Kaplan Burovic

Home » Intervju » Интервју: Каплан Буровић

Интервју: Каплан Буровић

Kaplan Burovic
Међународни жандарм је пошао у „крсташки рат“

„Уверен сам да ће се Космет вратити у окриље Србије, онда када међународни жандарм буде повукао своје војне трупе и базе. А то ће се догодити много брже него што мислимо“, каже у интервјуу за „Печат“ светски признати албанолог и балканолог.

„Српске власти су погрешиле што су својевремено иницирале, односно дале  предлог оцене легитимности шиптарског самопроглашења, и што су, уосталом,  било шта тражиле од МСП-а! Убеђен са да су неки политичари у Србији морали да знају, а можда су сасвим добро и знали, да то није никакав Међународни суд правде, већ Међународна мафија неправде. Ево вам доказа који је и лаику јасан: ниједан суд на свету, представљени предмет не износи на гласање, већ суди по документима, чињеницама и аргументима, који се уз предмет, подносе, представљају. Међународни суд правде, колико сам упознат, случај процене легитимности буквално је решио гласањем. Ово значи да се није судило, већ је објављен резултат гласања. Разуме се да су српске власти очекивале сасвим другачији исход, и у том смислу, изгубљено је поверење у МСП, али и у постојање међународног права. Према мом мишљењу, Србија је сада у врло незавидном положају, и на жалост, спољно-политичке околности јој нису ни мало наклоњене. Међутим, шта год да неки реше, о Косову и Метохији ће се судити онако како што се то чинило кроз векове“, каже за „Печат” академик, проф. др Каплан Буровић, познати европски албанолог и балканолог, коментаришући, како истиче, несхватљиву одлуку Међународног суда правде о декларацији једностраног проглашења независности КиМ.

Много је различитих повода за разговор са овим светски признатим академиком, који данас живи у Женеви. Др Каплан Буровић је до сада је објавио 103 књиге. Његов научно-истраживачки рад прожет је закључцима који изазивају жестоке реакције, како у Тирани, тако и у Београду. То је и логично, будући да Буровић тврди како Албанци нису аутохтон народ, а да су Албанци са Космета углавном исламизовани хришћани. Са друге стране, теза да се вероисповест и националност не морају прожимати, из које произлази да Срби не морају нужно бити православни, што наш саговрник поткерпљује својом личном породичном историјом, изазива негодовање многих у Србији, а поготово Српске православне цркве. Осим свега тога, књижевни рад Каплана Буровића испуњен је бројним контроверзама, због којих је наш саговорник стекао епитет дисидента број један у СФРЈ, али и изгубио слободу, будући да је 43 године провео у албанским казаматима.

Стиче се утисак да су нас сви заборавили. Ипак, ви сте оптимистима, сматрате да ће КиМ бити враћен Србији. На који начин и када ће се то догодити?

Буровић: Само нек је нама жив наш напаћени народ, и његова вера у будућност, а пријатељи служе да дижу здравице, понекад помогну, али свако ипак гледа своје интересе. Тако је то у високој политици. Косово и Метохија, ма колико била истрошена ова реченица, јесте колевка српског народа. А истина је јача од свих земаљских сила! Уверен сам да ће се Космет вратити у окриље Србије, својој домовини, онда када међународни жандарм буде повукао своје војне трупе и базе. А то ће се догодити. И то ускоро. Много брже него што мислимо. Историја, срећом, иде даље. А свакој сили дође крај. Вештичин казан већ ври у тврђави капитала.

Да ли крајње неповољно мишљење МСП-а и неповлачење конкретних потеза Савета безбедности УН у вези стања на КиМ, могу покренути сецесионистичке тежње у свету?

Буровић: Свакако да ће се одразити у свим оним државама који имају донекле сличне проблеме. Пример шиптарског сецесионизма, покушаја отимања Космета, дакле, туђе територије, покренуће праву лавину цепања, немира, подстрекиваће све оне који у отимању КиМ виде зелено светло за сличне акције. И Влахе у Албанији, који су још 1916. године прогласили своју Републику, али их издаше Французи.
Зашто је толико битно систематски радити на разбијању малог православног народа на Балкану?

Буровић: Да, у питању је православље, међународни жандарм пошао је у „крсташки рат“. И то под изговором да свет чисти од опасног комунизма у источноевропским земљама. Захваљујући тој пароли он окупља под своју заставу сав олош света. Ипак, не заборавите на то да у борби против народа који себе брани нико на свету није изашао као победник.
Вратили сте се православљу, вери Ваших предака. Можда се управо на Вашој великој фамилији Буровића може сагледати судбина српског народа. Ваша браћа по крви су Срби и Црногорци, муслимани и католици…

Буровић: Ако сте прочитали историографску књигу „Буровићи – породична историја“, сигурно сте уочили да смо ми католици, муслимани и православци, па и атеисти. По националности сви смо Србо-Црногорци, Бокељи, али смо се интегрисали  у народ земље у којој живимо. У Италији се називамо Италијанима, а у Турској Турцима. У Београду живе и моји православни рођаци, али и они који се изјашњавају као муслимани. Сви знају да су пореклом из Пераста и да су нам ту гробови православних прадедова. Сви они кажу да су пореклом Срби! Док сам био мање познат у јавности, нико ме ништа није питао. Али, од када сам постао познат, сви ме питају, посебно моји Буровићи, које сам вере и којој нацији припадам. Увек одговорим: „Ја сам оне вере које је и Бог, па и оне нације које је Он!“

Срби имају помало чудан однос према својој браћи која се врате предачкој вери. Зашто је то тако?

Буровић: Честити, добронамерни грађани Србије православног порекла, према својој браћи, били они муслимани или католици, одувек су имали сасвим исправан однос. Мада постоје и код неких Срба крајности, као и код муслиманског и католичког народа, захваљујући чему се и шири мржња једних према другима. Последица тога је крвопролиће, рецимо у Босни и Херцеговини. Резултат тога могла би да буду само нова крвопролића. Крајње је време да оставимо веру свештеним лицима, црквама и џамијама, да је оставимо у својим домовима, да се братски помиримо и иступимо под заједничком националном заставом. Да други нашу вековну несрећу и неслогу не злоупотребљавају, и да нас подмукло не завађају. Можда вам ово звучи крајње идеалистички, али ми јесмо један народ. То што нас је историја мучки шамарала, нико од наших предака није желео. Важно је, и драгоцено када се човек врати својим коренима. По мени то је висока свест, самосвест и одговорност пред будућим нараштајима. Ко је Србин – тај може бити и православан, и муслиман, и католик. Имамо диван пример на северу Албаније. Само ужасна историјска искушења могу да сједине све оне који су српског корена. Ето, мог блиског рођака, православца Александра Богољуба Буровића, који је погинуо 1994. године у борби против непријатеља народа и домовине, Београд је два пута наградио златном медаљом за храброст „Гаврило Принцип“. Мене, мада се борим за српску историјску истину, и вратио сам се православљу чиста срца, Београд не само што не уважава, већ ме и прогања, јер ме „има“ на неким непожељним листама, иако сасвим добро знају да нисам муслиман, нити Албанац. Такви смо ми Срби.

Поменули сте пример на северу Албаније. Колико је данашњих становника Албаније аутентичног, арбанашког порекла, а колико је оних који су православног, српског или црногорског порекла?

Буровић: Албанске статистике су фалсификоване, као и све друго, и возачке дозволе, и дипломе, и пасоши. Хрватска Википедија доноси ове податке, али ни она није  апсолутно тачна: Геги 605.000; Тоски 1.741.000; Црногорци 11.000; Грци 101.000; Македонци 35.000; Роми 86.000; Срби 301.000; Власи 302.000; Јевреји 500; Остали 1.000. Колико познајем Албанију, тамо живи око 60 одсто Албанаца, подељених у четири вере: две муслиманске (сунити и бекташинци) и две хришћанске (православци и католици).  Око 40 одсто су неалбанци, у првом реду Власи, затим Словени (Србо-Црногорци, Македонци, Босанци), па Грци, Роми, Турци, Курди, Јермени, Татари, Јевреји. Треба знати да Срби, Црногорци и Македонци Албаније нису само православне вере, већ и муслиманске, па и католичке. Знајте да су се муслимани у Албанији, да кажем, српски родољубивије држали од муслимана у Србији. На жалост, са њима се поступало, а и даље се поступа, антинационално, и то не само од стране званичног Београда власти Србије, већ и од неких верских представника СПЦ-а.

Шта Вас мотивише да укрстите мач са дојучерашњим сународницима – Албанцима?


Буровић: Албанци нису моји сународници. Као и за све Србо-Црногорце и Македонце, они су и за мене наши суседи. Као интернационалиста, борећи се за истину смелије од других, снажније, самопрегорније, предњачећи у тој борби, тужно је да сам заслужио да ме моја рођена браћа сматрају за Албанца. Ипак, истина је и Богу драга: ја нисам Албанац. Био сам Југословен, а пореклом из дичног грофовског Пераста, пра-праунук хероја Ивана Буровића, ослободиоца Херцег-новог, којим се поноси историја Црне Горе, Херцеговине, Хрватске. И пра-праунук велможе Николе Буровића, којег одлично познаје грчка историја, а у црногорској култури, оличење је барокне уметности. Како видите, моји преци су се кроз векове борили на свим фронтовима Балкана. И увек су се борили за – истину. Ту борбу за истину носим у генима. Треба знати да сам, пре него са Албанцима, укрстио мач са „мојом браћом“ Југословенима! Као аутор дисидентне поеме „Бојана“ 1952. године био сам један од најистакнутијих бораца против титоизма. Да појасним, нисам се борио против албанског народа, већ против албанских фалсификатора научне истине, као што се нисам борио са југословенским народом, већ са титоистима, са издајницима народа и државе.

Сматрају Вас највећим савременим албанологом. Какве су реакције ваших колега, албанских академика, који, како кажете, фалсификују историју?


Буровић: Балканолог сам, и пре свега албанолог. По разним медијима, на разним језицима, годинама се чуде како је могуће да ми Амерички универзитет за историју објави тезе на енглеском језику, називајући ме famous Albanian disident and historian, а Македонска Академија наука и уметности да унесе моје албанолошке тезе у своју Енциклопедију. Ваљда зато што браним историјску истину. Моје колеге, албански академици, заћутали су. Да се јавно сложе са мном – линчовали би их. А да ми се супротставе – не дозвољавају им документа и чињенице, научни аргументи, којима сам поткрепио албанолошке тезе. Али, постоје и они који здраво расуђују, који су ослобођени предрасуда и спремни да прихвате истину. Такав је, на пример, мој пријатељ Ареа Коцани.

За Вашу научну тезу којом сте побили фалисфикате албанских историчара, добили сте награду Америчког интитута за историју.


Буровић: Тачно је. Моје научне тезе, по којима Албанци нису аутохтони народ, али ни Илири, а понајмање Пелазги, прихватили су светски научници и институције, али и трезвени и поштени Албанци, попут академика проф. др Екрема Чабеја, проф. Алекса Буда (Први председник Академије наука Албаније), проф. др Шабана Демираја (Други председник Академије наука Албаније), те историчара Ардиана Вехбиуа. Они који носе заставу истине неустрашиви су и снажни као богови.

И поред тога у Србији Вас не дочекују раширених руку.


Буровић: Разликујте званични Београд од Србије! Народна Србија ме дочекује срдачно, а ви сте и сами сведок томе. У Србију долазим сваке године, и не спавам по хотелима, не једем по ресторанима, већ поред мојих Срба, и за њиховим столом. Наравно да ме званична Србија, али и ни она титоистичка Србија, и сада њихових „актуелних комунистичких потомака“ не жели и још увек држи на црним листама. Кад вас једном жигошу, то је за цели живот. Званична Србија још увек поштује свој потпис на тапији, којом су 1969. године, усред Београда, признали Космет Албанцима!

Личност сте која је скупо платила слободоумно размишљање. Робовали сте у Титовим и Енвер-Хоџиним затворима неколико деценија, највећи део живота.

Буровић: У Југославији су ме осудили за „непријатељску пропаганду“, против Титове  власти, социјализма, али у ствари за моју дисиденцију. Управо зато што сам био за народну власт, и видео куда све води. Они, који су мене осудили, тренутно се у Србији бусају прса како су одувек били против комунизма. Како су само брзо заборавили да су се у Тита и у комунизам понизно заклињали. И недужне људе шиканирали. Сада су то старе окореле „демократе“! Уништили су ми прву породицу. Био сам веома млад. Дуго сам робијао. Имао сам стан – бацили су ме на улицу. Имао сам посао – оставили су ме без икаквих средстава за живот. По изласку из затвора, као добар војник, идући стопама мог генерала Влада Дапчевића, пошао сам за Албанију. Енвер Хоџа се спремао, намеравао да ме врати натраг, а у замену за књижевника Мартина Цамаја, који беше пребегао у Југославију. И није му то пошло за руком. Хоџа је инсценирао судски процес и као дисидента, тобоже за непријатељску пропаганду против народне власти и социјализма, осудио ме на 43 године затвора. У пресуди пише да сам у Албанији представљао политичку и идеолошку диверзију. У Албанији сам написао три романа: „Издају“ (Тирана 1965), збирку приповедака „Одјек Кораба“ (1967) и новелу „Змија“ (1969). У личности Мула Мамер Хоџа (из романа), Енвер Хоџа је препознао себе. После тог дела, сви непријатељи су га поспрдно звали Мулаи. У Албанији сам са православком Вером Зиуи, створио другу породицу, али и она је била кажњена због мене. Жену су морално деградирали, а ћерку скоро на мртво испребијали, сина ухапсили. Снају са стомаком до зуба су толико злостављали да је изгубила дете. То је породична трагедија! У злогласном затвору Бурели покушали су да ме убију. Можда ће за ваше читаоце бити ово језиво – ја сам човек којем су дерали кожу. Преживео сам чудом. Ужасни су били дани у албанским казаматима. Тражили су да се одрекнем југословенског држављанства, и српско-црногорске националности, политичких убеђења, и очинства. Породица дуго није знала да сам жив.

Све је почело од поеме „Бојана“, зар не?


Буровић: Написана је на нашем, српском језику, јер тада још нисам знао албански. Први пут је објављена као засебна књига 1952. године у Дубровнику. Касније у Београду у листу „Искра“. Одмах ме је позвао Милован Ђилас и припретио ми: „Ако наставите да певате овако и даље, притиснућемо ми вама главу тако да ћете заборавити певање и започети лелек!“ Превео сам је касније лично на албански, затим је преведена на македонски, словеначки, француски, шпански. Кажу да сам поемом „Бојана“ дисидент „број један“ Југославије, Балкана. Не знам да ли је то истина, али знам да сам поему платио не само својим животом, већ и животом супруге и моје деце. Дан-данас настављам да плаћам данак за њу!

Ви се данас залажете за доказивање природе, суштине албанског сецесионизма и тврдите да је случај српског Космета јединствен у свету.

Буровић: Апсолутно. Космет је по много чему неупоредив са било којом спорном облашћу у свету. Албанци на Космету не само што нису аутохтони, већ су ту стигли и после Срба, пошто су Срби подигли поново Косово и Метохију из праха и пепела варвара, пошто су ту основали своје прве државне творевине, пошто су је украсили дивним црквама и величанственим манастирима, као ниједну своју другу област, као ниједан народ на свету ниједну стопу своје земље. Често кажем да Србе за КиМ везује све и свашта, а Албанце баш ништа, осим њихове тежње да створе „супер велику“ Албанију. Осим тога, они који данас на Космету кажу да су Албанци, не знају или неће да знају истину. Огроман део њих су заправо,  исламизовани Србо-Црногорци, Македонци, Курди, Јермени, Татари, Роми… И сâм Адем Демаћи није Албанац, већ албанизирани српски геџа. Безброј је таквих примера.

Скендербег је био пре свега и изнад свега православни хришћански јунак. А хришћани, који су се постројили под његовом заставом, у првом реду били су Срби, затим и Албанци, Власи и други.

Када сам доказао на основу историјских чињеница да је Скендербег био по националности Србин, Албанци су хтели да ми изваде очи. Сада је то доказао македонски историчар др Петар Поповски, а после њега и швајцарски научник Оливер Шмит. Македонског историчара Албанци нигде ни не спомињу, праве се да не постоји, док су се звог Швајцарца успаничили, узнемирили, посебно када су неки Албанци, пошто су морали да прихвате и схвате да је Скендербег Србин, предложили да му се скине споменик усред Тиране!

Колико данас имате проблема због Ваших књига, научних радова?


Буровић: Довољно ће бити ако вам кажем да су 2009. године, усред Тиране, спалили читав тираж четири тек објављена дела. Моје књиге и романе. Данас албанска штампа ћути о томе. Они су интервенисали и у Женеви, где живим, код швајцарске штампе, да о томе не пишу ни речи! Моја издавачка делатност се ближи крају, а моја домовина, за коју сам тако много учинио и тако много жртвовао, није објавила баш ништа. Ни књижицу. Истина је најтеже оружје!

Чувени „арнаутски“ јунак Скендер-бег био је српског порекла. Претапање Срба у Албанце почело је, кажете, у средњем веку.


Буровић: Скендербег није био арнаутски јунак. Да сте Скендербегу рекли да је Арнаут (било и малим словом), одсекао би вам не само језик, већ и главу. Скендербег је био пре свега и изнад свега православни хришћански јунак. А хришћани, који су се постројили под његовом заставом, у првом реду били су Срби, затим и Албанци, Власи и други. Када сам доказао на основу историјских чињеница да је Скендербег био по националности Србин, Албанци су хтели да ми изваде очи. Сада је то доказао македонски историчар др Петар Поповски, а после њега и швајцарски научник Оливер Шмит. Македонског историчара Албанци нигде ни не спомињу, праве се да не постоји, док су се звог  Швајцарца успаничили, узнемирили, посебно када су неки Албанци, пошто су морали да прихвате и схвате да је Скендербег Србин, предложили да му се скине споменик усред Тиране! Дакле, да сруше Скендербега, и да се на том месту подигну споменик Султану Мурату. Ономе због којег је сред Косова и Метохије пливала крв, убијен Лазар, Милош Обилић, због којег је уништена средњовековна држава, а српски народ пао у вековно ропство.

Шта се све може научити од наше браће, Срба и Црногораца у Скадру, у Албанији?

Буровић: Не сме да постоји подела на Србе и Црногорце; она је у Албанији не само непозната, него и апсурдна! У мојим делима нагласио сам да муслимани у Србији, Црној Гори и Македонији, па и у Босни и Херцеговини, могу много тога да науче од наше муслиманске браће у Албанији. Пре свега то како се може бити и муслиман и Србин, да је муслиманство вера, а српство националност. Православни Србо-Црногорци и Македонци могу да науче од православних Србо-Црногораца и Македонаца Албаније како могу живети у потпуној слози и братском разумевању са својом муслиманском браћом, без дискриминације, нетрпељивости, мржње, на шта нас хушкају они који желе да Балкан увек буде буре барута. Да нам је свет и самосвет виша не бисмо им пружили то задовољство да међу собом ратујемо.

Недавно је изашла из штампе књига „Радиографија једне мржње“, аутора Ашима Ревића. Шта је у том делу најинтересантније?


Буровић:
Од посебног је значаја то што писац доказује да су моји највећи непријатељи управо они Албанци, за које нам сам аутор износи документа – о њиховом српско – црногорском пореклу. Књига је, иако је штампана недавно у Београду, већ доживела друго издање. Људи је траже. Желе да прочитају, да виде та документа.

Печат, 3. 9. 2010.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: