Kaplan Burovic

Home » Tekstovi Kaplana Burovica » PROBLEM STRANACA – U vezi nacionalnih manjina i emigranata – Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

PROBLEM STRANACA – U vezi nacionalnih manjina i emigranata – Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

PROBLEM STRANACA

– U vezi nacionalnih manjina i emigranata –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Problem stranaca je opšti problem svih zemala sveta, jer – rekao bih – ne postoji zemlja koja ih nema. Posle DSR, posebno poslednjih decenija, ovaj je problem postao i nevralgičan, jako uznemiravajuć i vrlo težak u mnogim svojim aspektima. U pojedinim državama stranci traže ne samo ono što im po prirodi stvari, međunarodnim i lokalnim zakonima, pripada, već i ono što im ne pripada.

Za tretiranje ovog problema uzeću kao primer Crnu Goru, pošto je poznajem u detalje, a o problemu njenih stranaca sam već i pisao.

Da bismo shvatili ovaj problem treba pre svega povući jasnu demarkacionu sasvim jasu liniju između domorodaca i stranaca.

Koga nazivamo domorodcem, a koga strancem?

Domorodcem nazivamo onoga koji se na jednoj teritoriji zatekao kad se tu stvorila prva državna tvorevina većine stanovnika te teritorije.

Pod ovim zatekao ne podrazumevamo prolaznika, niti privremenog stanovnika, koji je tu došao kao trgovac, sveštenik najamnik, nadniçar ili bilo kojim drugim poslom. Pod zatekao podrazumevamo one koji tu imaju svoju kuću i porodicu, koji su se tu rodili i žive od vremena.

Konkretno, kad je u IX veku n.e. stvorena prva crnogorska državna tvorevina, koja se tada zvala Duklja, na njenoj teritoriji su živeli ne samo Dukljani (današnji Crnogorci), koji su bili većina stanovnika, već i Grci (Vizantinjani), Vlasi, Hrvati, Romani, Romi, Cigani i drugi, koji su bili manjina.

Svi ovi stanovnici, koji su tu zatečeni, a nisu bili etnički Crnogorci, treba da se smatraju kao domorodci i – sledstveno – da im se prizna status nacionalne manjine. Znači, oni nisu stranci, tuđinci. Oni su tu na svome, kao i svi drugi domorodci. Ali su u manjini u odnosu na celokupno stanovništvo države, a moguće i u odnosu na državotvorno stanovništvo sela ili grada u kome žive.

Nacionalna manjina

Onima, kojima se po međunarodnim i lokalnim zakonima prizma status nacionalne manjine, treba da im se priznaju i određena nacionalna prava, striktno precizirana i branjena međunarodnim zakonima, odnosno od međunarodne zajednice, određenih međunarodnih institucija.

Nacionalnim manjinama treba priznati sva prava koja uživaju i meštani, oni koji su stvorili državu. A ako je ta nacionalna manjina i brojna, ako na izvesnoj značajnoj teritoriji ima većinu stanovništva, preko 50%, posebno ako je u istoriji te države odigrala i pozitivnu ulugu, borila se rame uz rame sa domaćim stanovništvom za oslobođenje i stvaranje te države, pa i za njenu odbranu od stranih nasrtaja protiv nje, onda se ovoj nacionalnoj manjini može priznati i status državotvornog elementa. A ovo znači, u sporazumu i sa njenom maticom (slaže li se ona ili ne!), koja može biti pogranična zemlja, pa i udaljena, može joj se priznati i status autonomne pokrajine, pa i više – status republike, federalne ili konfederalne sa ostalim pokrajinama te zemlje.

I ne samo to! Nacionalna manjina, ako to želi i ne smeta ustrojstvu zemlje u kojoj živi, njenom geografskom i političkom položaju, odbrani, ekonomskom i kulturnom životu, uvek ako čini preko 50% stanovništva od pamtiveka, može tražiti i otcepljenje, bilo da bi se ujedinila sa maticom, bilo za samostalan državni život, ali uvek u saglasnosti sa maticom, koja u ovim slučajevima treba da ima pravo VETA. A ovo znači da se status jedne nacionalne manjine treba uskladiti uvek u međusobnom sporazumu države u kojoj živi ta manjina i njene matice. Pri tome treba imati u predvid da se i tamo, u matici nacionalne manjine, moguće nalazi isto tako nacionalna manjina ove zemlje od koje se traži ovo ili ono.

Preko svega, poželjno je i treba podržati slobodno integriranje i slivanje nacionalnih manjina sa narodom u čijem krilu žive, bez obzira na njihov broj, procenat. Današnji svet ide k zbratimljenju, ujedinjenju, integriranju i slivanju. K tome idu i sasvim zasebni narodi, kamoli nacionalne manjine.

Emigracija

Emigracija (ili dijaspora) nije što i nacionalna manjina. Treba ih razlikovati. Emigranti nisu domorodci, misu meštani. To su ljudi, koji iz kojekakvih razloga napuštaju svoju domovinu i emigriraju, preseljavaju se iz jedne države u drugu, bilo pojedinačno ili i masovno, bilo mirno ili i oružano.

Tako, u Crnoj Gori Turci ne pretstavljaju nacionalnu manjinu. Oni su došljaci. Štoviše, oni su došli i nasilno, oružanim snagama, kao okupatori. Povlačenjem njihovih oružanih snaga, povukao se i jedan njihov deo, ali je jedan deo i ostao tu, da živi sa meštanima, koji su sada na vlast.

Kao Turci tako i Albanci. I ovi su došljaci, albanska dijaspora, emigracija. Jedan je njihov deo i došao zajedno za Turcima, pod turskom zastavom, kao okupatori. Drugi je deo došao kao dijaspora, seljeći se pojedinačno (ili i masovno!) iz Albanije za Crnu Goru (Isto tako i za Srbiju – Kosmet – i Makedoniju!) iz kojekakvih razloga, zbog krvne osvete, trbuhom za kruhom (ekonomska emigracija), a u poslednje vreme i iz političkih razloga (kao politička emigracija).

Ovi Albanci nisu stigli samo u Crnu Goru, Srbiju i Makedoniju. Oni su stigli i preko mora – u Italiju. I preko okeana – u Ameriku. Nigde po svetu se ovi Albanci ne tretiraju kao nacionalna manjina, ponajmanje kao nacija. Ni u Turskoj, kojoj su do poslednjeg dana tako mnogo doprineli svojim oružanim snagama protiv svih naroda, ne samo na Balkanu, već i u Aziji, i u Africi, kud god su ih Turci pozivali i vodili. Upravo zato, vremenom, njihovo nacionalno ime Arnaut (kako su ih Turci nazivali) postalo je sinonim za najamnik.

Uzmimo za primer Švajcarsku, gde su se ovi Albanci nastanili tako mnogo da ih je (za svega pola veka!) postalo više i od Retro-Romana, koji pretstavljaju zasebnu etničku državotvornu grupu Švajcarske, pa sledstveno uživaju i sva nacionalna prava, imaju svoj kanton (teritoriju) i svoj jezik (četvrti službeni jezik u Švajcarskoj!).

Švajcarska, koja Retro-Romane priznaje za zaseban etnos, svojim Albancima ne priznaje ni statut nacionalne manjine, bože sačuvaj i etnički statut, statut nacije, što švajcarskim buržujima ne smeta da albanskoj dijaspori u Srbiji prizna ne samo statut nacionalne manjinje, već i statut nacije, da se odele os Srbije i da srpsku teritoriju Kosmet otrgnu od nje i proglase za zasebnu državu. Ova dva sasvim suprotna stava buržuaskih švajcarskih vlasti svedoče nam da aktuelni problem Kosmeta nije etnički, već klasni i politički. Imamo posla sa borbom Kapitala protiv Rada.

Od svakog Albanca, da bi mu dodelila državljanstvo, Švajcarska traži da se prethodno integrira sa njenim Švajcarcima, da nauči jedan od službenih jezika Švajcarske, pa i da živi kao Švajcarac. Kao Švajcarac, e ne kao Albanac! Emigranti u Švajcarskoj nemaju pravo da organiziraju ni najmanje svoje (nešvajcarsko!) političko udruženje, kamoli partiju, kako to imamo aktuelno u Crnoj Gori. Kojigod od ovih Albanaca demostrira bilo što suprotno, neprijateljskog prema Švajcarskoj i švajcarskom narodu, odmah mu se skida državljanstvo i proteruje se odakle je došao.

Mi mislimo da je ovo sasvim ispravno. Emigranti treba da se naturaliziraju. A ovo znači – treba da nauče jezik meštana, da se zbratime, integriraju i sliju sa njima. Emigranti koji neće da se sliju, ne treba da traže državljanstvo. Naprotiv – treba da se sami vrate tamo, odakle su došli. A ako to sami ne učine, onda su tu vlasti koje ih na to primoravaju.

Ovo je praktika Švajcarske. Manje-više ovako se ponašaju i sve druge zemlje Zapada, koje nikada nisu Jugoslaviji, odnosno Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, preporučile nešto tako. Naprotiv, sve su ove zemlje tražile od Srba, Crnogoraca i Makedonaca da se Albanci njihovih teritorija ne tretiraju kao emigranti (dijaspora), već kao domorodci. Druga je stvar zašto su to učinili. Mi se u to momentalno nećemo upustiti, jer to nije problem ovog eseja.

I Jugosloveni su ih kao takve prihvatili: priznali su status nacionalne manjine ovim Albancima, iako za svakoga od njih znaju i mogu da dokažu da nisu meštani, domorodci, već došljaci, emigranti iz Albanije, albanska dijaspora, što ovi Albanci i sami priznaju, pojedinačno, svaki za sebe i svoje pretke. A priznali su da su došli iz Albanije i masovno, čoporativno. Što više, ovo njihovo masovno emigriranje iz Albanije na teritorije Srbije (Kosmet), Crne Gore i Makedonije priznali su i sami albanski istoričari, zvanično. Vidite njihovo službeno izdanje Državnog Univerziteta u Tirani – Institut istorije: HISTORI E SHQIPËRISË (ISTORIJA ALBANIJE), tom I, Tirana 1959. Naravno, učinili su to pošto nisu imali kako da poreknu postojeću dokumentaciju po arhivama Turske i drugih zemala.

I u ovo, zašto su jugoslovenske vlasti prihvatile Albance kao nacionalnu manjinu, momentalno se nećemo upustiti.

Važno je ovo, da oni nisu nacionalna manjina, ponajmanje i zaseban narod (na teritoriji eks-Jugoslavije!), kako to pretendiraju. A ovo znači da njima ne pripadaju ona prava koja pripadaju nacionalnim manjinama, a koja aktuelno neopravdano uživaju na teritorijama pomenutih eks-jugoslovenskih republika.

U vezi sa ovim, parlamenti Srbije, Crne Gore i Makedonije, treba da izmene svoj Ustav u smislu istorijske istine o albanskim i drugim strancima, došljacima, emigrantima, treba da Albancima svojih teritorija priznaju onaj status, koji im po prirodi stvari pripada, status dijaspore, emigracije. I, sledstveno, da ih kao takve – a na bazi međunarodnih zakona o emigraciji – i tretiraju.

Ženeva,

dana 28. februar 2010.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: