Kaplan Burovic

Home » Tekstovi Kaplana Burovica » KNJIGE IZ SPALJENE KNJIGE

KNJIGE IZ SPALJENE KNJIGE

– Povodom 3-će godišnice spaljivanja knjiga Akademika Burovića –

Pre tri godine, akademik, prof. dr Kaplan Burović objavio je u Tirani odjednom 4 nove knjige, dve na albanskom i dve na svom, srpskom jeziku. Konkretno: na albanskom jeziku je objavio knjige LEKSIKOLOŠKE STUDIJE i NGADHËNJIMI MBI VDEKJEN (TRIJUMF NAD SMRĆU), dok je na srpskom objavio ISTORIJU ULCINJA i NA ISTOKU NIŠTA NOVO !. Određenog dana, kad je stigao u štampariju da uzme knjige, na njegove su mu ih oči spalili, sa namerom da mu provociraju i drugi infarkt miocardis : prvi su mu prouzrokovali 1996.
Odmah su preduzeli sve mere da ne samo albanska medija o tome ne progovore ni reči, već da se o tome ne govori i piše ni van granica Albanije, pa ni u Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji, ni na srpskom jeziku. A pošto se ipak saznalo za ovaj monstruozni zločin, bez presedana u istoriji čovečanstva, nastojali su da iskoriste i INTERNET NOVINE SERBSKE da denigriraju javnost, pišući tamo da Akademik Burović izmišlja da su mu spalili “papire” (!!!). Na licu mesta dobili su i dostojni odgovor. A preko knjige Ašima Revića RADIOGRAFIJA JEDNE MRŽNJE tako su demaskirani i raskrinkani da samo kriminalni bezočnici njihove ruke mogu da se pojave u svet i da nam se prave kao da se ništa nije desilo, kao da poštuju pravo reči i štampe.
Pošteni Albanci pokušali su da obaveste svoju javnost o ovom monstruoznom zločinu, ali su u poslednjem momentu intervenirali oni iz albanske mafije, pohitali u štampariju i skinuli iz lista Tirane INTERVISTA taj dopis, zaboravljajući tamo naslovnu stranu knjige ISTORIJA ULCINJA. Ko hoće, može to videti u tom listu od 04. jula 2009, na dnu strane 29, u levom uglu.
Za čitaoce našeg sajta, iz knjige NA ISTOKU NIŠTA NOVO ! preštampavamo poglavlje KNJIGE, gde Akademik Burović piše sažeto o knjigama 4 autora i 5 kolektivna izdanja.- REDAKTOR.

ALMANAH – časopis za proučavanje, zaštitu i prezentaciju kulturno-istorijske baštine muslimana. U Podgorici je počeo da izlazi ALMANAH, koji pretendira da tretira kulturno-istorijsku baštinu muslimana. Urednik je Husein BAŠIĆ, a u redakciji, sem njega, figuriraju i Zuvdija HODŽIĆ i Milika PAVLOVIĆ.
Isključujući muslimane turske, albanske i cigansko-romske nacionalnosti, svi su muslimani naše domovine Crne Gore slovenskog porekla – Srbo-Crnogorci. Prema tome, etnički oni su sastavni deo našeg naroda. Kao takvi, mislimo da je sasvim logično da je i njihova pozitivna kulturno-istorijska baština deo naše opšte crnogorske kulturno-istorijske baštine. Negativna, ona koja ima fundamentalistički muslimanski karakter, kao i svaka druga fundamentalistička kulturno-istorijska „baština“, ne pretstavlja deo naše, ni delimične, kamoli opšte crnogorske kulturno-istorijske baštine, jer se uključuje u baštinu okupatora naše domovine, pa se kao takva tamo i treba tretirati.
Kulturno-istoriski doprinos naših muslimana tretirao se i tretira (i tretiraće se!) u sklopu opšteg kulturno-istorijskog doprinosa naših zajedničkih predaka, koji nisu bili ni hrišćani niti muslimani, pa sa kulturno-istorijskim doprinosom naših zajedničkih roditelja pravoslavne i katoličke vere. Svaka verska podvojenost je antinacionalna, a kao takva, reakcionarna, negativna.
Reakcionaran je i karakter ALMANAHA, jer se preko verske podvojenosti otvoreno cilja i ka „nacionalnoj“ podvojenosti, što sigurno ne treba da dozvolimo. Ako turskog okupatora, nekada, nismo mogli da sprečimo da nam našu braću verski odnarodi (i koristi kao topovsko meso u borbi protiv nas!), danas jesmo u stanju da sprečimo njihovo „nacionalno“ podvajanje i iskorišćavanje od strane naših savremenih neprijatelja, koji se neslučajno ujedinjuju sa našim neprijateljski nastrojenim muslimanima. Sami Bašići, Hodžići i posebno Pavlovići (koji ih na putu njihove zablude podržavaju!), treba da se što pre osveste i ujedine sa svojom braćom hrišćanske vere, te u sklopu ovog ujedinjenja (nacionalnog i društveno-političkog integriranja) iznesu i svoje moguće nezadovoljstvo u vezi sa bilo kojim problemom. I sama misao na separaciju je ne samo reakcionarna, već i luda aventura, udaranje glavom o zid. Muslimani naše domovine treba da slede primer njima i nama dobro poznatih ličnosti naše kulture i istorije kao što su Arslan-beg Resulbegovič, Hajro Burović, Hajro Kapetanović, Meša Selimović, Skender Kulenović, Emir Kusturica i puno drugih, koji su njihovom rodoljubivom aktivnošću, njihovom krvlju i njihovim životima osvetlili svoj obraz i obraz svih naših muslimanima, pa i čitavog našeg naroda i domovine.

FATI – mesečna informativna, kulturna i društvena revija. Društvo umetnika i intelektualaca albanske dijaspre u Ulcinju ART CLUB počelo je sa izdavanjem revije FATI (= SUDBINA) na albanskom jeziku, koja će izlaziti jednom mesečno i imaće informativni, kulturni i društveni karakter za sve pripadnike albanske dijaspore Crne Gore.
Glavni i odgovorni urednik revije je Ibrahim BERJAŠI, poznat iz redakcije časopisa KOHA. U kolegijumu rekacije su: Aslan BIŠA, Islam PALI, Nail DRAGA, Nikola BERIŠAJ, Zenel KATANA, Sabri HALILI, Ali SALAJ i Fićri HASANAGA.
Nadamo se da će ova revija pošteno informisati albansku dijasporu kod nas, biti stvarno kulturna i društvena, pa sledstveno i pozitivna. Ona treba da bude tribina demokratske misli, demokratske kulture i našeg demokratskog društveno-političkog razvoja. Skretanja čas levo čas desno, koja primećujemo još u prvim brojevima, nadamo se da će se u narednim brjevima ispraviti1). Revija FATI treba da bude zastava bratstva i jedinstva albanske dijaspore u Crnoj Gori sa crnogorskim narodom. Ona treba da služi pre svega njihovom integriranju i slivanju sa crnogorskim narodom, a zatim i kao most komuniciranja i uzajamnog razumevanja, prijateljskih odnosa, između Crne Gore i Albanije.
___________________
1) Ne samo da se u narednim brojevima nije ispravila, već je i produbila svoju anticrnogorsku delatnost i služila isključivo nacionalističkoj, šovinističkoj i rasističkoj veliko-albanskoj propagandi, secesionizmu ove albanske dijaspore i stvaranju super Ve-e-elike Albanije teritorijama Crne Gore, sve do poslednjeg dana njenog štampanja. Instruirana iz Tirane i Podgorice, redakcija ove revije je persekutirala Akademika Burovića na taj način, da mu ni ime nije spomenula, kao i ostala štampa na albanskom jeziku u Crnoj Gori, upravo zato što je ovaj Akademik nepomirliv sa albanskom falsifikovanom istorijom, sa veliko-albanskim šovinizmom i rasizmom.- REDAKTOR.

ISTORIJSKI INSTITUT CRNE GORE, godine 2001-2002, objavio je u Podgorici deset knjiga pod naslovom MONUMENTA MONTENEGRINA, gde su sakupleni dokumenti u vezi sa teritorijom Crne Gore i Crnogorcima, počev od noticija Arhiepiskopije Duklje i Prevalitanije u organizaciji crkve Istočnog rimskog carstva, koje počinju u III veku nove ere, pa sve do XII-XIII veka, a pod uredništvom prof. dr Branislava Kovačevića. Ovo grandiozno delo zaslužuje svaku pohvalu i iskreno čestitanje. Preko svega zaslužuje našu pažnju.
Odraz ove pažnje je i ova opomena:
Knjiga III, tom 1 – Podgorica 2001, na str.163, donosi citat: „Guillermus Blenista quin idem sit ac Guillelmus filius caznecii Blevisci dubitari nequit. Nos formam Blenist- rectam opinamur, exstrat enim in regione Miriditarum (bajrak Kušneni) ad occidentem pagi Oroš locus Bliništ (ab alb. blini = tilia)“, koji se na str. 162 prevodi:

„Giljermo Bleniste, nema sumnje, isti onaj Giljermo, sin starješine Blevisca. Mi smatramo da je oblik Blenist – ispravan; postoji, naime, u regionu Mirdita (bajrak Kušneni), ka zapadnoj župi Oroš, mjesto Bliništ (od alb. blini = tilia=lipa).“

Na prvi pogled tako izgleda, ali u etimologiji vanjski izgled i zvučnos toponima obično su obmanjivi. Zato treba da budemo obazrivi.
U Albaniji postoji i toponim BLUSHI, po kome imamo i patronim Blushi (Kiço Blushi i njegov sin Ben Blushi, oba savremeni književnici Albanije). Ovaj toponim je nekada bio BELUSHI, što nam svedoči patronim Belushi mnogih Albanaca izbeglih u Italiji: Anton Belushi. U današnjoj Albaniji dan danas imamo toponime Belaj, Belsh, Belgrad, Berisha (od Beliša, u Severnoj Albaniji) i Berat (od Belgrad) i Belkamen u Južnoj Albaniji. Znači: imamo toponime sa čisto srpskom etimologijom, od bel-beo.
Istovremeno, sem Blinisht, nigde na teritoriji Albanije nemamo još jedan takav toponim, iako na sve strane Albanije ima lipa i lipovnjaka.
Naprotiv, upravo iz Severne i Srednje Albanije imamo „Albance“ koji nose prezime Belić: Frano Belić. Imamo ih i u alb. prevodu: Bardhi. Ove Beliće srećemo i u Italiji kao emigrante iz vremena posle smrti Skenderbega.
Sa druge strane, odmah preko granice, u Crnoj Gori i Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, nastavljaju ovi srpsko-hrvatski toponimi, kao što su Bijela Gora, Bjelice, Bjelo Polje, Bjelopavlići, Bjelina, Bjelovar i dr.
Odatle izvodimo zaključak da je i Blinisht nekada bio Belovište>Belevište (o čemu nam govori i sufiks –ište, koji je srpski, a ne albanski!), koje su Albanci vremenom transformirali u Blinishte, da bi ga približili sa svojim apelativom blini, kao pomenuto Belushi>Blushi, kao Uros>Orosh, kao što su u poslednje vreme i toponim Kosova Mileševo (od srp. Mile) deformirali u Maleshevo (od alb. mal = „planina“) i td.
Albanskim falsifikatima toponimije mi ne treba da idemo na ruku. Naprotiv, treba da ih demaskiramo.

MARKOVIĆ, Mr.Živko: KARAÐORÐEVA SRBIJA, Bern 2006. Ovaj magistar književno-istorijskih nauka od vremena je dobro poznat po svom peru ne samo u Srbiji, već i van nje. Rođen 1947. u Crnci, na Drini, živeo je u Šapcu, gde se preko 20 godina bavio kulturno-prosvetnim i naučnim radom, bio istraživač Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, saradnik Narodne biblioteke Srbije, Matice srpske, SANU i Vukove zadužbine. Kao naučni radnik, po pozivu, boravio je više puta u SAD, u Glavnoj biblioteci Državnog univerziteta u Kolumbusu (Ohajo), a od 1991. živi u Švajcarskoj kao nastavnik dopunske nastave u srpskim školama.
Godine 1983. skrenuo je pažnju na dotad nepoznati srpski bakrorezni ilustrovani kalendar iz 1719, čime je više od dve decenije pomerio datum početka novog štamparstva u Srba. Bi je pokretač, glavni i odgovorni urednik Biltena Nikola Tesla, jedan od osnivača Srpskog kulturnog saveza u Švajcarskoj, recenzent više knjiga poezije i proze, dopisnik dnevnih listova i saradnik periodičnih književnih publikacija, saradnik u izradi nekoliko enciklopedijskih izdanja, stalni saradnik Tribine Istok-Zapad u Lucernu, a od 2007-8. predsednik Udruženja srpskih pisaca Švajcarske i stožer (urednik) almanaha ZAVEŠTANJE tog Udruženja.
Sam i u saradnji sa drugima, objavio je više stručnih i naučnih radova (kniga).
Oženjen Svetlanom, imaju kćerku Maju i sina Andreja.
Nakon dugogodišnjeg ustrajnog istraživanja, a ponesen od svog plemenitog učiteljskog poziva, Marković nam stavlja u ruke delo KARAÐORÐEVA SRBIJA, koje je od vanredno velike informativne i kluturno-istorijske vrednosti, napisano strogo naučnom akribijom nepristrasnog, objektivnog naučnika.
Potsećajući svog čitaoca na ključne događaje srpske istorije, koji su prethodili Prvom srpskom ustanku: uspon i propast nemanjićke Srbije, turska osvajanja, islamiziranje srpskih pokrajina, hajdučki otpor okupatoru, mnoge sudbonosne seobe i rastakanje srpske etničke substance, pozitivnu ulogu Srpske pravoslavne crkve za religijski i kulturni opstanak srpskog naroda, on prelazi na suksesivno izlaganje istorijskih dogadjaja Ustanka i detaljne biografije njenog vožda – Ðorđa Petrovića, od Turaka zvani Karađorđe-Crni Ðorđe, kao i ostalih glavnih ličnosti, vojvoda i vitezova. Na preko 600 stranica ove knjige velikog formata, on nam razastire bogatu istoriografsku, etnografsku i književnu građu, kojom svestrano osvetljava ustanička zbivanja u godinama 1804-1815. Smelo i samopregorno, on pretstavlja čitaocima mnoge činjenice i istine, preko kojih su dosadašnji istoričari ovog Ustanka prelazili ćutke, a koje su rezultat dubokog naučno-istraživačkog rada autora i njegovog strogo naučnog stava. Time nas on bogati novim saznanjima, koja će služiti zdravom vaspitanju naših novih naraštaja.
Marković je upotrebio i jednu posebnu arhitekturu, rekao bih jako praktičnu za sve uzraste: on je isprepleo istorijsku građu, izlaganje, sa književnim odlomcima, grafičkim i likovnim prilozima, kojima je uspešno ilustrira. Ovako, a posebno njegovim sasvim razumljivim stilom i jezikom, rečnikom, postigao je da knjiga bude laka i pristupačna za sve.
Veran svojoj prosvetiteljskoj misiji, a povezujući pretke sa potomcima, on i ovim delom nastavlja da uči naš podmladak, u svetu i u domaji, srpskom jeziku, srpskoj istini i srpskoj kulturi, veri u lepšu i srećniju budućnost, sve preko čuvanja svoje lepe istorijske baštine i gorde, ponosne tradicije, ovenčana slavom neprekidne borbe i ustrajnosti pokoljenja, u tim i ovim novim maglama globalizacije, koje smeraju da nas rastoče i odnarode.
Pored pomenutog otkrića, ovo je glavno delo mr Živka Markovića. KARAÐORÐEVA SRBIJA pretstavlja njegov monumentalni trud i monumentalni doprinos srpskoj kulturi i nauci, kojim je za večna vremena isklesao svoje ime na listi nezaborava svog naroda.

MILANKOV, Borka: TOPLI KOKTEJ,- Beograd 1994. Borka, devojačko prezime Crepulja, rođena je 1959. godine u mestu Babin Do, kod Šipova. Školovanje je završila u Bjelovaru. Od 1980. godine živi i radi u Ženevi kao prevodilac u Švajcarskom crvenom krstu. Udala se za Stevana Milankova i ima kćerku Ninu.
Ova je njena prva zbiraka pesama, objavljena na moju inicijativu, nastojanje i insistiranje, pa je i promovisana u Ženevi, isto tako – mojim angažiranjem.
Zbirka je podelena na pet poglavlja: Planeto Zemljo, Doktor-Ragtime, Mom suprugu, Čovekov bol i Cesta ruža. Ima svega 56 stranica i 31 pesmu, među kojima privlače posebnu pažnju pesme: „Sloboda“, „Planeto Zemljo“, „Ratnik“, „Kaži mi očima“ i „Smrznuti brkovi“.
U pesmi „Planeto Zemljo, živote naš, pjevam tebi u čast“, između ostalog kaže:
Vjerujem da podjelom na
rase, religiju i nacije
nikada čovjek neće
umrijeti srećan na ovoj
planeti što se zove Zemlja…
podjelom na rase, religiju, države…
Oh, Planeto, živote naš, pjevam tebi u čast.
Dok u pjesmi „Ratnik“ kaže:
Ratniče, ostavi rat
smrt će doći i sama.
Poezija ove mlade pesnikinje je lirska, intimna i osećajna, sasvim progresivna, humana. Karakteriše je slobodan stih, slobodna misao i sama sloboda kao stremljenje, kao neophodna životna nužnost za sve ljude, bez obzira na rasu, religiju i naciju. Nije ni najmanje slučajno što se ova zbirka i otvara pjesmom „Sloboda“, koja je jedna od najlepših.
Srećan Vam pesnički put, Borka!

SIMIĆ, Mileta: ŽIVOT U PESMI,- Beograd 2008. Prvu zbirku pesama, ZAVEJANI PUTI, objavio je Mileta, isto tako u Beogradu, ali pre nepune dve godine. Ona, i zavejani putevi života, izgleda da su ga podmladili pa nam eto, upravo pesnički, stavi u ruke i njegovu drugu zbirku pesama. Ne kažu uzalud da apetit raste jedući, a pesma pesmu rađa. Tako sada imamo u ruke dve zbirke pesama jednog mladog pesnika od 62 godine. Hrabro, Miša, jer sam i ja, svoju treću etapu života i stvaranja, započeo upravo u godinama kad ste Vi, bez mojih potresnih nesreća, počeli sa objavljivanjem svojih prvih pesama, sa vašom prvom zbirkom i prvom etapom svog zrelog života.
Rođen 08.VII.1946. dodine u Mladenovcu, malom pitomom gradu Šumadije, on je počeo da piše, kao i svi drugi mladići, ljubavne stihove, ali ih, valjda zbog stidljivosti, nije objavljivao. Godine 1967. prelazi u Švajcarskoj, pa nešto ovi zavejani putevi života, a nešto i prijatelji, ubediše ga da počinje i sa objavljivanjem. Ali sada on ne piše samo ljubavnu poeziju. Život ga u međuvremenu, pošto je ispio Njegoševu „času žuči i čašu meda“, naučio i mnogo čemu drugom. Tako on sada, uz ljubavnu poeziju, piše i boemsku, pa i rodoljubivu. Piše o svemu i svačemu što vidi oko sebe, onako kako to vidi i doživljava, oseća, jednostavo i iskreno, jezikom svakidašnjice čoveka skromnih pretenzija, svestan svoje moći, dužine koraka i visine svog pesničkog poleta.
Mileta voli čašicu rakije, koja se „niz grlo sliva, stomak nežno greje“, sigurno reminiscencije njegove retrospekive. On voli i ženu, iako zna da, neretko, njena ljubav je koliko iskrena, toliko i lažna. Voli i svoju suprugu, koja nije samo u mašti njegovoj, jer mu ispunjava svakidašnjicu. Voli sve što je lepo, zanimljivo i potrebno u ovom životu, sve što zaslužuje da se voli. Ali – preko svega – on voli svoju rodnu grudu, svoju Srbiju, koja ga zgreva i raspaljuje, uzbuđuje, obliva snagom i milinom, čudesno podkrepljuje i podmlađuje, pa ga i diže na noge da stane „bezdušnim ubicama na krvavi put“. Ovako se zavejani putevi prokrčavaju, otvaraju i skreću na pravi put, na život u pesmi, ili na ulogu pesme u životu. Iako daleko od domaje svoje, on živi sa njom i buktinju slobode ne ispušta iz ruku, svestan da joj se u ovim teškim danima rastrojstva i pesmom može priteći u pomoć, posebno kad tu pesmu prožima vera u Velikog Brata i optimizam da „…na istoku nebo nežno žari“.
Mileta je član Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj, SKOR-a i Književnog kluba „Branko Ćopić“ u Beogradu. Redovno objavljuje svoje pesme u zbornicima ZAVEŠTANJA, NOĆ BOEMA i SAZVEŽÐA.

ULQINAKU, Hajro: DETI, DETARËT E ULQINIT – Ulcinj 2000. Pravo ime ovog autora je Hajro Puftja. Nacionalnim poreklom je Albanac iz Ulcinja, ma da se u narodu šapuće da je Ciganin, a na što nas navodi i njegovo prezime. U ovoj njegovoj knjizi ima mnogo što za diskusiju, ali mi nemamo vremena da se time bavimo. Sa str. 11 citiramo samo ovo: „Kongresi i Berlinit (1878-’80), padrejtësisht e shkëputi Ulqinin me rrethinë nga trualli shqiptar, duke ia aneksuar Malit të Zi“ [= Berlinski Kongres (1878-’80), nepravedno je otkinuo Ulcinj sa okolinom od albanske teritorije, aneksirajući ga Crnoj Gori“].
Pre svega, g. Puftja, treba da znate da Ulcinj nije nikada bio albanska teritorija! Od pamtiveka on je bio i jeste crnogorska teritorija. Zatim Berlinski Kongres nije otkinuo Ulcinj od nikoga, ni od Turske Imperije, jer su ga Crnogorci svojom krvlju i svojim životima branili 1571. godine od turskih zavojevača, a zatim su kroz vekove (posebno u januaru 1878. godine!) žrtvovali sve da bi ga oslobodili i vratili svojoj domovini Crnoj Gori.
Gospodine Puftja, ovo nije jedina vaša knjiga kojom falsifikujete istoriju i huškate albanski narod (posebno albansku dijasporu kod nas u Crnoj Gori!) protiv Crne Gore i crnogorskog naroda. Nama (i njima!) su dovoljno i na pretek albanski falsifikatori istorije i huškači protiv našeg naroda, protiv integriteta naše domovine. Zato vas molimo da se manite ove nedostojne uloge, koje ste se prihvatili bez ikakve potrebe ni za sebe, niti za vašu dijasporu u našem Ulcinju.
Ako hoćete, vi se možete ujediniti sa albanskim neprijateljima našeg naroda i naše domovine, koji su i izraziti neprijatelji vas i vašeg naroda, ali – na ovo vaše neprijateljstvo – nemojte misliti da će Crnogorci stajati skrštenih ruku. Za ovo vam, sigurno, svedoši i ova mikrologija.
Za žaljenje je što ovoj knjizi, umesto da je osude, Crnogorci lista POBJEDE učinili su joj pozitivnu reklamu, sigurno i ne pročitavši je.

YLBERI – revija za umetnost i kulturu.- Prošle godine, u Ženevi (Švajcarska) počela je da izlazi na albanskom jeziku revija za umetnost i kulturu YLBERI (= DUGA). Karakter ove revije je opšte-albanski, ali su njeni inicijatori i sponzori naši Ulcinjani, prije svega akademik, prof. dr Kaplan Burović i pukovnik JNA Dževdet Resulbegović. I pored opšte-albanskog i disidentnog karaktera (ona je jedini disidentni organ štampe na albanskom jeziku!), ovo glasilo sve više poprima karakter jedne revije albanske dijaspore u Jugoslaviji i, posebno, u Crnoj Gori. Ona je sasvim nezavisna od državnih i partijskih institucija, kako Jugoslavije, tako i Albanije, što se zasniva na ekonomskoj nezavisnosti. Nju sponsoriše lično Akademik Burović.
Druga, važnija karakteristika ove revije, što je razlikuje od svih drugih revija, časopisa i listova na albanskom i našem, srpskom jeziku, jeste njen zdravi društveno-politički duh i strogo naučna akribija. Ona ne samo što ne indoktrinira Albance njihovim već poznatim pričama, mitovima, legendama nacionalističkog, šovinističkog i rasističkog karaktera, nego i smelo ustaje protiv svih tih indoktriniranja i poziva Albance da prihvate istorijske činjenice, naučne argumente i istinu njihovog neilirskog porekla, da su i oni na ovim balkanskim prostorima došljaci (a ne autohtoni!), i to posle Slovena, posle Srbo-Crnogoraca i Makedonaca.
Revija YLBERI militira za naučnu istinu i za jednu stvarno demokratsku umetnost i kulturu, preko koje treba da se realizira i demokratski duh novog konstruktivnog čoveka1), oslobođenog svih predrasuda, verske i nacionalne intolerancije, svakojakih političkih infiltracija, trvenja i preziranja.
__________________
1) Upravo zato, još od prvog broja, albanske i crnogorske, pa i srpske i makedonske vlasti, počele su svoja sabotiranja i prljavu borbu protiv nje, sve do njenog Br. 10, kad je bila prinuđena da prekine dalje izlaženje. Što su se albanski šovinisti i rasisti borili protiv nje, razumemo, jer je ona, svojim naučnim i disidentnim ideološkim stvavovima bila na sasvim drugoj strani barikade sa albanskim postojećim vlastima i nastrojenjima. Ona je duhovni potstrekač novih albanskih istoričara Ardiana Vehbiu, dr Ardiana Klosi, Fatosa Ljubonje i puno drugih, koji su se otrgli od albanskih mitova i mitema, pa – inspirisani i potstaknuti od ove revije, sred Tirane, digli su se javno protiv dalje falsifikacije istorije albanskog naroda. Ali, kako će srpsko-crnogorske i makedonske vlasti opravdati svoj neprijateljski stav, kad je ova revija, kao nijedan drugi organ štampe, samopregorno branila srpsko-crnogorski i makedonski narod, integritet Srbije, Crne Gore i Makedonije. Nema sumnje da su se oni borili protiv ove revije pre svega zato što je na čelu nje bio Akademik Burović, a zatim i zato što je ona bila i disidentna!- REDAKTOR.

ZAVEŠTANJA – zbornik književnih radova Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj. Udruženje srpskih pisaca u Švajcarskoj osnovano je 14.03.2003. godine u Dibendorfu – Cirih, kao apolitička sekcija Udruženja književnika Srbije, a na principu da se niko ne rukovodi političko-stranačkim zadacima, već isključivo umetničkim i prijateljskim rezonima, da bi širili i popularisali pisanu srpsku reč, umetnost i nauku, u srpskoj dijaspori Švajcarske.
Od 2005. godine Udruženje redovno objavljuje svoj godišnjak ZAVEŠTANJA, koji se štampa u Šabcu. Do sada su izasla četiri broja. Ove godine počelo je i izdavanje BILTENA ovog Udruženja.
Prošlogodišnji broj, ZAVEŠTANJE 2008, koji mi stiže od mojih srpskih kolega pera i pisane reči, na 472 stranice sadrži tekstove 40 autora. Sekretarica Udruženja, pesnikinja Latinka Ðorđević, kaže da je ovo izdanje „najobimnije“ po broju priloga. Naravno, najviše ima pesama. Otvara se obimnom studijom Uvodna reč i po koja o autorima od poznatog pera Mr Živka Markovića, inače od 2007 presednik Udruženja, odgovorni izdavač, glavni urednik i recenzent. Slede pesme, fotografije i kratke biografije: S.Bajić, M.Badžović, S.Beloš, K.Burović, D.Veljović, M.Veselinović, T.Debeljački, L.Ðorđevic, M.Ðurić, S.Ivković, V.Ilić, Goran Ivanović, B.Jevtić, K.Kostić, S.Marković (slikar i pesnik), S.Milanović, M.Miličić, B.Mihajlović (slikarka i pesnikinja), V.Miloradović, R.Nedović, Ž.Nikolić, Lj.Obradović, M.Pavlović, S.Radenović, R.Regojević, M.Ružičić, M.Savanović, M.Savić, Z.Sentić, L.Simić, M.Simić, D.Trbojević; zatim umetnička proza: M.Pantić, M.Lukić, Dr M.Simijonović; publicistika: Dr M.Marinković, Ž.Nikolić, M.Starčević, D.Jonašković (Osvrt na istoriju filozofije istine). Zatvara se člankom o 5-to godišnjici smrti pesnika Mile B.Bulajića, autora četiri knjiga, pretežno aforizama, od kojih se neki preštampavaju i u ovom broju ZAVEŠTANJA. Na samom kraju daje se kratka istorija Udruženja.
Pesme karakteriše rodoljublje, ljubav, u užem i širem smislu, kao i nostalgija emigranta za zavičajem i svojima tamo. One teže ka svakidašnjici ljudskog života, koja ih neminovno uvodi i u socijalne probleme, s kojima se naše društvo sudara ne samo u domaji, već i ovde, u tuđini. Ima lepih ostvarenja, pa i jako lepih, ali i takvih koja ostavljaju samo da se poželi.
Proza je nešto ozbiljnija. Svojom zrelošću se posebno ističe studija Mr. Živka Markovića, melodrama Miodraga Lukića, kao i esej Dragoljuba Jonaškovića.
Kako u poeziji, tako i u prozi, iako su se članovi ovog Udruženja zeveštali da se ne rukovode političko-stranačkim sklonostima, klasna misao i pristrasnost tu i tamo provejava kao neminovnost.
Kompjuterska obrada ZAVEŠTANJA je na visini, a tehničku opremu može da mu zavidi svako drugo izdanje ove vrste. Godišnjak je već poznat na sve strane sveta, dok mu afirmirani književnici i naučnici, doktori nauka, pa i akademici, koji sarađuju sa njim, pridaju posebnu važnost i čine ga traženim, korisnim i poželjnim u svakoj porodici.
Kaplan BUROVIĆ


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: