Kaplan Burovic

MIÐENI

MIÐENI
– Život i stvaranje –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Miloš Ðorđe Nikolić, poznat među Albancima sa pseudonimo MIGJENI1), rodio se 13. oktobra 1911. godine u Skadru, u nekadašnjoj 500-godišnjoj prestonici Crne Gore, aktuelno grad Severne Albanije. Umro je 26. avgusta 1938. godine u jednom sanatoriumu Italije, u blizini Torina.
Potiče iz jedne srednje građanske porodice, koja je poreklom iz rečkih sela Debra, u Makedoniji, odakle su se njegovi pretci iseljili i nastanili u Skadar još za vreme turske okupacije, negde sredinom XIX veka. Njegov otac Ðorđe Nikolić, u početku je bio šegrt, a zatim, s velikom mukom, jedva je uspeo da otvori jednu malu prehranbenu prodavnicu. Njihova porodica je stalno vodila jako stešnjen ekonomski život. Ðorđe, kako to kažu albanski istoričari književnosti i biografi Miđeni-a, bio je „patriota, sa visokim odlikama karaktera“2). Prelaze ćutke da je bio i jedan od onih, koji su se najviše zauzeli i doprineli da se albanska pravoslavna crkva otcepi od Istanbulske patrijaršije i da izađe kao samostalna, autoćefalna. Posebno prelaze ćutke njegovo srpsko-makedonsko nacionalno poreklo.
Miloševa majka Sofija, kći Crnogorca Anastasa Kokoševića iz Bara (Crna Gora), bila je školovana, kulturna i vrlo učtiva žena, koju su poštovali svi Skadrani, bez razlike na veru i nacionalnu pripadnost.
Oba roditelja, zajedno sa bakom Stakom, iako slovenske nacionalnosti i potlačeni, vaspitali su svoju decu u duhu tolerancije, ljubavi, bratstva i jedinstva sa albanskim narodom, ulivajući im prema Albaniji poštovanje kao prema svojoj domovini.
Miloš je imao jednog starijeg brata i četiri sestara. U toku balkanskih i Prvog svetskog rata u njihovoj porodici nahrliše nesreće jedna za drugom. U petoj godini Miloševog života umrla mu je majka. U trinaestoj godini umro mu je i otac, a u toku dve naredne godine, uzastopno mu preminuše brat i baka. Ove porodične nesreće jako su potresle mladog Miloša, ali ga nisu oborile. Istrajao je dostojanstveno, a zahvaljujući svojoj rodbini u Crnoj Gori i jugoslovenskim vlastima.
Prve nauke Miloš je stekao u srpskoj osnovnoj školi grada Skadar, otvorena još za vreme turske okupacije, zalaganjem tamošnjih srpsko-crnogorskih rodoljuba i podršci crnogorskih i srpskih vlasti, koje su je finansirale.
Godine 1923., čim su Albanci prihvatili sebe i uspostavili svoju vlast u Skadar, zatvorili su tu srpsku školu i prisvojili sva njena sredstva, s kojima su otvorili svoju albansku školu, gde neće dozvoliti pripadnicima nacionalnih manjina ni za vreme Envera Hodže (Koji se busao u prsa za proleterski internacionalizam!) da uče – ni na albanskom jeziku. Nacionalnim manjinama Albanije osporavaju se dan-danas i elementarna ljudska prava, kamoli za nacionalna.
