Kaplan Burovic

Home » Odgovori Kaplana Burovica na kritike » Расправа Буровића у таблоиду

Расправа Буровића у таблоиду

Polemika

Povodom albanološke diskusije profesora Petrovića

 

 

Naučni problemi ne rešavaju se glasanjem

 

Piše: prof. dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

Pozdravljam prof. dr Dragoljuba Petrovića, koji se dobrovoljno, znači direktno nepozvan, uključio u polemiku Deretić-Burović u vezi albanoloških problema, posebno o poreklu Albanaca. Pozdravljam ga i zahvaljujem mu, jer – i pristrasnošću, pa i kad ko kaže kakvu neistinu – i nehotice doprinosi otkrivanju istine. A istina se otkriva u sudaru suprotnosti.

Suprotno od njega, koji je našu polemiku nazvao “spor Burović-Deretić”, ja je nazvah polemika Deretić-Burović, pošto i nemamo posla sa kakvim sporom, reč ova koja ima više pravnu konotaciju. Sa druge strane, kao stariji što sam, ja sam pre Deretića istupio sa mojim albanološkim tezama. Kad sam ja 1955. godine pretstavio na Albanologiji u Skoplju moje albanološke teze, Deretić, ako nije udarao mačku sa kašikom, sigurno još nije izgovorio ni reč albanologija.

Kasnije, iako je imao i moja već objavljena dela iz oblasti albanologije, svojim napisima po medijima, posebno i svojim knjigama, Deretić se očito suprotstavio mojim albanološkim tezama, iako mi nigde nije spomenuo ni ime. Znači, on je ovu polemiku započeo prvi, prećutkivanjem mog imena i mojih dela, kako to čine i mnogi drugi, posebno Enverovci, ali i Titoisti. Ja sam Deretiću skrenuo pažnju na to, odgovarajući mu na njegov dopis, objavljen na sajtu INTERNET NOVINE SERBSKE. Pošto je i na sajtu GLAS DIJASPORE nastavio prećutno osporavanje mojih albanoloških teza, ja sam prihvatio taj njegov izazov i odgovorio mu tamo mojim dopisom “Dokumentirano poreklo Albanaca”. Tada su mi stigle mnoge čestitke, ne samo od običnih ljudi, već i od onih koji su manje-više upućeni u problem. Tako mi Lazar Vujatović, iz Londona, piše: “Moram reći da sam kao Srbin frustriran na SANU, što ne posvećuje veću pažnju vašem naučnom radu, koji je u potpunosti potvrđen i studijama kao što su ove od Vladimira Orela. Umjesto toga, SANU ustupa poziciju naučnicima kao što je Deretić i Terzić, čiji  pristup albanološkom problemu, ili je polumitološki, u slučaju Deretića, ili restriktiran na tri teze i nikakvu drugu mogućnost, osim te tri teze, kao što je to kod Terzića”.

Nije samo Lazar Vujatović frustriran na SANU! Frustrirani su i svi Srbi Kosmeta, koji me ove godine pozvaše za proslavu Vidovdana, i – dok su se oni spremali da me svečano dočekaju – ne albanske (!), već srpske vlasti (!!!), direktno iz Beograda, zabraniše im to. Titoisti su nam poznati ne samo kad viju Titovu zastavu, već i kad se preko telefona, ili usmeno, sašaptavaju, daju instrukcije i zapovesti. Ili ovo nije istina gospođo Vesna Mikić?! Ili ovo nije istina Profesore Petroviću?! Zašto u vašoj polemici prećutkujete ovu istinu?! Pa ona je u mom odgovoru Deretiću sasvim jasna! A sasvim jasno je i u čiju vodenicu navrće vodu ova vaša “polemika”.

U TABLOIDU br. 240 prof. dr Dragoljub Petrović objavljuje svoju polemiku por naslovom “Istorija ne prihvata površnost”. Pre svega pitam profesora o čijoj je površnosti reč? O Deretićevoj ili o svojoj, profesorovoj?! Za sebe znam da sam probleme albanologije, kroz moje studije i već objavljene knjige, tretirao ne površno, već tako detaljno i do takvih dubina, da mi svaki albanolog to može samo zavideti. Spominjem vam upravo studiju “Ko su Albanoi?”, koja je u direktnoj vezi sa predstavljenim problemom, a koju Profesor Petrović ne samo što nije pročitao, već sigurno ne zna ni da postoji. To mu ipak ne smeta da diskutira o Albanima, pa i da kaže da sam površan. Ili se to odnosi na Deretića?! Kao i Deretić, Profesor ne poznaje moja albanološka istraživanja i otkrića! Sa površnim znanjima se ne polemizira. Pogotovo se ne možemo složiti sa onima koji probleme tretiraju površno. Da ne govorimo i o onima koji “polemiziraju” zlonamerno, sa zadnjim mislima i maskiranim ciljevima!

Pre svega treba znati koji su osnovni problemi polemike Deretić-Burović. Ja mislim da su ovi:

1.- Jesu li ili nisu Albanci (Šćipetari) Iliri?

2.- Jesu li ili nisu Šćipetari i Albani Kavkaza isti narod?

3.- Jesu li došli Šćipetari u današnju Albaniju iz Sicilije 1043. godine, ili su došli iz Rumunije posle nove ere?

Sledstveno, na ovo i treba da se skoncentriše polemika, a ne da se skače sa grane na grani i – posebno – ne da se upliću problemi kojima ovde nije mesto.

 

***

AD 1 – I ja i Deretić kažemo da Šćipetari nisu Iliri. Onda u čemu je nesporazum?

Ja dokumentima, činjenicama i naučnim argumentima dokazujem da Šćipetari nisu Iliri, niti imaju ma kakve veze sa Ilirima. Vidite za ovo moju studiju “Albanci nisu Iliri”, preštampana u mom delu KO SU ALBANCI?, Ženeva 2007, str. 54-94. Preštampana je i u listu TABLOID, God. V, Br. 154, Beograd 15.V.2008, u nastavcima iz broja u broj, sve do Br. 159.

Deretić, do danas, nije nam o ovome pretstavio nijedan dokaz. Ili je pretstavio?! Koji su to njegovi dokazi? Gde ih je objavio?

Da možda nisam zato “površan” ja, a Deretić ne?! Da se možda zato Profesor Popović složio sa Deretićen, a ne samnom?!

Ali, vidite i ovo: Deretić kaže da su Šćipetari i Albani Kavkaza isti narod. Kako sam naglasio u prethodnoj polemici, Gojko Vukčević pretendira da su ti Albani Iliri. Onda nam ispada da su i Šćipetari Iliri!!! Zar ovo nije kontradiktorno sa njegovim (Deretićevim) pretendiranjem da Šćipetari nisu Iliri?!?!?!

Do danas ne znam da je Deretić opovrgnuo Vukčevića. Ni Petrović! Ja – jesam! Da možda nisam zato “površan”?!

 

AD 2 – Deretić pretendira da su Šćipetari i Albani Kavkaza isti narod. Čime to dokazuje? Navodom Mihaila Ataliatisa (Michael Attaleiates) da je drački strateg Đorđe Manijak doveo iz italije vojsku u Drač 1043. godine i pošao sa njom na Vizant?! Pa u tom njegovom spisu piše da je u vojsci Manijaka bilo i Srba!!! Da nije Manijak i Srbe doveo sa Sicilije na Balkan?! Spis Ataliatisa ne treba uzeti površno, kako su je to uzeli Deretić i Petrović. Treba znati da je baza Manijaka bio Drač sa okolinom i da je on prvenstveno tu rekrutovao vojsku, pa je pored Srba regrutovao tu i Šćipetare. Pošto mu je ta vojska bila nedovoljna, on je doveo i Italijane sa Sicilije.

Ovo je istina. I ova istina je dovoljno jasna za svakoga, sem za one koji je neće. Za ovu istinu, iako se pretendira da sam “površan”, ja se ne ograničavam samo na činjenicu koju već spomenuh, već i na drugih 10, koje sam poređao u pomenutoj mojoj studiji “Dokumentirano poreklo Albanaca”, gde tretiram pretendiranje Deretića, problem u diskusiji.

Kako je moguće da mojih 10 argumenata nisu ubedili Profesora Petrovića, dok jedan jedini “argument” Deretića – za koji je izrazio i sumnju (!) – ubedio ga?! Ovo ne štima, gospodine Petroviću! Mora da je neki đavo po sredi!

Posebno, kako je moguće da za Profesora Petrovića moj argumet KENTUM-SATEM ne zaslužuje nikakvu pažnju, kad je ovo i argumentum crucis u pitanju Šćipetara i Ilira?! Ali da, i Petrović pretendira da je šćipetarski jezik KENTUM! I on se oslanja na šćipetarsko QIND za 100 (“Deretić zaslužuje posebnu pažnju: ona o brojevima ‘1’ i ‘100’”!- piše on.), iako sasvim dobro zna da su tu reč Šćipetari pozajmili.

Naglašavam za Profesora da se o jednom jeziku ne sudi po pozajmicama i solecizmima. Da je šćipetarski jezik SATEM ne samo da su nedvosmisleno dokazali svetski poznati naučnici, albanolozi, već su to priznali i sami albanski naučnici, naravno – ne oslanjajući se na QIND, već na ono što suštinski razlikuje ove dve grupe jezika, a što sam naglasio u prethodnoj polemici.

Zato, i sva naglabanja Profesora Petrovića oko Albana Kavkaza su uzaludna. Profesor Shaban Demiraj, eks-predsednik Albanske akademije nauka, poznat kao albanolog, jasno i glasno je rekao da, ako je neki jezik KENTUM prirode, pošto je albanski jezik SATEM prirode, tu nema ni zbora za makakvu genealošku vezu. Albani Kavkaza i Šćipetari balkanske Albanije su dva sasvim različita naroda.

 

AD 3 – Da Šćipetari nisu došli na Balkan sa Sicilije, kako to pretendira Deretić, ja sam naveo nekoliko zdravih i sasvim jasnih argumenata, pa sam zato i napisao tu studiju – “Dokumentirano poreklo Albanaca”, naravno – oslanjajući se na otkrića i dokaze svetski poznatih albanologa, pa i na samog najvećeg albanologa Šćiperije, akademika, prof. dr Eqrema Čabeja.

Za Deretića ne znam da nam je naveo i jedan jedini argument, izuzev pomenutog spisa Ataliatisa, koji mu Profesor – za sada – blago osporava. Ipak, iako i sam priznaje da Deretića “teže razume“, da ga je i “teško procenjivati”, Profesoru je on “uverljiviji” i “prihvatljiviji”, pa zato i svoj glas daje njemu, a ne meni. Štaviše, on i intrigira protiv mene: “Nije uverljiva ni tvrdnja, koju navodi Burović… da su (Šćipetare, iz Rumunije) “mongolski Bugari kana Asparuha” 679. godine “prebacili u Trakiju”, a otuda ih “bugarski car Boris” u 9. veku preveo i “smestio u Mat”. Takva shvatanja već zadiru u domen “naučne fantastike…” Profesor Petrović “ne zna ni kako su Arbanasi mogli doći u Rumuniju ni kako se otud jedna cela narodnosna masa mogla “premestiti” najpre u Trakiju i otud u Arbaniju. Narodi se nikad nisu mogli preseliti (osim u naše vreme – po naredbi “demokratije”), mogli su se seliti pojedinci ili grupice, ali i to decenijama ili vekovima, onako, otprilike, kako su Arbanasi od kraja 15. veka do danas stigli od okoline Đakovice do Vranja.”! (Podvukao KB)

Da možda sa ovime hoće da nam kaže da se Šćipetari nisu preselili?! Da su autohtoni?!

Pre svega, nisam ja prvi koji je rekao da su se Šćipetari preselili iz Rumunije. Rekli su to pre mene svetski poznati albanolozi, a prihvatio ih je i pomenuti Akademik Čabej. Zatim, pitam Profesora, zar su njemu nepoznate jezične konkordance litvansko-šćipetarske? I ne samo jezične, već i mnoge druge, posebno rumunsko-šćipetarske?! O čemu svedoče ove konkordance? Zar nam ne svedoče da su nekada Šćipetari bili na severu Dunava i Balkana?!

A danas gde su ovi Šćipetari? Zar nisu na jugu Dunava, na Balkanu?! Pa zar ova činjenica ne dokazuje da su se oni preselili, da su prešli Dunav i stigli u Mat, gde ih je regrutovao Đorđe Manijak?! Kako vidite ovo nije “naučna fantastika”, već najobičnija ljudska logika, za koju ne bih rekao da Profesoru nedostaje. Naprotiv, on se pravi kao da je nema, da bi ofarbao moje naučne stavove tobožnjom “fantastikom”, koju – tu fantastiku (!) – na izobilju ima kod “njegovog” Deretića, ali eto – Profesoru ne rade kako treba ni klikeri ni cvikeri. A poznato je da su fantastiku i mitologiju kod Deretića primetili i najobičniji ljudi!

Ah da, po Profesoru – “”arbanaške leksike” u rumunskim govorima, i uopšte po Karpatima (do Dobrudže na istoku i Moravske na zapadu), zna se da su nju raznosili balkanski stočari, da su njihovu glavninu mogli činiti Vlasi, tj. “romanizovani Srbi”!

Profesore, izgleda da ste izgubili kompas!

Nisu iz Deretićevog Rabana išli Vlasi u Rumuniju, već su iz Rumunije (gde postoji i oblast zvana Vlahija!) dolazili na Balkan i u Raban. I tu seobu su učinili pre dolaska Šćpetara u Raban. Kad su Šćipetari stigli u Raban, našli su Vlase tu. Našli su Vlahe i Srbe, pa i deo keltskog plemena Albanoi!

(Uzgred budi rečeno Vlasi nisu “romanizirani Srbi”! Ima Srba koji su se vlahizirali i bez romanizacije, kao što ima i Vlaha koji su se srbizirali. Vlasi su zaseban narod, kao i svaki drugi narod na Balkanu. To svoje rasističko nastrojenje Profesor neka zadrži za sebe! Ili misli da huška Vlase protiv Srba?! Sic!).

Ali što je ovo: “balkanski stočari… su Rumunima preneli starobalkanski leksikon”?! Je li profesor svestan što je ovime rekao?! Ako je šćipetarski leksikon “starobalkanski”, onda su i Šćipetari starobalkanci!

Profesore, da niste popili koju čašicu šljive više kad ste ovo pisali?!

Ili su vas opili Albanci bozom?!

Ah, ova albanska boza, što ne čini?! Za nju se prodaju i žene i roditelji!!!

Sa druge strane, po profesoru je prirodno, shvatljivo, razumljivo da je Đorđe Manijak za nekoliko dana prebacio brodovima sa Sicilije u Drač tu “celu narodnu masu” Šćipetara od oko 50.000 ljudi, moguće i njihove koze (!), ali mu je nemoguće da shvati “kako su Arbanasi mogli doći u Rumuniju”, a zatim i u Šćiperiju (Mat), pešice, konjima, volovima i kolima, pa i kozama, ne njih 50.000, već oko 5-10.000 hiljada, koliko ih je tada moguće bilo. Ne za nekoliko dana, već za čitavih 2-3 veka. Od padina Karpata i Beskida do Mata! A zašto ovo pitanje ne postavlja i za Bugare khana Asparuha, koji su moguće bili jedno deset puta više od Šćipetara?! Ili je khan Asparuh prebacio svoje Bugare preko Dunava kakvim čarobnim štapićem?!

(Još jednom uzgred budi rečeno: nisu se Arbanasi selili “od okoline Đakovice do Vranja”, veći iz Mata, koji se nalazi malo severnije od Tirane, u okolini Đakovice, pa do Vranja! Ovu veliko-albansku antinaučnu propagandu neka zadrži za sebe, poštovani profesor!).

Akademik, prof. dr Eqrem Čabej, svetski poznat i poštovan kao albanolog, na osnovu otkrića i konstatacija svetskih naučnika, albanologa, i posebno na osnovu ličnih serioznih studija o vezama između njegovih Šćipetara i Rumuna, konstatirao je da se šćipetarski jezik formirao u VI veku naše ere u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi, za što su ga “njegovi” Šćipetari proglasili za neprijatelja šćipetarskog naroda. Jednim potezom njegove olovke, Profesor iz Novog Sada, koga ne poznaje niko, bar ne kao albanologa, baca to u đubre kao nevredno, neistinito, što do danas nisu učinili ni albanski akademici!!! A zašto čini to “naš” Profesor? Zato što to obara hipotezu njegovog “milenika” Jovana Deretića ?! Ne! Ne! Ne! Koreni ovoga su mnogo-mnogo dublji i jedne sasvim druge prirode.

Sa druge strane, Profesor prihvaća kao pozitivno ono što kaže demaskirani albanski falsifikator istorije Selami Pulaha!!! Što više, proglašava nam za albanske toponim Kosova Kačanik i Ferizaj! Zar Profesor ne zna da se Ferizaj od vremena zvalo Uroševac, po srpskom kralju Urošu?! Kad su ga okupirali Turci nazvali su ga FERIZOVIĆ, po imenu Feriz-paše, koji je bio Srbin i vladao tu u ime turskih okupatora. I sami Albanci, do kasno, to su mesto zvali tako – Ferizović. Pošto je to srpski oblik, albanizirali su ga u FERIZAJ. Ovo albaniziranje je iz naših dana. Vidite albansku literaturu. Pa i Kačanik nije albanski toponim, Profesore. Ili je kočanik (“mesto sa kočanima”) albanska reč?! Pa i vi sami kažete da su apelativ kočan Albanci uzajmili od Srba! U Makedoniji imamo i grad Kočani!

Ovaj Profesor, po uzoru albanskih falsifikatora Idriz Ajeti i Mark Krasnići, pretendira da je i u Kuče tobože ustanovio “da je tamo mikrotoponimija u znatnom stepenu arbanaška”! Signifikativno, zar ne?!

Ali nije ovo razlog što su za ovog Profesora “prihvatljiviji stavovi” Deretića, iako – kako sam priznaje – Deretić je “površan”. I u sam naslov “polemike” piše: Istorija ne prihvata površnost !!! A u tekstu za svog “miljenika” kaže: “Uz mnoge svoje tvrdnje, ne navodi izvore, ili ih je naveo “negde drugo”, pa primorava zainteresovanog čitaoca da traga za podatkom i da najčešće rizikuje da ga ne nađe!”

Profesor šamara Deretića s leva i s desna, ali ga i “miluje” sa tim što – glasa za njega. Sigurno misli da njemu time neće dozvoliti da plače, a nama – nama će pepeliti oči. Bitno je kod njega – “nisam sa Burovićem”! Pa i nešto drugo!

Jasno je da u ličnosti prof. dr Dragoljuba Petrovića nemamo jednog objektivnog polemičara, pa ni bratstvenika Jovana Deretića, ni po veri, niti po partijskoj liniji. Pre bih rekao da postoji jedna treća linija, koja jasno izbija na videlo ne samo od dosada rečenog, već i iz ovog njegovog stava: “Arbanasi na svojim današnjim prostorima su narod”!!! Ovako pretendira on, a pošto nam je rekao da su i “starosedeoci”, pa i “autohtoni”. Ovi Arbanasi-Šćipetari, koji još nisu Deretiću ni ime izgovorili, atavistički, kriminalno i sadistički su impenjirani protiv mene, pa dano-noćno urliču na sva usta, upravo zato što ja kažem i dokazujen da oni ne samo što nisu starosedeoci, ne samo što nisu autohtoni, ni Pelazgi, niti Iliri, već na teritorije eks-Jugoslavije oni nisu ni narod. Ja sam rekao i dokazao da oni nisu ni nacionalna manjina: oni su albanska dijaspora, emigracija! – gospodine Petroviću.

Moguće zato on svoj glas i “daje” Deretiću, jer – kako je ovih dana rekao jedan njegov albanski kolega – ovaj Burović je “najnegativniji tip koji je ikada postojao protiv albanske nacije… aktuelno on je najveće zlo, najteža epidemija koja preti šćiptarizmu”. Stoga, dok ne likvidiraju ovoga, galiće Deretića. A kad ga budu likvidirali (Ako ga budu likvidirali!) onda će se zauzeti bez galenja i sa Deretićem i kojim bilo drugim. Nadam se da je g. Deretić to shvatio i da će mu dati svoj odgovor onako kako ga zaslužio.

Koliko da se zna: naučni se problemi ne rešavaju glasanjem, brojenjem glasova, za ili protiv, već dokumentima, činjenicama i naučnim argumentima. Iz svega što nam je izložio, kod Profesora ne vidimo nijedan dokumenat, činjenicu, nijedan naučni argument u prilog hipoteze Deretića za poreklo Šćipetara, što sigurno nije slučajno. Ostaje nam samo njegov glas. Neka ga čuva za dan glasanja, ovde ili u Albaniji, gde god bude glasao.

– Mirupafshim, zotëri Petroviq, në mejdane të reja! M’i bëni të fala edhe Mustafa Hoxhës! (Albanski: Doviđenja, gospodine Petroviću, na novim megdanima! Pozdravite mi i Mustafa Hodžu!)

Polemika

Nekorektna polemika akademika Deretića u vezi sa hipotezama o poreklu Albanaca

 

Albanci me pojedoše živog, al’ vi ste alaviji

 

“Morava nije za neplivače”, Tabloid 237

 

Prof. dr Kaplan BUROVIĆ,

akademik

 

 

Moja studija Dokumentovano poreklo Albanaca, pošto je prvo objavljena na sajtu Glasa dijaspore, Libek (Nemačka), 10. aprila 2010, preštampana je i od sajta Novinar, Minhen (Nemačka), 15. februara 2011. čično sam je objavio posle koji mesec u mom delu Odan i odran, Ulcinj 2011, a zatim je objavljena i u listu Tabloid  br. 235, 23. juna 2011.

Oslanjajući se na ovo poslednje izdanje, poznati akademik dr Jovan Deretić prodiskutirao mi je studiju u Tabloidu, a pod naslovom Morava nije za neplivače.

Njegova polemika ima mnoge očigledne netačnosti, pre svega jer ju je napisao posle površnog čitanja moje studije i sa nekim predubeđenjima, zasađenim kod njega od mojih neprijatelja (koji nisu samo moji, već i našeg srpskog naroda, pa i samog akademika Deretića!). Preko svega napisana je i sa napetim živcima, što je, verujem, učinilo autora da ostavi na stranu etiku naučnika i da sklizne gde mu ne dolikuje. Sva sreća što je plivanje naučio u reci Moravi, pa se nadam da se neće utopiti.

Što se tiče mene, kao Ulcinjanin sam plivanje naučio na Jadranskom moru, a i prezime ukazuje da su mi se i pradedovi borili sa burom, pa sam i lično poznat kao izvrstan plivač: plivao sam (i plivam!) i sa kuršumom – u potiljak i u čelo!

Pošto često imam posla sa ovakvim ljudima, obično im kažem: Zatvor sam izdržao ja, ali ste živčano malaksali vi!”

Ako je samo moja studija izazvala akademiku Deretiću to nerviranje, iskreno žalim i izvinjavam mu se. Utoliko pre ako nije i od onih pravoslavnih fundamentalista (što bi me jako-jako radovalo!), koji me proganjaju u stopu, iako nemaju potrebu za tim, jer me muslimanski fundamentalisti proganjaju i za sebe i za njih.

Pre nego verski fundamentalizam, ja sam akademiku Deretiću pretpostavio titoizam, ali ga ovo izgleda ni najmanje nije dirnulo.

I pored toga, u mom delu Ko su Albanci? ja sam više puta spomenuo i citirao akademika Deretića, uvek pozitivno, a pošto sam mu pročitao skoro sva dela. Vidite strane 113, 136-7. Pa i u delu Odan i odran, Ulcinj 2011, citiram ga na stranicama 19, 23, 24, opet samo pozitivno, pa i prihvatam mnogo šta od onog što on pretendira. Ja sam preko jednog mog dela pozvao naučnike celoga sveta, posebno naše, da se pozabave onime što kaže akademik Deretić, jer, ako se to dokaže, mnogo će se čega izmeniti u istoriji našeg naroda (srpskog, gospodine Deretiću!), pa i svih ostalih.

Moje pretendiranje da je akademik Deretić pogrešno informiran o meni dokazuje se njegovom izjavom: “Pa i pored toga usuđujete se da kažete da ste potomci Ilira i to dokazujete tako što dajete deci imena Iljir, Agron i Teuta”. Kome se vi tako obraćate, g. Deretiću? Meni?! Vidi se jasno da vi nemate pojma ni s kim govorite, a hoćete da polemizirate sa mnom! Nikada nigde nisam rekao za sebe da sam potomak Ilira, niti sam dao takva imena mojoj deci. Moja se deca nazivaju Dušan, Dušanka i Antonije, a porekao sam ilirsko poreklo i samim Albancima, pa sam to i naučno dokazao, pa i skupo platio, onako kako to vi ne samo što još niste platili, već i ne zamišljate. I u samoj predmetnoj studiji, na početku i pri dnu, naglasio sam: “Albanci nisu ni sa Kavkaza, niti Iliri… njegovo (Deretićevo!) i moje pretendiranje, negira poreklo Albanaca od Ilira”. Gospodine Deretiću, Albanci su me deset puta naživo odrali u pravom smislu reči, tražeći mi albansku i ilirsku čapru. Jedan jedini put da su vas odrali, porekli biste i majčino mleko!

Kažete da ste pročitali moja dela na stranicama Tabloida. Ne verujem. Onaj koji je i samo jedno moje delo pročitao, nikada ne bi rekao protiv mene ono što ste rekli vi. I samu predmetnu studiju izgleda da ste pročitali površno, tangentno. Zato vas molim da je pročitate još jednom i da se ostavite propagande, koju vrše protiv mene kako Albanci, tako i srpski pravoslavni fundamentalisti, koji me bestidno, i preko medija, nazivaju Albancem, pa i muslimanom, iako sasvim dobro znaju da nisam ni Albanac, niti musliman.

Ja sam, mislim, sasvim naučno dokazao da Albanci nisu Iliri. Izvolite pročitati studiju o tome u mom delu Ko su Albanci?

I vi pretendirate da Albanci nisu Iliri, ali ste, nažalost, “dokazali” da su Iliri. Kako to?! Vaš kolega Gojko Vukčević, u svom delu O porijeklu Ilira, Podgorica, 1992, kaže ono što kažete i vi: da su Albanci Albanije poreklom sa Kavkaza, od tamošnjih Albanaca. Zatim nadovezuje – da su ti Albanci poreklom od Ilira!  Ima 20 godina što je objavio to delo, a vi i dan-danas ne samo što mu niste ništa kritikovali, već niste to ni pročitali, dok moju studiju, objavljenu u Tabloidu, niste čekali niti da joj se ohladi boja, iskritikovali ste mi je opako i naopako. Ovaj Kaplan, koji je višestruko dokazao da nije Albanac (vi za sebe to još niste dokazali, iako Albanci pretediraju za vas da ste srbizirani Albanac!), čim je izašao iz albanskog zatvora, podvrgnuo je stručnoj analizi i konstruktivnoj kritici delo g. Vukčevića, pa je to objavio ne samo usred Beograda, na svom maternjem srpskom jeziku, već i usred Tirane, na jeziku Albanaca!

Vi ste i sami rekli da su Iliri Srbi. Sledstveno, kad bi to bilo istina, i da sam se izjavio za Ilira, kako to vi pretendirate (!), pa i imena da sam dao deci Ilir, Agron i Teuta, ja se nisam odrekao Srba, kao što se ne odriču srpstva oni koji sebe nazivaju Šumadincima. Vi ste, g. Deretiću, kontradiktorni ne samo u ovom delu vaše polemike i vaših hipoteza, već i drugde. Ili to ne shvaćate. Pokušajte da shvatite.

Ako vam Slovenci ne dozvoljavaju da se popnete na vrh Triglava, da me vidite, a vi se popnite bar na vrh Avale! Ako vam Tito i iz groba ne dozvoljava da me pozdravite i izjavite elementarno ljudsko sažaljenje za moje patnje i stradanja u službi naučne istine, naroda i domovine, a vi bar mi u fusnoti vaših dela spomenite ime, ako ne iz poštovanja, a ono da naše zajedničke neprijatelje učinite da – da puknu.

Ali, vi ne činite samo Ilire Srbima. Vi ste proglasili za Srbe i Sumere, Etrurce, Kelte, Tračane, Dačane, Makedonce antikiteta i – koga ne?! Za vas je ceo svet Srbija. Ako ovako nastavite, ne treba da se čudimo da ćete jednog dana proglasiti za Srbe i Adama i Evu, pa – moguće – i poreklom iz naše Hercegovine, za vaše i moje pradedove. Siđite, gospodine Deretiću, sa tog Pegaza, pa prohodajte pešice po oblastima vaših istraživanja i studiranja!

Ne poznajući ni mene, niti moje stvaranje, moje albanološke teze, vi me, g. Deretiću, i optužujete: “Akademik Burović protura jednu novu tezu o poreklu Arbanasa koja se, na njegovu nesreću, ne oslanja na nauku i za koju nema nijednog dokaza. Sve se svodi na pustu želju da se Arbanasima pribavi neka antička veza na Helmu i u Evropi koja bi mogla da posluži izvođenju istorijskog prava na određene teritorije. Zatim da se o njima stvori drukčija i lepša slika od sada postojeće”. Pa pročitajte, molim vas, moje albanološke teze i vidite imate li pravo za ovo?! Kad ih budete pročitali, verujem da ćete i sami priznati da jedna takva “pusta želja” ne samo da ne postoji kod mene, već da sam joj se i suprotstavio kod onih koji je podržavaju, a uvek bazirajući se na naučnoj istini i sa žarkom željomda se ona – naučna istina – uspostavi.

Pa ni vaš izraz-optužba – Burović  protura  jednu novu tezu o poreklu Arbanasa – ne stoji, jer ja ne samo što ne “proturam” ništa, već naprotiv, jasno i glasno sam rekao da moja tezanije moja. Ovu tezu su poodavno formulisali, pa i dokazali drugi, svetski poznati naučnici, albanolozi, profesori i doktori nauka, akademici. Vi, g. Deretiću, mora da poznajete austrijskog akademika Gustava Weiganda i njegove sledbenike, njegovih 12 argumenata, kojima je još pre DSR dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje i Pelazgi. Kao albanolog vi mora da znate da je i najveći albanolog Albanije, akademik, prof. dr Ekrem Čabej priznao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, pa ni Pelazgi. Znajući ovo, ja ne razumem kako to možete da me optužite da sam ja proturio “moju” tezu o poreklu Albanaca?! Znate li šta znači u našem jeziku reč proturiti? Ne služi vam na čast ovaj dezavuišući i depersonalizirajući jezik, koji karakteriše svu vašu “polemiku” i čini je notorno nekorektnom. De, priberite se, gospodine, ostavite živce i titoizam po strani, jer smo na polju nauke, a ne politike i intriga, laži i falsifikovanja!

Istina je da sam ja toj tezi skinuo albanski tabu, da sam joj otresao prašinu i pridodao ono što sam u međuvremenu otkrio u vezi sa poreklom Albanaca. Istina je da sam je ja svetu predstavio i učinio poznatom, ali – kako sam to naglasio svojevremeno – iako se Amerika danas naziva tako po Amerigu Vespučiju – nju je u stvari otkrio Kristofor Kolombo. Ili nije tako?!

U nastavku vaših kleveta protiv mene, pišete: “Burović smatra moje istorijske radove, koji se zasnivaju na čvrstim dokazima, za glavnu prepreku njegovim tezama za koje nema nikakvih dokaza… ako nema dokaza (Burović) ima pljuvačke, i lepi mi etiketu ‘pravoslavnog fundamentaliste'”.

Treba da znate, g. Deretiću, da sam ja za vas čuo pre koju godinu, pošto sam objavio moje albanološke teze. Prema tome, ne samo tada, već ni danas nisam smatrao i ne smatram za ma kakvu prepreku mojim tezama vašu hipotezu. Prema tome, nisam vam lepio, ni pljuvačkom, niti tutkalom, bilo kakvu etiketu. Etikete ste lepili i lepite sebi sami vi, stavom koji ste držali i držite prema meni, vi i vaše kolege iz SANU. Objavili ste tolike knjige, vi i te vaše kolege, prolazeći pored ovih mojih teza kao pored turskog groblja, pa i pošto sam vas apostrofirao. Ako niste manifestirali pravoslavni fundamentalizam, vi ste manifestirali titoizam. Ili ne?!

Što se tiče vašeg pretendiranja da se vaša hipoteza zasniva “na čvrstim dokazima”, a moje teze da “nemaju nikakvih dokaza”, koliko imate pravo za to dokazuje činjenica da vam Albanci još nisu naučili ni ime, dok o mojim tezama urliču na sva usta, napisali su čitave knjige od više stotina stranica protiv, pa su pozvali i svoje “junake” (preko interneta!), da dođu u Ženevu i da me ubiju, dok mi je jedan drugi Albanac (i on preko interneta!), opevao.

Ako je ovaj i onaj rekao da su Albanci (Šćipetari balkanske Albanije) došli sa Kavkaza, to još ne znači da su rekli istinu, ponajmanje to možemo da smatramo “tragovima i dokazom” tog njihovog dolaska. Pa i postojanje Albanaca Kavkaza u Arabiji to nam ne dokazuje. A što se tiče Sicilije, ja još ne znam da tamo postoje ikakvi tragovi o njima. Ono što vi nazivate “tragovima” ne odgovara istini, jer ti su Albanci tamo iz vremena Skenderbega. Oni pevaju “O e bukura More!” kao o svojoj domovini, a ne o Arabiji, niti o Kavkazu. Vjerujem da znate gde je Moreja – Peloponez!

Nije istina ni da ja ne spominjem romejskog istoričara Mihaila Ataliatisa. To što vi kažete, g. Deretiću, dokazuje da niste upućeni u moje stvaranje. Da ste pročitali moju knjigu Ko su Albanci?, bar str. 98, sigurno ne biste to rekli. Na istoj strani spominjem i dračkog kneza Đorđa Manijaka, koji se 1043. godine pobunio protiv centralne vlasti. Ataliatis kaže da je on doveo iz Italije vojsku, pa pošao na Vizant. Kaže i to da je u toj vojsci, sem Italijana sa Sicilije, bilo i Srba i Albanaca.

Svojim već poznatim jezikom g. Deretić pretendira da ja “preskačem i prikrivam svedočenje Mihaila Ataliota o dolasku Arbanasa sa Sicilije”, da “prikrivam predanje, sećanje, kod samih Arbanasa, da ih je iz Arabije (na Siciliju) doveo njihov vođa koji se zvao Azreti Imer”.On isto tako pretendira da “ne znam” ili “namerno krijem” da kod Arapa postoji sećanje o boravku kavkaskih Albana u Saudijskoj Arabiji.

Žalim, ali ništa od ovoga nije istina. Niti ja preskačem i prikrivam, niti je Mihailo Ataliatis svedočio bilo čime dolazak Albanaca sa Sicilije. Svedočenje da je u vojsci Đ. Manijaka bilo i Albanaca ne znači da su oni dovedeni sa Sicilije, jer – ako to uzmemo tako – onda ispada da su i Srbi dovedeni sa Sicilije.

Dovedena vojska sa Sicilije pridružila se vojsci regrutovanoj u Drač i okolinu, a to su bili Romejci, Srbi, Vlasi, Albanci i drugi.

Kod Albanaca ne postoji nikakvo sećanje da su dovedeni sa Sicilije, pogotovo da ih je iz Arabije doveo na Siciliji nekakav Azreti Imer, tobože njihov vođa. Ako g. Deretić za to ima bilo kakva svedočanstva, neka nam ih predstavi. Isto tako i za pretendiranje da kod Arapa postoji sećanje o boravku kavkaskih Albana u Saudijskoj Arabiji, mada ovo poslednje, i da postoji, ne svedoči da su Šćipetari sa Kavkaza.

Kad nešto ne znam, ne mogu ni preskočiti, niti prikriti. Pretendiranje da sam ja to preskočio namerno, pa i prikrio, kleveta je. Namerna ili nenamerna, to najbolje zna njen autor.

U vezi sa ovim, g. Deretić pretendira: “Ako Ataliota, Pije II (plus J.V. Staljin! Ne znam zašto ga preskače i prikriva! – KB) i Deretić nisu u pravu, dokažite to  (Buroviću), iznesite činjenice ako ih imate”. Pa ja sam to i dokazao, g. Deretiću. Štaviše, izričito sam naglasio da i samo argumenat kentum-satem je za naučnika dovoljan, dok ono što sam tom argumentu dodao jeste za obične ljude.

Naslov moje studije u Tabloidu “Albanci, Albani i Albanoi” nije moj. To je delo redakcije lista. Moj je naslov “Hipoteze o poreklu Albanaca”. U toj studiji ja jasno kažem da Albanci (balkanske Albanije, današnji Šćipetari) sa Albanima ili Albancima kavkaske Albanije (i Albanoima balkanske Albanije!) nisu isti narod. To su dva sasvim različita naroda, za što sam naveo dokumenta, činjenice i naučna argumenta. Albani-Albanci kavkaske Albanije, sa Albanoima balkanske Albanije, Italije i Škotske (Albani) jesu isti narod, keltskog porekla, jezične grupe kentum. Albanci (Šćipetari) balkanske Albanije nemaju etničke veze sa pomenutima, jer im je jezik grupe satem. Ovo je u mojim studijama jasno istaknuto, pa i u predmetnoj. Što mi ih čitaoci (pa i g. Deretić!) mešaju, ja nisam kriv. Izvolite pročitati moje studije pažljivije i bez predrasuda, bez loših namera.

Da je šćipetarski jezik grupe satem, to su otkrili i dokazali drugi. Vidite moje delo Ko su Albanci?, str. 63-65, gde sam to opširno obrazložio. Ja nisam kriv što za vas ne postoji akademik, prof. dr Franc Bopp, ni  Ksilander, Pedersen, Krečmer, Barić, pa ni Andre Martine (Andre Martinet), jedan od najvećih lingvista današnjice, strukturalist i osnivač funkcionalne lingvistike, profesor u L’Ecole pratique des hautes Etydes, a zatim i profesor na Sorboni: deset godina je predavao i na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, autor je dela  Des steppes aux oceans– L’indo-européen et les Indo-européens, Paris, Payot, 1986). Da je šćipetarski jezik grupe satem priznali su i albanolozi balkanske Albanije, iako su učinili sve da dokažu da je grupe kentum. Sledstveno, oni će vam biti jako-jako zahvalni ako vi budete uspeli da dokažete to, da njihov jezik pripada grupi kentum. A ako dokažete, budite sigurni da vas ja neću optužiti za ono za što ste me vi optužili, niti ću vas registrirati za Albanca. Naprotiv, ne kao sportista, već kao naučnik, stegnuću vam ruku i iskreno čestitati.

Kako vidite, moju “priču” o ovome, do danas, sem vas (i albanskih ekstremnih nacionalista, šovinista i rasista!), niko nije “bacio u vodu”. Ponajmanje da me time i “matirao”.

Koliko da znate, indoevropski jezici su se (dogovorno!) nazvali po imenu STO (satem) i imenu CENTUM (kentum), jer ih to ne opredeljuje. Oni su se opredelili u satem i kentum po razlici u svim njihovim fonetičkim podsistemima i gramatičkoj strukturi, posebno po reflektiranju indoevropskih palatala, što nam dokazuje upravo šćipetarski jezik, koji bi po broju STO-QIND trebalo da bude kentum jezik, ali – po fonetičkim podsistemima, gramatičkoj strukturi i reflektiranju palatala (!) – pripada grupi satem. Izvinjavam vam se za ovu lekciju, ili – kako se to vi izražavate – “šah-mat”. Nisam ni ja sveznajući. Dok god smo živi nešto ćemo novo naučiti. Kako sam vam već rekao, i ja sam ponešto naučio iz vaših dela. I ne stidim se toga. Naprotiv, zahvaljujem vam.

Ja nigde nisam porekao albaniziranje Srba ne samo u Albaniji, već i na Kosmetu, Makedoniji i Crnoj Gori. Naprotiv, o tome sam često pisao, pa su se, na moja otkrića i dokaze, oslonili o ovom problemu mnogi svetski i naši naučnici, od kojih vam uzgred spominjem profesore Univerziteta u Njujorku, makedonske akademičare, pa i gospodin Vojin GRUBAČ,predsednik NVO Akademska alternativa Crne Gore.

Ne znam što ste vi do danas objavili u vezi ovog problema, ali ja sam autor i eseja Koktej albanske krvi, objavljen prvo na sajtu Glas dijaspore (Libek, Nemačka), dana 6. marta 2010. Preštampan je u mom delu Odan i odran, Ulcinj 2011, str. 88-90. Ispada kao da se hvalim, ali su činjenice neosporne da me vi, g. Deretiću, ne poznajete.

Što se tiče plemena Nikaj, koje je po vama šćipetarsko, ja ne znam kakve veze ima ono sa Kavkazom. Izvolite nam objasniti.

Litvanizme albanskog jezika nisam ja ni otkrio, niti nazvao tako. Otkrili su ih i nazvali tako svetski poznati albanolozi, a priznali su to i albanski. Koliko za primer spominjem vam austrijske akademike, prof. dr Gustava Majera, prof. dr Norberta Jokla i, posebno, savremenog kanadskog akademika, prof. dr Vladimira Orela. Moguće da i ja imam moje “grehove”, ali vas molim da mi ne tovarite i “grehove” drugih, jer su Albanci spremni da me proglase za plagijatora.

Ako su iz Indije došli u Evropu samo Cigani, kako to pretendirate vi, onda mora da smo Cigani i mi – Srbi. Bre, bre! Pa onda su Albanci imali pravo kad su rekli za mene da sam “ruski Ciganin”! Daj, bre, gedžo, da se sakrijem iza tvojih arijevskih pleća, jer me Albanci ubiše, pojedoše me živog! E pa, tu je stvarno kraj priče! I to – “na nivou intelektualne pristojnosti, bez etiketiranja i vređanja” – kako to vi pretendirate.

O etimologiji toponima Karpati, izvolite polemizirati sa albanskim etimologom akademikom, prof. dr Ekremom Čabejem, jer je on autor te etimologije. Nama biste dobro učinili da kažete gde ste našli to pleme Karpa i čime dokazujete da je slovenskog porekla. Isto tako za veze između rumunskog i albanskog jezika, izvolite nam reći u kom su to delu Srbije stvorene? Da ne mislite u Transilvaniji, na padinama Karpata i Beskida?! Bože dragi, ko to kaže, ko to laže Srbija je mala?!

Svetski su naučnici dokazali da, i pored srodnosti, rumunski i vlaški jezik nisu ista stvar (Gustav Weigand). Ali za vas moguće da su ista stvar i srpski sa ruskim jezikom!

Što se tiče prelaza Šćipetara iz Rumunije na Balkan, činjenica je da su oni prešli. A pošto to hroničari vremena nisu zabeležili, mora da su ovi Šćipetari bili sasvim mali narod i da su Dunav prešli u sastavu kojeg drugog, većeg naroda (kao pleme tog naroda!), zabeležen od hroničara vremena. A to su bili Bugari kana Asparuha. U nedostatku dokumenata, za izvesne događaje moramo da pozovemo u pomoć logiku stvari, bar onu elementarnu. O ovom prelazu se, kao i ja, izrazio već pomenuti albanski akademik E. Čabej, pa i drugi.

Da li su se ovi Bugari Asparuha srbizirali, ili andizirali, to je sasvim druga stvar, koja nema veze sa poreklom Albanaca. Ako se budemo ovako hvatali za grane i grančice, nikada nećemo uspeti da rešimo problem stabla, kardinalno pitanja naše polemike. Degradiranje problema obično čine kritizeri, oni koji se boje istine, a i psihički rastrojeni. Pošto sam dugo bio po zatvorima, moguće da sam i psihički rastrojen. Albanci (enverovci!) su me svojevremeno proglasili za nenormalnog, još u zatvorskim ćelijama, što sigurno dokazuje i ovaj moj odgovor. Ili ne?! Zato vam se opet izvinjavam, g. Deretiću.

Ako su Šćipetari izbegli srbiziranje, ne samo u Bugarskoj, već i u Srbiji (to je po g. Deretiću i današnja Albanija, oblast Mata!), neka za to traži računa Pavlu Anđeliću (koji im je napisao prvu albansku reč!), Đurđu Kastrioti (koji u borbama protiv Turaka potamani skoro sve Srbe Albanije!), Ivanu Buzuku (Hrvat, koji im je objavio prvu knjigu na albanskom jeziku!), Dositeju Obradoviću (koji im je otvorio prvu školu!), pa redom i drugima, i svom ocu, ili dedi, koji je prvi na svetu priznao nezavisnost Albanije, pa je u Srbiji i štampao prvi bukvar ove nezavisne države i, natovaren na konje, odneo im ga tamo – u nekadašnjoj Srbiji, sada zvanoj Albanija! Pročitao sam negde da je car Dušan, pošto je okupirao Albaniju, proglasio sebe za cara Srba, Grka i Albanaca! Tada su ovi Albanci, moguće, živeli na Mesecu! Ili ne?!

Pomen o prisustvu Šćipetara u Donjoj Meziji (Trakiji) su tračke reči albanskog jezika, pa i starobugarske. Ništa manje i bugarske gramatičke karakteristike, koje vi, g. Deretiću, ili ne vidite, ili ih gledate, kao i sve ostalo, kroz naočare srpskog ekstremnog nacionaliste. Bar ovako kažu oni koji su se bavili ovim problemom.

Ako bugarski vladalac Boris “nije imao titulu cara nego hana”, ni sultan Mehmed Osvajač nije bio Srbin od Brankovića, kako to vi, g. Deretiću, pretendirate, već od Hrebeljanovića, sin Olivere, kćerke kneza Lazara Hrebeljanovića. Kritizerstvo dokazuje neprijateljstvo. U nauci treba da budemo neprijatelji neistine, laži i falsifikata, a ne jedan drugog.

Da Albanci, odnosno Šćipetari, nisu nigde živeli na obalama mora i da nemaju u svom jeziku reči koje se odnose na more, plovidbu i ribolov, rekao sam to pre vas, g. Deretiću. A onima, koji su to rekli pre mene, ja sam pritekao u pomoć mojim studijama, koje vi ni dan-danas nemate! Zato, one reči, kojima ste propratili ovo, stavite u džep i zadržite ih za sebe.

Kako sam to svojevremeno naglasio i dokazao kroz moje studije, arabizmi u albanskom jeziku su retki, posredstvom turskog jezika i turskih okupatora Albanije, a ne direktno od Arabljana, koji su navodno doveli ove Albance sa Kavkaza u Siciliju.

Ja nigde nikad nisam rekao da su Albanci (Šćipetari) Kelti. To sam rekao (i dokazao!) za Albanoe, koje su Šćipetari našli u oblast Mata, kada su tu stigli u IX veku naše ere, a koje su vremenom asimilirali. Pretendiranje g. Deretića da sam rekao da su Šćipetari Kelti dokaz je da je on tangentno pročitao moju studiju i da me, sledstveno, ne poznaje. Ne kažem da namerno falsifikuje i kleveće, niti ono što je on o meni rekao! I bez treninga po zatvorima Jugoslavije i Albanije, ja sam bio širokogrud i tolerantan. Josip Broz i Enver Hodža trebali su da uhapse ove ljude, da bi ih naučili strpljenju da pročitaju bar dela, o kojima hoće da diskutiraju, pa i da zauzdaju njihov prljavi jezik. Umesto njih – eto, uhapsiše mene, koji za to nisam imao potrebu.

Prema tome, ne samo što ja ne fantaziram, g. Deretiću, već i ne rušim ono što sam prethodno rekao o dolasku Šćipetara preko Rumunije i Bugarske.

Ni etimologija imena Raban nije moja, g. Deretiću. Nju su naši srpski etimolozi ustanovili, a albanski su je samo prihvatili. Tako da tog zeca, za koji pretendirate da ja pokušavam da izvučem iz šešira, učinili biste dobro da ga ispečete, a ja ću vam doneti dobrog vina iz Švajcarske, pa da ga prijateljski zajedno pojedemo. Vi slobodno možete dići zdravicu za vašeg Josipa Broza Tita (Valter Vajs?!), ali dozvolite i meni da je dignem za mog Maura.

Da ne odužim, deo pretekle priče g. Deretića ostaviću amaterima da oštre i probaju svoja pera. Ja sam od vas, g. Deretiću, kako to vi sami priznajete, dobio ono što sam tražio, priliku da dokažem SANU ko su njeni uvaženi akademici i ko sam ja, kome ne dozvoljavaju pristup tamo. Sa druge strane, ovim odgovorom, vi ste, g. Deretiću, dobili od mene ono što – vaistinu – niste tražili. Ali – za što ste imali nasušnu potrebu.

Da se zdravo vidimo u narednim okršajima.

Ne zaboravite samo zeca!

Polemika

Povodom spora Kaplana Burovića i Jovana Deretića o poreklu Arbanasa (Tabloid, br. 235, 237, 239)

 

 

Istorija ne prihvata površnost

 

O poreklu Arbanasa dosad su napisane biblioteke knjiga i posebnih rasprava, s težištem na tome da bi oni mogli biti potomci Ilira (za šta su bili vruće zainteresovani) ili Tračana (što im se manje dopadalo), a samo se stidljivo, i bez odjeka, moglo čuti shvatanje da su oni na sadašnje, svoje i srpske, prostore stigli – sa Kavkaza

 

 

Glavne jezičke činjenice o kojima ovde raspravljam izložio sam prvi put u pre­da­vanju na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu 20. marta 1992, a o nekima od njih tek ove godine određenije formulisao više nedoumica nego sudova (Letopis Matice srpske, Novi Sad, januar-februar 2011).

Razloge za tako dugo „zaobilaženje teme” imao sam u tome da su se moja naučna interesovanja samo delom dodirivala s problemima o kojima sada govorim i ticala su se jedino onomastičkih i leskičko-semantičkih prožimanja na liniji srpsko-arbanaških dodira. Istražujući onomastiku Kuča, naime, ustanovio sam da je tamo mikrotoponimija u znatnom stepenu arbanaška, ali da je makrotoponimija dosledno srpska, što je potvrdilo ranije navode Mitra Pešikana zasnovane na analizi građe iz popisa Skadarskog sandžaka (1485, pripremio ga je albanski orijentalista S. Puljaha), odn. sa dominantnim slovenskim toponimijskim slojem na terenu Albanije u celini (posebno u njenom južnom delu), što je utvrdio Seliščev. Uz sve to, Pešikan je pokazao da se staroarbanaška lična imena na prostorima današnjeg Kosova i Metohije, recimo, sreću tek u tragovima, i to jedino u okolini Đakovice, a u toponimiji to se i danas potvrđuje opštim zaključkom P. Ivića da se po Kosovu i Metohiji sreću jedi­no srpski toponimi, uz retke antičke (Lipljan, Klina) ili nove nazive (Kačanik, Ferizaj).

Takve pojedinosti ozbiljan su signal da su Arbanasi na svojim današnjim prostorima narod, makar, problematičnog porekla i svi pokušaji da se dokaže nešto što nije u skladu s tim shvatanjem moraju se zasnivati na novim činjenicama kojima će se obesnažiti one ranije, a same će ostati neosporive. U našem slučaju – mislim da je Deretić izneo neke pojedinosti čiji je značaj teško procenjivati, ali jedna među njima zaslužuje posebnu pažnju: ona o brojevima ‘1’ i ‘100’ koji imaju neke čudne paralele i u evropskim i u azijskim jezicima. Tako, recimo, arb. nje ‘1’ ima mongolsku paralelu neg, tai – njung, lao – neung, dagestan. bežta – honj; arb. nježind ‘100’, bežta – honjžit, arb. žinda, bežta žinta, pri čemu nije uvek jasan odnos tih likova prema lat. unus / centum, eng. one / hundred, tal. uno / cento, fr. un / cent, grč. eNjj, �katTn, srp. jedan / sto, rus. odin / sto itd. Te odnose moraju razjašnjavati dobri poznavaoci svih tih jezika i ozbiljni komparatisti – što ja nisam, ne mislim ni da je to Deretić, a Burović se na Deretićeve navode nije osvrnuo (a bio je direktno pozvan da to učini).

Druge pojedinosti oko kojih se spore Deretić i Burović, same po sebi, mogu biti takođe zanimljive, a ja moram priznati da su mi, opet, uverljivije pojedinosti koje saopštava Deretić od onih shvatanja koja zastupa Burović. Ja ne znam, pri tom, na osnovu kojih izvora Deretić utvrđuje put kojim su Arbanasi s obale Kaspijskog mora stigli na Balkan, i to tačno 1043. godine (ako ga zapitamo, on će svakako saopštiti sve bitne reference), ali neki moji uvidi u taj problem ukazuju na to da bi se njegovi nalazi pre mogli potvrditi nego osporiti.

Kada tako govorim, imam na umu tekst Zaze Aleksidzea pod naslovom „Otkrivena pismenost Kavkaske Albanije” (Šinternet projekt Gruzinske akademije nauka „”igitalization of the Albanian palimpsest manuscript from Mt. Sinai” (http://titus.fkidg1.uni-frankfurt.de/armazi/framee.htm), od 9. februara 2009Ć), a na njega sam „naleteo” u knjizi Vadima Mironoviča Lurjea Istorija vizantijske filosofije : formativni period (Sankt-Peterburg, 2006, str. 206; srpski prevod: Novi Sad, 2010, str. 198). Lurje je neobičan autor: redak poliglota (govori mnogo jezika, prevodi sa sirijskog i još nekih srednjoistočnih jezika, čita na još dvadesetak drugih – pa i srpskom), patrolog, specijalista za hrišćanski istok, uređuje elitne filozofsko-religijske časopise, monaško mu je ime Grigorije, a vladičanska stolica u Sankt-Peterburgu. I zanimljivo je, pri tom, da su se o kavkaskom poreklu Albanaca i njihovoj pismenosti prve potvrde pojavile još 1938. i  kasnije se brzo umnožavale, ali one još nikako ne uspevaju da stignu do srpske i arbanaške istorijske i jezičke nauke. A podaci o tome odavno se nalaze i u enciklopedijama, recimo – u ruskom Lingvističkom enciklopedijskom rečniku (Moskva, 1990), u odrednicama udinski jezik i agvansko pismo. Udinski jezik pripada istočnokavkaskoj porodici jezika, u prošlosti bio jedan od rasprostranjenih jezika Kavkaske Albanije, na čijoj se osnovi u četvrtom veku pojavila albanska pismenost i nastao književni jezik. Agvanski jezik i pismo određuju se „kao kavkasko-albanski i predstavljaju najstariju pismenost Dagestana i Severnog Azerbejdžana, a upotrebljavani su od 5-9. veka u pravoslavnoj crkvi Agvanije ili Kavkaske Albanije. Pismo ima 52 grafeme” i predstavlja „snažno modifikovanu greciziranu varijaciju jednog od nesemitskih ogranaka aramejske grafičke osnove”.

Kasnije je otkriveno i više drugih potvrda o postojanju te pismenosti, a među njima najznačajnije je ono do kojega je došao sam Aleksidze sa svojim saradnicima utvrdivši da se među rukopisima, „slučajno pronađenim 1975. godine” u Manasti­ru Sv. Katarine na Sinaju, nalaze i dva na koja se, kao na „spomenike staroalbanske pi­s­menosti”, može gledati kao na „veoma važan događaj u kavkazologiji” (istakao DP), pri čemu, uz druge činjenice iz albanske istorije, navodi mišljenja jermenskih naučnika da je „stanov­ni­štvo Albanije… antropološki slično stanovništvu današnjeg Karabaha u Azer­bejdžanu” i da je početkom 5. veka „stvorena albanska pismenost i ubrzo za njom – bogata originalna prevodna književnost skoro svih žanrova”.

Svedočanstva o albanskoj pismenosti do nas su doprla u jermenskim izvorima, a među njima i podatak da je „početkom V veka Mesrop Maštoc “stvorio azbuku za grleni, neblagozvučni, varvarski i grubi jezika Gargara”. Uz njegovu pomoć na albanski jezik bile su prevedene Knjige Proroka, Apostol i Jevanđelje. Najtačnija dokumentarna svedočanstva o postojanju albanskog pisma i pismenosti nalaze se u materijalima Dvinskog ujedinjenog sabora crkava zakavkaskih zemalja (506. godi­ne). U pismu jermenskog patrijarha Babgena iranskim hrišćanima o veroispoved­nim pitanjima kaže se: “Naša je vera… u saglasju s Gruzinima i Albancima ŠdaĆ svako na svom jeziku ŠpišeĆ (bukv. pismenošću svake države”).

Albanski istoričar iz VII veka Mojsej Kalankatujski, čije je delo sačuvano na jermen­skom jeziku u redakciji iz X veka nabraja narode koji su u njegovo vreme imali pismenost i među njima pominje takođe i Albance.

Svedočanstva o postojanju svetih knjiga na albanskom jeziku nalaze se i kod jer­menskog istoričara VIII veka Gevonda. On pominje jezike na kojima postoji tekst Jevanđelja i među njima na dvanaestom mestu nalazi se i albanski.”

Traganje za činjenicama o iščezloj albanskoj pismenosti počela su tridesetih godina XIX veka, ali je tek ceo vek kasnije Ilja Abuladze „otkrio udžbenik jermen­skog jezika u kome je, uz jermensku, grčku, jevrejsku, gruzinsku, sirijsku i arapsku azbuku, bila navedena i albanska.” To se dogodilo 28. septembra 1937, Abu­ladze je o svom otkriću objavio samo kratko saopštenje, a azbuku ustupio A. Šanidzeu, ko­ji je, godinu dana kasnije, u svojoj raspravi potvrdio nalaze Abula­dzea da je „azbuka stvarno albanska… i da glasovni sistem koji ona predstavlja mora odgova­rati glasovnom sistemu udinskog jezika – predstavnika lezginske gru­pe dagestan­skih jezika”.

Imaju li se na umu sve pojedinosti koje su ovde navedene, spor Burovića i Deretića mogao bi se prevesti na ravan rasprave o činjenicama i njihovoj verodostojnosti. Srbi se, recimo, pominju na svojim sadašnjim prostorima u vreme Hristovih savremenika Strabona (64. st. e. – 24. n. e.) i Plinija Starijeg (23-79), kasnije i Ptolemeja (90-168), a Arbanasi prvi put tek – desetak vekova kasnije (1081).

U svetlu tih pojedinosti „arbanaški problem” postaje mnogo jednostavniji i zasad se ne vidi kako se može „pomoći” Arbanasima i „albanolozima” da se utemelje tamo gde temelja nemaju: za deset vekova svoga prisustva na Balkanu oni su malo šta uspeli da izgrade, ali su zato bili vrlo uspešni u zatiranju onoga što su izgradili drugi. Uz srpsku (makro)toponimiju, oni su preuzeli i ogromne slojeve srpske leksike (u istoj meri u kojoj je to učinjeno i u rumunskom jeziku), pri čemu je posebno zanimljiva činjenica da su Arbanasi preuzimali čak i elemente tzv. „intimne anatomske leksike”: kotlj ‘penis’ č ko­čanj ‘stabljika kupusa’, pri čemu je „u staro vreme kod Slovena zasvedočen kočanj u značenju “membrum virile””; pitlj ‘vulva’ č pička; sise “ženske grudi” č sisa, sise.

U tom smislu nije uverljiva ni Čabejeva tvrdnja, koju navodi Burović, da se „albanski jezik formirao u 6. veku nove ere upravo u Rumuniji” i da su ih otud „mongolski Bugari kana Asparuha” 679. godine „prebacili u Trakiju”, a otuda ih „bugarski car Boris” u 9. veku preveo i „smestio u Mat”. Takva shvatanja već zadiru u domen „naučne fantastike” jer se ne zna ni kako su Arbanasi mogli doći u Rumuniju ni kako se otud jedna cela narodnosna masa mogla „premestiti” najpre u Trakiju i otud u Arbaniju. Narodi se nikad nisu mogli preseliti (osim u naše vreme – po naredbi „demokratije”), mogli su se seliti pojedinci ili grupice, ali i to decenijama ili vekovima, onako, otprilike, kako su Arbanasi od kraja 15. veka do danas stigli od okoline Đakovice do Vranja. A što se tiče „arbanaške leksike” u rumunskim govorima, i uopšte po Karpatima (do Dobrudže na istoku i Moravske na zapadu), zna se da su nju raznosili balkanski stočari, da su njihovu glavninu mogli činiti Vlasi, tj. „romanizovani Srbi”, koji su Rumunima preneli starobalkanski leksikon, a od srednjega veka (tj. od osmanlijske najezde), posle teritorijalizacije katuna, opet bili poslovenjeni (u Kučkoj krajini – poarbanašeni) – i „vratili” stari inventar imena, najčešće u kategoriji nadimaka.

U sporenju Kaplana Burovića i Jovana Deretića. kako se vidi, meni su prihvatljiviji stavovi ovoga drugog, ali moram priznati da njegovu naučnu metodologiju, kao i neke tehničke postupke u prezentaciji građe, ponekad teže razumevam; on, recimo, navodi „regrutski spisak srpskih odnosno ilirskih plemena” od kojih i danas postoji više od polovine, među njima nalazi i svoje pretke. I sve to ispisuje ćirilicom ne shvatajući da nepotpun i neproverljiv podatak i nije podatak pa se ponekad stiče utisak kao ni da sam nije svestan koliko njegovi podaci mogu biti dragoceni. Uz mnoge svoje tvrdnje, uz sve to, on ne navodi izvore, ili ih je naveo „negde drugo”, pa primorava zainteresovanog čitaoca da traga za podatkom i da najčešće rizikuje da ga ne nađe. Takav je, recimo, slučaj s navodom da se negde Zagreb pominje kao Serbinon, koji nisam pronašao, ali jesam onaj „regrutski spisak” i u njemu – sledeće daleke srpske potomke Hristovih savremenika: Deure, Deuriće (“eura), Derete, Deretiće (Deretini), Dermastije (Deraemistae), Dindare (Gindari), Glindiće / Glintiće (Glinditiones), Sjekloće (Siculotae), Varde (Vardaei), Dende (Denda), Šešelje (?) (Sasaei), njima bi se, možda, mogli dodati i Šeparovići (Separi?), Kerumi / Gerumi ili Ćeranići (Cerauni?), Sekul(ov)ići (Siculi), Rudinjani (Rudini), Grabljani / Grabovci (Grabaei), Kolendići (les Colentins), Buni / Bunjevci (les Bunes), a Deretić navodi i više drugih, ali ja priznajem da za njih nisam čuo i ne znam kojim bi to Plinijevim zapisima odgovaralo.

Takvih primera površnosti u predstavljanju bitnih činjenica iz najstarije istorije Srba ima mnoštvo i njima će se neko morati naknadno baviti i tehnički korektnije predstavljati činjenice kojima Deretić operiše, s ciljem da se pred nauku iznesu svi antički pomeni o Srbima kao starosedeocima Balkana i da se konačno prekinu priče o tome da su oni „doseljeni u 6-7. veku”, da su „zatekli” Ilire, Tračane i Kelte, da su se za nekoliko vekova „prosuli” do Istre i Peloponeza, izgradili bujan duhovni život, krunisali ga Miroslavljevim jevanđeljem i ilirsko ime doneli do polovine 19. veka, tj. sve ono što Arbanasima nije uspelo ni za deset vekova svoga prisustva na Balkanu.

Zbog čega će se balkanologija morati oslobađati svoje „albanološke komponente” i usmeravati je – na kavkazologiju.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: