Kaplan Burovic

Home » Tekstovi Kaplana Burovica » VIZANTINIZAM ISMAILA KADARE

VIZANTINIZAM ISMAILA KADARE

VIZANTINIZAM ISMAILA KADARE

– U vezi knjige DOÐE OVA SMRT PA SE VIDESMO –

Piše : Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Albanski književnik Ismail Kadare, koji je bio (i je !) zvučnik, doušnik i politički provokator u službi Envera Hodže, njegovo desno krilo, lični politički komesar, kaže da mu je Srbin Vidosav Stevanović rekao: « Ja poznajem albanski nacionalizam, ali on mene ne uznemirava. Mene uznemirava srpski nacionalizam ». (KADARE, Ismail: RA KY MORT DHE U PAMË – DOÐE OVA SMRT PA SE VIDESMO, Tirana 2000, str. 150)

I samo ovo, mislim, dovoljno je za Jugoslovene da svetu pokažu i dokažu da su bili, jesu i biće pre svega protiv svog ekstremnog nacionalizma, što znači da su bili i jesu na sasvim zdravim, savremenim ideološkim pozicijama. I ovo Jugosloveni nisu manifestirali samo lepim rečima, praznim, već su to posvedočili i dokazali i delima, ne samo u teoriji, već i u praksi, svojim stavovima, svojom borbom, krvlju i životom svojim. Bezbrojni su oni Jugosloveni (Srbi, Crnogorci i Makedonci), koji su osudili svoj ekstremni nacionalizam ne samo praznim rečima, već – kako to naglasih – i njihovom krvlju, i njihovim životima. Jugosloveni su se i borili rame uz rame sa Albancima, kad god su ovi imali pravo. Ne samo protiv drugih neprijatelja albanskog naroda, već i protiv svojih nacionalista. Borili su se protiv svoje rođene braće. I boriće se opet. Kad god budu imali pravo Albanci!

Može li nam Kadare imenovati i samo jednog jedinog Albanca, koji je osudio svoj, albanski ekstremni nacionalizam?! Ne delima, već samo rečima, bar samo rečima! Dan-danas nema tog Albanca koji osuđuje nacionalizam svoje nacije, svoj – albanski nacionalizam! Albanci, i oni koji nam se busaju u prsa za proleterski internacionalizam, znaju samo da druge osuđuju, pa i da urliču do nebesa protiv nacionalizma drugih, zatvarajući oči pred svojim nacionalizmom. Šta više i pred svojim šovinizmom, pa i pred svojim rasizmom!

U mnogim suočenjima njihovih misli Kaplan Resuli (BUROVIĆ) je nadvladao Ismaila Kadare. Faktički Jugosloven Resuli je ušao u kulturi albanskog jezika kao internacionalista da učini ono što je Kadare izrazio rečima kao svoju najveću želju, ali što nikada nije ostvario delima. Teška je sfida, u prvom redu za “genija albanskih papira”, Ismaila Kadare, kad Resuli piše: “Neosporna je činjenica da albanski književnici dan-danas niti su napisali i niti su sposobni da napišu jedan roman kao IZDAJA…” Vaistinu, kako se Kadare nije usudio da obori ovu sfidu Kaplana Resuli, već – i pošto je prebegao u Francusku – nastavio je da spekulira sa fantaziranom stvarnošću. Zašto Kadare ne učini kao Resuli sa njegovim romanom IZDAJA? Sve što nam je rekao Resuli, kao publicista, književnik i poštovani naučnik, vremenom nam izlazi i pokazuje se sasvim istinito.

Dr Abdi BALETA

– albanski ex-ambasador pri OUN

Ne samo srpsko-crnogorski i makedonski komunisti, već i najobičniji ljudi, pripadnici srpsko-crnogorske i makedonske nacionalne manjine u Albaniji, borili su se duž Drugog svetskog rata rame uz rame sa albanskim komunistima i albanskim narodom za oslobođenje Albanije. Nijedan od njih nije ni pomislio da preko te borbe otcepi Albaniji ni najmanji kamenčić, kamoli Skadar, prestolnicu Crne Gore punih 500 godina redom, kad tamo nije bilo žive albanske duše, do dana turske okupacije 1479. godine.

Ali, vidite što kaže albanski „komunista“ Hysein Alibali za sebe i svoje Albance, koji su se duž Drugog svetskog rata borili rame uz rame sa Srbo-Crnogorcoima i Makedoncima, u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji! Oni se nisu borili za oslobođenje Jugoslavije, već za jedno njeno novo rasparčavanje, novu deobu njenih teritorija, za stvaranje jedne super Ve-e-elike Albanije, mnogo veće od one koju im stvoriše Musolini sa Hitlerom (ALIBALI, Hysein: VITE TË ZJARRTA, Skadar 1999.) Ovo nam posvedočava i drugi albanski „komunista“ dr Esat Mekuli, koji ne ispusti dušu dok ne ispoli svoj ekstremni nacionalizam.

Kadareu se sviđa kad Jugosloveni osuđuju svoj jugoslovenski nacionalizam, ali za sebe još nije uzeo smelosti da i on osudi negov, albanski nacionalizam. Naprotiv, i jugoslovensku osudu jugoslovenskog nacionalizma, umesto da je uzme za primer, nastojava da je zloupotrebi u službi albanskog nacionalizma, šovinizma i rasizma. Do danas albanska majka još nije rodila nijednog Marka Miljanova, nijednog Dimitrija Tucovića, kamoli i jednog Kostu Novakovića, bože sačuvaj i jednog Kaplana Burovića, poznat među Albancima pod pseudonimom Kapllan Resuli.

U znak zahvalnosti, albanski intelektualci, na čelu sa Ismailom Kadare i Ademom Demači, satanizovali su kao nikog drugog upravo onog Jugoslovena, onog Srbina, Crnogorca i Makedonca, koj je najviše doprineo i žrvtovao pozitivnoj stvari albanskog naroda, koji je žrtvovao i doprineo kao niko drugi, kako to nisu doprineli i žrtvovali ni sami Albanci. Nazvali su ga – lično Kadare – i antialbancem, i agentom UDB-e, pa i nenormalnim, psikopatom, đubretimom (Vidite cit. delo, str. 135). Kadare zna da proglasi i za Albance one Srbe, Crnogorce i Makedonce, koje je i do 10 puta na živo odrao u njegovom suludom nastojanju da kod njih nađe albansku čapru.

Aktuelno nije jugoslovenski (srpski, crnogorski i makedonski) nacionalizam agresivan. Naprotiv, jugoslovenski nacionalizam je u odbrani, u defanzivi. Jugosloveni ne pretendiraju nijedan pedalj teritorije Albanije, iako sasvim dobro znaju da im je u Albaniji 500-to godišnja prestolnica Crne Gore i Srbije, koja nije bila samo prestolnica, već i ekonomski, kulturni, pa i crkveni, duhovni centar.

Nisu Srbi, Crnogorci i Makedonci doveli međunarodnog džandara i NATO-zločince u Albaniji da „brane“ elementarna ljudska prava nacionalnih manjina Albanije, Srba, Crnogoraca, Makedonaca, Vlaha, Grka, Turaka, Roma, kojima Kadare ne dozvoljava ni da se nazivaju svojim nacionalnim imenom, bože sačuvaj da imaju i jedan bukvar na svom maternjem jeziku. Nisu Jugosloveni nikada bombardovali Tiranu! Nisu Jugosloveni nikada zapalili Albaniju! Naprotiv, Albanci su ti koji su zapalili Cetinje, bombardovali Beograd i užegli Srbiju s kraja na kraj! Nema tog Jugoslovena, koji je pozvao Boga, da – ako se Skadar ne ujedini sa svojom maticom Crnom Gorom – da se ceo svet pretvori u prah i pepeo. Naprotiv, Albanac je taj koji je pismeno izjavio da, ako se Kosovo ne ujedini sa Albanijom, hteo bi da se ceo svet pretvori u prah i pepeo. Nije Srbin, Crnogorac i Makedonac (ni onaj najprimitivniji!) nazvao albanski narod dušmaninom (neprijateljem) svog naroda, ponajmanje stokom! To su učini Albanci, na čelu sa Kadareom (busajući se u prsa i za proleterski internacionalizam!). Oni su nazvali Srbe – „serb dushmani“, oni su nazvali sve Jugoslovene „stokom“! Oni nemaju drugog koncepta za Srbina – sem – „serb dushmani“!

Ovom prilikom hteo bih da podsetim Kadarea i sve Albance na jednu Solomonovu presudu. Izađoše dve žene pred Solomona i svaka izjavi da je njeno dete, koje su dovele sa sobom. Ne znajući kojoj da dodeli dete, Solomon izvadi sablju i reče im: „Podeliću ga na pola, pa svaka od vas neka uzme po jednu polovinu“. Jedna se od tih žena složi sa tim, dok druga, izbezumljena, izjavi: „Ne, ne, nemojte ga ubiti! Dajte ga njoj, samo neka je živ!“ Tada Solomon dodeli dete ovoj drugoj, ovoj – koja je pristala da dete živi, bez obzira u čijim rukama.

Nešto slično se desi sa crnogorskim Kraljem Nikolom godine 1913, kad su mu Velike Sile naredile da se povuče iz Skadra, koji tek što beše oslobodio od turskog okupatora. I on se povukao iz Skadra samo i samo da ne postane uzročnik Svetskog rata.

Danas nema Jugoslovena koji peva nacionalistički crnogorskom Skadru. Svi su se trezveni Crnogorci odrekli Skadra, upravo kao prava majka deteta, samo i samo da se prestane krvoproliće i da se između njih i Albanaca uspostave mirni, prijateljski odnosi. U isto vreme sva je albanska literatura pretvorena u slavospeve „albanskom“ Kosovu. I ne samo Kosovu: albanske kolege Ismaila Kadare, upravo kad su se busali u prsa za jedine „marksist-lenjniste“, za jedine „internacionaliste“ u svetu, u ime tog njihovog „internacionalizma“ tražili su da se Sloveni proteraju sa Balkana, jer – tobože – ceo je Balkan njihov, albanski. Pa i srednjevekovni izraz ILIRSKO POLUOSTVO (koje znači SLOVENSKO POLUOSTRVO) interpretirali su i dan-danas interpretiraju kao „albansko poluostrvo“.

Činjenice su bezbrojne da na Balkanu nije problematičan jugoslovenski nacionalizam, već albanski. Albanski nacionalizam je ugrožavao i ugrožava mir na Balkanu, ne samo prema Srbiji, već i prema svim drugim susednim zemljama. Albanski nacionalizam, indoktriniran iliromanijom, prevreo je i prelio seu susedne zemlje, a ne jugoslovenski. Nije jugoslovenski nacionalizam u ofanzivi, već albanski. Prema tome, svi treba da se ozbiljno i najhitnije zauzmemo albanskim nacionalizmom. A u prvom redu – sami Albanci, njihovi kontruktivni građani, oni koji će prekinuti indoktriniranje Albanaca falsifikovanom istorijom albanskog naroda, koji će prekinuti sa šovinizmom i rasizmom njihove nepostojeće autohtonije i njihovog nepostojećeg genealoškog porekla od Ilira.

Za žaljenje je što albanska majka ni dan danas još nije rodita tog sina koji bi uzeo smelost da osudi albanski nacionalizam. Albanac dr Ardian Klosi, čim je izjavio da hipoteza o ilirskom poreklu Albanaca je neosnovana, bio je primoran da odmah doda da dalje o tome ne može govoriti, jer će ga njegovi Albanci (na čelu sa Ismailom Kadare!) proglasiti za antialbanca.

U njegovoj knjizi DOÐEOVASMRTPASEVIDESMOKadare je razapeo na krst sve one koji su zucnuli bilo i jednu jedinu reč protiv albanskog nacionalizma i slavi sve one koji na bilo koji način podržavaju albanski nacionalizam, šovinizam i rasizam. Pa i sâm stavlja svoje pero u službi tog estremnog nacionalizma, šovinizma i rasizma. Posle ovoga, ovaj besni albanski ekstremni nacionalista, za nas, koji smo se borili protiv titoizma i svih jugoslovenskog nepravdi, koji smo se borili za legitimna prava albanske dijaspore u Jugoslaviji, kaže da smo psihopate, đubretine, pa i da imamo „varvarsku svest“ (Iden, str. 151). Akademik, prof. dr Ruzhdi Ushaku mu sve to konfirmira. A kao on i svi drugi. Da možda ne treba da se i mi ponašamo kao Ismail Kadare sa njegovim Albancima da ne bismo bili psihopate, đubretine i da bismo se oslobodili te naše varvarske svesti?! Za Kadarea su već i drugi, Francuzi, rekli da je bezobrazan. A bezobraznim ga čini njegova patološka, varvarska svest, ubuđala srednjevekovna svest, za što im je još pre frtalj veka rekao nemački akademik Bernhard Tonnes da tapkaju u mesto sa ideologijom XIX veka.

Kadare, koji je još u Albaniji Envera Hodže uspeo da sazna i da postane svestan da su njegovi Albanci rasisti, pa nam to javno prizna iz Pariza (preko štampe!), utoliko je pre saznao i postao svestan da njegovi Albanci nisu genealoški sledbenici Ilira, kamoli i Pelazga.

Za rasističko raspoloženje Albanaca Kadare ne samo da nije čuo u školi, već o tome nije mogao da čita ni u albanskoj štampi, bože sačuvaj da je slušao koga u kakvoj usmenoj diskusiji, jer bi to odmah dostavio političkoj policiji SIGURIMI, pa bi izašao i svedok pred sudom da tog nesrećnika, koji se usudio da kaže da su Albanci rasisti, osude na doživotnu robiju, ili i na smrt, kao što je osudio mene, iako nisam učinio ništa u protivnosti sa Ustavom Albanije i njenim važećim zakonima.

A o tome, da Albanci nisu sledbenci Pelazga, mogao je da sazna i iz dela HISTORIA E SHQIPËRISË, tom I, Tirana 1959, str. 28, izdanje Istorijskog instituta Albanije, gde lično albanski naučnici, savremeni akademici, priznaju da Albanci nemaju nikakve veze sa Pelazgima. I pored ovoga, do dana današnjeg, Kadare nije ni zucnuo protiv onih koji još uvek preko svojih „dela“ neprekidno pretendiraju za pelaško-ilirsko-albansku etnogenezu, indoktrinirajući ovako Albance ne samo sa ekstremnim agresivnim nacionalizmom, već i sa najbesmislenijim i najapsurdnijim šovinizmom i rasizmom.

Isto tako Kadare je čitao u naučnoj štampi Albanije da Albanci nisu ni sledbenici Ilira. Lično akademik, prof. dr Eqrem Çabej, u svom referatu održan 1972. godine na Skupu ilirskih studija u Tirani, naveo mu je 12 argumenata austrijskog naučnika, akademika, prof. dr Gustava Weiganda, kojima ovaj obara hipotezu o ilirskom poreklu Albanaca. Kadare je sigurno pročitao i moje studije o tom problemu, bar knjigu ILIRI I ALBANCI, Ženeva 1994, pa i mojih novih 5 argumenata, koje sam pridodao pomenutim argumentima Akademika Weiganda.

Ja postavljam pitanje: Kako je moguće da albanski intelektualac Fatos Ljubonja, u zatvoru Burelja (!), sazna i postane svestan da Albanci nemaju nikakve veze sa Ilirima, dok on, Kadare, koji nije video ni vrata zatvora, koji je uzeo učešće u pomenutom Skupu ilirskih studija, koji je aktuelno još od 1990. godine u Parizu, još nije saznao da, osim hipoteze o ilirskom poreklu Albanaca, postoji i teza, naučno dokazana, da njegovi Albanci sa Ilirima nemaju nikakve veze?! Je li moguće ovo?! Sigurno da nije! Kadare zna pre mene i Fatos Ljubonje, pre Ardiana Kljosi, pre Ardiana Vehbiu (svi Albanci i eks-kolege I.Kadare!) da Albanci nemaju nikakve veze sa Ilirima. Ali – budući u službi albanskog ekstremnog nacionalizma – ne samo što ćuti o istinama koje zna, već i indoktrinira Albance neistinama, lažima, pričama, mitovima i mitemama, reaksionarnim legendama da su Albanci genealoški sledbenici Ilira.

Na str. 151 njegove knjige Kadare piše:

„Ilirsko poreklo Albanaca, poreklo albanskog jezika od ilirskog i legenda o Skenderbegu su tri crne mačke koje sablažnjavaju kulturne čuvare Balkana. Ponavljam moje poznato mišljenje, da i ako su ovo tri izbezumljene priče Albanaca, one nisu štetne ni za koga“.

Znači, kako vidite, Kadare sasvim dobro zna da hipoteza o poreklu Albanaca od Ilira je izbezumljena priča Albanaca! Ali, je li istina da ova priča (i ostale ovakve priče!) nisu štetne ni za koga?! Pa na čemu se zasniva albanski ekstremni nacionalizam, albanski šovinizam i rasizam, albanska agresivnost prema susednim narodima, albansko uznemirenje Balkana, Evrope i celoga sveta?! Na što se baziraju albanska pretendiranja za teritorije susednih naroda?! Pozivamo Kadarea da nam se ne pravi tako naivan i da nam ne pepeli oči, jer ne pasemo travu, iako nas njegovi Albanci smatraju za stoku!

U nastavku, znači pošto je poreklo Albanaca od Ilira nazvao „izbezumljena priča Albanaca“, ovaj isti Kadare naziva „serioznom istorijom“ onu o iliro-albanskom poreklu, dok ovu drugu, koja negira to poreklo, naziva ništa manje već „šarlatanizmom“. Uvredama se dokazuje samo intelektualna nemoć i beda, elementarni nedostatak elementarne kulture. Uvredama i kontradiktornim stavovima se ne dokazuje da su Albanci genealoški sledbenici Ilira.

Na str. 207 Kadare piše:

„U elektronskim sredstvima se prihvati da „što je istina Iliro-Albanci su bili na Kosovu kad su Južni Sloveni stigli tamo u VII veku“…“.

Koja su to „elektronska sredstva“?! Gde su?! Što nam ih ne navodi?! Mi ništa ne znamo o tome. Ovim pričama, izmišljotinama, Kadare nastavlja da indoktrinira Albance, da ih huška protiv svih susednih naroda, pa i lično protiv mene. Jedan od njegovih kolega izjavio je preko medija da ja nisam ja: odnosno – da su ta „elektronska sredstva“ Ismaila Kadare  d o k a z a l a  da moj roman IZDAJA nije moj!

Od kad su saznali za reč elektronika, iako o elektronici nemaju pojma, Albanci kova Ismaila Kadare izgleda da su elektronski pomahnitali.

Na istoj stranici (i na stanicama 208-209) Kadare nastavlja:

„Ako se prihvati ovo, znači ako se prihvati da je Kosovo prvo mesto stanovanja Albanaca, kako se može prihvatiti da jedan drugi narod, Srbi, proglasi za svoju kolevku kuću drugog?…Srpska vizija za njihovu istoriju, sledstveno tome za jedan deo Balkana, uopšte uzev je falsifikovana…Kosovo, do VII veka, kad Sloveni dolaze na Balkan, jeste teritorija iliro-albanska“.

Eto, očigledni falsifikator istorije Ismail Kadare, naziva nas falsifikatorima istorije!

Gde je to našao Kadare da su njegovi Albanci „prvo mesto stanovanja“ imali Kosovo?! Zašto nam to ne citira?! Mi znamo sasvim dobro i verodostojno, pa smo mu to i citirali odakle znamo, da su Sloveni, pradedovi ovih Srba, Crnogoraca i Makedonaca, 548. godine n.e. ušli u Durrhachium, grad u pupak današnje Albanije, koji su Srbi nazvali Drač. Evo da mu opet citiramo: malopre od nas pomenuta HISTORIA E SHQIPËRISË, koju nisam napisao ja, niti moji istomišljenici, već albanski akademici i kolege Kadarea.

Ako su Srbi 548. godine ušli u Drač, to znači da su na Kosovo stigli bar nekoliko godina pre, jer su preko Kosova nadirali prema Solunu i Durrhachiumu. Svoje pretendiranje da su Srbi stigli na Kosovo u VII veku neka Kadare stavi u džep i registrira kao demaskirani falsifikat.

Kad su Srbi ušli u Drač nisu našli tamo žive duše albanske. Ni u okolini Drača! Ni po gorama današnje Albanije!

A gde su tada bili Albanci?! Da nisu bili na Kosovo?!

Ne na Kosovo, već ni na Balkanu nigde nije bilo žive duše albanske. Evo što priznaje najveći albanski akademik, prof. dr Eqrem Çabej: Albanci su sve do VII veka n.e. bili u današnjoj Rumuniji, u Transilvaniji, na padine planina Karpati i Beskidi. Otuda su sišli na Balkan i stigli u oblast Mat, današnja Srednja Albanija, tek u X veku n.e. Rekao je to i jezično dokazao vaš Akademik Çabej, o superklugu Kadare! Vaš Akademik, a ne ja! Istorijski, liguistički, pa i etnološkim dokumentima, činjenicama i argumentima, dokazali su to ne srpski, već strani naučnici, akademici Weigand, Tomachek, Meyer, Jokl, Hirt, Parvan, Puškariu, Krahe, Orel i puno drugih, koji su prethodili vašem Çabeju, pa su ga svojim dokumentima i argumentima ubedili i primorali da se povini naučnoj istini i da prizna to što je priznao, a što vi, Kadare, znate sasvim dobro, ali se pravite kao da ne znate, jer to je vaš karakter, vaša čast i vaše dostojanstvo.

Iako zna sve ovo, Kadare istoriju Južnih Slovena, koja se zasniva na arhivska dokumenta Vizanta, naziva „mitom, ili bolje reći lažju“(Iden, str. 255), dok priče, izvitoperene mitove i miteme, legende o ilirsko-albanskom poreklu, koje su izmišljene sada, posle albanskog preporoda (1878), naziva nam ih ISTINOM, ISTORIJOM. Bazirajući se na izmišljenu ilirsko-albansku etnogenezu, na iliromaniji, Albanci propagandiraju svoj šovinizam i rasizam, pa su preko toga prešli i na terorizam.

Ali, i pored svoje posebne važnosti, ostavimo za momenat to na stranu.

Pitamo: Zar i sâm Kadare (a da ne govorimo o drugima!) ne upotrebljava od vremena oborenu hipotezu o iliro-albanskom poreklu da opravda albanski najdivljiji, najagresivniji nacionalizam, najbesmisleniji i najprljaviji rasizam, albansko pretendiranje na pokrajine susednih zemalja?! Za njega je Kosovo prvo mesto stanovanja Albanaca upravo zato što pretendira da su genealoški sledbenici Ilira, jer on sasvim dobro zna da su Albanci tu sišli sa albanskih gora posle turske okupacije: vidite citiranu knjigu HISTORIA E SHQIPËRISË!

Kako albanski šovinizam i rasizam, tako i albanska pretendiranja na pokrajine susednih naroda, baziraju se na izmišljenu, sasvim antinaučnu ilirsko-albansku etnogenezu, za koju i sami albanski naučnici kažu da još nije dokazana, da se na tome još treba raditi (albanski pretsednik Akademije nauka Shaban Demiraj!).  Akademik Demiraj, na kraju, dodao je da treba imati u vidu i ono što kaže Nemac, akademik, prof. dr Hans Krahe, da Albanci nisu ni ilirskog, niti tračkog porekla. U nastavku, ovaj albanski Akademik kaže svojim Albancima: shqipja dhe ilirishtja janë dy gjuhë të ndryshme! (Albanski jezik i ilirski jezik su dva različita jezika!)

Kako naglasismo, sada su se i neki albanski naučnici saglasili sa otkrićima svetskih naučnika da njihovi Albanci sa Ilirima nemaju ništa zajedničkog (Ardian Vehbiu i dr.).

Kadare zna sasvim dobro sve ovo. Zna on sasvim dobro da su Kosovo zapalili njegovi Albanci, oni Albanci koje je on potstakao na to godinama i decenijama redom, usmeno i pismeno, koje je indoktrinirao i ošamutio, otrovao pričama, mitovima i mitemama o Ilirima, koje je potstakao svakako na te kriminalne postupke, ne za njihovo dobro i dobro albanskog naroda, već za njihovo zlo i čitavog albanskog naroda, koji se čini kurban (žrtva kod muslimana) enverističkom i socijal-fašističkom teroru u Albaniji, kao i međunarodnom džandaru Kapitala.

Kadare zna dobro da su njegovi Albanci, sa vrleti albanskih gora, sišli na Kosmet na ognjišta Srba posle turske okupacije i da tu, ne samo što nisu nikakav narod, već nisu ni nacionalna manjina. Kako su to priznali i dokumentirali i sami albanski naučnici, Albanci su na Kosmetu dijaspora albanskog naroda, emigracija.

Savremenom parolom da su tobože sledbenici Ilira, da su na Kosovo sišli na ognjišta svojih pradedova Ilira, oni su ubijali i ubijaju Srbe i sve druge nealbance, decu i starce, majke i žene, ustrostručenim divljaštvom, koje nisu pokazali ni pod turskom zastavom, ma koliko krvoločno da su istupili i tada.

Gledajući po Kosovu i Metohiji najgroznije zločine ovih Albanaca nad Srbima, biskup Matija Mazarek (Kadare kaže da je bio Albanac!) obratio se u XVIII veku Papi sa potražnjom da mu dozvoli da njegovoj liturgiji doda i ovu molbu Bogu: „Ab Albanensibus libera nos Domine!“ (Od Albanaca spasi nas Bože!), (MALCOLM, Noel: KOSOVA,- Priština – Tirana 2001, str. 179.). Kadare zna sasvim dobro da ovi zločini nastavljaju dan-danas nad srpskim narodom na Kosmetu.

I eto, na kraju svega ovoga, Kadare pretendira da falsifikovano poreklo Albanaca i falsifikovani koreni albanskog jezika, pa i falsifikovana legenda o „albanskom“ Skenderbegu (za koga sasvim dobro zna da je bio Srbin!) „nisu štetne za nikoga“.

Vizantinizam Kadarea meni je poznat još od 1966. godine, kada smo se po prvi put sreli i sudarili tamo, u Tirani. Vreme je da se sa njim upoznaju i drugi, pogotovo moja pravoslavna braća, koji su se u svom suludom pravoslavnom fundamentalizmu opredelili protiv mene, koji branim istinu i, preko istine – narod i domovinu. U isto vreme oni su prigrlili Kadarea (Pozvali su ga i u Beograd i dočekali sa poštovanjem! Pozvali ga i u Podgorici!), najbesnijeg neprijatelja naroda i domovine svakog Slovena, Jugoslovena, svakog Srbina, Crnogrca i Makedonca, pa i drugih naroda Balkana, Evrope i sveta.

Njegov vizantinizam se ogleda i u zločinskoj upotrebi izjave pomenutog Srbina Vidosava Stevanovića, koji je trebao da odmah interveniše i demaskira Ismaila Kadarea, a ne da ćuti i da mu dozvoli ovaj njegov destruktivni i zločinački posao.

Tirana,

Januar 2002. godina.*)

____________

1) KADARE, Ismail: RA KY MORT DHE U PAMË,- Tiranë 2000, f. 150.

2) ALIBALI, Hysen: VITE TË ZJARRTA, Shkodër 1999.

3) MALCOLM, Noel: KOSOVA,- Prishtinë – Tiranë 2001, f. 179.

*) Uzalud sam ovu kritiku poslao na sve moguće adrese još od vremena. Niko mi je nije objavio. Tada sam je preveo na albanski jezik i obavio u mojoj knjizi NGADHËNJI MBI VDEKJEN (TRIJUM NAD SMRĆU, str. 69-75), koju, zajedno sa tri druge moje knjige, spališe mi Albanci Kadarea u štampariji, sred Tirane, dana 01.VII.2009. godine, busajući nam se u prsa i za slobodu i demokratiju, za slobodu reči i štampe. Iz vatre su spašena nekoliko primeraka, od kojih se jedan čuva u Biblioteci Crnogorske akademije nauka i umetnosti u Podgorici.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: