od abanskih vlasti da se dokrajči službeno huškanje Albanaca šovinizmom i rasizmom prema susednim narodima. Treba da se od albanskih vlasti službeno traži da prekine organizovano i službeno indoktriniranje albanskog naroda autohtonomanijom, iliromanijom i pelazgomanijom.

A ovome trebalo bi da ide na ruku i jedan međunarodni skup albanologa, gde će se sa naučnih pozicija prodiskutirati problem porekla Albanaca.

ALABANSKI PAMETNJAKOVIĆ – Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik –

ALABANSKI PAMETNJAKOVIĆ

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Pre godinu dama, akademik, prof. dr Kaplan Burović objavio je u Tirani odjednom 4 nove knjige, dve na albanskom i dve na svom, srpskom jeziku. Konkretno: na albanskom jeziku je objavio knjige LEKSIKOLOŠKE STUDIJE i NGADHËNJIMI MBI VDEKJEN (TRIJUMF NAD SMRĆU), dok je na srpskom objavio ISTORIJU ULCINJA i NA ISTOKU NIŠTA NOVO. Kad je pošao u štampariju da uzme knjige, na njegove su mu ih oči spalili i odmah preduzeli sve mere da ne samo albanska medija o tome ne progovore ni reči, već da se o tome ne govori i piše ni van granica Albanije, pa ni u Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji, ni na srpskom jeziku. A pošto se ipak saznalo za ovaj monstruozni zločin, bez presedana u istoriji čovečanstva, nastojali su da iskoriste i INTERNET NOVINE SERBSKE da denigriraju javnost, pišući tamo da Akademik Burović izmišlja da su mu spalili “papire” (!!!). Na licu mesta dobili su i dostojni odgovor. A preko knjige Ašima Revića RADIOGRAFIJA JEDNE MRŽNJE tako su demaskirani i raskrinkani da samo kriminalni bezočnici njihove ruke mogu da se pojave u svet i da nam se prave kao da se ništa nije desilo, kao da poštuju pravo reči i štampe.

Za čitaoce našeg sajta, iz knjige TRIJUM NAD SMRĆU prevodimo i preštampavamo studiju ALBANSKI PAMETNJAKOVIĆ.

Imenom nekakvog Murat Aliaj, iza koga se sigurno kriju stotine drugih Murta i Kurta, koji nemaju smelosti da istupe njihovim pravim imenom, u listu NDRYSHE, Tirana 07. decembar 2007, objavljena je paskvila GURËT E TË MARRËVE (KAMENJE LUDIH), koja se od početka do kraja upravlja protiv mene. Ne samo zbog uvreda od uličara, već i zato što sastavljači napisa manifestiraju jedno ekstremno nepoznavanje problema koje tretiraju, optužujući mene opako i naopako, oni ne zaslužuju ovaj odgovor. Ali polazeći od činjenice što ovi Murto i Kurto formiraju u Albaniji javno albansko mnenje, a preko interneta i u albanskoj dijaspori na sve strane sveta, osećam kao dužnost da im odgovorim. Utoliko pre što sami Albanci (pa ni akademici, niti oni koji nastavljaju da drže sebe za konstruktivne građane!), sasvim svesni za zločin koji se čini ne samo protiv mene, već i protiv samog albanskog naroda, od bojazni da ih ne linčuju ne uzimaju smelost da im odgovore, da se suprotstave ovom ološu.

Autor paskvile pretendira da nije pročitao moju knjigu FIŠTA I DRUGI. I pored toga uzima tu knjigu “u analizi” i diskutira za nju “kompetencijom”. Dovoljno je ovo da nam postane jasno sa kakvim diskutantom imamo posla. Niže, pošto je pročitao moje knjige, objavljene pre mog hapšenja u Albaniji (za koje se izražava pozitivno, jer su mu se svidele!), dodaje da i od mojih knjiga, objavljene posle mog izlaska iz zatvora, pročitao je “jednu seriju drugih dela”. Interesantno, kako diskutira delo koje nije pročitao, a ne diskutira ona koja je pročitao?!

Ali da vidimo što i kako diskutira ovaj albanski superklug. On kaže doslovno: “…probleme koje tretira Kapllan Resuli u njegovoj knjizi “Fišta i drugi” su ovi:

1. Odbacivanje porekla Albanaca od ilira i pelazga.

2. Više hiljada godišnji Cikal albanskih rapsodija o Krajišnicima je pozajmljen i stvoren posle turske okupacije.

3. Gjergj Kastriot Skenderbeg, godine 1443, organizovao je Albansku Noć Svetog Bartolomea, koleći muslimane, koji nisu pristali da se povrate u hrišćanstvo.

4. Oso Kuka, Heroj Vranine iz 1862, nije bio Albanac, isto ovako i Ali Paša Gusinjski.

5. Skadar je bio za petsto godina redom prestonica Crne Gore.

6. Marko Miljanov, na čelo crnogorske vojske, nije napao nikada Albaniju.

7. Albanska Liga Prizrena bila je jedna panislamska organizacija, u kojoj nije dozvoljeno da bude član nijednom katoliku.

8. Ðerđ Fišta je ušao u književnost posle piljafa (adieu panier), on je pretrpeo uticaje do pozajmica od Krleže Hrvata i Njegoša Crnogoraca.”

 

U vezi prve tačke kaže: “…ja ne znam gde se oslanja Resuli koji poriče Albancima njihovo poreklo. Poštovan je da nam prinese koju činjenicu ili argumenat kao oni mnogi koje je prineo teško ime ovog polja Spiro Konda u njegovoj prestiđioznoj knjizi “Albanci i pelaški problem”.” Vidi se jasno da ovaj “diskutant”, sem Spira Konda, ne poznaje drugu ličnost problema. Ni albanske akademike! Niti akademika, prof. dr Eqrema Çabej, koji kaže (i dokazuje!) da su Albanci stigli u Mat (Albanija) iz Rumunije (!) u X veku naše ere, oko 500 godina pošto su Srbi (548. godine!) ušli u Durrhachium (Današnji Drač-Durrës!). Kako se zna, Srbin Ðorđe Manijak (1043. godine) registrirao je u svojoj vojsci Albance kao najamnike i tako ih uveo u istoriju. Jedan vek pre Srbo-Crnogorci su stvorili svoju državu i proglasili Skadar za svoju prestolnicu.

Da Albanci nemaju nikakve veze sa pelazgima Spira Konda, izvolite pročitati zvanično izdanje Albanskog Instituta za Istoriografiju ISTORIJA ALBANIJE, tom I, Tirana 1959, str. 28. Autor tog dela nisam ja, već vaši Selim Islami i Kristo Frasheri! Odgovorni redaktori su Stefanaq Pollo i Aleks Buda, pretsednik Albanske akademije nauka. Sa austrijskim akademikom, prof. dr Gustav Meyer, koji je oborio hipotezu o pelaškom poreklu Albanaca (ON a ne JA!), sem albanskih akademika, složili su se i ostali albanski naučnici, poznati kao albanolozi, među kojima vam spominjem prof. dr Jup Kastratia: HISTORIA E ALBANOLOGJISË, Tirana 2000.

Što se tiče porekla Albanaca od ilira, i ovo su oborili svetski naučnici, među kojima najpoznatiji je austrijski akademik, prof. dr Gustav Weigand sa njegovih 12 argumenata. Priznao ga Profesor Çabej izjavljujući da se albanski jezik formirao u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi, u VI veku naše ere, odaklen su ovi Albanci sišli u Mat, kako naglasismo, u X veku, prema Profesoru Çabej, jer – prema meni – Albanci su stigli u Mat jedno 100 godina ranije, znači u IX veku. Potankosti u vezi nedostatka iliriciteta kod Albanaca imate u mojoj studiji ALBANCI NISU ILIRI, objavljena na srpskom jeziku u mojoj knjizi KO SU ALBANCI?, Ženeva 2007 (Izgleda da je upravo ova knjiga uznemirila Murta i Kurta!), prevedena i objavljena na engleskom isto tako u Ženevi 2008, dok sam vam je na albanskom jeziku preveo i objavio u mojoj knjizi MË I FORTË SE VDEKJA (JAČI OD SMRTI), Ženeva 2008. Albanski akademici, koji sigurno poznaju probleme bole od vas, o Murto i Kurto (!), pročitali su moje albanološke teze od vremena, jer sam im ih pretstavio još 1969. godine, na Universitetu u Tirani, braneći moju drugu diplomu upravo na polju albanologije (Dadoše mi ocenu 10 !), gde vi zabijate vaš nos prohladneo od pelazgomanije i iliromanije, sada vekovna među Albancima. Zato ne možete ni primirisati! Lečite se od prohlade, pa se zatim uključite u albanološke probleme i dođite da diskutirate samnom. U međuvremenu ostavite vaše akademike da se uključe u diskusiju, ako se ne slažu sa onim što kažem ja. Koliko da znate, jedna vaša pesnikinja, visoko obrazovana – bezdrugo, otišla je u Akademiji nauka Albanije i pitala ih je kako stoji stvar sa mojim albanološkim tezama. Znate li što su joj rekli? Pročitajte njihov odgovor na prvoj strani moje knjige KO SU ALBANCI?, jer sam vam to tamo objavio i to crnim slovima.

[Pošto je ta knjiga retka, a srpska “braća” (sigurno plaćeni od albanske mafije!) neće da joj učine drugo izdanje, evo da vam citiram to moto: “Sve što kaže Akademik Burović o poreklu Albanaca, znamo mi to od vremena, pre njega i bolje od njega, ali sada nije vreme da se to kaže. Treba da prethodno ujedinimo Kosovo sa Albanijom, pa ćemo tada i mi to priznati”.]

U vezi druge tačke, moje pretendiranje da je Krajišnički ciklus albanske poezije od vremena turske okupacije Balkana i da je uzajmljen od istog ciklusa poezije srpsko-bosanske, bazira se ne samo na studije i upoređenja koja sam im učinio (a znam ih napamet kako na srpskom tako i na albanskom jeziku!), već i na konstatacije stranih i albanskih naučnika. Jedan od albanskih naučnika, koji je priznao ovo uzajmljivanje, jeste i Stavri Skëndo, za koga vi, verujem, sada čujete po prvi put, iako vaš Ismail Kadare, u ukradenom delu Veiza Sejko MBI ELEMENTET E PËRBASHKËTA NË EPIKËN SHQIPTARO-ARBËRESHE DHE SERBOKROATE, koje vam je objavio sa naslovom MBI EPOSIN E KRESHNIKËVE, spomenuo vam ga. U ćelijama zatvora Burelji, negde 1979, učinio sam studiju KADAREJA DHE RAPSODITË (KADARE I RAPSODIJE), koju mi dan-danas ne dozvoljavate da je objavim1). U mojoj knjizi MIKROLOGIJE, Ženeva 2000, na str. 104 imate članak MUJO I HALIL, gde pretstavljam dokumenta da su ova dva brata (glavne ličnosti albanskog Cikla o Krajišnicima!) istorijske ličnosti, iz Bosne XVII veka, muslimanizirani Srbi, a ne Albanci

Vama ovo izgleda “puna glupost” jer ste indoktrinirani jednom falsifikovanom nacionalnom istorijom. Ja sam činio i činim moju dužnost internacionaliste da vas deindoktriniram, de-enveriziram, dešoniniziram i derasiziram. Ili nije čisti rasizam vaše pretendiranje da ste “gordi ne samo za svoje albansko poreklo sasvim neokaljano, već još više za naše divno oralno nasljedstvo, koje su nam imitirali do grabljenja razni narodi Evrope”. Sagni, sagni, sagni glavu Murate, jer ti je vide tvrđava!

U vezi trećeg pitanja, Skenderbeg, istina je da sam ja pisao da je on u Kruji učinio Noć Svetoh Bartolomea pre Francuza u Parizu. Za ovo sam se oslonio upravo kod njegovog istoričara Marino Barlecius-a.

Ali vidite što piše ovaj albanski “musliman”: “Da je Skenderbeg bio jedan besprizorni kriminalac u istoriji čovečanstva, ovo nije prvi put što čujem. Posebno ovde u Atini, gde se nekome sviđa da nas naziva sinovima kriminalaca. Razlika je što oni od vremena gllamisin (galame) takve blasfemije. Iako su ljudi od lapisa, još se nisu usudili da ove gluposti bace na beo papir. Prvi ovog soja je Kapllan Resuli i da vidimo koliko će mu svetliti zvezda. Lično se osećam gordim što sam praunuk jednog takvog kriminalca, kao što je Skenderbeg…Istina Skenderbegove Noći Svetog Bartolomea je što je on ubijao i klao Turke muslimane, koji su mu okupirali domovinu, onoliko koliko mu je gutala sablja…Ako Resuli naziva Albanskom Noću Svetog Bartolomea masakriranje Skenderbega prema Turcima muslimanima, meni bi se više svidelo da se ono udesetostručilo u broju, jer bi se tako uveličali još više razmeri njegove slave…”

Ja ne samo što nigde nisam rekao da je Skenderbeg bio kriminalac, ni najobičniji, kamoli besprizorni u istoriji čovečanstva, već nasuprot, upoređujući njegov pogrom nad muslimanima u Kruji sa Noću Svetog Bartolomea u Parisu, gde su pogrom izvršili hrišćani nad hrišćanim (a ne porobljeni nad okupatorom!) i branio sam Skenderbega od jedne takve karakteristike – “besprizorni kriminalac”. Vidi se jasno da Murto i Kurto, od mržnje prema meni, osljepili su potpuno i ne vide niti da čitaju.

Meni se sviđa kad čitam da se vi osećate gordim što ste “praunuk” Skenderbega. Srpska reč gllamisin (koju su albanski akademici zaboravili da unesu u njihov REČNIK!) pokazuje da vi zaista treba da ste praunuk Skenderbega! Ali, nemojte misliti da je Skenderbeg postao slavan ubijajući muslimane, sa njegovim masakrima. Reči “meni bi se više svidelo da se ono – masakriranje u Kruju – udesetostručilo u broju” nema Albanca na svetu da vam to prihvati. Ni hrišćanski Albanci, a muslimanski nikako. I sâm Skenderbeg, kad bi se digao iz groba i kad bi vas slušao gde govorite tako, naredio bi Albancima da vas svežu i da vas bace u koju ludnicu.

U vezi četvrte tačke, ovaj praunuk Skenderbega piše: “Za heroja Vranine Oso Kuka i za Ali Pašu Gusinjskog ne bih imao želju da im tražim korene jesu li ili nisu Albanci. Ono što me interesira i što zaslužuje moje poštovanje, jeste da oni ostaviše svoje svetlo ime u vrhovne događaje u odbrani slobode ovog arbanaškog mesta…Ali Paša Gusinjski bio je jedan albanski paša”.

Izgleda da Murto i Kurto ili ih ne poznaju, ili se prave kao da ne poznaju ove dve ličnosti, pošto bi hteli da Albanci nastave u kolu indoktriniranja falsifikovanom istorijom, koja ih huška protiv susednih naroda.

Da Oso Kuka nije bio Albanac dokazuje nam pre svega njegovo prezime. U mom delu ALBANSKA PATRONIMIJA, kod glasa KUKA(J), pisao sam: “Ovaj patronim potiče od srpskog apelativa kuka = alb. “krraba”. Srbi imaju i poslovicu: Kad se digne kuka i motika! Sa oblikom Kuka poznat je i u srpskoj patronimiji: Ðorđe Kuka – crnogorski feudalac, iz oblasti srednjevekovne Crne Gore, gde se sastaju dva Drima (danas Severo-Zapadna Albanija!). Učestvovao je aktivno u savezničkoj vojsci komandovana od Ðurđa Kastriota – Skenderbega i istakao se u borbama kao jedan od 8 najstarijih kapetana te vojske, koji su uhvaćeni živi i odrani su od Turaka. Njegov rođak Rajan Kuka istakao se u borbama Skenderbega kao jedan od mladih kapetana, koji su se afirmirali odmah posle ubistva pomenutih 8 kapetana. Od patronima ovih crnogorskih feudalaca potiče i ime grada Kukës, stvar ova koju su prinuđeni da priznaju i albanski akademici2). Samo što ovi ne uzimaju smelost da kažu i istinu o crnogorskom poreklu feudalne porodice Kuka. Ipak, pošto ne tretriraju zasebno feudalce KUKA u njihovoj Enciklopediji, iako druge feudalce, za koje pretendiraju da su Albanci, tretiraju, pa i razbojnika Oso Kuka, svedoči da ovi akademici znaju sasvim dobro da su feudalci Kuka Crnogorci.

U jugoslovenskoj patronimiji poznata je porodica Kuka iz Sandžaka (tu i tamo i sa oblikom KUKIĆ), koja je našla svoje umetničko pretstavljanje u delu i od Albanaca dobro poznatog jugoslovenskog književnika Ćamila Sijarića.

Iz Sandžaka je poreklom i “slavni” Oso Kuka (1810-1862), preko muslimanske vere turcizirani Srbin, koji – pošto je opustošio Crnu Goru na čelo svoje čete razbojnika, ubijen je opkoljen u Vranini, boreći se protiv svog srpsko-crnogorskog naroda, koji beše ustao u borbi za oslobođenje. On se borio bez zastave, kao i svi razbojnici, bez ikakvih principa, ali i pod turskom zastavom, kao verski fanatik. Albanski nacionalisti smatraju heroizmom njegovu borbu (pa i primernom!) i proglasili su ga za narodnog heroja. Pretendirajući za njega da jebio Albanac (pa i rodoljub!) Ðerđ Fišta mu posvećuje jedno poglavlje svog glavnog dela LAHUTA E MALCISË, dok akademici “marskist-lenjiniste” Envera Hodže tretiraju ga i kao zaseban glas u njihovoj citiranoj Enciklopediji, gde, između ostalog, kažu za njega: “Rodoljub iz Skadra, komandant jedne jedinice, koji položi svoj život za odbranu albanskih teritorija od crnogorskih šovinista. U maju 1862. godine crnogorske snage počeše napad u Skadarskoj Malesiji…napadoše ostrvo Vranina i opkoliše pograničnu karaulu, koju je branio Oso Kuka sa 24 osoba. Pošto su ostali bez municije, da ne bi pali u ruke neprijatelja (jer su se bili zagnjurili i utopili u zločine i nisu imali nadu za kavu milost!-KB), on i njegovi drugovi postaviše vatru bačvama sa barutom, koje su bile tu blizu. Ostadoše ubijeni kako branioci Albanci tako i neprijatelji koji su ih opkolili. Herojski gest Oso Kuke ovekovečen je u narodnoj pesmi”.

Takozvani “crnogorski šovinisti” nisu se borili protiv Albanaca, već protiv turskog okupatora svojih teritorija – crnogorskih. Godine 1862 Crnogorci nisu napali “Skadarsku Malesiju”. Ostrvo Vranina nije deo “Skadarske Malesije”, još manje deo albanske teritorije. Niti je bilo ikada deo i niti je danas! Pogledajte mapu, gospodo albanski akademici! Vranina se nalazi sasvim blizu Žabljaka – prestonica Crne Gore posle turske okupacije Skadra – 500-godišnja prestonica Crne Gore. Znači, Vranina je u srcu Crne Gore i Oso Kuka tamo nije se borio “za odbranu albanskih teritorija”, već kao pretstavnik turkih okupatora !!!

Albanski akademici, u brazdi Ðerđa Fište i najubuđanog albanskog nacionalizma iz XIX veka, kako je to konstatirao i istakao i nemački akademik prof. dr Bernhard Tonnes, dan-danas pretendiraju da je sva Crna Gora sandžak njihovog Skadarskog pašaluka3), dok muslimani, na sve strane Balkana (i u Bugarskoj!)4), za njih nisu ništa drugo do samo Albanci. Tako nam oni nazivaju Albancem ne samo Oso Kuku, već i njegovu borbu pod turskom zastavom protiv Crnogoraca smatraju albanskim heroizmom, jer za heroizam proklamiraju borbu Turaka i poturica, pa i razbojnika, najobičnijih muslimanskih kriminalaca, protiv susednih naroda sa Albancima, protiv slobodoljubivih Slovena i Grka. Svaki od ovih muslimana, koji se borio protiv Slovena i Grka, pa i pod turskom zastavom, proklamira se od ovih Albanaca za junaka i heroja, za albanskog rodoljuba, bez obzira da on može biti i čistokrvni Turčin, pa i Sloven, ili Grk. Neću se odugovlačiti dalje, jer za Oso Kuku i ovaj problem pisao sam posebno.5)

Ovde ću istaći još ovo: Kad bi se digao iz groba Oso Kuka, ne u Vranini, već i tu – u Skadar, i kad bi mu prišli Murto i Kurto sa albanskom zastavom, kao što je dočekao Crnogorce sa kuršumima, dočekao bi i ove. Kao “Albanac” Hadži Ćamil i on bi pogazio nogama ”zastavu sa vranom” – kako je ovaj sa prezrenjem nazvao albansku zastavu, gazeći je i hapseći sve Albance, koji su se 1914 poređali pod njom.

Ovo je istorijska istina. Ali Murto i Kurto nastavljaju da žive sa mitovima i mitemama, sa romantičnim pričama Ðerđa Fište i njegovih sledbenika, koji nam se busaju u prsa i za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam. Učiniće dobro da se iz tog sna otrgnu pre što se bude digla na njih kuka i motika!

Manje-više isto ovako stoji stvar i sa Ali-pašom Gusinjskim (? – 1885), čije je pravo prezime Šabanagić, kako je potpisivao svoja pisma, napisana na srpskom jeziku, njegovom rukom, a poslata – posle propasti Prizrenske lige – kralju Srbije i knjazu Crne Gore, sa kojima je sarađivao za oslobođenje njegovog Plava i Gusinja od turskog jarma, stvar ova koju albanski akademici, iako im je jako dobro poznata, prelaze u ćutnji, jer im ne služi za indoktriniranje Albanaca sa mržnjon i antisrpskim rasizmom, htedoh da kažem “marksizmom-lenjinizmom”. Ako je Ali-paša Šabanagić studirao u Stambolu i, u službi turskog sultana, dostigao titulu paše (generala), ovo ne znači da je i po nacionalnosti bio Turčin, ili Albanac. Srbin Mehmet-paša Sokolović, u službi sultana dostiže i položaj Velikog Vezira – presednika vlade Turske. A kao on i oko 30 drugih Srba. Radi istine moram priznati da su Albanci pretekli Srbe: kažu da su dali Turskoj oko 40 Velikih Vezira!

 

U nastavku, albanski superklug kaže: “Ova peta tačka me mnogo spljeće i poziva me na drugim nivoima, koji su mi manje poznati. Ona me primorava da se suočim danas sa jednim sasvim mesnim mišljenjem, koje za poštu prema kamenu, koji treba da ostane na svoje mesto, treba da se učini. Da je Skadar bio petsto godina pretonica Crne Gore, ovo je prvi put da slušam”.6)

Niste samo vi, koji ovo slušate po prvi put. I 2003-će, znači pošto sam objavio knjigu FIŠTA I DRUGI, kad sam objavio i drugo delo MARGINALIJE, koje je Zyhdi Morava pročitao odmah, reče mi:

-Ne slažem se sa vama Kaplane u vezi Skadra!

-Zašto, što se to ne slažete?!

-Pa pisali ste da su ga osnovali Crnogorci!

-Ja sam pisao da su ga osnovali Crnogorci?!

-Da, vi!

-Možete li mi reći gde sam to ja napisao?

-Pa u vašem delu MARGINALIJE!

-Nemoguće! Nađite mi to, suočite me!

Za istim stolom sa nama u bar-kafe LUX, u centru Tiraner, beše i Irhan Jubica, direktor lista ARS. On upade u naš razgovor sa rečima:

-I ja se ne slažem sa vama, Kaplane! Vi ste pisali u MARGINALIJE da je Skadar, za 500 godina redom bio prestonica Crne Gore!

-E da, ovo je istina da sam napisao!

-E-eh, ovo htedoh da kažem i ja!- upade Zyhdi Morava.- Pisali ste da je Skadar bio 500 godina redom prestonica Crne Gore!

-Znači,- obratih se Zyhdiji,- vi se povlačite sa onoga što rekoste malopre, da sam pisao da su Skadar osnovali Crnogorci?!

-Sigurno, sigurno da se povlačim!- reče Zyhdi Morava.

U sebi rekoh: “Kad ovaj, Zyhdi Morava, intelektualac sa visokim obrazovanjem, klnjiževnik i presednik Saveza književnika Albanije, čita mi naopako dela, pa i meni kaže izopačenja njegovog difektoznog mozga, šta onda ostaje za druge?!”

Rekoh Zyhdi Moravi i Irhanu Jubica, a sada ovo kažem i svima ostalima, znači i Muratu Aliaj:

-Da je Skadar bio prestonica Crne Gore 500 godina redom saznao sam od vaših akademika, od autora knjige HISTORI E SHQIPËRISË (ISTORIJA ALBANIJE), tom I, izdata u Tirani 1959. Izvolite je pročitati otvorenih očiju i, umesto što mene optužujete, optužite one koji su to napisali tamo, ako nije istina. Kasnije sam to saznao i od napisa drugih Albanaca, da je Skadar, za 500 godina redom, od X veka do dana pada u turske ruke godine 1479, bio prestonica Crne Gore.

Neki od autora te ISTORIJE su živi i svojim očima vide kako me Albanci optužuju i sataniziraju sasvim nevinog. I pored toga oni ćute, prave se kao da ne vide i ne slušaju, ne razumeju. Moguće i trljaju ruke od radosti.

Ali, Murat Alijaj, koji je pročitao tolika moja dela, zar nije pročitao i službeno izdanje Albanskog Instituta za Istoriografiju HISTORI E SHQIPËRISË?! Pa kako ulazi on u diskusiju samnom ne pročitavši ni to delo?! Za ovakve sveznalce od vremena je rekao njihov Ðerđ Fišta da nema ništa opasnijeg od Albanca koji je pročitao polovinu neke knjige!

Tačka 6 i Marko Miljanov, ne vidim da nam je sročio što ovaj albanski sveznalac. Ali da ga izazovem da bi nam napisao i koju drugu paskvilu, kažem mu da Marko Miljanov ne samo što nikada nije napao Albaniju, već je pokazao i neobičnu ljubav, veliko poštovanje za Albance, pišući za njih tako kako nisu pisali ni sami Albanci o sebi. Samo ih je jednom uvredio: kad su mu ponudili presto Albanije, nije ga prihvatio. Murat Aliaj, kad bi mu Crnogorci ponudili i dužnost najobičnijeg policajca, ne samo što to ne bi odbio, već bi potražio i dva pendreka i oba, od crnih, kako ih je proizvela fabrika, u roku od nekoliko danabi ih napravio crvene, tukući Albance. Ko ne veruje ovo, neka pročita moju reportažu SRBIN I ALBANAC, objavljena u mojoj knjizi MIKROLOGIJA, Ženeva 2000, str. 85-86.

Tačka 7. Istina je da sam rekao da Prizrenska Liga, u početku, prva i druga etapa, bila je  jedna panislamska organizacija, gde nije bilo dozvoleno nijednom hrišćaninu da učestvuje. Murat Aliaj neka pročita KARARNAME (PRAVILNIK) te Lige, pa i studije njegovih Albanaca, koji priznaju da u obe prve etape Prizrenska Liga nije bila albanska, već PANISLAMSKA.

U vezi tačke 8 i Ðerđ Fište, izgleda da je sasvim naopako informisan, ili namerno kleveće i laže, intrigira protiv mene. Ja nigde nisam rekao da je njihov Fišta pretrpeo uticaj od Hrvata Miroslava Krleže. Što se tiče ostalih uticaja, koje je pretrpeo Fišta, potsetiću ga ukratko na njihovog, albanskog književnika prof. dr Arši Pipa, koji je zabeležio uticaj Ivana Mažuranića na Fištu. Drugi albanski književnik dr Martin Camaj govori za uticaje od Kačića, Gundulića, Njegoša, Mažuranića, Grge Martića i Silvije Strahimira Kranjčevića. Uticaje ovih nad Fištom su konstatirali i strani istraživači, kao L.Dodić, I.Esih, P.L.Mihačević, dok Albanka dr Blerina Suta, u njenoj studiji Fishta dhe tradita romantike e sllavëve të jugut (Fišta i romantična tradicija južnih Slovena), objavljena u listu TEMA, Tirana 15. april 2006, citira albanskog pesnika Lazgush Poradeci, koji kaže: “I možda neće biti neumesno da zabeležim ovde po prvi put da prva pesma, koju je napisao Fišta, bila je – kako kaže Otac Dodaj – jedna lirska pesma i upravo na slovenskom jeziku (srpskom,- KB), i posvećena najvećem bosanskom pesniku Grgi Martiću (ovo je malopre spomenuti Grga, autor poeme OSVETNICI, koju je imitirao Fišta!- KB), koji, čitajući je i analizirajući je, reče autoru-momak proročanske reči, da će postati jedan veliki pesnik u Albaniji”.

Hoćete li više?

Ja ne znam šta je ovo sa vama, o Albanci: ćutite kad vam kaže neko drugi (pa i vaš brat Albanac!) koju reč što vam se ne sviđa, dok – čim vam je potsetim ja – skačete uvis i urličete. Pametni i principijelni ljudi ovna uhvate za rogove!

Ali vi nemate posla sa ovnovima i rogovima. Vi imate naređenje albanske socijal-fašističke bande, koja vam je naredila i instruira vas da lažete i intrigirate protiv mene, da me svakako satanizirate, i sa najflagrantnim falsifikatima, a sa cilem da odbijete od mene ljude, da ne čitaju moja dela, kojima sam ja odrao masku i derem im je onako kako to do danas niko nije učinio ovo. Ili im je ovo učinio ko pre mene? Da nisu ovo učinili srpski, makedonski ili crnogorski akademici?! Možda upravo zbog ovoga oni, srpski, makedonski i crnogorski akademici,  mene ne priznaju za akademika! Moguće ni za Srbina, ni za Slovena!

Što se tiče vašeg pitanja: “Znači, zašto nisu ovi imitatori Fište (ako je reč zaista za imitiranje), nego nam je Fišta njihov imitator?” – pošto vam je reč upravo za Njegoša, kažem vam, o sveznajući Murate, da – kad je umro naš Njegoš – vaš Fišta još ne beše došao na ovaj svet. Ovako Njegoš nije mogao da imitira Fištu, jer mu nije čuo ni ime, kamoli da je pročitao i njegova dela i da je pretrpeo uticaj od njega.

O Murate, učinili biste dobro da se ne zauzimate problemima koje ne poznajete, jer ovako, ne samo što kompromitirate sebe, već i sve one koji stoje iza vas. A neko, od stranaca, zbog vaspitanja i svoje buržuaske ideologie, može pomisliti da su svi Albanci ovakvi, kao vi.

Koliko da se zna: Do danas ja nisam čuo da je Fišta kandidat za Nobelovu nagradu. Je li moguće da ste digli ruke od Kadarea i sada ga zamenjujete sa Fištom?! Ili imamo posla sa nekom novinarskom patkom iz furune Enverovaca?!

Što se tiče onoga da “ni Hrvatima niti Crnogorcima nije stalo do toga da pevaju himne albanskom heroizmu”, pročitajte delo Marka Miljanova ZAKON I OBIČAJI KOD ARBANASA, jer su vam ovo delo preveli i na albanskom. I recite nam koji je Albanac napisao jedno takvo delo za Crnogorce?! Veterineri kažu da kravi, sve što gleda, pričinjava se kao krava. I vi, albanski šovinisti i rasisti, za sve druge mislite da su kao vi, šovinisti i rasisti, a na poseban način Sloveni. Sva sreća što nisu svi Albanci kao vi, Murate!

Na kraju ove diskusije, hoću da vam zahvalim što u najmanju ruku za moj roman IZDAJA imate tako lepo mišljenje: ne mari što su vas ubedili da ja nisam autor tog dela. Za čuđenje je kako do danas ne nađoste autora ovog romana?! On ga i preradion i preštampao godine 2000! U dvostručio ga! Ili prerada nije od iste ruke?! Vi kažete “modernim metodama, elektronskim” da ste otkrili da roman nije moj. Ali zašto nam ne objavljujete ova vaša otkrića?! Ili vam je ta vaša elektronika rekla samo toliko, da roman IZDAJA nije delo Kaplana Resuli-a?!

O Murate Aliaj, sa ovim vašim stavovima prema meni od vremena ste postali smeh i rugalo sveta. Zato biste učinili dobro kad biste sledili primer vašeg Ismaila Kadare, koji je zatvorio poglavlje njegovih laži i intriga protiv mene i sada, i dela objavljena nekada sa tim lažima i intrigama, preštampava ih bez laži i intriga protiv mene, pa i bez mog imena.

_______________

1) Nekoliko meseci posle objavljivanja ove knjige (TRIJUM NAD SMRĆU) Akademik Burović je, i pored svih prepreka i sabotiranja, uspeo da objavi i tu knjigu. Imate je i u Nacionalnoj biblioteca u Tirani, gde je kriju od čitaoca, a i u Biblioteci Akademije nauka Crne Gore u Podgorici, gde čine isto sa knjigama Akademika Burovića.- REDAKTOR.

2) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALOR ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, str. 569, glas KUKËS.

3) AJETI, Idriz: A propos de quelque emprunts albanais dans les parlers serbo-croates, u časopisu STUDIA ALBANICA Br. 1, Tirana 1982, str. 180.

4) FULLANI, Dhimitër: Naum Veqilharxhi, časopis LETËRSIA JONË, Tirana, decembar 1952, str. 47.

5) RESULI, Kapllan: Oso Kuka,- u delu STUDIME ALBANOLOGJIKE, rukopis iz zatvora u Burelju.

 

Расправа Буровића у таблоиду

Polemika

Povodom albanološke diskusije profesora Petrovića

 

 

Naučni problemi ne rešavaju se glasanjem

 

Piše: prof. dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

Pozdravljam prof. dr Dragoljuba Petrovića, koji se dobrovoljno, znači direktno nepozvan, uključio u polemiku Deretić-Burović u vezi albanoloških problema, posebno o poreklu Albanaca. Pozdravljam ga i zahvaljujem mu, jer – i pristrasnošću, pa i kad ko kaže kakvu neistinu – i nehotice doprinosi otkrivanju istine. A istina se otkriva u sudaru suprotnosti.

Suprotno od njega, koji je našu polemiku nazvao “spor Burović-Deretić”, ja je nazvah polemika Deretić-Burović, pošto i nemamo posla sa kakvim sporom, reč ova koja ima više pravnu konotaciju. Sa druge strane, kao stariji što sam, ja sam pre Deretića istupio sa mojim albanološkim tezama. Kad sam ja 1955. godine pretstavio na Albanologiji u Skoplju moje albanološke teze, Deretić, ako nije udarao mačku sa kašikom, sigurno još nije izgovorio ni reč albanologija.

Kasnije, iako je imao i moja već objavljena dela iz oblasti albanologije, svojim napisima po medijima, posebno i svojim knjigama, Deretić se očito suprotstavio mojim albanološkim tezama, iako mi nigde nije spomenuo ni ime. Znači, on je ovu polemiku započeo prvi, prećutkivanjem mog imena i mojih dela, kako to čine i mnogi drugi, posebno Enverovci, ali i Titoisti. Ja sam Deretiću skrenuo pažnju na to, odgovarajući mu na njegov dopis, objavljen na sajtu INTERNET NOVINE SERBSKE. Pošto je i na sajtu GLAS DIJASPORE nastavio prećutno osporavanje mojih albanoloških teza, ja sam prihvatio taj njegov izazov i odgovorio mu tamo mojim dopisom “Dokumentirano poreklo Albanaca”. Tada su mi stigle mnoge čestitke, ne samo od običnih ljudi, već i od onih koji su manje-više upućeni u problem. Tako mi Lazar Vujatović, iz Londona, piše: “Moram reći da sam kao Srbin frustriran na SANU, što ne posvećuje veću pažnju vašem naučnom radu, koji je u potpunosti potvrđen i studijama kao što su ove od Vladimira Orela. Umjesto toga, SANU ustupa poziciju naučnicima kao što je Deretić i Terzić, čiji  pristup albanološkom problemu, ili je polumitološki, u slučaju Deretića, ili restriktiran na tri teze i nikakvu drugu mogućnost, osim te tri teze, kao što je to kod Terzića”.

Nije samo Lazar Vujatović frustriran na SANU! Frustrirani su i svi Srbi Kosmeta, koji me ove godine pozvaše za proslavu Vidovdana, i – dok su se oni spremali da me svečano dočekaju – ne albanske (!), već srpske vlasti (!!!), direktno iz Beograda, zabraniše im to. Titoisti su nam poznati ne samo kad viju Titovu zastavu, već i kad se preko telefona, ili usmeno, sašaptavaju, daju instrukcije i zapovesti. Ili ovo nije istina gospođo Vesna Mikić?! Ili ovo nije istina Profesore Petroviću?! Zašto u vašoj polemici prećutkujete ovu istinu?! Pa ona je u mom odgovoru Deretiću sasvim jasna! A sasvim jasno je i u čiju vodenicu navrće vodu ova vaša “polemika”.

U TABLOIDU br. 240 prof. dr Dragoljub Petrović objavljuje svoju polemiku por naslovom “Istorija ne prihvata površnost”. Pre svega pitam profesora o čijoj je površnosti reč? O Deretićevoj ili o svojoj, profesorovoj?! Za sebe znam da sam probleme albanologije, kroz moje studije i već objavljene knjige, tretirao ne površno, već tako detaljno i do takvih dubina, da mi svaki albanolog to može samo zavideti. Spominjem vam upravo studiju “Ko su Albanoi?”, koja je u direktnoj vezi sa predstavljenim problemom, a koju Profesor Petrović ne samo što nije pročitao, već sigurno ne zna ni da postoji. To mu ipak ne smeta da diskutira o Albanima, pa i da kaže da sam površan. Ili se to odnosi na Deretića?! Kao i Deretić, Profesor ne poznaje moja albanološka istraživanja i otkrića! Sa površnim znanjima se ne polemizira. Pogotovo se ne možemo složiti sa onima koji probleme tretiraju površno. Da ne govorimo i o onima koji “polemiziraju” zlonamerno, sa zadnjim mislima i maskiranim ciljevima!

Pre svega treba znati koji su osnovni problemi polemike Deretić-Burović. Ja mislim da su ovi:

1.- Jesu li ili nisu Albanci (Šćipetari) Iliri?

2.- Jesu li ili nisu Šćipetari i Albani Kavkaza isti narod?

3.- Jesu li došli Šćipetari u današnju Albaniju iz Sicilije 1043. godine, ili su došli iz Rumunije posle nove ere?

Sledstveno, na ovo i treba da se skoncentriše polemika, a ne da se skače sa grane na grani i – posebno – ne da se upliću problemi kojima ovde nije mesto.

 

***

AD 1 – I ja i Deretić kažemo da Šćipetari nisu Iliri. Onda u čemu je nesporazum?

Ja dokumentima, činjenicama i naučnim argumentima dokazujem da Šćipetari nisu Iliri, niti imaju ma kakve veze sa Ilirima. Vidite za ovo moju studiju “Albanci nisu Iliri”, preštampana u mom delu KO SU ALBANCI?, Ženeva 2007, str. 54-94. Preštampana je i u listu TABLOID, God. V, Br. 154, Beograd 15.V.2008, u nastavcima iz broja u broj, sve do Br. 159.

Deretić, do danas, nije nam o ovome pretstavio nijedan dokaz. Ili je pretstavio?! Koji su to njegovi dokazi? Gde ih je objavio?

Da možda nisam zato “površan” ja, a Deretić ne?! Da se možda zato Profesor Popović složio sa Deretićen, a ne samnom?!

Ali, vidite i ovo: Deretić kaže da su Šćipetari i Albani Kavkaza isti narod. Kako sam naglasio u prethodnoj polemici, Gojko Vukčević pretendira da su ti Albani Iliri. Onda nam ispada da su i Šćipetari Iliri!!! Zar ovo nije kontradiktorno sa njegovim (Deretićevim) pretendiranjem da Šćipetari nisu Iliri?!?!?!

Do danas ne znam da je Deretić opovrgnuo Vukčevića. Ni Petrović! Ja – jesam! Da možda nisam zato “površan”?!

 

AD 2 – Deretić pretendira da su Šćipetari i Albani Kavkaza isti narod. Čime to dokazuje? Navodom Mihaila Ataliatisa (Michael Attaleiates) da je drački strateg Đorđe Manijak doveo iz italije vojsku u Drač 1043. godine i pošao sa njom na Vizant?! Pa u tom njegovom spisu piše da je u vojsci Manijaka bilo i Srba!!! Da nije Manijak i Srbe doveo sa Sicilije na Balkan?! Spis Ataliatisa ne treba uzeti površno, kako su je to uzeli Deretić i Petrović. Treba znati da je baza Manijaka bio Drač sa okolinom i da je on prvenstveno tu rekrutovao vojsku, pa je pored Srba regrutovao tu i Šćipetare. Pošto mu je ta vojska bila nedovoljna, on je doveo i Italijane sa Sicilije.

Ovo je istina. I ova istina je dovoljno jasna za svakoga, sem za one koji je neće. Za ovu istinu, iako se pretendira da sam “površan”, ja se ne ograničavam samo na činjenicu koju već spomenuh, već i na drugih 10, koje sam poređao u pomenutoj mojoj studiji “Dokumentirano poreklo Albanaca”, gde tretiram pretendiranje Deretića, problem u diskusiji.

Kako je moguće da mojih 10 argumenata nisu ubedili Profesora Petrovića, dok jedan jedini “argument” Deretića – za koji je izrazio i sumnju (!) – ubedio ga?! Ovo ne štima, gospodine Petroviću! Mora da je neki đavo po sredi!

Posebno, kako je moguće da za Profesora Petrovića moj argumet KENTUM-SATEM ne zaslužuje nikakvu pažnju, kad je ovo i argumentum crucis u pitanju Šćipetara i Ilira?! Ali da, i Petrović pretendira da je šćipetarski jezik KENTUM! I on se oslanja na šćipetarsko QIND za 100 (“Deretić zaslužuje posebnu pažnju: ona o brojevima ‘1’ i ‘100’”!- piše on.), iako sasvim dobro zna da su tu reč Šćipetari pozajmili.

Naglašavam za Profesora da se o jednom jeziku ne sudi po pozajmicama i solecizmima. Da je šćipetarski jezik SATEM ne samo da su nedvosmisleno dokazali svetski poznati naučnici, albanolozi, već su to priznali i sami albanski naučnici, naravno – ne oslanjajući se na QIND, već na ono što suštinski razlikuje ove dve grupe jezika, a što sam naglasio u prethodnoj polemici.

Zato, i sva naglabanja Profesora Petrovića oko Albana Kavkaza su uzaludna. Profesor Shaban Demiraj, eks-predsednik Albanske akademije nauka, poznat kao albanolog, jasno i glasno je rekao da, ako je neki jezik KENTUM prirode, pošto je albanski jezik SATEM prirode, tu nema ni zbora za makakvu genealošku vezu. Albani Kavkaza i Šćipetari balkanske Albanije su dva sasvim različita naroda.

 

AD 3 – Da Šćipetari nisu došli na Balkan sa Sicilije, kako to pretendira Deretić, ja sam naveo nekoliko zdravih i sasvim jasnih argumenata, pa sam zato i napisao tu studiju – “Dokumentirano poreklo Albanaca”, naravno – oslanjajući se na otkrića i dokaze svetski poznatih albanologa, pa i na samog najvećeg albanologa Šćiperije, akademika, prof. dr Eqrema Čabeja.

Za Deretića ne znam da nam je naveo i jedan jedini argument, izuzev pomenutog spisa Ataliatisa, koji mu Profesor – za sada – blago osporava. Ipak, iako i sam priznaje da Deretića “teže razume“, da ga je i “teško procenjivati”, Profesoru je on “uverljiviji” i “prihvatljiviji”, pa zato i svoj glas daje njemu, a ne meni. Štaviše, on i intrigira protiv mene: “Nije uverljiva ni tvrdnja, koju navodi Burović… da su (Šćipetare, iz Rumunije) “mongolski Bugari kana Asparuha” 679. godine “prebacili u Trakiju”, a otuda ih “bugarski car Boris” u 9. veku preveo i “smestio u Mat”. Takva shvatanja već zadiru u domen “naučne fantastike…” Profesor Petrović “ne zna ni kako su Arbanasi mogli doći u Rumuniju ni kako se otud jedna cela narodnosna masa mogla “premestiti” najpre u Trakiju i otud u Arbaniju. Narodi se nikad nisu mogli preseliti (osim u naše vreme – po naredbi “demokratije”), mogli su se seliti pojedinci ili grupice, ali i to decenijama ili vekovima, onako, otprilike, kako su Arbanasi od kraja 15. veka do danas stigli od okoline Đakovice do Vranja.”! (Podvukao KB)

Da možda sa ovime hoće da nam kaže da se Šćipetari nisu preselili?! Da su autohtoni?!

Pre svega, nisam ja prvi koji je rekao da su se Šćipetari preselili iz Rumunije. Rekli su to pre mene svetski poznati albanolozi, a prihvatio ih je i pomenuti Akademik Čabej. Zatim, pitam Profesora, zar su njemu nepoznate jezične konkordance litvansko-šćipetarske? I ne samo jezične, već i mnoge druge, posebno rumunsko-šćipetarske?! O čemu svedoče ove konkordance? Zar nam ne svedoče da su nekada Šćipetari bili na severu Dunava i Balkana?!

A danas gde su ovi Šćipetari? Zar nisu na jugu Dunava, na Balkanu?! Pa zar ova činjenica ne dokazuje da su se oni preselili, da su prešli Dunav i stigli u Mat, gde ih je regrutovao Đorđe Manijak?! Kako vidite ovo nije “naučna fantastika”, već najobičnija ljudska logika, za koju ne bih rekao da Profesoru nedostaje. Naprotiv, on se pravi kao da je nema, da bi ofarbao moje naučne stavove tobožnjom “fantastikom”, koju – tu fantastiku (!) – na izobilju ima kod “njegovog” Deretića, ali eto – Profesoru ne rade kako treba ni klikeri ni cvikeri. A poznato je da su fantastiku i mitologiju kod Deretića primetili i najobičniji ljudi!

Ah da, po Profesoru – “”arbanaške leksike” u rumunskim govorima, i uopšte po Karpatima (do Dobrudže na istoku i Moravske na zapadu), zna se da su nju raznosili balkanski stočari, da su njihovu glavninu mogli činiti Vlasi, tj. “romanizovani Srbi”!

Profesore, izgleda da ste izgubili kompas!

Nisu iz Deretićevog Rabana išli Vlasi u Rumuniju, već su iz Rumunije (gde postoji i oblast zvana Vlahija!) dolazili na Balkan i u Raban. I tu seobu su učinili pre dolaska Šćpetara u Raban. Kad su Šćipetari stigli u Raban, našli su Vlase tu. Našli su Vlahe i Srbe, pa i deo keltskog plemena Albanoi!

(Uzgred budi rečeno Vlasi nisu “romanizirani Srbi”! Ima Srba koji su se vlahizirali i bez romanizacije, kao što ima i Vlaha koji su se srbizirali. Vlasi su zaseban narod, kao i svaki drugi narod na Balkanu. To svoje rasističko nastrojenje Profesor neka zadrži za sebe! Ili misli da huška Vlase protiv Srba?! Sic!).

Ali što je ovo: “balkanski stočari… su Rumunima preneli starobalkanski leksikon”?! Je li profesor svestan što je ovime rekao?! Ako je šćipetarski leksikon “starobalkanski”, onda su i Šćipetari starobalkanci!

Profesore, da niste popili koju čašicu šljive više kad ste ovo pisali?!

Ili su vas opili Albanci bozom?!

Ah, ova albanska boza, što ne čini?! Za nju se prodaju i žene i roditelji!!!

Sa druge strane, po profesoru je prirodno, shvatljivo, razumljivo da je Đorđe Manijak za nekoliko dana prebacio brodovima sa Sicilije u Drač tu “celu narodnu masu” Šćipetara od oko 50.000 ljudi, moguće i njihove koze (!), ali mu je nemoguće da shvati “kako su Arbanasi mogli doći u Rumuniju”, a zatim i u Šćiperiju (Mat), pešice, konjima, volovima i kolima, pa i kozama, ne njih 50.000, već oko 5-10.000 hiljada, koliko ih je tada moguće bilo. Ne za nekoliko dana, već za čitavih 2-3 veka. Od padina Karpata i Beskida do Mata! A zašto ovo pitanje ne postavlja i za Bugare khana Asparuha, koji su moguće bili jedno deset puta više od Šćipetara?! Ili je khan Asparuh prebacio svoje Bugare preko Dunava kakvim čarobnim štapićem?!

(Još jednom uzgred budi rečeno: nisu se Arbanasi selili “od okoline Đakovice do Vranja”, veći iz Mata, koji se nalazi malo severnije od Tirane, u okolini Đakovice, pa do Vranja! Ovu veliko-albansku antinaučnu propagandu neka zadrži za sebe, poštovani profesor!).

Akademik, prof. dr Eqrem Čabej, svetski poznat i poštovan kao albanolog, na osnovu otkrića i konstatacija svetskih naučnika, albanologa, i posebno na osnovu ličnih serioznih studija o vezama između njegovih Šćipetara i Rumuna, konstatirao je da se šćipetarski jezik formirao u VI veku naše ere u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi, za što su ga “njegovi” Šćipetari proglasili za neprijatelja šćipetarskog naroda. Jednim potezom njegove olovke, Profesor iz Novog Sada, koga ne poznaje niko, bar ne kao albanologa, baca to u đubre kao nevredno, neistinito, što do danas nisu učinili ni albanski akademici!!! A zašto čini to “naš” Profesor? Zato što to obara hipotezu njegovog “milenika” Jovana Deretića ?! Ne! Ne! Ne! Koreni ovoga su mnogo-mnogo dublji i jedne sasvim druge prirode.

Sa druge strane, Profesor prihvaća kao pozitivno ono što kaže demaskirani albanski falsifikator istorije Selami Pulaha!!! Što više, proglašava nam za albanske toponim Kosova Kačanik i Ferizaj! Zar Profesor ne zna da se Ferizaj od vremena zvalo Uroševac, po srpskom kralju Urošu?! Kad su ga okupirali Turci nazvali su ga FERIZOVIĆ, po imenu Feriz-paše, koji je bio Srbin i vladao tu u ime turskih okupatora. I sami Albanci, do kasno, to su mesto zvali tako – Ferizović. Pošto je to srpski oblik, albanizirali su ga u FERIZAJ. Ovo albaniziranje je iz naših dana. Vidite albansku literaturu. Pa i Kačanik nije albanski toponim, Profesore. Ili je kočanik (“mesto sa kočanima”) albanska reč?! Pa i vi sami kažete da su apelativ kočan Albanci uzajmili od Srba! U Makedoniji imamo i grad Kočani!

Ovaj Profesor, po uzoru albanskih falsifikatora Idriz Ajeti i Mark Krasnići, pretendira da je i u Kuče tobože ustanovio “da je tamo mikrotoponimija u znatnom stepenu arbanaška”! Signifikativno, zar ne?!

Ali nije ovo razlog što su za ovog Profesora “prihvatljiviji stavovi” Deretića, iako – kako sam priznaje – Deretić je “površan”. I u sam naslov “polemike” piše: Istorija ne prihvata površnost !!! A u tekstu za svog “miljenika” kaže: “Uz mnoge svoje tvrdnje, ne navodi izvore, ili ih je naveo “negde drugo”, pa primorava zainteresovanog čitaoca da traga za podatkom i da najčešće rizikuje da ga ne nađe!”

Profesor šamara Deretića s leva i s desna, ali ga i “miluje” sa tim što – glasa za njega. Sigurno misli da njemu time neće dozvoliti da plače, a nama – nama će pepeliti oči. Bitno je kod njega – “nisam sa Burovićem”! Pa i nešto drugo!

Jasno je da u ličnosti prof. dr Dragoljuba Petrovića nemamo jednog objektivnog polemičara, pa ni bratstvenika Jovana Deretića, ni po veri, niti po partijskoj liniji. Pre bih rekao da postoji jedna treća linija, koja jasno izbija na videlo ne samo od dosada rečenog, već i iz ovog njegovog stava: “Arbanasi na svojim današnjim prostorima su narod”!!! Ovako pretendira on, a pošto nam je rekao da su i “starosedeoci”, pa i “autohtoni”. Ovi Arbanasi-Šćipetari, koji još nisu Deretiću ni ime izgovorili, atavistički, kriminalno i sadistički su impenjirani protiv mene, pa dano-noćno urliču na sva usta, upravo zato što ja kažem i dokazujen da oni ne samo što nisu starosedeoci, ne samo što nisu autohtoni, ni Pelazgi, niti Iliri, već na teritorije eks-Jugoslavije oni nisu ni narod. Ja sam rekao i dokazao da oni nisu ni nacionalna manjina: oni su albanska dijaspora, emigracija! – gospodine Petroviću.

Moguće zato on svoj glas i “daje” Deretiću, jer – kako je ovih dana rekao jedan njegov albanski kolega – ovaj Burović je “najnegativniji tip koji je ikada postojao protiv albanske nacije… aktuelno on je najveće zlo, najteža epidemija koja preti šćiptarizmu”. Stoga, dok ne likvidiraju ovoga, galiće Deretića. A kad ga budu likvidirali (Ako ga budu likvidirali!) onda će se zauzeti bez galenja i sa Deretićem i kojim bilo drugim. Nadam se da je g. Deretić to shvatio i da će mu dati svoj odgovor onako kako ga zaslužio.

Koliko da se zna: naučni se problemi ne rešavaju glasanjem, brojenjem glasova, za ili protiv, već dokumentima, činjenicama i naučnim argumentima. Iz svega što nam je izložio, kod Profesora ne vidimo nijedan dokumenat, činjenicu, nijedan naučni argument u prilog hipoteze Deretića za poreklo Šćipetara, što sigurno nije slučajno. Ostaje nam samo njegov glas. Neka ga čuva za dan glasanja, ovde ili u Albaniji, gde god bude glasao.

– Mirupafshim, zotëri Petroviq, në mejdane të reja! M’i bëni të fala edhe Mustafa Hoxhës! (Albanski: Doviđenja, gospodine Petroviću, na novim megdanima! Pozdravite mi i Mustafa Hodžu!)

Polemika

Nekorektna polemika akademika Deretića u vezi sa hipotezama o poreklu Albanaca

 

Albanci me pojedoše živog, al’ vi ste alaviji

 

“Morava nije za neplivače”, Tabloid 237

 

Prof. dr Kaplan BUROVIĆ,

akademik

 

 

Moja studija Dokumentovano poreklo Albanaca, pošto je prvo objavljena na sajtu Glasa dijaspore, Libek (Nemačka), 10. aprila 2010, preštampana je i od sajta Novinar, Minhen (Nemačka), 15. februara 2011. čično sam je objavio posle koji mesec u mom delu Odan i odran, Ulcinj 2011, a zatim je objavljena i u listu Tabloid  br. 235, 23. juna 2011.

Oslanjajući se na ovo poslednje izdanje, poznati akademik dr Jovan Deretić prodiskutirao mi je studiju u Tabloidu, a pod naslovom Morava nije za neplivače.

Njegova polemika ima mnoge očigledne netačnosti, pre svega jer ju je napisao posle površnog čitanja moje studije i sa nekim predubeđenjima, zasađenim kod njega od mojih neprijatelja (koji nisu samo moji, već i našeg srpskog naroda, pa i samog akademika Deretića!). Preko svega napisana je i sa napetim živcima, što je, verujem, učinilo autora da ostavi na stranu etiku naučnika i da sklizne gde mu ne dolikuje. Sva sreća što je plivanje naučio u reci Moravi, pa se nadam da se neće utopiti.

Što se tiče mene, kao Ulcinjanin sam plivanje naučio na Jadranskom moru, a i prezime ukazuje da su mi se i pradedovi borili sa burom, pa sam i lično poznat kao izvrstan plivač: plivao sam (i plivam!) i sa kuršumom – u potiljak i u čelo!

Pošto često imam posla sa ovakvim ljudima, obično im kažem: Zatvor sam izdržao ja, ali ste živčano malaksali vi!”

Ako je samo moja studija izazvala akademiku Deretiću to nerviranje, iskreno žalim i izvinjavam mu se. Utoliko pre ako nije i od onih pravoslavnih fundamentalista (što bi me jako-jako radovalo!), koji me proganjaju u stopu, iako nemaju potrebu za tim, jer me muslimanski fundamentalisti proganjaju i za sebe i za njih.

Pre nego verski fundamentalizam, ja sam akademiku Deretiću pretpostavio titoizam, ali ga ovo izgleda ni najmanje nije dirnulo.

I pored toga, u mom delu Ko su Albanci? ja sam više puta spomenuo i citirao akademika Deretića, uvek pozitivno, a pošto sam mu pročitao skoro sva dela. Vidite strane 113, 136-7. Pa i u delu Odan i odran, Ulcinj 2011, citiram ga na stranicama 19, 23, 24, opet samo pozitivno, pa i prihvatam mnogo šta od onog što on pretendira. Ja sam preko jednog mog dela pozvao naučnike celoga sveta, posebno naše, da se pozabave onime što kaže akademik Deretić, jer, ako se to dokaže, mnogo će se čega izmeniti u istoriji našeg naroda (srpskog, gospodine Deretiću!), pa i svih ostalih.

Moje pretendiranje da je akademik Deretić pogrešno informiran o meni dokazuje se njegovom izjavom: “Pa i pored toga usuđujete se da kažete da ste potomci Ilira i to dokazujete tako što dajete deci imena Iljir, Agron i Teuta”. Kome se vi tako obraćate, g. Deretiću? Meni?! Vidi se jasno da vi nemate pojma ni s kim govorite, a hoćete da polemizirate sa mnom! Nikada nigde nisam rekao za sebe da sam potomak Ilira, niti sam dao takva imena mojoj deci. Moja se deca nazivaju Dušan, Dušanka i Antonije, a porekao sam ilirsko poreklo i samim Albancima, pa sam to i naučno dokazao, pa i skupo platio, onako kako to vi ne samo što još niste platili, već i ne zamišljate. I u samoj predmetnoj studiji, na početku i pri dnu, naglasio sam: “Albanci nisu ni sa Kavkaza, niti Iliri… njegovo (Deretićevo!) i moje pretendiranje, negira poreklo Albanaca od Ilira”. Gospodine Deretiću, Albanci su me deset puta naživo odrali u pravom smislu reči, tražeći mi albansku i ilirsku čapru. Jedan jedini put da su vas odrali, porekli biste i majčino mleko!

Kažete da ste pročitali moja dela na stranicama Tabloida. Ne verujem. Onaj koji je i samo jedno moje delo pročitao, nikada ne bi rekao protiv mene ono što ste rekli vi. I samu predmetnu studiju izgleda da ste pročitali površno, tangentno. Zato vas molim da je pročitate još jednom i da se ostavite propagande, koju vrše protiv mene kako Albanci, tako i srpski pravoslavni fundamentalisti, koji me bestidno, i preko medija, nazivaju Albancem, pa i muslimanom, iako sasvim dobro znaju da nisam ni Albanac, niti musliman.

Ja sam, mislim, sasvim naučno dokazao da Albanci nisu Iliri. Izvolite pročitati studiju o tome u mom delu Ko su Albanci?

I vi pretendirate da Albanci nisu Iliri, ali ste, nažalost, “dokazali” da su Iliri. Kako to?! Vaš kolega Gojko Vukčević, u svom delu O porijeklu Ilira, Podgorica, 1992, kaže ono što kažete i vi: da su Albanci Albanije poreklom sa Kavkaza, od tamošnjih Albanaca. Zatim nadovezuje – da su ti Albanci poreklom od Ilira!  Ima 20 godina što je objavio to delo, a vi i dan-danas ne samo što mu niste ništa kritikovali, već niste to ni pročitali, dok moju studiju, objavljenu u Tabloidu, niste čekali niti da joj se ohladi boja, iskritikovali ste mi je opako i naopako. Ovaj Kaplan, koji je višestruko dokazao da nije Albanac (vi za sebe to još niste dokazali, iako Albanci pretediraju za vas da ste srbizirani Albanac!), čim je izašao iz albanskog zatvora, podvrgnuo je stručnoj analizi i konstruktivnoj kritici delo g. Vukčevića, pa je to objavio ne samo usred Beograda, na svom maternjem srpskom jeziku, već i usred Tirane, na jeziku Albanaca!

Vi ste i sami rekli da su Iliri Srbi. Sledstveno, kad bi to bilo istina, i da sam se izjavio za Ilira, kako to vi pretendirate (!), pa i imena da sam dao deci Ilir, Agron i Teuta, ja se nisam odrekao Srba, kao što se ne odriču srpstva oni koji sebe nazivaju Šumadincima. Vi ste, g. Deretiću, kontradiktorni ne samo u ovom delu vaše polemike i vaših hipoteza, već i drugde. Ili to ne shvaćate. Pokušajte da shvatite.

Ako vam Slovenci ne dozvoljavaju da se popnete na vrh Triglava, da me vidite, a vi se popnite bar na vrh Avale! Ako vam Tito i iz groba ne dozvoljava da me pozdravite i izjavite elementarno ljudsko sažaljenje za moje patnje i stradanja u službi naučne istine, naroda i domovine, a vi bar mi u fusnoti vaših dela spomenite ime, ako ne iz poštovanja, a ono da naše zajedničke neprijatelje učinite da – da puknu.

Ali, vi ne činite samo Ilire Srbima. Vi ste proglasili za Srbe i Sumere, Etrurce, Kelte, Tračane, Dačane, Makedonce antikiteta i – koga ne?! Za vas je ceo svet Srbija. Ako ovako nastavite, ne treba da se čudimo da ćete jednog dana proglasiti za Srbe i Adama i Evu, pa – moguće – i poreklom iz naše Hercegovine, za vaše i moje pradedove. Siđite, gospodine Deretiću, sa tog Pegaza, pa prohodajte pešice po oblastima vaših istraživanja i studiranja!

Ne poznajući ni mene, niti moje stvaranje, moje albanološke teze, vi me, g. Deretiću, i optužujete: “Akademik Burović protura jednu novu tezu o poreklu Arbanasa koja se, na njegovu nesreću, ne oslanja na nauku i za koju nema nijednog dokaza. Sve se svodi na pustu želju da se Arbanasima pribavi neka antička veza na Helmu i u Evropi koja bi mogla da posluži izvođenju istorijskog prava na određene teritorije. Zatim da se o njima stvori drukčija i lepša slika od sada postojeće”. Pa pročitajte, molim vas, moje albanološke teze i vidite imate li pravo za ovo?! Kad ih budete pročitali, verujem da ćete i sami priznati da jedna takva “pusta želja” ne samo da ne postoji kod mene, već da sam joj se i suprotstavio kod onih koji je podržavaju, a uvek bazirajući se na naučnoj istini i sa žarkom željomda se ona – naučna istina – uspostavi.

Pa ni vaš izraz-optužba – Burović  protura  jednu novu tezu o poreklu Arbanasa – ne stoji, jer ja ne samo što ne “proturam” ništa, već naprotiv, jasno i glasno sam rekao da moja tezanije moja. Ovu tezu su poodavno formulisali, pa i dokazali drugi, svetski poznati naučnici, albanolozi, profesori i doktori nauka, akademici. Vi, g. Deretiću, mora da poznajete austrijskog akademika Gustava Weiganda i njegove sledbenike, njegovih 12 argumenata, kojima je još pre DSR dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje i Pelazgi. Kao albanolog vi mora da znate da je i najveći albanolog Albanije, akademik, prof. dr Ekrem Čabej priznao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, pa ni Pelazgi. Znajući ovo, ja ne razumem kako to možete da me optužite da sam ja proturio “moju” tezu o poreklu Albanaca?! Znate li šta znači u našem jeziku reč proturiti? Ne služi vam na čast ovaj dezavuišući i depersonalizirajući jezik, koji karakteriše svu vašu “polemiku” i čini je notorno nekorektnom. De, priberite se, gospodine, ostavite živce i titoizam po strani, jer smo na polju nauke, a ne politike i intriga, laži i falsifikovanja!

Istina je da sam ja toj tezi skinuo albanski tabu, da sam joj otresao prašinu i pridodao ono što sam u međuvremenu otkrio u vezi sa poreklom Albanaca. Istina je da sam je ja svetu predstavio i učinio poznatom, ali – kako sam to naglasio svojevremeno – iako se Amerika danas naziva tako po Amerigu Vespučiju – nju je u stvari otkrio Kristofor Kolombo. Ili nije tako?!

U nastavku vaših kleveta protiv mene, pišete: “Burović smatra moje istorijske radove, koji se zasnivaju na čvrstim dokazima, za glavnu prepreku njegovim tezama za koje nema nikakvih dokaza… ako nema dokaza (Burović) ima pljuvačke, i lepi mi etiketu ‘pravoslavnog fundamentaliste'”.

Treba da znate, g. Deretiću, da sam ja za vas čuo pre koju godinu, pošto sam objavio moje albanološke teze. Prema tome, ne samo tada, već ni danas nisam smatrao i ne smatram za ma kakvu prepreku mojim tezama vašu hipotezu. Prema tome, nisam vam lepio, ni pljuvačkom, niti tutkalom, bilo kakvu etiketu. Etikete ste lepili i lepite sebi sami vi, stavom koji ste držali i držite prema meni, vi i vaše kolege iz SANU. Objavili ste tolike knjige, vi i te vaše kolege, prolazeći pored ovih mojih teza kao pored turskog groblja, pa i pošto sam vas apostrofirao. Ako niste manifestirali pravoslavni fundamentalizam, vi ste manifestirali titoizam. Ili ne?!

Što se tiče vašeg pretendiranja da se vaša hipoteza zasniva “na čvrstim dokazima”, a moje teze da “nemaju nikakvih dokaza”, koliko imate pravo za to dokazuje činjenica da vam Albanci još nisu naučili ni ime, dok o mojim tezama urliču na sva usta, napisali su čitave knjige od više stotina stranica protiv, pa su pozvali i svoje “junake” (preko interneta!), da dođu u Ženevu i da me ubiju, dok mi je jedan drugi Albanac (i on preko interneta!), opevao.

Ako je ovaj i onaj rekao da su Albanci (Šćipetari balkanske Albanije) došli sa Kavkaza, to još ne znači da su rekli istinu, ponajmanje to možemo da smatramo “tragovima i dokazom” tog njihovog dolaska. Pa i postojanje Albanaca Kavkaza u Arabiji to nam ne dokazuje. A što se tiče Sicilije, ja još ne znam da tamo postoje ikakvi tragovi o njima. Ono što vi nazivate “tragovima” ne odgovara istini, jer ti su Albanci tamo iz vremena Skenderbega. Oni pevaju “O e bukura More!” kao o svojoj domovini, a ne o Arabiji, niti o Kavkazu. Vjerujem da znate gde je Moreja – Peloponez!

Nije istina ni da ja ne spominjem romejskog istoričara Mihaila Ataliatisa. To što vi kažete, g. Deretiću, dokazuje da niste upućeni u moje stvaranje. Da ste pročitali moju knjigu Ko su Albanci?, bar str. 98, sigurno ne biste to rekli. Na istoj strani spominjem i dračkog kneza Đorđa Manijaka, koji se 1043. godine pobunio protiv centralne vlasti. Ataliatis kaže da je on doveo iz Italije vojsku, pa pošao na Vizant. Kaže i to da je u toj vojsci, sem Italijana sa Sicilije, bilo i Srba i Albanaca.

Svojim već poznatim jezikom g. Deretić pretendira da ja “preskačem i prikrivam svedočenje Mihaila Ataliota o dolasku Arbanasa sa Sicilije”, da “prikrivam predanje, sećanje, kod samih Arbanasa, da ih je iz Arabije (na Siciliju) doveo njihov vođa koji se zvao Azreti Imer”.On isto tako pretendira da “ne znam” ili “namerno krijem” da kod Arapa postoji sećanje o boravku kavkaskih Albana u Saudijskoj Arabiji.

Žalim, ali ništa od ovoga nije istina. Niti ja preskačem i prikrivam, niti je Mihailo Ataliatis svedočio bilo čime dolazak Albanaca sa Sicilije. Svedočenje da je u vojsci Đ. Manijaka bilo i Albanaca ne znači da su oni dovedeni sa Sicilije, jer – ako to uzmemo tako – onda ispada da su i Srbi dovedeni sa Sicilije.

Dovedena vojska sa Sicilije pridružila se vojsci regrutovanoj u Drač i okolinu, a to su bili Romejci, Srbi, Vlasi, Albanci i drugi.

Kod Albanaca ne postoji nikakvo sećanje da su dovedeni sa Sicilije, pogotovo da ih je iz Arabije doveo na Siciliji nekakav Azreti Imer, tobože njihov vođa. Ako g. Deretić za to ima bilo kakva svedočanstva, neka nam ih predstavi. Isto tako i za pretendiranje da kod Arapa postoji sećanje o boravku kavkaskih Albana u Saudijskoj Arabiji, mada ovo poslednje, i da postoji, ne svedoči da su Šćipetari sa Kavkaza.

Kad nešto ne znam, ne mogu ni preskočiti, niti prikriti. Pretendiranje da sam ja to preskočio namerno, pa i prikrio, kleveta je. Namerna ili nenamerna, to najbolje zna njen autor.

U vezi sa ovim, g. Deretić pretendira: “Ako Ataliota, Pije II (plus J.V. Staljin! Ne znam zašto ga preskače i prikriva! – KB) i Deretić nisu u pravu, dokažite to  (Buroviću), iznesite činjenice ako ih imate”. Pa ja sam to i dokazao, g. Deretiću. Štaviše, izričito sam naglasio da i samo argumenat kentum-satem je za naučnika dovoljan, dok ono što sam tom argumentu dodao jeste za obične ljude.

Naslov moje studije u Tabloidu “Albanci, Albani i Albanoi” nije moj. To je delo redakcije lista. Moj je naslov “Hipoteze o poreklu Albanaca”. U toj studiji ja jasno kažem da Albanci (balkanske Albanije, današnji Šćipetari) sa Albanima ili Albancima kavkaske Albanije (i Albanoima balkanske Albanije!) nisu isti narod. To su dva sasvim različita naroda, za što sam naveo dokumenta, činjenice i naučna argumenta. Albani-Albanci kavkaske Albanije, sa Albanoima balkanske Albanije, Italije i Škotske (Albani) jesu isti narod, keltskog porekla, jezične grupe kentum. Albanci (Šćipetari) balkanske Albanije nemaju etničke veze sa pomenutima, jer im je jezik grupe satem. Ovo je u mojim studijama jasno istaknuto, pa i u predmetnoj. Što mi ih čitaoci (pa i g. Deretić!) mešaju, ja nisam kriv. Izvolite pročitati moje studije pažljivije i bez predrasuda, bez loših namera.

Da je šćipetarski jezik grupe satem, to su otkrili i dokazali drugi. Vidite moje delo Ko su Albanci?, str. 63-65, gde sam to opširno obrazložio. Ja nisam kriv što za vas ne postoji akademik, prof. dr Franc Bopp, ni  Ksilander, Pedersen, Krečmer, Barić, pa ni Andre Martine (Andre Martinet), jedan od najvećih lingvista današnjice, strukturalist i osnivač funkcionalne lingvistike, profesor u L’Ecole pratique des hautes Etydes, a zatim i profesor na Sorboni: deset godina je predavao i na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, autor je dela  Des steppes aux oceans– L’indo-européen et les Indo-européens, Paris, Payot, 1986). Da je šćipetarski jezik grupe satem priznali su i albanolozi balkanske Albanije, iako su učinili sve da dokažu da je grupe kentum. Sledstveno, oni će vam biti jako-jako zahvalni ako vi budete uspeli da dokažete to, da njihov jezik pripada grupi kentum. A ako dokažete, budite sigurni da vas ja neću optužiti za ono za što ste me vi optužili, niti ću vas registrirati za Albanca. Naprotiv, ne kao sportista, već kao naučnik, stegnuću vam ruku i iskreno čestitati.

Kako vidite, moju “priču” o ovome, do danas, sem vas (i albanskih ekstremnih nacionalista, šovinista i rasista!), niko nije “bacio u vodu”. Ponajmanje da me time i “matirao”.

Koliko da znate, indoevropski jezici su se (dogovorno!) nazvali po imenu STO (satem) i imenu CENTUM (kentum), jer ih to ne opredeljuje. Oni su se opredelili u satem i kentum po razlici u svim njihovim fonetičkim podsistemima i gramatičkoj strukturi, posebno po reflektiranju indoevropskih palatala, što nam dokazuje upravo šćipetarski jezik, koji bi po broju STO-QIND trebalo da bude kentum jezik, ali – po fonetičkim podsistemima, gramatičkoj strukturi i reflektiranju palatala (!) – pripada grupi satem. Izvinjavam vam se za ovu lekciju, ili – kako se to vi izražavate – “šah-mat”. Nisam ni ja sveznajući. Dok god smo živi nešto ćemo novo naučiti. Kako sam vam već rekao, i ja sam ponešto naučio iz vaših dela. I ne stidim se toga. Naprotiv, zahvaljujem vam.

Ja nigde nisam porekao albaniziranje Srba ne samo u Albaniji, već i na Kosmetu, Makedoniji i Crnoj Gori. Naprotiv, o tome sam često pisao, pa su se, na moja otkrića i dokaze, oslonili o ovom problemu mnogi svetski i naši naučnici, od kojih vam uzgred spominjem profesore Univerziteta u Njujorku, makedonske akademičare, pa i gospodin Vojin GRUBAČ,predsednik NVO Akademska alternativa Crne Gore.

Ne znam što ste vi do danas objavili u vezi ovog problema, ali ja sam autor i eseja Koktej albanske krvi, objavljen prvo na sajtu Glas dijaspore (Libek, Nemačka), dana 6. marta 2010. Preštampan je u mom delu Odan i odran, Ulcinj 2011, str. 88-90. Ispada kao da se hvalim, ali su činjenice neosporne da me vi, g. Deretiću, ne poznajete.

Što se tiče plemena Nikaj, koje je po vama šćipetarsko, ja ne znam kakve veze ima ono sa Kavkazom. Izvolite nam objasniti.

Litvanizme albanskog jezika nisam ja ni otkrio, niti nazvao tako. Otkrili su ih i nazvali tako svetski poznati albanolozi, a priznali su to i albanski. Koliko za primer spominjem vam austrijske akademike, prof. dr Gustava Majera, prof. dr Norberta Jokla i, posebno, savremenog kanadskog akademika, prof. dr Vladimira Orela. Moguće da i ja imam moje “grehove”, ali vas molim da mi ne tovarite i “grehove” drugih, jer su Albanci spremni da me proglase za plagijatora.

Ako su iz Indije došli u Evropu samo Cigani, kako to pretendirate vi, onda mora da smo Cigani i mi – Srbi. Bre, bre! Pa onda su Albanci imali pravo kad su rekli za mene da sam “ruski Ciganin”! Daj, bre, gedžo, da se sakrijem iza tvojih arijevskih pleća, jer me Albanci ubiše, pojedoše me živog! E pa, tu je stvarno kraj priče! I to – “na nivou intelektualne pristojnosti, bez etiketiranja i vređanja” – kako to vi pretendirate.

O etimologiji toponima Karpati, izvolite polemizirati sa albanskim etimologom akademikom, prof. dr Ekremom Čabejem, jer je on autor te etimologije. Nama biste dobro učinili da kažete gde ste našli to pleme Karpa i čime dokazujete da je slovenskog porekla. Isto tako za veze između rumunskog i albanskog jezika, izvolite nam reći u kom su to delu Srbije stvorene? Da ne mislite u Transilvaniji, na padinama Karpata i Beskida?! Bože dragi, ko to kaže, ko to laže Srbija je mala?!

Svetski su naučnici dokazali da, i pored srodnosti, rumunski i vlaški jezik nisu ista stvar (Gustav Weigand). Ali za vas moguće da su ista stvar i srpski sa ruskim jezikom!

Što se tiče prelaza Šćipetara iz Rumunije na Balkan, činjenica je da su oni prešli. A pošto to hroničari vremena nisu zabeležili, mora da su ovi Šćipetari bili sasvim mali narod i da su Dunav prešli u sastavu kojeg drugog, većeg naroda (kao pleme tog naroda!), zabeležen od hroničara vremena. A to su bili Bugari kana Asparuha. U nedostatku dokumenata, za izvesne događaje moramo da pozovemo u pomoć logiku stvari, bar onu elementarnu. O ovom prelazu se, kao i ja, izrazio već pomenuti albanski akademik E. Čabej, pa i drugi.

Da li su se ovi Bugari Asparuha srbizirali, ili andizirali, to je sasvim druga stvar, koja nema veze sa poreklom Albanaca. Ako se budemo ovako hvatali za grane i grančice, nikada nećemo uspeti da rešimo problem stabla, kardinalno pitanja naše polemike. Degradiranje problema obično čine kritizeri, oni koji se boje istine, a i psihički rastrojeni. Pošto sam dugo bio po zatvorima, moguće da sam i psihički rastrojen. Albanci (enverovci!) su me svojevremeno proglasili za nenormalnog, još u zatvorskim ćelijama, što sigurno dokazuje i ovaj moj odgovor. Ili ne?! Zato vam se opet izvinjavam, g. Deretiću.

Ako su Šćipetari izbegli srbiziranje, ne samo u Bugarskoj, već i u Srbiji (to je po g. Deretiću i današnja Albanija, oblast Mata!), neka za to traži računa Pavlu Anđeliću (koji im je napisao prvu albansku reč!), Đurđu Kastrioti (koji u borbama protiv Turaka potamani skoro sve Srbe Albanije!), Ivanu Buzuku (Hrvat, koji im je objavio prvu knjigu na albanskom jeziku!), Dositeju Obradoviću (koji im je otvorio prvu školu!), pa redom i drugima, i svom ocu, ili dedi, koji je prvi na svetu priznao nezavisnost Albanije, pa je u Srbiji i štampao prvi bukvar ove nezavisne države i, natovaren na konje, odneo im ga tamo – u nekadašnjoj Srbiji, sada zvanoj Albanija! Pročitao sam negde da je car Dušan, pošto je okupirao Albaniju, proglasio sebe za cara Srba, Grka i Albanaca! Tada su ovi Albanci, moguće, živeli na Mesecu! Ili ne?!

Pomen o prisustvu Šćipetara u Donjoj Meziji (Trakiji) su tračke reči albanskog jezika, pa i starobugarske. Ništa manje i bugarske gramatičke karakteristike, koje vi, g. Deretiću, ili ne vidite, ili ih gledate, kao i sve ostalo, kroz naočare srpskog ekstremnog nacionaliste. Bar ovako kažu oni koji su se bavili ovim problemom.

Ako bugarski vladalac Boris “nije imao titulu cara nego hana”, ni sultan Mehmed Osvajač nije bio Srbin od Brankovića, kako to vi, g. Deretiću, pretendirate, već od Hrebeljanovića, sin Olivere, kćerke kneza Lazara Hrebeljanovića. Kritizerstvo dokazuje neprijateljstvo. U nauci treba da budemo neprijatelji neistine, laži i falsifikata, a ne jedan drugog.

Da Albanci, odnosno Šćipetari, nisu nigde živeli na obalama mora i da nemaju u svom jeziku reči koje se odnose na more, plovidbu i ribolov, rekao sam to pre vas, g. Deretiću. A onima, koji su to rekli pre mene, ja sam pritekao u pomoć mojim studijama, koje vi ni dan-danas nemate! Zato, one reči, kojima ste propratili ovo, stavite u džep i zadržite ih za sebe.

Kako sam to svojevremeno naglasio i dokazao kroz moje studije, arabizmi u albanskom jeziku su retki, posredstvom turskog jezika i turskih okupatora Albanije, a ne direktno od Arabljana, koji su navodno doveli ove Albance sa Kavkaza u Siciliju.

Ja nigde nikad nisam rekao da su Albanci (Šćipetari) Kelti. To sam rekao (i dokazao!) za Albanoe, koje su Šćipetari našli u oblast Mata, kada su tu stigli u IX veku naše ere, a koje su vremenom asimilirali. Pretendiranje g. Deretića da sam rekao da su Šćipetari Kelti dokaz je da je on tangentno pročitao moju studiju i da me, sledstveno, ne poznaje. Ne kažem da namerno falsifikuje i kleveće, niti ono što je on o meni rekao! I bez treninga po zatvorima Jugoslavije i Albanije, ja sam bio širokogrud i tolerantan. Josip Broz i Enver Hodža trebali su da uhapse ove ljude, da bi ih naučili strpljenju da pročitaju bar dela, o kojima hoće da diskutiraju, pa i da zauzdaju njihov prljavi jezik. Umesto njih – eto, uhapsiše mene, koji za to nisam imao potrebu.

Prema tome, ne samo što ja ne fantaziram, g. Deretiću, već i ne rušim ono što sam prethodno rekao o dolasku Šćipetara preko Rumunije i Bugarske.

Ni etimologija imena Raban nije moja, g. Deretiću. Nju su naši srpski etimolozi ustanovili, a albanski su je samo prihvatili. Tako da tog zeca, za koji pretendirate da ja pokušavam da izvučem iz šešira, učinili biste dobro da ga ispečete, a ja ću vam doneti dobrog vina iz Švajcarske, pa da ga prijateljski zajedno pojedemo. Vi slobodno možete dići zdravicu za vašeg Josipa Broza Tita (Valter Vajs?!), ali dozvolite i meni da je dignem za mog Maura.

Da ne odužim, deo pretekle priče g. Deretića ostaviću amaterima da oštre i probaju svoja pera. Ja sam od vas, g. Deretiću, kako to vi sami priznajete, dobio ono što sam tražio, priliku da dokažem SANU ko su njeni uvaženi akademici i ko sam ja, kome ne dozvoljavaju pristup tamo. Sa druge strane, ovim odgovorom, vi ste, g. Deretiću, dobili od mene ono što – vaistinu – niste tražili. Ali – za što ste imali nasušnu potrebu.

Da se zdravo vidimo u narednim okršajima.

Ne zaboravite samo zeca!

Polemika

Povodom spora Kaplana Burovića i Jovana Deretića o poreklu Arbanasa (Tabloid, br. 235, 237, 239)

 

 

Istorija ne prihvata površnost

 

O poreklu Arbanasa dosad su napisane biblioteke knjiga i posebnih rasprava, s težištem na tome da bi oni mogli biti potomci Ilira (za šta su bili vruće zainteresovani) ili Tračana (što im se manje dopadalo), a samo se stidljivo, i bez odjeka, moglo čuti shvatanje da su oni na sadašnje, svoje i srpske, prostore stigli – sa Kavkaza

 

 

Glavne jezičke činjenice o kojima ovde raspravljam izložio sam prvi put u pre­da­vanju na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu 20. marta 1992, a o nekima od njih tek ove godine određenije formulisao više nedoumica nego sudova (Letopis Matice srpske, Novi Sad, januar-februar 2011).

Razloge za tako dugo „zaobilaženje teme” imao sam u tome da su se moja naučna interesovanja samo delom dodirivala s problemima o kojima sada govorim i ticala su se jedino onomastičkih i leskičko-semantičkih prožimanja na liniji srpsko-arbanaških dodira. Istražujući onomastiku Kuča, naime, ustanovio sam da je tamo mikrotoponimija u znatnom stepenu arbanaška, ali da je makrotoponimija dosledno srpska, što je potvrdilo ranije navode Mitra Pešikana zasnovane na analizi građe iz popisa Skadarskog sandžaka (1485, pripremio ga je albanski orijentalista S. Puljaha), odn. sa dominantnim slovenskim toponimijskim slojem na terenu Albanije u celini (posebno u njenom južnom delu), što je utvrdio Seliščev. Uz sve to, Pešikan je pokazao da se staroarbanaška lična imena na prostorima današnjeg Kosova i Metohije, recimo, sreću tek u tragovima, i to jedino u okolini Đakovice, a u toponimiji to se i danas potvrđuje opštim zaključkom P. Ivića da se po Kosovu i Metohiji sreću jedi­no srpski toponimi, uz retke antičke (Lipljan, Klina) ili nove nazive (Kačanik, Ferizaj).

Takve pojedinosti ozbiljan su signal da su Arbanasi na svojim današnjim prostorima narod, makar, problematičnog porekla i svi pokušaji da se dokaže nešto što nije u skladu s tim shvatanjem moraju se zasnivati na novim činjenicama kojima će se obesnažiti one ranije, a same će ostati neosporive. U našem slučaju – mislim da je Deretić izneo neke pojedinosti čiji je značaj teško procenjivati, ali jedna među njima zaslužuje posebnu pažnju: ona o brojevima ‘1’ i ‘100’ koji imaju neke čudne paralele i u evropskim i u azijskim jezicima. Tako, recimo, arb. nje ‘1’ ima mongolsku paralelu neg, tai – njung, lao – neung, dagestan. bežta – honj; arb. nježind ‘100’, bežta – honjžit, arb. žinda, bežta žinta, pri čemu nije uvek jasan odnos tih likova prema lat. unus / centum, eng. one / hundred, tal. uno / cento, fr. un / cent, grč. eNjj, �katTn, srp. jedan / sto, rus. odin / sto itd. Te odnose moraju razjašnjavati dobri poznavaoci svih tih jezika i ozbiljni komparatisti – što ja nisam, ne mislim ni da je to Deretić, a Burović se na Deretićeve navode nije osvrnuo (a bio je direktno pozvan da to učini).

Druge pojedinosti oko kojih se spore Deretić i Burović, same po sebi, mogu biti takođe zanimljive, a ja moram priznati da su mi, opet, uverljivije pojedinosti koje saopštava Deretić od onih shvatanja koja zastupa Burović. Ja ne znam, pri tom, na osnovu kojih izvora Deretić utvrđuje put kojim su Arbanasi s obale Kaspijskog mora stigli na Balkan, i to tačno 1043. godine (ako ga zapitamo, on će svakako saopštiti sve bitne reference), ali neki moji uvidi u taj problem ukazuju na to da bi se njegovi nalazi pre mogli potvrditi nego osporiti.

Kada tako govorim, imam na umu tekst Zaze Aleksidzea pod naslovom „Otkrivena pismenost Kavkaske Albanije” (Šinternet projekt Gruzinske akademije nauka „”igitalization of the Albanian palimpsest manuscript from Mt. Sinai” (http://titus.fkidg1.uni-frankfurt.de/armazi/framee.htm), od 9. februara 2009Ć), a na njega sam „naleteo” u knjizi Vadima Mironoviča Lurjea Istorija vizantijske filosofije : formativni period (Sankt-Peterburg, 2006, str. 206; srpski prevod: Novi Sad, 2010, str. 198). Lurje je neobičan autor: redak poliglota (govori mnogo jezika, prevodi sa sirijskog i još nekih srednjoistočnih jezika, čita na još dvadesetak drugih – pa i srpskom), patrolog, specijalista za hrišćanski istok, uređuje elitne filozofsko-religijske časopise, monaško mu je ime Grigorije, a vladičanska stolica u Sankt-Peterburgu. I zanimljivo je, pri tom, da su se o kavkaskom poreklu Albanaca i njihovoj pismenosti prve potvrde pojavile još 1938. i  kasnije se brzo umnožavale, ali one još nikako ne uspevaju da stignu do srpske i arbanaške istorijske i jezičke nauke. A podaci o tome odavno se nalaze i u enciklopedijama, recimo – u ruskom Lingvističkom enciklopedijskom rečniku (Moskva, 1990), u odrednicama udinski jezik i agvansko pismo. Udinski jezik pripada istočnokavkaskoj porodici jezika, u prošlosti bio jedan od rasprostranjenih jezika Kavkaske Albanije, na čijoj se osnovi u četvrtom veku pojavila albanska pismenost i nastao književni jezik. Agvanski jezik i pismo određuju se „kao kavkasko-albanski i predstavljaju najstariju pismenost Dagestana i Severnog Azerbejdžana, a upotrebljavani su od 5-9. veka u pravoslavnoj crkvi Agvanije ili Kavkaske Albanije. Pismo ima 52 grafeme” i predstavlja „snažno modifikovanu greciziranu varijaciju jednog od nesemitskih ogranaka aramejske grafičke osnove”.

Kasnije je otkriveno i više drugih potvrda o postojanju te pismenosti, a među njima najznačajnije je ono do kojega je došao sam Aleksidze sa svojim saradnicima utvrdivši da se među rukopisima, „slučajno pronađenim 1975. godine” u Manasti­ru Sv. Katarine na Sinaju, nalaze i dva na koja se, kao na „spomenike staroalbanske pi­s­menosti”, može gledati kao na „veoma važan događaj u kavkazologiji” (istakao DP), pri čemu, uz druge činjenice iz albanske istorije, navodi mišljenja jermenskih naučnika da je „stanov­ni­štvo Albanije… antropološki slično stanovništvu današnjeg Karabaha u Azer­bejdžanu” i da je početkom 5. veka „stvorena albanska pismenost i ubrzo za njom – bogata originalna prevodna književnost skoro svih žanrova”.

Svedočanstva o albanskoj pismenosti do nas su doprla u jermenskim izvorima, a među njima i podatak da je „početkom V veka Mesrop Maštoc “stvorio azbuku za grleni, neblagozvučni, varvarski i grubi jezika Gargara”. Uz njegovu pomoć na albanski jezik bile su prevedene Knjige Proroka, Apostol i Jevanđelje. Najtačnija dokumentarna svedočanstva o postojanju albanskog pisma i pismenosti nalaze se u materijalima Dvinskog ujedinjenog sabora crkava zakavkaskih zemalja (506. godi­ne). U pismu jermenskog patrijarha Babgena iranskim hrišćanima o veroispoved­nim pitanjima kaže se: “Naša je vera… u saglasju s Gruzinima i Albancima ŠdaĆ svako na svom jeziku ŠpišeĆ (bukv. pismenošću svake države”).

Albanski istoričar iz VII veka Mojsej Kalankatujski, čije je delo sačuvano na jermen­skom jeziku u redakciji iz X veka nabraja narode koji su u njegovo vreme imali pismenost i među njima pominje takođe i Albance.

Svedočanstva o postojanju svetih knjiga na albanskom jeziku nalaze se i kod jer­menskog istoričara VIII veka Gevonda. On pominje jezike na kojima postoji tekst Jevanđelja i među njima na dvanaestom mestu nalazi se i albanski.”

Traganje za činjenicama o iščezloj albanskoj pismenosti počela su tridesetih godina XIX veka, ali je tek ceo vek kasnije Ilja Abuladze „otkrio udžbenik jermen­skog jezika u kome je, uz jermensku, grčku, jevrejsku, gruzinsku, sirijsku i arapsku azbuku, bila navedena i albanska.” To se dogodilo 28. septembra 1937, Abu­ladze je o svom otkriću objavio samo kratko saopštenje, a azbuku ustupio A. Šanidzeu, ko­ji je, godinu dana kasnije, u svojoj raspravi potvrdio nalaze Abula­dzea da je „azbuka stvarno albanska… i da glasovni sistem koji ona predstavlja mora odgova­rati glasovnom sistemu udinskog jezika – predstavnika lezginske gru­pe dagestan­skih jezika”.

Imaju li se na umu sve pojedinosti koje su ovde navedene, spor Burovića i Deretića mogao bi se prevesti na ravan rasprave o činjenicama i njihovoj verodostojnosti. Srbi se, recimo, pominju na svojim sadašnjim prostorima u vreme Hristovih savremenika Strabona (64. st. e. – 24. n. e.) i Plinija Starijeg (23-79), kasnije i Ptolemeja (90-168), a Arbanasi prvi put tek – desetak vekova kasnije (1081).

U svetlu tih pojedinosti „arbanaški problem” postaje mnogo jednostavniji i zasad se ne vidi kako se može „pomoći” Arbanasima i „albanolozima” da se utemelje tamo gde temelja nemaju: za deset vekova svoga prisustva na Balkanu oni su malo šta uspeli da izgrade, ali su zato bili vrlo uspešni u zatiranju onoga što su izgradili drugi. Uz srpsku (makro)toponimiju, oni su preuzeli i ogromne slojeve srpske leksike (u istoj meri u kojoj je to učinjeno i u rumunskom jeziku), pri čemu je posebno zanimljiva činjenica da su Arbanasi preuzimali čak i elemente tzv. „intimne anatomske leksike”: kotlj ‘penis’ č ko­čanj ‘stabljika kupusa’, pri čemu je „u staro vreme kod Slovena zasvedočen kočanj u značenju “membrum virile””; pitlj ‘vulva’ č pička; sise “ženske grudi” č sisa, sise.

U tom smislu nije uverljiva ni Čabejeva tvrdnja, koju navodi Burović, da se „albanski jezik formirao u 6. veku nove ere upravo u Rumuniji” i da su ih otud „mongolski Bugari kana Asparuha” 679. godine „prebacili u Trakiju”, a otuda ih „bugarski car Boris” u 9. veku preveo i „smestio u Mat”. Takva shvatanja već zadiru u domen „naučne fantastike” jer se ne zna ni kako su Arbanasi mogli doći u Rumuniju ni kako se otud jedna cela narodnosna masa mogla „premestiti” najpre u Trakiju i otud u Arbaniju. Narodi se nikad nisu mogli preseliti (osim u naše vreme – po naredbi „demokratije”), mogli su se seliti pojedinci ili grupice, ali i to decenijama ili vekovima, onako, otprilike, kako su Arbanasi od kraja 15. veka do danas stigli od okoline Đakovice do Vranja. A što se tiče „arbanaške leksike” u rumunskim govorima, i uopšte po Karpatima (do Dobrudže na istoku i Moravske na zapadu), zna se da su nju raznosili balkanski stočari, da su njihovu glavninu mogli činiti Vlasi, tj. „romanizovani Srbi”, koji su Rumunima preneli starobalkanski leksikon, a od srednjega veka (tj. od osmanlijske najezde), posle teritorijalizacije katuna, opet bili poslovenjeni (u Kučkoj krajini – poarbanašeni) – i „vratili” stari inventar imena, najčešće u kategoriji nadimaka.

U sporenju Kaplana Burovića i Jovana Deretića. kako se vidi, meni su prihvatljiviji stavovi ovoga drugog, ali moram priznati da njegovu naučnu metodologiju, kao i neke tehničke postupke u prezentaciji građe, ponekad teže razumevam; on, recimo, navodi „regrutski spisak srpskih odnosno ilirskih plemena” od kojih i danas postoji više od polovine, među njima nalazi i svoje pretke. I sve to ispisuje ćirilicom ne shvatajući da nepotpun i neproverljiv podatak i nije podatak pa se ponekad stiče utisak kao ni da sam nije svestan koliko njegovi podaci mogu biti dragoceni. Uz mnoge svoje tvrdnje, uz sve to, on ne navodi izvore, ili ih je naveo „negde drugo”, pa primorava zainteresovanog čitaoca da traga za podatkom i da najčešće rizikuje da ga ne nađe. Takav je, recimo, slučaj s navodom da se negde Zagreb pominje kao Serbinon, koji nisam pronašao, ali jesam onaj „regrutski spisak” i u njemu – sledeće daleke srpske potomke Hristovih savremenika: Deure, Deuriće (“eura), Derete, Deretiće (Deretini), Dermastije (Deraemistae), Dindare (Gindari), Glindiće / Glintiće (Glinditiones), Sjekloće (Siculotae), Varde (Vardaei), Dende (Denda), Šešelje (?) (Sasaei), njima bi se, možda, mogli dodati i Šeparovići (Separi?), Kerumi / Gerumi ili Ćeranići (Cerauni?), Sekul(ov)ići (Siculi), Rudinjani (Rudini), Grabljani / Grabovci (Grabaei), Kolendići (les Colentins), Buni / Bunjevci (les Bunes), a Deretić navodi i više drugih, ali ja priznajem da za njih nisam čuo i ne znam kojim bi to Plinijevim zapisima odgovaralo.

Takvih primera površnosti u predstavljanju bitnih činjenica iz najstarije istorije Srba ima mnoštvo i njima će se neko morati naknadno baviti i tehnički korektnije predstavljati činjenice kojima Deretić operiše, s ciljem da se pred nauku iznesu svi antički pomeni o Srbima kao starosedeocima Balkana i da se konačno prekinu priče o tome da su oni „doseljeni u 6-7. veku”, da su „zatekli” Ilire, Tračane i Kelte, da su se za nekoliko vekova „prosuli” do Istre i Peloponeza, izgradili bujan duhovni život, krunisali ga Miroslavljevim jevanđeljem i ilirsko ime doneli do polovine 19. veka, tj. sve ono što Arbanasima nije uspelo ni za deset vekova svoga prisustva na Balkanu.

Zbog čega će se balkanologija morati oslobađati svoje „albanološke komponente” i usmeravati je – na kavkazologiju.

ODJEK DOPISA INTERNET NOVINA SRPSKIH

– Intrige albanskih medija protiv Akademika Burovića –
Ima vremena što smo konstatirali da se mnogi dopisi INTERNET NOVINA SRPSKIH preštampavaju od drugih sajtova, listova, revija i časopisa, ne samo u originalu, na našem jeziku, već i u prevodu, na strane jezike. Ovaj odjek dokazuje vrednost, značaj ovih dopisa, jer – da nisu takvi – niko ih ne bi ni čitao, kamoli i da ih prenosi, Bože sačuvaj i da ih prevede na strane jezike.
Posebno nam je palo u oči da su upravo mnogi dopisi akademika, prof. dr. Kaplana Burovića imali tu čast da se sa našeg sajta prenose i preko drugih medija, pa i da se prevode na strane jezike. Njegove dopise, uzete sa našeg sajta, imate skoro po svim drugim sajtovima.
Koliko za primer navodimo sajt albanske dijaspore u Ulcinju (Crna Gora), zvani LAJME NGA ULQINI (znači VESTI IZ ULCINJA), koji je 15.IV.2009. godine preneo dopis Akademika Burovića CRNCI ULCINJA, objavljen u INTERNET NOVINE SERBSKE 30.XI.2008, gde je i prodiskutiran od albanskih protuha, koje nam se albanskim pravopisom zakleše u keca i u sveca da su čistokrvni Srbi. Pošto su se na našem sajtu demaskirali, nastavili su lajanje protiv Akademika Burovića na svom sajtu, gde su upravo zato i preneli taj dopis. I ne samo zato! Taj je dopis Redakcija propratila i jednom svinjarijom: Umesto da taj dopis proprate poznatom pesmom ulcinjskih crnaca “Gušaraveli”, propratili su je jednom posmrtnom pesmom albanskih Ulcinjana. Treba znati da su ovi Albanci i preko interneta pozvali svoje junake da pođu u Ženevu i da ga ubiju. U Ulcinj su više puta vršili na njega atentate, a preko interneta su mu opevali i opelo.
Na stranicama albanskog dnevnog lista MAPO, Tirana, 09. mart 2011. (Možete to videti na Web:www.mapo.al), dopis Akademika Burovića, obavljen od INTERNET NOVINA SRPSKIH dana 24.II.2011, pod naslovom „O PORIJEKLU ILIRA – u vezi knjige Gojka Vukčevića“, objavlen je pod naslovom „Shqiptarët si kaukazianë, interpretimet e një akademiku malazez“ (Albanci kao Kaukazijanci, interpretacije jednog crnogorskog akademika).
Kako je već u svetskim razmerima poznato, Albanci (uzeto uopšte!) neprijateljski su raspoloženi prema Akademiku Buroviću. Posebno su tako raspoloženi i neki članovi redakcije tog lista, koji su od vremena, i preko štampe, intrigirali protiv našeg Akademika, pa i preko tog lista. Zato promena naslova njegovog napisa, posebno ono „interpretacije jednog crnogorskog akademika“ ne izgleda nam slučajno, ponajmanje dobronamerno. Posebno kad se zna da Albanci, pod crnogorskim akademikom, podrazumevaju upravo Akademika Burovića. Tako da ispada kao da upravo ovaj, Akademik Burović, pretendira da su Albanci kavkaskog porekla. Kako se zna, naš Akademik se sa tom hipotezom ne slaže, jer je sasvim naučno dokazao od vremena da Albanci balkanske Albanije sa Albancima kavkaske Albanije nemaju nikakve genetičke veze.
Sutradan, znači 10. marta 2011, ovaj dopis se prenosi i od pomenutog sajta LAJME NGA ULQINI. Samo što su ovi napravili još veću promenu u naslovu. Oni ga objavljuju pod naslovom „Shqiptarët si kaukazianë, interpretimet e Prof. Dr. Kapllan Resulit“ (Albanci kao Kaukazijanci, interpretacije Prof. Dr Kaplana Resulia). Kako vidite, ovde su ovi Albanci skinuli masku i izašli svojom pravom namerom. Utoliko više što nigde ne pišu da je to dopis Akademika Burovića, pa ni oklen su uzeli taj dopis ne kažu.
Da ne bi ko pročitao to, a da – polazeći od naslova – prihvate da ovaj Akademik, pošto je pisao (i dokazao!) da Albanci nisu ni Iliri, niti Pelazgi, sada – u toj brazdi – tobože on izmišlja i da su Albanci poreklom kaukazijanci (!), prišili su odmah napisu „koment“ nekakve protuhe ALIM, koji doslovno piše:
Alim@t-com.me on Thu, 10th Mar 2011 11:06
E Zeza Ulqinit ka qen gjithmon familja juj Mar kaplan Gen i keq
Naš prevod: „Zlo Ulcinja bila je vaša porodica O kaplan lošeg Gena“.

I eto gde ostali albanski sajtovi prenose ne verziju INTERNET NOVINA SERBSKIH, niti njihovog lista MAPO, već upravo ovu, sa sajta albanske dijaspore u Ulcinju.
Jasno je da je sve smišljeno i namerno učinjeno, a u njihovoj besomučnoj i najprljavijoj borbi, koju evo 50 godina vode otvoreno i skriveno, maskirano, protiv našeg Akademika.
Akademik Burović je još isti dan odgovorio tom Alimu onako kako to on zna, demaskirajući ga od GEN-a do genealogije.
Tim njegovim napison on se obraća i Redakciji sajta sa ovim rečima:

Redakciju sata LAJME NGA ULQINI molim da mom dopisu stavi naslov sa kojim je objavljen na sajtu INTERNET NOVINE SERBSKE, nek dodaju i moje ime kao autor tog dopisa i neka naglase odakle su ga uzeli. I – u buduće – molim ih da više ne ponove ove spičeve, koje nije pri put što ih čine (!). I onima, koji psuju i vređaju bez punog i pravog imena, tačne adrese, da ne objave „komente“. U suprotnom, biću prinuđen da se obratim sudu na vašu adresu.

Ovo obraćanje „komentatoru“ i Redakciji stajalo je na tom sajtu nekoliko sati, dok to nije saznao urednik. Čim je to video, skinuo je sa sajta ne samo ono što im je rekao Akademik, već i ono što je sklepao „komentator“, pa i sam dopis Akademika Burovića.
Jasno je da ovi Albanci ne mogu i neće da bilo što objave akademiku, prof. dr Kaplanu Buroviću bez promena i falsifikata, bez „komenta“ sa psovkama i uvredama.
O Albanci, vašim falsifikatima, intrigama i psovkama protiv Akademika Burovića niti ste dokazali, niti ćete dokazati da ste autohtoni, Iliri i Pelazgi. Ovim vašim stavom, vašim zločinima, koje ste učinili i nastavljate da činite protiv Akademika Burovića i njegove porodice, vi ste nam samo dokazali da ste ostali divlji i nepristupačni savremenoj civilizaciji, pa i teroristi, krvoločni kriminalci. Svaka čast izuzecima i posebno onim Albancima koji su uzeli smelost da i javno, preko medija, istupe u odbranu akademika, prof. dr Kaplana Burovića, kao što je npr. Albanski istoričar Ardian Vehbiu.
Sad SAGIĆ