Pošto je njegov otac željeo da mu se sin vaspitava na maternjem jeziku, poslao ga preko granice – u Jugoslaviju, kod tetke, sestre Miloševe majke, u Baru. Tu je Miloš svršio građansku školu, koja je bila u rangu nepotpune srednje škole. Posle dve godine rođaci mu osiguraše od jugoslovenskih vlasti stipendiju za Bitoljsku gimnaziju, koju je započeo u jesen 1925. godine. Tu je učio uzastopno za dve godine i diplomirao se sa sjajnim uspehom. Školske godine 1927/1928 upisao se u pravoslavnoj duhovnoj školi Bitolja, opet sa jugoslovenskom državnom stipendijom. Pet godina uzastopno (1927-1932) on će se podložiti verskim dogmama i strpljivo učiti i istrajati u zagušljivoj atmosveri za njega neprihvatljivih normi života. Savremeno nastrojen, u jednom svom konspektu tih godina, pisao je: „Manastiri su za prezrenje u dvadesetom veku. Manastir je ispunjen crnim zracima smrti“. Profesor mu je jednom prilikom ovako komentarisao njegov pismeni rad: „Razlaganje PET, sadržina NULA! 3)
U duhovnoj školi Miloš se pokazao vrlo marlivim u studiranju stranih jezika. Sem svog maternjeg srpsko jezika, on je čitao i razumeo slobodno albanski, makedonski, bugarski, italijanski, ruski, i francuski. Albanski je naučio još u detinjstvu ulicama Skadra. Ruski i francuski jezik omogućili su Milošu da prisvoji nove, savremene revolucionarne ideje i da se odlučno suprotstavi svim reaksionarnim dogmama tog vremena i sredine. U školi, naravno tajno, on je čitao književna, filozofska, sociološka i estetska dela. Među njegovim omiljenim književnicima nalaze se Viktor Igo, Dostojevski, Puškin, Tolstoj, Džek London, Gorki, Majakovski i ostali suvremeni revolucionarni pesnici.
Godine 1932. Miloš svršava duhovnu školu i vraća se u Skadar, na svoje rodno ognjište, među svoje drugove iz detinjstva. Skadrani, koji su ga lično poznavali, svedoče za njega da je poznavao do tančina događaje i ličnosti Oktobarske Revolucije i proletersku diktaturu uspostavljenu u Sovetskom Savezu.
Dobar deo njegovih drugova ovog vremena bili su najboli i najistaknutiji članovi Skadarske komunističke organizacije, koja je tada bila prva i jedinstvena u Albaniji. Konkretno on je bio blizak drug Vasila Šantića, Vojina Kušića, Jordana Misja, Branka Kadića, Ćemala Stafe, Ćemala Dračini-a, Sali Halili-a i drugih. Prvi od pomenutih biće i jedan od osnivača Komunističke partije Albanije, kao i jedan o njenih prvih članova Centralnog komiteta.
Nekoliko meseca po dolasku u Albaniji, Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Skadar nudi mu stipendiju za teološke studije pri Beogradskom universitetu. Pošto to nije prihvatio, ponudiše mu službu kao duhovnik u Banatu. Miloš i ovo odbija. Posle ovoga, kako kažu njegovi albanski biografi, njega su uveli u njihove „crne liste“ poslanstva.
Mesecima Miloš živi bez posla u Skadar. Početkom 1933, posle mnogih intervencija i uznastojanja, jedva je uspeo da se imenuje učiteljem u osnovnoj školi Vrake4), gde je srpsko-crnogorsku decu tog sela učio na albanskom jeziku, jer je srpsko-hrvatski bio zabranjen. Albanski biografi Miloša pišu: „Migjeni nisi t’u mësonte nxënësve gjuhën shqipe“ (= Miđeni je počeo da uči deci albanski jezik).5)
A ovo znači da deca tog sela nisu znali taj jezik, jer su, kao kod kuće, tako i vani, govorili samo srpski. Nije ni najmanje slučajno što su upravo Miloša imenovali za učitelja tog sela. Cilj albanskih vlasti je bio (i ostaje!) da nealbance Albanije, preko albanskog jezika, asimiliraju.
Uslovi rada su bili vrlo teški. Mesne vlasti nisu brinule za Miloša ni najmanje. Nisu mu dali ni stan. Zato je bio primoran svakodnevno da ide u selo iz Skadra i da se naveče vrati u Skadar biciklom, posred severca i studeni tih krajeva. Upravo ovih meseci mu se pojavljuje i bolest tuberkuloza, tada neizlečiva.
Miloš je upravo tu, u Vraku, po prvi put upoznao stvarno siromaštvo i bedu albanskog sela. Svojim fanatizmom i zaostalošću, neimaštinom, seljaci tog kraja mu ostavljaju jako dubok utisak, možemo reći da su ga potresli. Takvu siromaštinu on nije video nigde svojim očima, niti je čitao po knjigama. Albanski seljak, posebno seljaci nacionalnih manjina Albanije, bili su zapostavljeni od vlasti, prepušteni svojoj sudbini. Od njih se tražilo samo da plaćaju takse, a za njihove potrebe vlasti nisu ni pitale. Sve će ovo sa neodoljivim bolom opisati Miloš u skici „Të fala nga fshati“ (= Pozdrav sa sela).
Od 1934. godine Miloš počinje da piše na albanskom jeziku, pa i da objavljuje. Prve je stvari objavio na albanskom jeziku u časopisu ILYRIJA, koji je izlazio u Tirani.
Na maternjem srpsko jeziku, Miloš je počeo da piše i objavljuje mnogo ranije, još kao učenik duhovne škole u Bitolju. On je mogao da nastavi to pisanje, pa i kad se vratio u Albaniju. Iz Albanije je i Blažo Silić, njegov savremenik, objavio u Beogradu svoju prvu zbirku pesama. Iz Albanije je i Miloš mogao da nastavi stvaranje na svom jeziku i o problemima svog naroda. Zašto to nije učinio? Mi mislimo da je on odmah uvideo da je više potreban albanskom narodu, negoli svome. On se zauzeo na onom frontu gde je osetio da je najviše potreban, kako su to učinili i drugi njegovi saplemenici, Gligor Prličev, pa i lično autor ovih redova. Na kraju krajeva, na kojem god se frontu borili, svesno ili nesvesno mi se borimo i za svoj narod.
U leto 1935. godine Miloš odlazi za Tiranu da se pregleda kod nekakvog specijaliste za grudne bolesti, koji mu preporučuje da se odmah uputi u kakav sanatorijum. Sa ovom nameron Miloš odlazi za Grčku, u jedan sanatorijum, ali nije proveo tamo ni mesec dana, jer nije imao potrebna finansijska sredstva.
Školske godine 1935/1936 nalazimo ga u Skadar, u osnovnoj školi „28 Novembar“. Duž ove godine on se bavi i pripremanjem za štampu svoje prve zbirke pesama VARGJET E LIRA (= Slobodni stihovi) na albanskom jeziku, za koju njegovi albanski biografi kažu: „dok je bio živ pesnik nije se mogla objaviti zbog cenzure“.6)
Vlažna skadarska klima nije prijala njegovom slabom zdravlju. U martu 1936. razmenio se sa jednim učiteljem iz sela Puka, oblast Dukađina, sred albanskih gora. On počinje tamo službovanje sa nadom da će se oporaviti. Tamo će on provesti dve godine. Živeći svakodnevno sa seljacima i njihovom decom, pružila mu se mogućnost da do srži spozna svu tragičnu bedu albanskog seljaštva, ma da ni građanstvo nije živelo mnogo bolje. Godine koje je proveo u Puki bile su pune nadahnuća za njegovo pero. Tamo je Miloš napisao većinu njegovih najboljih dela. Tamo je sabrao i dogaćaje, svakojake utiske, koje će književno uobličiti u stihu i u prozi. Jedno za drugim on piše pesme i pripovetke, koje – čim je počeo da izlazi napredni albanski časopis tridesetih godina BOTA E RE (= Novi svet) – objavljuje tamo.
Poslednjih meseci godine 1937. zdravlje mu se pogoršalo još više. Lekari ga prinudiše da se podčini režimu sanatorijuma. Sa svojom skromnon ušteđevinom, a nadom da će ozdraviti, kao i željom da nastavi književne studije, pošao je za Italiju u decembru 1937. Marta meseca 1938. ušao je u jedan bedan sanatorijum, dok je sestra Olga neprekidno uz njega. Lekari mu učiniše jednu operaciju u pluća, ali mu se posle toga zdravlje još više pogorša. Zbog ovoga on se premešta u jedan drugi sanatorijum, u blizini Torina, gde je nakon nekoliko dana umro. Sve dok nije sklopio oči za večna vremena Olga je bila uz njega.
U vezi sa njegovom smrću, tadanja albanska zvanična štampa objavila je samo jednu prolaznu frazu. Ovako je završio svoj život naš i albanski književnik Miđeni, koji sija na nebu albanske književnosti kao najveći revolucionarni književnik ne samo tridesetih godina, već čitave jedne periode, sve do kraja Drugog svetskog rata, pa i posle rata, pa i dan danas.
Miđeni je počeo da piše, kako već rekosmo, kao učenik duhovne škole u Bitolju, na svom maternjem srpsko jeziku. Iz ove periode njegovog stvaranja sačuvane su neke pesme, koje je isledio, pronašao i prostudirao Vlah dr Petro Janura, šef Katedre Albanologije pri Višoj pedagoškoj školi u Skopje. On je o Miđenu napisao i zamašnu studiju, koju sam imao prilike da vidim mojim očima u rukopisu, 1959. godine, u stanu Doktora Janura. Neke su od ovih pesama i objavljene u tamošnjoj štampi.
Na albanskom jeziku Miđeni počinje da objavljuje tek 1934, nakon povratka iz Jugoslavije u Albaniju. U ovim njegovim prvim delima pada u oči njegov nesumnjivi talenat, originalni duh, oštra zapažanja i želja da filozofira o opštim problemima. Kako to priznaju i albanski istoričari književnosti, u ovim njegovim delima „oseća se još uvek malo konkretan albanski život…Veze sa albanskim životom su daleke i jako opšte. I ovo je razumljivo. Miđeni još nije preživeo iz blizine albansku stvarnost“.7)
Ubrzo posle ovoga, čim se upoznao sa albanskom stvarnošću, on će se duševno povezati sa njom i prikazaće je u svojim delima na realističan način.
Osnovni motiv njegovog stvaranja, u poeziji i u prozi, jeste siromaština, beda, teška atmosvera opšte oskudice i neimaštine albanskog života, kao i demaskiranje vladajuće izrablivačke klase, jasan izraz ekonomske diferencije među klasama.
Za njegove stihove Albanci kažu: „njegovi slobodni stihovi, bili su za to vreme ideološki i politički program, jedno delo duboko smišleno, koje se celokupno upravlja protiv poretka na vlasti, protiv postojećeg sistema. Zato one nisu mogle da cirkulišu slobodno. Prelazile su ilegalno iz ruke u ruku redova napredne omladine i revolucionara vremena. Sa ovim programatskim delom Miđeni postade centar demokratske i revolucionarne književnosti mladih književnika tridesetih godina“.Cool
Kako rekosmo, Miđeni je godine 1936. objavio u Tirani na albanskom jeziku svoju prvu zbrku pesama pod naslovom SLOBODNI STIHOVI. Pesme ove zbirke su podelene u 4 cikala, kojima prethodi pesma „Predgovor predgovora“, jedna vrlo dobro smišljena pesma, kojom autor pretkazuje neminovni kraj gospode (posednika) zemlje i izmišljenih bogova na nebu. Idejna srž poezije je: počela je epoka zalaska bogova, društvena revolucija kuca na vrata i ona ima za cilj da istrebi sve bogove i posednike, vlasnike sredstava proizvodnje.
Prvi cikal pesama ove zbirke nazvan je „Pesme uskrsnuća“. Sastoji se od šest pesama prožetih čistim demokratskim idealima i čitavim nizom socijalističkih elemenata. Ovi stihovi ključaju od revolucionarnog optimizma, od vere u pobedu i od nepokolebljivog pouzdanja u najzdravije snage albanskog društva. Kako kažu albanski istoričari književnosti „Pesnik oseća bol i nestrpljenje što je albanski život stao na mesto u jedno vreme kad se „sve nacije opijaju“ u epopejama revolucija. Jedan deo čovečanstva razbija i okove kapitalizma, dok mi, za sramotu Evrope, ostali smo jedna tipična feudalna i srednjevekovna zemlja, „jedna žaoka zabita u mozak čovečanstva“…Sve pesme cikla „Pesme uskrsnuća“ dopunjavaju jedna drugu. Ovaj cikal, zajedno sa najbolim pesmama celokupnog dela Miđeni-a su izraz demokratskih i socijalističkih snevanja najnaprednijih delova naroda u tim godinama. Ovim pesmama i drugim Miđeni je dao veliki primer isprepletanja revolucionarne romantike sa realizmom. One su političke pesme jednog visokog umetničkog nivoa“.9)
Najveći deo SLOBODNIH STIHOVA zauzima drugi cikal – „Pesme bede“. U albanskoj književnost Miđeni je s pravom nazvan Pesnik bede, jer je snagom svog talenta kao niko do tada u albanskoj beletristici otkrio s kraja na kraj svu bedu albanske stvarnosti. Kako kažu sami Albanci „Miđeni je dao jedan veliki doprinos u konsolidaciji albanske realističke poezije“ (Iden: str. 180). U ovom ciklusu se nalazi i tzv. „Poema bede“, koja sintetizira osnovne karakteristike bede. Pesnik kaže: „Zalogaj koji se ne da progutati, brate, je beda“. Ova poema je jedno od najsavršenijih dela albanske društvene poezije. U ovom ciklu vrlo značajna je i pesma „Recital gorštaka“, kojim se Miđeni diže u ime svih potlačenih, poniženih, uvređenih i izrabljenih, u ime sirotinje, bednih, razmahujući svoju „nezakonsku pesnicu“ protiv vlasti i režima.
Treći cikal ove zbirke nazvan je „Pesme zalaska“. U njemu su uvrštene svega dve pesme, najranija stvaranja pesnika na albanskom jeziku, iz periode 1934-1935. Jedna od njih je pesma „Iseleničke duše“ – prva pesma Miđenia napisana i objavljena na albanski jezik. Ovim pesmama on osuđuje kapitalistički svet kao gorku i tragičnu stvarnost.
Između trećeg i četvrtog cikla nalazi se tzv. „Zasebna pesma“, koja ne pripada ni trećem niti četvrtom ciklu. Ovom jako ostrom pesmom Miđeni se diže protiv fašizma, koji je počeo da prodire „kao lopov u kućama suseda“, što svedoči da je on pratio i stvarnost naše zemlje, prema kojoj nije mogao da bude ravnodušan, jer – kako to sam kaže upravo u ovoj pesmi – mi smo njegovi rođaci. Prelazeći ćutke preko ove činjenice, njegovi albanski nacionalistički i šovinistički, rasistički nastrojeni biografi, nastoje svakako da nam Miđenia prikažu kao da je i po nacionalnosti Albanac, jer njihova logika ne shvaća kako to može da jedan nealbanac (preko svega i Makedonac, Crnogorac, Sloven, bože sačuvaj i Srbin!) kako to može da piše tako lepo za Albance, pa i na albanskom jeziku! Što su sami nemoćni da učine, oni misle da to ne mogu da učine ni drugi.
Poslednji, četvrti cikal, nazvan je „Pesme mladosti“. U ovim pesmama ima i intimnih elemenata, koji se isprepleću sa životom i stvarnošću društva. Pesnik je protiv čoveka – robota, protiv uvelog, usahlog, od rada, patnji i života isceđenog čoveka. On je vrlo osećajan i kad peva o ljubavi, koja je kod njega konkretna, živa i materijalna, jer gleda u ženu konkretno društveno biće, ali – u isto vreme – ona je za njega i inkarnacija (otelotvorenje) humanih estetskih odlika i vrednosti.
Sem ova četiri cikla, koji su svrstani u SLOBODNE STIHOVE, Miđeni ima i jedan peti cikal pesama, nazvan „Poslednje pesme“, svega šest, a koje su spevane u selo Puka u toku 1937. godine, nakon objavljivanja zbirke SLOBODNI STIHOVI.
Po prvi put ovaj cikal je objavljen posle autorove smrti, 1944. godine. U pesmi „Jedna noć bez sna“, koja je posvećena jednoj suvremenoj revolucionarki, on opet pušta svoj borbeni poklik za revoluciju. U ovoj se pesmi oseća i snažni uticaj našeg nacionalnog pesnika Petra Petrovića Njegoša, čije je stvaranje Miđeni sigurno dobro poznavao. On kaže:

Eh, kad bih imao buktinju, veliku i zapaljenu!
Da njenim plamenom na nebu ove noći
napišem poklik za revoluciju…

Zar nas ovi stihovi ne potsećaju na Njegoša, koji kaže: „Da je nebo list papira, a more mastilo, svoje jade ne bih mogao ispisati!“
Miđeni je stvarao i u prozi, kako rekosmo, istovremeno sa književnim stvaranjem u stihu. Njegova dela u prozi ostaše nesakupljena, rasprštena po časopisima, listovima i revijama, gde su objavljena, ili i potpuno neobjavljena, u rukopisu. Po prvi put proza Miđeni-a se delimično sakuplja i objavljuje u knjizi MIGJENI – VEPRAT, štampana u Tirani 1961.
Kako kažu albanski istoričari književnosti „Proza Miđeni-a predstavlja jedan od najviših vrhova naše književne tradicije. Širina tematike, snaga ideja, pretstavljanje tipova i događaja vremena verodostojnošću i umetničkom snagom, karakteriše njegovo stvaranje u prozi“. (Iden: str. 187.)
Proza Miđeni-a se sastoji od kratkih satiričnih skica ili pripovedaka, koje retko prevazilaze dve stranice. Samo tri pripovetke, nazvane od njega novele, nešto su duže. Tako pripovetka „Student kod kuće“ ima svega 18 stranica. Ovo je njegovo najduže delo. Posmatrane sa tematskog gledišta one se obično dele u tri grupe: proza koja tretira gradski život, proza koja tretira seoski život i proza sa raznom tematikom.
Kao i u poeziji, i ovde Miđeni-a uznemiravaju i preokupiraju kardinalni problemi tadanjeg albanskog društva. Njegova klasna tendencija je očita i svugde prisutna. U prozi konkretnije negoli u poeziji, ističe se njegovo materijalističko shvatanje života i društva. On demaskira izrablivačke klase i potcrtava nesreće koje prouzrokuju one narodu.
U prozi sa gradskom tematikom ističu se crtice „Zabranjena jabuka“, „U crkvi“, „Bog ti dao!“, „Žnjevina“, „Bauk“ i „Pozdrav sa sela“. U crtici „Bauk“ Miđeni aludira za nove komunističke ideje, koje su upravo u to vreme počele da se šire u Albaniji, i – u vezi sa ovim – počela je odmah i kampanja vladajućih klasa protiv njih i njihovih nosioca. Ove klase prevraćaju komunističke ideje u bauke da sa njima straše neupućene i neuke ljude.
Gradsku tematiku imaju i tzv. „Novele severnog grada“, za koje albanski istoričari književnosti kažu da su: „najjače proze ne samo Miđeni-a, već čitave naše predratne proze. Neke od njih, kao „Student kod kuće“, „Istorija jedne od onih“, ili „Naš svakidašnji hleb pokloni nam danas“ jesu romani u minijaturi. Oštrina antagonističkih konflikata, tipično pretstavljanje karaktera, same po sebi razumljive sitnice života feudoburžuazije, snaga misli i umetnosti, čine ta lapidarna tabloa albanske stvarnosti godina ’30 temelima realističke proze“. (Iden: str. 193.)
U prozi sa seoskom tematikom ističu se crtice „Legenda kukuruza“, „Lepota koja ubija“ i pogotovo „Mali Ljulji“ i „Zenelj“. Miđeni ne idealizira seoski život kako to čine poznati albanski suvremeni književnici, pogotovo reaksionarna grupa Derđa Fište (Gjergj Fishta), Vincenc Prenuši, Anton Harapi, Zef Valentini, Bernardin Paljaj i dr. Ali istovremeno on ne poriče ni vrline albanskog seljaka. Miđeni saoseća, pati i strada sa njima. Snagom svog talenta i najdemokratskim gledištima svog nadahnuća, on je postao duševni potstrekač i vođa čitave plejade mladih demokratskih književnika, koji idu njegovim stopama još ’30-tih godina, kao što su Nonda Bulka, Petro Marko, Andrea Varfi, Dimitar Šuterići, Sterjo Spasev, Aleksa Čači, Šefćet Musaraj, Kristać Cepa, Veli Stafa, Ćemal Stafa, Ćemal Dračini i dr.
Sve do kraja DSR Miđeni je skoro potpuno negiran kao književnik. On se zapostavlja i omalovažava pre svega zbog tematike i ideoloških gledišta, a zatim i zbog šovinističkog stava, koji nenarodne vlasti drže prema njemu. Ma da je maskirao sebe pseudonimom MIGJENI, one su ga pronašle i idejno i nacionalno, te su ga i kao nealbanca, preko svega i kao pravoslavnog Crnogorca (!) imale u svoje crne liste, iako nigde nije isticao ni pravoslavlje, niti svoju crnogorsku, odnosno makedonsku nacionalnost, sem u pomenutoj pesmi, pa i tu – sa sasvim pozitivnih pozicija, ničim protiv Albanije i Albanaca.
Posle DSR, zahvaljujući snažnom razvoju komunističkih ideja u Albaniji, njemu se pridaje veoma veliki značaj, pošto Albanci jednog takvog književnika svoje, albanske nacionalnosti i muslimanske vere, nemaju. Da su ga imali, kao u slučaju nacionalnog pesnika, učinili bi to i sa Miđeniem. Zato, posle DSR, njegovi albanski biografi pišu:

„Stvaranje Miđeni-a pretstavlja jedan od najvećih vrhova naše književnosti pred oslobođenje. Miđeni je najbliži i najvažniji beočug koji vezuje najzdraviju književnu tradiciju sa novom književnošću socijalističkog realizma. Njegovo delo je ogledanje najnaprednijih tendencija albanske književnosti ’30-tih godina. Ono je jedno delo načinjeno dubokim demokratskim i naprednim idealima, često i sa socijalističkim elementima. U čitavom svom stvaralaštvu Miđeni se prikazao kao veliki novator. Njegovo svtaranje „negira, i nanovo gradi“.
Novatorizam Miđeni-a je potpun, u sadržini i u formi. Miđeni je doneo u našoj književnosti nove ideje i nove izražajne forme. U svim ovim novostima on ostaje Albanac, nacionalan i jasan. Njegovo delo, zajedno sa najrevolucionarnijim ostvarenjima godina ’30, čine predgovor naše književnosti socijalističkog realizma.
On sa svojim snažnim talentom ojačao je realizam u našoj književnosti. Realizam Miđeni-a je zajedliv, demaskirajuć, potresan. On pretstavlja u njegovom delu sukobe i kontradikcije vremena, jako avansirane.
Jezik Miđeni-a je bogat sa narodnim rečima i izrazima. Iako tu i tamo sa dijalektalnim oblicima i ortografskim nedostacima, ovaj je pun figura i melodije. Kod njegovod dela reč je svukud zbijena, sa smislom i osećanjem.“

U vezi sa ovim imamo i nekoliko izdanja njegovih dela u Albaniji, kao i prevode na strane jezike, posebno na ruskom jeziku. On je objavljen i kod nas, u Jugoslaviji, ali samo na albanskom jeziku, za potrebe albanske dijaspore.
Pred Albancima stoje dve obaveze za Miđeni-a:
1.- Da objave celokupna njegova dela, propraćena objektivnim beleškama i objašnjenjima, što do danas nije učinjeno.
2.- Da se oslobode nacionalističkog stava prema nacionalnoj pripadnosti Miđeni-a i da njegovo ime i njegovo delo, njegove zasluge za albanski narod i albansku kulturu stave u službi dešovinistizacije i derasizacije Albanaca, pa i za de-enverizaciju.
I Jugosloveni (Srbo-Crnogorci i Makedonci) imaju svoje obaveze prema Milošu Ðorđa Nikolića. Pre svega da ga prevedu i objave na svom jeziku, da mu dadnu zasluženo mesto u svojoj istoriji i kulturi.
Razume se da ovo mogu da učine samo konstruktivni građani Albanije, samo konstruktivni građani Srbije, Crne Gore i Makedonije. Svi su drugi nesposobni za to. Svi će ga drugi prikazati kako nije i kako ne treba.
Miđeni je polivalentna ličnost. Ne samo zato što je po nacionalnom poreklu Srbo-Makedonac, odnosno Srbo-Crnogorac, već i zato (pogotovo zato!) što se vaspitao na srpskom jeziku, po srpskim školama, pa i tamo – u Skadru10). On je polivalentan i zato što se izlegao, što je izašao iz jugoslovenske, srpsko-crnogorske kulture, pa je i počeo da piše, da stvara na srpskom jeziku. Upravo zato on pre svega pripada jugoslovenskoj, srpsko-crnogorskoj i srpsko-makedonskoj kulturi. On je jedan tipičan primer ličnosti što ga jedna kultura, jugoslovenska, poklanja jednoj drugoj kulturi – albanskoj.
Jer – on pripada i albanskoj kulturi. Ovo je neosporno. Ne samo zato što je pisao na albanskom jeziku, već i zato što je tretirao albansku temu, već i zato što je svojim stvaranjem uzeo aktivno učešće u albanskom životu, u albanskoj istoriji, kulturi. Mislim da je ovo istina o njemu i da u ovoj istini nema ništa loše. Naprotiv, preko ove istine mislim da on, njegova ličnost, služi de-šovinistiziranju i derasiziranju Albanaca, imperativ našeg vremena.
Albanci treba da shvate da nisu baš sve stvorili sami, kako ih to uči njihov rasista Enver Hodža. Oni treba da shvate da, ako su im bili neprijatelji buržuji susednih naroda, nisu im bili neprijatelji i susedni narodi. Naprotiv, iz krila susednih naroda, njeni odani sinovi bili su raspoloženi da se stave u službi albanskog naroda, pa su se i stavili u službi albanskog naroda, iako su svojim očima videli kako albanska beudo-buržuazija sneva i deluje protiv njihovog naroda. Miđeni nije ni prvi, a neće biti ni poslednji takav.

Zatvor u Burelju – Albanija,
dana 13. jula 1972. godine.*)

_______________
1) Ovaj je pseudonim stvoren od prvih slogova njegovog imena (MIloš), imena njegovog oca (GJEorgje) i prezimena (NIkolić): MIGJENI na albanskom jeziku znaci „pronađite mi ih“ – ideje. Razlog? Miloš Nikolić, kao što je znao da na svom srpskom jetiku ne može da objavi ništa u Albaniji, znao je da ni na albanskom jeziku, kao Srbo-Crnogorac ili Srbo-Makedonac, isto tako neće moći da objavi ništa. Ponajmanje da će mu se to i ceniti od Albanaca, za koje je znao da su ekstremno nacionalistički, šovinistički i rasistički nastrojeni prema svim nealbancima, posebno prema Slovenima, njegovom narodu.
2) HISTORIA E LETËRSISË SHQIPTARE – maket za opštu srednju školu, Tirana 1973., str. 172.
3) Petica je bila najviša ocena, a nula – najniža.
4) Vraka je čisto srpsko-crnogorsko selo Albanije, na jedno 7 km od Skadra.
5) Iden: cit. delo str. 173.
6) Iden: str. 174.
7) Iden: str. 175.
Cool Iden: str, 176-177.
9) Iden: str. 178-180.
10) Srpska škola u Skadru, gde je Miloš učio od 1919-1923, kada je zatvorena, nije bila albanska škola. Ona je bila čisto srpska škola ne samo zato što se tu učilo na srpskom jeziku, već i zato što je ta škola finansirana od srpskih-jugoslovenskih vlasti, pa je i duh te škole bio čisto srpsko-jugoslovenski.
*) Objavljeno sprva u rukopisnom delu JUGOSLOVENSKA PLEJADA ALBANSKOG NEBA, Zatvor u Burelju-Albanija, 1976, koje je cirkulisalo po ćelijama zatvora od ruke do ruke. U tom delu ova studija ima i neka druga poglavlja, što možete videti, jer je taj rukopis spašen i sada se nalazi u mojoj biblioteci u Ženevi. Preštampana u mom delu NA ISTOKU NIŠTA NOVO!, Tirana 2009, str. 33-42. Ova knjiga, zajedno sa tri druge moje knjige, spaljena je u štampariji Tirane „Marin Barleti“ od Albanaca. Spašeno je iz vatre nekoliko primeraka, od kojih se sada jedan čuva u Biblioteci Akademije nauka i umjetnosti Crne Gore.

Zatvor u Burelju – Albanija, dana 13. jula 1972. godine.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: