Kaplan Burovic

Home » Umetnost Kaplana Burovica » PET SATIRA Od Kaplana BUROVIĆA

PET SATIRA Od Kaplana BUROVIĆA

 Akademik, prof. dr Kaplan Burović poznat je od naših čitalaca kao naučnik, balkanolog, posebno kao albanolog. Ništa manje on je poznat u svetu i kao književnik, autor pesama, poema, pripovedaka, novela i romana. Za njegov roman IZDAJA (Tirana 1965), koji je uveden i u službeni program savremene književnosti jedne zemlje Balkana, Akademija nauka i umetnosti tog naroda proglasila ga i za svog POČASNOG ČLANA. Ovih dana on je spremio za štampu zbirku njegovih satira, od kojih pretstavljamo našim čitaocima samo ovih pet:

 

 

 

 

TITO I KAPLAN

 

Sazna Josip Broz Tito da je Kaplan Burović ne samo dobar, već i veliki šahista, mnogo boli od svog rođaka Besima, koji se proslavio u Bosni i Hercegovini kao takav. Po izveštajima, koji mu stigoše iz Izdrizova, vidi Tito da mu je tamo Kaplan pobio sve oficire redom, pa i komandanta KPD Zamfirovskog. Pošto se Tito držao za velikog šahistu (uobrazio da je i kralja Jugoslavije matirao!), naredi da mu privedu tog Kaplana u njegov kabinet na Dedinje, kod Beograda, da se lično uveri u šahističke sposobnosti ovog političkog osuđenika KPD Idrizovo, kod Skoplja.

Čim stiže Kaplan, kako ono kaže Ivan Mažuranić, brze sluge brzo poslušaše, postaviše Titu šahovsku tablu pod nos, a ovaj, pokazujući Kaplanu nadmeno prstom gde će sesti, reče mu:

-Ostavljam ti bele, da prvi počneš!

Ovako postupaju obično samo oni šahisti, koji imaju posla sa slabijima. Ređajući figure, Kaplan se osmehnu lako, gledajući u Tita krajičkom levog oka.

Kad mu Tito dade ruku za početak igre, Kaplan odmah skide sa table svog kralja, sapućući mu:

“Čekajte tu, veličanstvo, dok svršimo sa Titom!”

Tito ga pogleda sa velikim iznenađenjem, a i uvređen. Misljeći da je Kaplan skinuo kraljicu, rečemu:

-Misliš da sam tako slab šahista, da ćeš me i bez kraljice matirati?!

-Druže Tito,- reče mu Kaplan,- skinuo sam kralja, a ne kraljicu!

-E-e-e!- uskliknu Tito još više iznenađen.- Pa kako ćemo to igrati, Buroviću?! Kako da vas matiram, kad nemate kralja?!

-To vi znate, druže Tito,- reče mu Kaplan.- Ja ne igram sa kraljom i za kralja, jer sam republikanac!

-Republikanac?!… A da što sam ja?!- uskliknu Tito dirnut u taštini svojoj.

-Vis te nekrunisani kralj!- odbrusi mu Kaplan kao iz puške.

-Marko!1) Marko! Marko, bre!- uznemireno pozva Tito odmah Aleksandra Rankovića i naredimu da vrati Kaplana u zatvor i da gatamo izmatira pendrecima.- A, ako se neurazumi – i šmajzerom,- doda Tito, prateći Kaplana zakrvaljenim očima od besa.

Šta su tamo učinili sa nesrećnim Kaplanom, verujem da znate.

______________

1) Marko – pseudonim A.Rankovića iz vremena rata. Ovako ga zvao Tito i posle rata.

 

 

 

ŠTA JE TRAŽIO KAPLAN U ALBANIJU?

 

Kako se zna, čim je izašao iz jugoslovenskog zatvora, Kaplan je emigrirao u Albaniju. Tamo su ga još na samoj granici uhapsili i odmah počeli istragu, jer su za sve emigrante sumnjali da su poslati kojekavom neprijateljskom misijom, zadatkomod UDB-e. Utoliko više za nesrećnog Kaplana, čiji je stariji brat bio i pukovnik JNA, a za koga su u Albaniji mislili da je general, i to UDB-e.

Jednog dana, njegov isljednik Sali Šatri, mrzovoljan što odKaplana ne otkri ništa interesantno, valjano za njega i albanski SIGURIMI, upita ga:

-Pa šta to tražite onda u Albaniju?!

Iako je i Kaplan bio ništa manje mrzovoljan ovakvim isljeđivanjem i tretmanom, sasvim hladnokrvno, ali sa jednim očitim ironičnim izrazom lica, odgovori mu:

-Moja majka, perući veš na obali Beloga Drima…Vi sigurno znate gde izvire i kuda teče Beli Drim?!…U Metohiji!…Zatim, kod prevoja Morina, ulazi u Albaniju i uliva se u vaš Drim, koji nije ni beo, niti crn…ali ne i bezbojan…ima i on svoju boju…

Kapetan Sali Šatri, koji znavaše da je Kaplan stvarno prešao granicu preplivavanjem reke, upre oči u njega radoznalo.

-Tako, da znate,- nastavi Kaplan njegovu ispovest.- Moja majka se vrati sa obale Beloga Drima u našu jadnu kolibu plačući.

-Što ti je, majko, što plačes?!- upitah je uznemiren.

Tada mi ona reče:

„Kaplane, sine moj! Perući veš pokraj Belog Drima, pade mi ona stvar u reku! Odne mi je reka nizvodu, Kaplane!”

-Kao dobar plivač što sam,- nastavi on.- odmah se digoh na noge i rekoh majci: “Ne brini, mila majko moja, jer navičas idem ja i naći ću ti je sigurno!”

Isljednik ga pogleda sa podozrenjem, pa upita:

-I…što hoćete sa ovim da kažete?

-Pa-a…eto!- nastavi Kaplan mirno.- Bacih se u reku i njen tok me dovede u Albaniju!

-Tako?!…Ali zašto?!

-Pa rekoh vam, druže Albancu…došao sam da tražim onu stvar…majčinu…

-Aha!- doseti se kapetan Sali Šatri i odmah, preko telefona, a zatim i pismeno, u službenom raportu, izvesti svoje pretpostavljene u albanski SIGURIMI, da je Kaplan došao u Albaniju sa misijom, specijalnim zadatkom jugoslovenske UDB-e, da pronađe pičku materinu.

Posle 33 godina zatvora, kad je stigao u Švajcarskoj, upitaše ga švajcarske kolege iz Saveza književnika:

-Pa, šta bi, Buroviću?!…Nađe li u Albaniju ono što si tražio?!

-Kako da ne?!- reče im on.- Pa ima li toga koji u Albaniji nije našao i neće naći ono što traži?! Naši su pretci od vremena rekli: “Ko ne zna što su muke teške, neka pređe Albaniju peške!”

 

 

 

 

 

BUROVIĆ, GABRIJEL I GAJTANI

Malo vremena posle smrti Pjetra Arbnoria, eks-pretsednik Albanskog parlamenta, koji beše poslat u Vatikan kao albanski ambasador, jednog majskog dana, iz Ženeve, gde mi je učinio pasaportizaciju1) lično Flavio Kotti, tada pretsednik Švajcarske, odleteh avijonom za Albaniju, kao obično, za štampanje mojih knjiga.

Kako svrših posao u štampariji, izađoh gradom da vidim je li se promenila što Tirana za vreme mog otsustva. Zatim sedoh da se odmorim i popijem kavu pred bufe OPERA, u samom centru grada. Eks-zatvorenici, čim me videše, okupiše se da me pozdrave i pitaju kad sam stigao, kako sam i što novo pišem. Primakosmo dva stola, jer se okupiše mnogo i jedan nas nije zapremao.

Književnik Bedri Muftari ispriča nam prvi kako su ga opomenuli sa beleškom u biografiji zato što se druži samnom. Rekli su mu (A ko drugo do Gago, kako posprdno nazivaju Gani Demira?!) da sam ja ništa manje već agent UDB-e i da zato dolazim u Tirani, da prikupljam podatke i pripremim ustanak Vlaha za otcepljenje onih teritorija Jugo-Zapadne Albanije, koje je još 1916. godine Vlah Temistoklo Grmenji proglasio za zasebnu državu, Vlašku Republiku.

Ja im ispričah kako je Gago, kad je bio u Ženevi kod svojih kćeri, stražario pred ulazom u zgradu, gde stanujem, da vidi ko me posećuje. Čim bi koji Albanac izašao iz moga stana, on bi ga uhvatio i rekao mu:

“Što tražiš kod Kaplana? Zar ne znaš da je agent UDB-e?! Ako te još jednom vidimo da mu pređeš prag, uvešćemo te u crnu listu, pa ćemo intervenirati i kod švajcarskih vlasti da te oteraju iz Švajcarske!”

Tako jednog dana, kad iz mog stana izađe jedan švajcarski ministar, Gago ga sa svojim kolegama odmah zaustavi i poče mu govoriti na albanskom jeziku da sam ja agent UDB-e. Ovaj mu odmah odvrati na francuskom jeziku da ne razume šta mu to kaže, pošto ne poznaje taj jezik. Tada mu Gago, misleci da ima posla sa kakvim običnim Švajcarcem, reče na albanskom, a njegov kolega prevede na francuskom:

“Nije dobro što idete kod Kaplana, jer on je agent UDB-e!”

“A-a, agent UDB-e?! Znate, da nas ne čuje ko,- primače im se u poverenju švajcarski ministar,- ja sam šef UDB-e!

Svi prisutni prsnuše u smeh.

Bedrija nastavi:

-Jeste li čuli da je umro Pjetar Arbnori čim je stigao u Vatikan?

-Da, da, čuo sam,- odgovorih mu u očekivanju šta će drugo reći Bedrija, koji je bio nastrojen da izmišlja mnoge stvari.

Obojica smo lično poznavali Pjetra. Ja sam bio sa njim i u istoj ćeliji zatvora u Burelju.

-Pjetar je bio mlađi od vas!- nastavi on odmah.

-Da, mlađi.

-A vi, kad mislite da umrete?- upita me iznenada.

-Hm!- učinih ja lako se osmehnuvši.- Znate kako je stvar sa mojom smrću?! Do danas tri puta je Gospod Bog poslao svog anđela Gabrijela2) da mi uzme dušu.

Svi me pogledaše začuđeno, jer su pomislili da ću se uvrediti od pitanja koje mi postavi Bedrija.

-Prvi put bio sam u zatvor Idrizovo, u Makedoniji. Stražari zatvora, razume se, nisu dozvolili Gabrijelu da uđe, a ni uprava zatvora mu nije dozvolila da se sretne samnom, iako im se pretstavio kao moj otac. Moji drugovi iz UDB-e, zato što sam im matirao Tita u šahu, behu me kaznili bez prava susreta ni s kim. Znači, bio sam u potpunoj izolaciji. Ovako sam se spasio Gabrijela. I kažite zatim da nam UDB-a nije pravila nikada nikakvo dobro! Meni je spasila život! Da me nisu uhapsili i kaznili izoliranjem, danas ja ne bih bio živ i ovde, sa vama.

Tada se i moje kolege iz albanskog zatvora osmehnuše, posebno Bedrija, koji znavaše sasvim dobro kakvi su mi drugovi bili oni iz Titove UDB-e.

-Drugi put, kad je došao Gabrijel da mi uzme dušu, kako znate, bio sam u zatvor Burelja. “Sikter!- rečemu Enver Hodža.- Dužan mi je Kaplan 43 godina zatvora! Dok ih ne održi do samog kraja, sve jednu za drugom, ne dozvoljavam mu da izađe iz zatvora ni kao leš!3) Zatim, zar još niste shvatili vi da se ovo mesto zove Burelj i da Burelj na albanskom jeziku znači„ulaziš, ali ne izlaziš!“?!”

„Druže Envere,- rečemu Gabrijel,- nisam došao da ga oslobodim zatvora, već da mu dušu uzmem!“

„E-e?! Misliš da ćeš ti mene prevariti?! Rodio sam se ja pre prevare, druže Gabrijele! Ti hoćeš da Kaplana spasiš od tortura?! Neka jednom održi sve 43 godine, koliko ga osudio narodni sud, potom ćemo videti što ćemo učiniti sa njim…”

“Pa i ja ću mu sa mukama uzeti dušu, druže Envere,- nastavi Gabrijel,- jer i sa Svevišnjim ima neke neprečišćene račune!

“Cu!- izdra se na njega Enver Hodža.- Zašto, kako me znaš ti mene?! Da ne misliš da ja nisam sposoban da mu sa mukama oduzmem dušu, pa mi zato trebaš ti, da me ti učiš i instruiraš! Ja sam oduzeo dušu i Mehmed Šehu4), kamoli Kaplanu Buroviću! Hajde, gubi mi se s očiju, jer ću inače i tebi priljepiti jednu deseticu!”5)

“Ali, druže Envere, ja sam strani državljanin!- reče mu Gabrijel,- Kao stranog državljanina vi nemate pravo da me kaznite za neprijateljsku propagandu!“

„Zašto?! Zar Kaplan Burović, koga sam kaznio sa tri ipo desetica za neprijateljsku propagandu, nije strani državljanin?! Ne pitam ja ni za ove zakone, koje sam lično izglasao, ovde, u Albaniji, druže Gabrijele, kamoli i za međunarodne zakone! Nego-o, hajde, gubi se iz Albanije dok nisam naredio mojim crvenogušcima6) da te ščepaju i strpaju u zatvor, jer i onako sa vašim Bogom nemam diplomatske odnose. On ne priznaje mene, ama i ja ne priznajem njega. U Albaniji sam ja i Bog i Gabrijel! Sem sebe, ja ne poznajem i ne priznajem nikoga!

-Eto, ovako se spasih od smrti i po drugi put,- rekoh mojim kolegama iz zatvora u Burelju.

-A treći put?-potstače me Bedrija.

-E-eh! Treći put, neverovatno, ali istinito, treći su me put spasili moji verni Ulcinjani, ali i mojzet, koga sam poslao kao bedel7) na onaj svet!- nastavih ja.- Kako treba da znate, ja sam pasaportiziran u Ulcinj. Druga je stvar što mi tamo ne dozvoljavaju da registriram ni ženidbu u emigraciji, niti decu rođenu van granica Crne Gore. Sva sreća što I mene još nisu ispisali iz matične knjige rođenih. Ali, tamo piše da sam oženjen sa tetovčankom Feriha Hajrulah, koja – pošto se razvela od mene sudski, udala se za Adema Gajtani-a. Ne znam samo kako su joj to moji drugovi iz UDB-e dozvolili. Ne zato što im je još uvek trebala za njihove potrebe, već I zato što po važećim zakonima, jedna žena, koja je registrirana u braku sa jednim muškarcem, ne može se registrirati u brak I sa jednim drugim. Mora da su je mnogo mrzeli oni iz UDB-e, jer – kako kaže Bahri Brisku8) – ona me napustila zato što sam ja bio agent UDB-e.

-Bahri Brisku piše za nju da je bila velika patriotkinja, super Albanka!- dodadeBedrija.

-Da, da, imaš pravo! Baš tako piše, iako zna da je na albanskom jeziku samo natucala, jer joj je maternji bio turski!

-Čudi nas kako je Bahri Brisku, kad je došao u Albaniju 1971, nije poveo sa sobom da je pretstavi Enveru Hodži. Kažu da je bila i jako lepa!

-Ostavi me, Bedrija, da završim!- rekoh mu i nastavih.- Ovako Gabrijel, polazeći od toga što sam pasošiziran u Ulcinj, pođe tamo da me traži. Ali, moji verni Ulcinjani, ne samo što mu ne rekoše moju adresu u Švajcarskoj, već se i pričiniše kao da me i ne poznaju. Štaviše, i upitaše ga:

“Kaplan Resuli?! Ko je ovaj Kaplan Resuli?!…Po prvi put čujemo za njega!”

-I službenica Matičnog otseka mu reče: “U našim knjigama ne postoji niko sa imenom Kaplan Resuli! Niti je ikad postojao!” I reče mu istinu, jer me ona tamo imađaše sa imenom Kaplan Resulbegović!

Bedrija i svi drugi mrdnuše glavama u znak potvrđivanja, jer su se najzad ubedili da je Kaplan Resuli samo moj pseudonim, kojim sam u Albaniji objavljivao moja dela, a ne kako su to tvrdili, pa i tvrde dan-danas Ismail Kadare sa njegovim Enverovcima, da mi je pravo ime Kaplan Resuli, ali sam ga sada slovenizirao u Resulbegović da bih se dodvorio Srbima i Crnogorcima.

-Ali jedan špijun,- nastavih,- jer špijuna ima svukud, i u našem Ulcinju, reče Gabrijelu: “Kaplan Resuli se oženio u Tetovo sa Feriha Hajrullah! Idite tamo, jer ona sigurno zna gde je!” I eto, Gebarijel ode za Tetovo, nađe Ferihaju, upita je gde joj je muž i, čim mu ga ona pokaza rukom, baci se na njega kao tigar, ščepa ga za vrat, stegnu mu grlo i, dok nesrećnik nije ni shavtio šta se to zbiva sa njim, Gabrijel mu uze dušu. Zatim ode kod Gospoda Boga i raportira mu da je ovaj put, i pored svih teškoća, najzad izvršio njegovo naređenje.

Svi me pogledaše začuđeno, dok im ja rekoh:

-Tako me Gospod Bog više nema u listama živih, pa i ne šalje Gabrijela da mi uzme dušu!

Bedrija iskolači oči i reče:

-Znači vi niste vi, Kaplan?! Vi ste sada samo njegova senka!

-Ne, Bedrija, ne! Ja sam onaj koji sam oduvek bio, Kaplan, glavom i bradom!

-Kako, kad vam je dušu oduzeo Gabrijel?

-Pa nije meni oduzeo dušu Gabrijel!

-A da kome, onda?!

-Pa rekoh vam, mom zetu, Ademu Gajtani, jer je on bio Ferihajin muž, pa ode bedel za mene na onaj svet.

-E-e!- blenuše svi iznenađeni.- Ode na onaj svet bedel Adem Gajtani za vas?!

-Za mene ili za sebe, neću da znam! Ko mu reče da se oženi mojom ženom?!

-Aha!- učini Bedrija zamišljen.- Sada sam shvatio zašto je ova druga vaša žena ostala neudata! Sigurno su kandidati za ženidbu saznali kako je završio vaš zet Adem Gajtani i nijedan se ne usuđuje da se oženi vašom drugom ženom, da i njemu ne skoču u grlo Gabrijel!

Verujem da je ovo razlog i što se moja treća žena ne razvodi od mene, da ne ostane neudata. Ili, ko zna, možda i ona čeka da me uhapse švajcarske vlasti.

Ulcinj,

dana 25. maja 2006.

________________

1) Pasaportizacija – registracija stanovanja i življenja, mesta stalnog boravka.

2) Gabrijela muslimani nazivaju Džebrail Emin i misle da njega šalje Bog da uzme đušu onome koga je odredio da umre.

3) Ovo nije šala, Enver Hodža nije dozvoljavao bliskima da uzmu i sahrane ni leš umrlog sve dok ne prođe vreme za koje je kažnjen.

4) Mehmed Šehu – španski borac, pretsednik vlade Albanije, koga je likvidirao E.Hodža da ne smeta Ramizu Aliji da dođe na vlast posle njegove smrti.

5) Deseticom se zvala kazna od 10 godina zatvora za neprijateljsku propagandu.

6) Crvenogušci – policajci Envera Hodže nosili su oko vrata, pod gušom, jednu crenu pantliku, pa su se po tome zvali i gushkuq = “crvenogušac”.

7) Bedel – za vreme turske okupacije, kad je sinu kojeg bogataša došlo vreme za otsluženje vojnog roka, mogao je platiti koju osobu da otsluži za njega obavezni vojni rok. Ovaj zamenik zvao se na turskom jeziku bedel.

8) Brisku Bahrija – agent jugoslovenske UDB-e i albanskog SIGURIMI-a, koji je izašao i pred sud kao lažni svedok optužnice protiv Akademika Burovića. Pisao je za eks-suprugu Akademika da je bila velika albanska patriotskinja i da se u Jugoslaviji razvela od njega upravo zato što je ovaj uhapšen od UDB-e kao agent UDB-e!

 

 

 

 

 

 

 

KADARE I GABRIJEL

Kako je priznao i sâm Ismail Kadare preko svojih napisa, on je imao jako tesno prijateljtvo sa oficirima SIGURIMI-a Envera Hodže, koji su ulazili i izlazili u njegov stan kao kod svoje kuće. Jedan od njih je bio i Fatbardh Rustemi, koji je – za svoje veliko prijateljstvo sa najvećim enverovskim književnikom – objavio čitavu knjigu od 208 stranica, a pod naslovom KAŽEM DA POZNAJEM KADAREA.

A SIGURIMI, kako se već zna, uvukao je svoje ljude, izviđače, ili kako kaže narod – spijune – svugde. I u Centralni Komitet Boga, slavljen bio. Pa i u Politbiro! Tako oni otkriše dan, pa i čas i tačan minut kad će Bog poslati Gabrijela da uzme dušu Kadareu.

Fatbardh Rustemi, kao veliki prijatelj Kadarea, otkri mu ovo, iako je to bilo jako-jako tajno, top-sekret, kako kažu oni.

Tada Kadare izvede Gabrijelu svoju suprugu, lepu Elenu, razume se – u kostumu Svete Eve. A žena, kako treba da već znate, uvela je u flašu i samog Satanu, glavnog šejtana – tobe stakfurulah (!), kamoli božjeg anđela, jadnog Gabrijela, koji poče da se liže, guta i balavi, čim je vide.

Tako Gabrijel, kad je izašao iz spavaće sobe, reče Ismailu Kadare, koji ga čekaše u hodnik:

-Idi, druže Ismaile, namaži lice sa katramom, ocrni ga što više budeš mogao i tako, pošto te imam na listi belih, a ne crnaca, na dan kad će me Bog poslati da ti uzmem dušu, ja ću te tražiti među belima i Bogu ću raportirati da nisam mogao da te nađem.

Kako se zdogovori, tako Kadare i učini. Na bazi uputstava, koja mu dade Gabrijel, poče da crni svoje lice i, iz dana u dan, što mu se više bližio čas smrti, više i sa većom pažnjom, revnosnije ga crnio. To crnenje dostiže dotle, da ga jednog dana, ni sama Elena nije prepoznala. Kad joj se uvuče Kadare u krevet, misleći da je on, kao obično, tamo – u hodniku, ona mu reče:

-O Ismaile, Boga ti, sa ovim crncem za što si se zdogovorio?!

-Ćuti bre, ženo, jer nisam crnac! Ja sam tvoj muž!- reče joj Kadare uz samo uho, šapatom.

-Aha, ti si, Malo!- učini Elena, nazivajući ga sa imenom od milošte i pribi se uz njega sa posebnom strašću.

Na određeni dan od Boga za smrt Kadarea, Gabrijel siđe sa neba i – pravo u stan Kadarea, ali tamo nađe samo Elenu. Izlazeći na vrata, učini joj ovaj kompliment:

-Nisi ni najmanje ostarela, bre Leno! Strasna i temperamentna si, slatka, kao u mlade dane!

Zatim iskoči na uluci i pođe Tiranom da traži Kadarea.

U sam centar grada, gde je nekada Kadare podigao veličanstveni spomenik svom Enveru Hodži, koji je nezahvalni narod srušio, iako se jadan beše nakatranisao i ocrnio majstorski, prepozna ga i odmah potrča, baci mu se u grlo da mu oduzme dušu, kako mu je to naređeno od Boga.

-Druže Gabrijele, druže Gabrijele, što to činite, zadaviste me, bre?! Zar ste zaboravili naš dogovor, vaše obećanje, moju Elenu?!- reče mu Kadare gušeći se.

-Kako ste vi izvršavali naređenja vašeg Envera Hodže, izvršavam i ja naređenja mog Boga!- reče mu Gabrijel stežući mu grlo.- A Elenu mi ne spominjite! Ona je izvršavala samo dužnost svoju i naređenja svoje i tvoje partije…

Kadareu iskočiše oblutci očiju kao jaja od patke i poslednja reč koju izusti bi:

-Gabrijele, dobro što mi dušu uze, ali zašto mi obraz ocrni!

-Nisam ti ga ja ocrnio, Kadare! Ni ja, ni Satana! Sam si ga ocrnio, jer nisi hteo da živiš kao ostali!

Pesnik sa Kosmeta Kadri Osmani, eks-komunista i eks-Enverovac, nekadašnji kolega Ismaila Kadare, potrča glavom bez obzira iz Prištine u Tiranu, koliko po zemlji, toliko i nebom, da mu očita opelo jadnome, jer – kao bezbožniku i bezverniku, kakav je bio pokojni Ismail Kadare, ni hodža niti pop nisu pristali da ga opevaju.

-Pa, da ne smrdi više na ovom svetu,- opravda nam se Kadri Osmani,- opevah mu opelo i sahranih ga, pokoj mu duši trulloj i vesela mu lepa Elena!

Tirana,

dana 07. maja 2006.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

P L E H – (ÐUBRE)

Kad je umro Enver Hodža, kako sigurno znate, skupi se plenum Centralon Komiteta Partije rada Albanije i reši da promeni ime Državnom Universitetu Tirane u Universitet “Enver Hodža”. Pionirsku organizaciju Albanije preimenovaše u Pionirska Organizacija “Enver Hodža”. Pomorsku luku Duresa isto tako preimenovaše u Pomorska Luka “Enver Hodža”. A ovako redom i mnoge druge ekonomske i društvene organizacije, kulturne i naučne institucije, preduzeća, koperative, ferme, ulice i uličice, od severa do juga zemlje. Sve preimenovaše i nazvaše imenom Enver Hodža.

Izgledalo je kao da će se sva zemlja, čitava Albanija, od sada zvati “Enver Hodža”. Kult ličnosti, koji – i za života pokojnika – beše dostigao vrh, sada dostiže nove vrhove i nadvrhove, nepoznate u istoriji Albanije, pa i sveta. Nadmaši i samog Stalina! Ime i slava Envera Hodže razvi se i nadlete ne samo čitavu zemlju, pritiskajući sve i svašta, već se uvuče i u duši ljudi, i u njihovu svest i potsvest. Zato nisu ni shvaćali šta se to zbiva sa njima, kako se to fizički i psihički dograđuju, uzvišavaju i prolepšaju.

Jedan od ovih, sigurno član plenuma Centralnog Komiteta Partije rada Albanije (koja je pretendirala da je i “komunistička”!), pa – sigurno – i član Politbiroa te partije, moguće iz grada Ðirokastra, kao i sâm pokojnik, uze reč i reče sa najvećom ozbiljnošću, pa i na svečan način, sasvim svečano, onako kako to zahtevaše i situacija:

-Drugovi i drugarice, predlažem da se od sada i Partija rada Albanije, naša mila partija, naša herojska partija, nazove Partia Leniniste Enver Hoxha (Partija Lenjinistička Enver Hodža)!

Frenetično pljeskanje prosledi predlog Ðirokastričanina, koji je gledao na sve strane sale gordo, ali i sa razrogačenim očima, da možda neko neće pljeskati njegov predlog, koji mu se sigurno pričini genijalnim, pa zato je očekivao da uđe i u istoriju, predlog i on.

Jedan član plenuma, sigurno Skadranin, jer se tamo ističu za ekspresni humor, pa i za smelost, pošto je pljeskao dugo kao i svi ostali, uze reč odmah posle Ðirokastričanina i reče:

-Ja nemam ništa protiv predloga našeg druga Ðirokastričanina, jer ma što učinili za ovekovečenje imena našeg jako-jako volenog vođe, jako dragocenog i nezaboravnog druga Envera, nije ništa u odnosu na ono što je on učinio za sve nas. Znači, u principu ja se slažem sa drugom Ðirokastričaninom, da i našu voljenu i dragu partiju, našu herojsku partiju, nazovemo imenom velikog Envera Hodže.

Opet burno pljeskanje.

Pošto udahnu kao sa grcanjem, ni da mu je ko čupao pluća, Skadranim nastavi prudentno:

-Ali, drugovi i drugarice, treba da imamo predoči kako će se nazvati naša partija kratko, inicijalno, kad budemo ujedinili prva slova, kako to činimo danas što za Partiju rada Albanije kažemo kratko PRA. Znači, vidite jednom, molim vas lepo, što nam ispada kad Partia Leniniste Enver Hoxha budemo napisali kratko!

Svi članovi plenuma, svi prisutni, pa i straže i sluge, ko hotimično a ko i nehotice, instiktivno, ko glasno, a ko i bezglasno, učiniše:

Partia Leniniste Enver Hoxha…P…L…E…H…PLE…H…PLE…PL…P…ë…ë…ë!

Mnogima reč PLEH (= ÐUBRE) zastade u grlo. I pored toga ona se raširi na sve strane sale, zažubori, promumla odjednom i odjeknu, muklo i zloslutno.

I odjednom sve kao da se naelektrizova, kao da se diže uvis, nakostreši i naježi. Mnogima se učini ni da se i sâm pokojnik digao sa samrtnog postolja.

Ne samo oči, već svo poprsje Envera Hodže, tu – iza leđa presidijuma, štrcalo je bes i mržnju, jedan bes i jednu mržnju nezapamćenu, nepoznatu do tada, do tog dana i tog momenta.

Ali protiv koga se tako mnogo naljutio njihov dragi vođa?! Protiv Ðirokastričana, koji učini taj predlog?! Protiv Skadranina, koji učini tu konstataciju?! Ili protiv roditelja, koji su ga tako nazvali?!

-ÐUBRE!…ÐUBRE!…ÐUBRE!…

Učini im se kao da se sva sala ispunila đubretom.

Mnogi osetiše i sebe kao gomilu đubreta…u toj velikoj sali, koliko svečanoj, toliko i posmrtnoj.

-ÐUBRE!- odjeknu duboko i u njihovoj dušu.

Iako su se šetali sa plenuna u plenum, sa kongresa u kongres, pa im je još od vremena koješta došlo na vrh nosa, još od vremena, i nehotice, oni su nanjušili ne samo oko sebe, već i u sebe, u svojoj duši, jednu trulost i gnojenje, jedno na đubre zaudaranje, smrđenje, bazdenje, koje se više nije moglo ni kriti, niti podnositi. Nije se više trpelo. U ovoj sali i na ovom plenumu, ovom prilikom – posebno. Svega se namah setiše i od svega se uplašiše.

Broj onih, kojima se ono ÐUBRE učini kao suština svih trogodišnjih i petogodišnjih planova vladavine njihovog Envera Hodže, njihove slepe privrženosti njemu, slepe vere i slepe nade, slepih nastojanja i pregnuća, ne beše malen. Mnogima se izraz lica odmah izmeni, ukiseli, izopači. Mnogi razrogačiše oči i sa stravičnim čuđenjem. A mnogima strah izbi i na oči. Obuze ih drhtavica. Naježi im se koža. Pokojemu izbi na oči i bes, pa pogleda levo-desno, nije li ga ko čuo kad ono izgovori ÐU-ÐUBRE. Nije bio mali broj ni onih koji su od straha sasvim utrnuli, sledili se.

Uznemirenje obuze sve. Više od ma koga samog Ðirokastičana, onog što učini taj predlog. Ali i Skadranina. Posebno članove Politbiroa. Među njima i Ramiza Aliju, koga već behu izabrali za novog šefa partije, i Adilja Čarčani-a, koji je bio član Politbiroa, pa i aktuelni presednik vlade Albanije.

Diskusija za novo ime partije ne oduži se mnogo. Naprotiv, bila je sasvimkratka.

Tako, kako sigurno znate, zahvaljujući skraćenici imena partije, ali i zahvaljujući starni komunistima, koji nikada nisu izostajali na ovim plenum ima ove partije, taj nesrećni dan Partija rada Albanije spasi se od novog imena Partija Lenjinistička Enver Hodža.

Ali, ne treba se čuditi ako je, kad bude umro sadašnji šef partije Ramiz Alija, nazovu Partija Lenjinistička Enver Hodža – Ramiz Alija i – skraćeno – PLEHRA (= Ðubreta). A kad bude umro presednik vlade Albanije Adilj Čarčani, tadaće je sigurno nazvati Partija Lenjinistička Adilj Čarčani. I – skraćeno – PLAČ, što na albanskom jeziku znači DA PUKNEŠ!

Zatvor u Burelju,

Albanija, dana 25. maja 1985.

______________

BELEŠKA : Čim je napisanaova pripovetka, rasprostranjena je usmeno, kaoanegdota, među zatvorenicima u Burelju, ali i u rukopisu. Kad je autor pušten iz zatvora, odmah ju je ponudio za štampuli stu Tirane DRITA, glavni organ Saveza književnika i umetnika Albanije. Pošto je redakcija ovog lista, iako je u međuvremenu objavljena demokratija, odbila da je objavi (Lično Skender Bučpapaj), autor je šale za štampanje u Jugoslaviju, Švajcarskoj, SAD. U Švajcarsku je objavljuje privatno (vidi knjigu Etleve MINXALLI: KAPLLAN RESULI – biografija, Ženeva 1991), u SAD mu je objavljuje list DIELLI, Boston, mart 1992. Zatim mu je objavljuju i u Tirani, u listu KOMBI, Tirana 1992. Ova pripovetka je dramatizirana od samih Albanaca i prikazana je 1994. od Radio-Televizije Albanije, kojom je tada upravljao pomenuti Skender Bučpapaj, kasnije ambasador Albanije u Švajcarskoj. Dramatizacija je izazvala burne ovacije, kao i dugi 45-minutni intervju AkademikaBurovića, koga su svi Albanci do tada slavili kao Mandelu Albanije. Zločesti Ismail Kadare, iako se već bio “izjavio” protiv komunizma i Envera Hodže, odmah je reagovao preko medija, nazvavši Akademika Burovića ÐUBRETINOM. Pripovetka je prevedena i objavljena i na mnoge strane jezike. Na srpskom je prevedena od samog autora. Ovde se objavljuje po prvi put.- REDAKCIJA.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: