Kaplan Burovic

Mandela Albanije u medijskoj blokadi

Mandela Albanije u medijskoj blokadi

Katanac za pisanu reč

 

    Odkadaje akademik Kaplan Burovićizašaoizalbanskogvišedecenijskogzatvoraijavno, prekomedija, izjaviodaponacionalnostinijeAlbanac, posebnoodkadajealbanskustvarnostiliteraturuizložionaučnojanaliziikritici, odkadajeEnverHodžudemaskiraoidokazao činjenicamada, nesamo štonijebiokomunista već da nije poštovaonikakvezakone, pravilaiprincipe, stav Albanaca prema Buroviću postao je negativan. To se posebno ispoljilo odkadajenjihoveistorijskefalsifikate, dasuautohtoniisledbeniciIlira, paiPelazga, oboriodokumentima, naučnimčinjenicamaiargumentima

 

Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

Stranice albanske štampe, albanskih medija, radio-televizija i sajtova, zatvorene su za mene. Preko tih medija se dozvoljava samo napad na mene. I ne samo što mi preko njihovih medija ne dozvoljavaju da demantujem njihove laži i falsifikate, već intervenišu i u stranim medijima, pa i u našim, da bi mi se i tamo zatvorila vrata. Preko svega toga, oni spaljuju i moje knjige, koje objavljujem privatno, mojom mukom ušteđenim parama.

Albanci svih boja i zastava, svih klasa i staleža, koji su me obožavali zbog moje antititoističke delatnosti, zbog mojih književnih ostvarenja i tamnovanja po jugoslovenskim zatvorima kao disidentnog književnika (pa i zato što sam branio u Jugoslaviji ustavom zagarantirana prava Albanaca!), ovi Albanci, koji su me proglasili i za MandeluAlbanijezato što sam se borio za slobodu i demokratiju Albanije kaonikodrugi, kao što se nisu borili ni njihovi zvanično proglašeni heroji, odjednom su se okrenuli protiv mene i, ne samo što me satanizuju njihovim lažima, klevetama i falsifikatima, već mi ne dozvoljavaju ni da im odgovorim na to.

Svaka čast nekim vrlo, vrlo retkim izuzecima, protiv kojih su Albanci odmah preduzeli najoštrije mere: ne samo što su ih oterali sa posla, ne samo što su tu štampu uništavali, već su autore pozitivnih napisa o meni proglašavali i za nacionalne neprijatelje, pa su ih šikanirali, zlostavljali – i ubijali. Da, i ubijali su ih!

Ne samo zbog toga već i zato što sam hteo da se vratim pisanju na mom maternjem jeziku i u direktnoj službi svom srpskom narodu, kucnuo sam, pre svega, na vrata naših medija, na vrata naše štampe i naših radio-televizija, naših sajtova, a zatim i na vrata svih onih stranih medija, kojima poznajem jezik i, bez prevodioca, mogu se obratiti i sarađivati sa njima.

Čim su ovo videli ovi Albanci, posebno kad su saznali i za pozitivni odjek mojih studija i dopisa tamo, preduzeli su sve da mi se i tamo zatvore vrata, da mi i tamo niko ništa ne objavi. Upotrebili su za ovo ne samo klevete i laži protiv mene, već – gde nisu uspeli time – upotrebili su i mito, svoj droga-dolar. A gde ni droga-dolarom nisu uspeli, ubacili su svoje ljude, pravim imenom i sa pseudonimima, da kleveću i lažu preko tih medija, da intrigiraju i falsifikuju protiv mene, da bi mi se i ovde, na stranicama stranih, pa i naših medija, otkazala saradnja.

O ovom blokiranju medija i otkazivanju saradnje, ja sam već objavio čitavu knjigu dokumenata, a pod naslovom TAMO – NA KOSOVU!

 

 

Ko kome veruje

 

U međuvremenu sam sakupio dokumenta o dvoličnoj borbi ovih Albanaca protiv mene, koji za to upotrebljavaju i naše medije. Sa pseudonimima, pa i bez ikakvog potpisa, praveći nam se kao da su Srbi i anti-Albanci, oni me napadaju indirektno i direktno.

Tako, videći da su mi Internet novine serbske otvorile svoje stranice i da se tamo rado čitaju moji dopisi (neki su i na vrhu liste najčitanijih dopisa tog sajta!), nekakva bezimena “Srpkinja”, u vezi sa mojim dopisom Crnci Ulcinja, objavljenim 30.11.2008, piše (donosim faksimil):

 

FABRIKOVANJE istorije   (203.201.70***) 61/12/2008 12:47:40520

 

Gde god se Albanci umešaju u tumačenje istorije ja ne verujem ni reč. Bila sam desetak puta u Ulcinju između 1970-80. i ne videh nijednog jedinog crnca. Ali ako je to i tačno, onda Romi po Ulcinju nisu poreklom iz Indije nego su izgleda deca tih crnaca i Crnogoraca. A nama čim je neko crnoput, proglasimo ga Romom. Uzgred rečeno, osim Šiptara i Roma, u Ulcinju ni nema više nego par porodica Srba i par porodica Crnogoraca. Neosporno je da je priča interesantna, ali da li je i istinita?

 

Kako vidite, ova “Srpkinja”, čim je videla taj moj dopis na naslovnoj strani tih novina, pohitala je da ga prva “prokomentariše”, taze, dok ga ko drugi nije pročitao. Nije se potrudila da svom “komentaru” stavi bilo kakav pseudonim ili svoje ime. Naglašavamo da, do ovog njenog komentara, apsolutno nijedan drugi dopis ovih novina nije prokomentarisala, nijednog dopisnika, iako – kako ćete videti u nastavku – pretenduje da istoriju voli(m), amislimidajeznam.

Sutradan, 2.12.2008, moj prijatelj Luka Tomović, pošto je odmah namirisao sa kakvom to “Srpkinjom” imamo posla i koji joj je cilj, dao joj je dostojan odgovor. Evo nekih citata tog odgovora:

“Neprijateljski stav bezimene gospođe prema akademiku, prof. dr Kaplanu Buroviću,  evidentan je još u samom naslovu njenog “komentara” FABRIKOVANJE ISTORIJE, koji licemerno počinje riječima “gde god se Albanci umešaju u tumačenje istorije, ja ne verujem ni reč”, ubacujući u vreću tih Albanaca i našeg akademika”.

Znači, ova “Srpkinja” kaže Srbima da ja nisam Srbin, već Albanac, i da Srbi ne treba da mi veruju, pošto gde god se Albanci umešaju u tumačenje istorije, ona “ne veruje ni reč”. Prema tome, nemojte ni vi verovati ovom “Albancu”, ama ni reč!!! Ni za ovo, ni za ma što drugo, što će vam on kroz njegove dopise reći. Drugim rečima: NE ČITAJTE GA!

To ovi Albanci kažu i otvoreno, usmeno, svakome koga vide s mojim knjigama u rukama. Svedok za ovo jeste albanski književnik dr Hysen Kobellari, koji mi piše:

“Tvoju knjigu nisam kupio, jer je ne nađoh u nijednoj knjižari Tirane. Štaviše, tamo, kod knjižare Nacionalne biblioteke, sporečkao sam se sa nekakvim Ibrahimom Gashijem iz Prištine, profesorom koji je doneo za prodaju nekoliko njegovih knjiga i savetovao me, iako mu to nisam tražio, da ne čitam knjige Kaplana.”

Onima koji ne prekidaju sa čitanjem mojih knjiga, otimaju im ih iz ruke i komadaju ih, spaljuju. Lično akademik, prof. dr Skender Shkupi, nekadašnji ambasador “demokratske” Albanije u Turskoj, javno, preko centralne štampe u Tirani, pozvao je albanske vlasti da zabrane ulazak mojih knjiga u Albaniju, pa i meni samome. Na stotine i hiljade primeraka mojih knjiga, koje sam poslao preko pošte mojim prijateljima u Albaniji, nisu im dopale u ruke, jer su zakopane. A kad sam pošao lično sa tim knjigama, zadržali su mi ih u carinarnici, iako kažu da je ulazak strane štampe u Albaniju slobodan, pa i bez ikakvog oporezivanja. Vidite za ove moje žalbe preko štampe, kao i demaskiranja koja su albanskim vlastima učinili drugi.Dana 1. jula 2009, sred Tirane, spalili su mi čitav tiraž četiri najnovija izdanja: na albanskom jeziku NGADH NJIMI MBI VDEKJEN (TRIJUMF NAD SMRĆU) i STUDIME LEKSIKORE (LEKSIČKE STUDIJE), zatim na našem srpskom jeziku knjige NA ISTOKU NIŠTA NOVO i ISTORIJA ULCINJA.

Ali, vratimo se bezimenoj gospođi, koja ne samo što pretenuje da je “Srpkinja”, već nam se predstavlja i kao “velikosrpkinja”, koja ne toleriše Albance, koja ne veruje Albancima.

“Pošto nam se ovako predstavila maskiranim licem kao antialbanka”, kaže Luka Tomović, “ona skida masku i pokazuje nam njeno pravo lice anti-Srpkinje, izjavljujući: “osim Šiptara i Roma, u Ulcinju ni nema više nego par porodica Srba i par porodica Crnogoraca”!!!

Ovo je pre svega neistina, jer Srbo-Crnogorci Ulcinja nisu samo par porodica ni kao pravoslavni, a da ne govorimo o muslimanskim crnogorskim porodicama. Najveća, najbrojnija muslimanska porodica Ulcinja nije ni albanska niti ciganska, već crnogorska. To su Resulbegovići. Pođite i prebrojte ih! Zatim, koja je to Srpkinja, uz to i anti-Albanka, koja će te reči reći i usmeno, a kamoli i pismeno?! Pa zar se lažima protiv srpsko-crnogorskog naroda ispoljava antialbanstvo?!

Da nemamo posla sa Srpkinjom, već sa jednom Albankom, vidi se ne samo po ovom njenom pretendiranju, već i po njenom pravopisu: ona imena naroda ne piše velikim slovom (po srpskom pravopisu!), već malim (po albanskom pravopisu!). A vidi se to i po njenom srpskom jeziku, koji je neispravan.

U vezi sa sataniziranjem akademika Burovića od ekstremnih albanskih šovinista i rasista, kao i u vezi sa velikim poštovanjem koje, sa druge strane, gaje prema njemu ne samo strani  već i naši ljudi, vidite na sajtu FORUM B92: http://www.b92.net , gdje jedan Srbin, koji nam se predstavlja pseudonimom QUOTE, misleći za našeg akademika da je Albanac, piše:

QUOTE: Što se tiče konteksta albanskih predaka… ako te baš zanima i želiš, kao i ja, da problemu prilaziš neostrašćeno i potpuno racionalno, prouči šta vaš znameniti i, sa moje strane, izuzetno cenjeni albanski akademik, prof. dr Kapllan Resuli kaže.

STARKS (sigurno Albanac) odgovara mu: Kapllan Resuli Burović je Albanac onoliko koliko i ti! Ni manje ni više. A pošto ga izuzetno ceniš, vodi ga kući, a lanac i sredstva za vakcinisanje protiv besnila ti ja poklanjam.

 

Mozaik činjenica

 

Pošto mi preko tog njihovog sajta nisu dozvolili da mu odgovorim, dozvolite mi da preko našeg sajta odgovorim i njemu i bezimenoj gospođi kritizerki:

– Starksu, kad tako dobro znate da Kaplan Resuli Burović nije Albanac, zašto niste intervenisali kod vaših kolega Albanaca, koji su ga pod zastavom Envera Hodže kaznili na doživotnu robiju zato što je izjavio da nije Albanac. Deset puta su ga i naživo odrali, više puta su pokušali da ga fizički likvidiraju, pa su mu razorili i porodicu, ženu mu prostituisali, a decu mu masakrirali i ubili. Pošto se spasio vašeg-albanskog zatvora i demaskirao vas dokumentima i činjenicama, satanizovali ste ga i permanentno ga satanizujete svakako, između ostalog upravo i sa pretendirovanjem da je Albanac, pa ga i optužujete da je tobože promjenio prezime, veru i nacionalnost sada, pošto je izašao iz albanskog zatvora?!

Kako vidimo iz vaših napisa, kad su vam se sviđala dela i stavovi akademika Burovića, proglasili ste ga za Albanca (pa i za Mandelu Albanije, za POČASNOG ČLANA vaše Akademije nauka i umetnosti! Ponudili ste mu i položaj predsednika vaše Akademije nauka!), a sada, pošto vam se njegova nova dela ne sviđaju – proglašavate ga za prezrenog Srbina, pa i za ulcinjskog CIGANINA, preko svega i za PSETO (da ne citiram ovde i vaše najprljavije reči kojima ste ga preko štampe i sajtova nazvali, na čelu sa vašim Ismailom Kadareom!), iako sasvim dobro znate da on potiče iz jedne od najpljemenitijih srpsko-crnogorskih porodica, iz dobro poznate grofovske porodice Burovića Perasta, koja je dala svojoj domovini i svijetu značajne ljude, vojvode, generale, admirale, guvernatore, gradonačelnike, književnike, naučnike, akademike i dobrotvore!

Vašim najprljavijim psovkama, notornim lažima, besmislenim optužbama, vašim satanizovanjem akademika Burovića, vi ne svedočite ništa drugo, do samo da te lance i sredstva za vakcinisanje protiv besnila treba da zadržite za sebe i svoje kolege.

Bezimenoj gospođi kažemo da akademik Burović, njegovim studijama i tezama o poreklu Albanaca, koje su sada prihvatili ne samo profesori, doktori nauka i akademici, već i svetski univerziteti i akademije nauka, pa i mnogi trezveni Albanci, ne fabrikuje ničiju istoriju, već nam preko dokumenata, činjenica i argumenata, akademskom akribijom iznosi naučnu istinu o svima, kako o svom srpskom, tako i o vašem, albanskom narodu, koji nastavlja da brani, kadgod ga ko neopravdano napada, pa i vašeg Kadarea!

Vaše političko pretenduju da u Ulcinju, osim Šiptara i Roma, nema više do par porodica Srba i Crnogoraca, on je sasvim naučno oborio dokumentima. Sem toga, gospođo “velikosrpkinjo”, do sada samo albanski šovinisti i rasisti (i pokoji crnogorski vetrogonja!) dele nam Ulcinjane na Srbe i Crnogorce. Prava Srpkinja zna da su Ulcinjani (izuzimajući albansku dijasporu i neke druge kao ovi!) svi Srbo-Crnogorci, ili Crnogorci-Srbi. U delima ovog akademika piše: Ako Crnogorcu otvorite srce, videćete da tamo ima Srbina; a ako Srbinu otvorite srce, videćete da tamo ima Crnogorca.

Da zaključimo: redakcija našeg sajta je dobro učinila što je objavila “komentar” te Bezimene gospođe, jer se i iz njega vidi kako ovi Albanci, pošto su mu zatvorili stranice svojih listova, revija, časopisa i sajtova, pa i vrata izdavačkih preduzeća, proganjaju u stopu akademika Burovića i čine sve da mu i drugi, pa i njegovi Srbo-Crnogorci i Makedonci, zatvore sva vrata i ne objave ništa.

Zahvaljujem ovoj redakciji, kao i redakciji beogradskog lista Tabloid, koji su pokazali nužno razumevanje, pa su i širom otvorili stranice svojih novina akademiku Kaplanu Buroviću. Posebno, u svoje ime i u ime svih poštenih Srba, zahvaljujem švajcarskoj vladi koja mu je ovih dana dodelila nagradu za njegovo delo ZOV KOSOVA, zaključuje svoj dopis-komentar Luka Tomović.

 

Odgovor na odgovor

 

Sutradan, 3.12.2008, ova Bezimena gospođa, koja izgleda nema druga posla, već da analizira moje dopise i ko što kaže o njima, javlja nam se opet:

Nisam neprijatelj   (203.201.70***) 653/12/2008558:45:32

Gospodine, nemojte biti paranoični. Nisam nikakva Albanka i anti-Srpkinja, već čitateljka koja nije videla crnce po Ulcinju nego Cigane ili Rome. Ne napadam profesora za koga nikada nisam čula, nego tvrdim da toliko ima falsifikovanja istorije, koju volim, a mislim i da je znam, da jednostavno izražavam sumnju da je Ulcinj bio preplavljen crncima. Gde su danas? Da je postojalo mesto za prodaju verujem, ali možda za italijanske, mletačke trgovce. Ovako ispade da su Crnogorci bili bogataši u srednjem veku i robovlasnici.

Kako vidite iz njenog napisa, iako pretenduje da “nije neprijatelj”, pa i “nikakva Albanka”, ona nastavlja da piše srpski jezik albanskim pravopisom. Luka joj je sutradan, 4.12.2008, odgovorio kako je to zaslužila:

“Istina je da ljudi često nisu oni za koje nam se predstavljaju. Ali čestiti i pošteni ljudi ne kriju svoje ime. Samo oni koji su svesni svojih nedela, ili se boje kakvih posledica, predstavljaju nam se pseudonimima, ili – kao Vi – ni pseudonimima. Zašto Vi krijete svoje ime? De, recite nam kako se zovete, pa nam napišite i kućnu adresu, da proverimo da niste Albanka. Opet ste Albanka napisali malim slovom, jer vas vuče za nos albanski pravopis, dok ste apelativ Rom (i Cigani) ispravili po srpskom pravopisu, pošto smo vam to stavili mi na znanje. Samo ste izgleda “zaboravili” da ste u prethodnom Vašem “komentaru” pisali da ste u Ulcinju videli samo Šiptare i Rome: sada ste nam to preinačili u “Cigane i Rome”. Gde ostaviste Albance?! Da možda ne mislite da ste nam ovime dokazali da niste neprijatelj?!

Vi izražavate “sumnju da je Ulcinj preplavljen crncima” i pitate gde su oni danas?! A zašto tu sumnju izražavate upravo kad to “kaže” Akademik Burović (poznato ovo iz prakse Albanaca, čast izuzecima!), a niste nam ovu sumnju izrazili kad su to rekli i pisali po svojim knjigama i Albanci, na koje se oslanja akademik Burović?! Sa druge strane, Akademik nigde ne kaže da su crnci “preplavili” Ulcinj. Naprotiv, on kaže da su se mnogi crnci povukli u Tursku poslije oslobođenja Ulcinja.

Kažete da je u Ulcinju “postojalo mesto za prodaju (robova), ali za možda italijanske, mletačke trgovce”. Ovo je malo besmisleno. Moguće je da ste hteli da kažete da je trg robova postojao u Ulcinju za vrijeme mletačke okupacije, a ne i za vrijeme turske okupacije. Vi pretendujete da znate istoriju, pa da ste kompetentni da prosudite i ko piše istinu, a ko “fabrikuje istoriju”. Istovremeno demonstrirate notorno nepoznavanje istorije, bar ove u koju se petljate. Pročitajte istoriju Ulcinja, ne onu koju je objavio akademik Burović, već onu koju su više puta objavili Vaši Albanci, pa ćete videti da i oni pišu da je tamo postojao trg robova do poslednjeg dana turske okupacije.

Bili su u Ulcinju Crnogorci bogataši u srednjem veku i te kako, pa i vlasnici robova, ali oni muslimanske vere. Vi treba da shvatite da svi muslimani Ulcinja nisu bili samo Turci i Albanci. Bilo je i muslimana Crnogoraca. Od 1680. pa do prvog oslobođenja Ulcinja 1878. godine, Crnogorci muslimanske vere su i vladali tim gradom u ime turskog sultana. Ili možda i Vi smatrate Resulbegoviće Albancima?!

Ne samo iz prvog vašeg “komentara”, već i iz ovog novog, jasno je da Vi niste Srpkinja, već Albanka, pa i jedan slepi neprijatelj srpskog naroda, indoktriniran velikoalbanskom falsifikovanom istorijom. Zahvaljujemo Vam što ste nam vašim primerom dokazali da Albanci ne proganjaju akademika Burovića samo u svoje ime (pravim imenima!) i svakakvim pseudonimima, već i ovako – kao Vi – bez pseudonima, pa i praveći nam se kao da nisu Albanci, da su štaviše i velikosrbi. I prije Vas su se Srbima uvukli u torišta, u koži jagnjeta, mnogi vuci”, završava svoj komentar Luka Tomović.

Posle ovog demaskiranja, ova Bezimena gospođa je nestala, nije se više javila na stranicama ovog sajta, iako sam ja nastavio da tu objavljujem moje dopise, koji se sigurno albanskim šovinistima i rasistima ne sviđaju. Ali nam se pojaviše drugi, štaviše i sa imenom Karađorđe!

Da su moje albanološke teze neosnovane, oni se ne bi ovako preokupirali sa mnom, jer se može razlikovati istina od neistine. Naučna argumentacija mojih teza i njihovo prihvatanje na sve strane sveta, u svim sredinama, pa i od naučnika, akademika, institucija, univerziteta i akademija, posebno njihovo prihvatanje i od samih Albanaca, tamo – sred Tirane (!), uznemirila je ove Albance. Zato su se i angažovali da me svakako pobiju ne dokumentima, naučnim činjenicama i argumentima (pošto ih nemaju!), već psovkama i blamiranjem, besmislenim klevetama, notornim lažima i falsifikatima, da bi me moja čitalačka publika – batalila.

 

 

 

 

Porobljena duša

 

Osudili su Vas od najobičnijeg čobanina do poslednjeg pseudointelektualca u dijaspori. Odelili su Vas od svega. Štaviše, neki su tražili da Vam se zabrani i pojavljivanje na javnim mestima. Ultra smešno! Apsurdno! Ali logično za nacionalni psihološki nivo koji imaju Albanci na kraju ovog veka. Položaj njihov im imponira ovu svest. I oni je drže jako stisnutu na njihove grudi! Logičan apsurd. Za mene, nerealan stav prema jednom pitanju, ali tako je. Istina je oduzela dušu Petrarki, Brunu i mnogim drugima dok nisu trijumfovali. A ovoj istini treba vreme, da mi shvatimo, jer aktuelno živimo sa jednom porobljenom dušom od jedne mržnje, koja nas razoružava od svake ljudske dobrote. Dao Bog da to shvatimo, o Kaplane Resuli, pre nego što bude kasno!

                                                                                                                              

                                                 Xhemal AHMETI

                                                                                                                           

                                                   albanski pesnik

 

ALBERT KOTINI – Albanac koji diskutira knjigu neviđenu očima –

ALBERT KOTINI

– Albanac koji diskutira knjigu neviđenu očima –

 

Piše: Prof. dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

Visoko obrazovani Albanac Albert Kotini, u listu « 55 », Tirana, 29. maj 1999, str. 13, objavljuje članak “Kadareja, ky shqiptar i madh” (Kadare, ovaj veliki Albanac), gde, između ostalog piše:

 

«Srpski autor B.Pavlović, u njegovoj knjizi napada Kadarea ne sa argumentima, već sa političkim “faktima”, nazivajući turskom poreklo Albanaca Kosova, nazivajući Kadarea – mercenarom (najamnikom) Envera Hodže i dosta drugih optužbi, koje upoređuje kao proizvod Tita-Envera…Kao Enver Hodža, Hitler i Musolini, Kadare je igrao i spekulirao sa najsublimnim osećanjima rodoljublja Albanaca Kosova, koje je imao za cilj i ima za cilj da ih upotrebi kao topovsko meso i za ostvarenje njegovih ličnih ciljeva, najegoističnih i najpaklenih. Ovako dovršava njegovu knjigu B.Pavlović”.

Pošto imamo knjigu Blagoja P. Pavlovića ALBANIZACIJA KOSOVA I METOHIJE, Beograd 1966, potražismo citirane reči Alberta Kotini, od početka do kraja, ali ih nigde ne nađosmo.

U međuvremenu, u članku gospođe Drita Reso Shovinizmi i Kadaresë (Šovinizam Kadarea), objavljen u reviji YLBERI God. VI, Br. 7, Ženeva 1998, str. 13, upravo na njegovom kraju, nađosmo drugi deo citata, koji smo doneli od A.Kotini-a. Ali te reči nisu Blagoja P. Pavlovića: one su autorke članka D.Reso, koja pozitivno komentira knigu B.Pavlovića.

Šta se to desilo? Albert Kotini ne samo da nije pročitao knjigu Blagoja P. Pavlovića, koju diskutira, već tu knjigu nije video ni očima. Klinjem vam se da on ne zna ni kakve su boje korice te knjige! On je pročitao samo članak gospođe D.Reso i, deformirajući sve iz njenog članka, sa jednim najflagrantnim i najslepijim antisrpskim šovinizmom, preduzeo je da piše protiv knjige Blagoja P. Pavlovića, kojoj, kako rekosmo, nije video ni korice. Sledstveno, reči gospođe D.Reso pripisuje B.P.Pavloviću, ili – kako kažu Albanci – nabio ga kao vo kobili.

Sa ovakvim biserima obiluje albanska štampa. Albert Kotini nije ni prvi, a sigurno neće biti ni poslednji, koji diskutira za knjige koje nije ni video očima.

ŠOVINIZAM I RASIZAM ALBANACA

ANTISRPSKI

ŠOVINIZAM I RASIZAM ALBANACA

– U vezi etimologije imena SRBIN –

Piše: Prof. Dr. Kaplan BUROVIĆ, akademik

Antisrpski šovinizam i rasizam Albanaca poznat je širom sveta, pa su bili prinuđeni da ga priznaju i sami Albanci. Jedan od njih je i Ismail Kadare, najznačajniji enverovski književnik albaske literature. Samo što on, priznajući da su njegovi Albanci rasisti, „zaboravi“ da nam kaže da je i lično jedan od tih rasista.

U vezi šovinizma i rasizma Ismaila Kadare, pisali smo čitavo jedno poglavlje u delu PRAVO LICE ISMAILA KADARE, objavljeno na albanski jezik još 1992, dok je na srpskom i francuskom jeziku objavljeno godine 2001. Pisali smo i po raznim studijama i člancima, svukud gde se ukazala prilika, dokazujući šovinizam i rasizam Kadarea sa njegovim praktičnim stavovima, i – posebno – sa njegovim stavovima po njegovim umetničkim i publicističkim delima.

Što je istina, nisam jedini koji je konstatirao šovinizam i rasizam Kadarea: još kada nam se busao u prsa za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, još kada nas je hapsio i osuđivao za antistalinizam i kao „sluge buržuaske ideologije“, pisali su za šovinizam i rasizam Kadarea i Srbi G.Ratinović, B.Pavlović, francuzi P.Bario, Patrik Beson i drugi. Pisali su i sami Albanci, Enea Nauni, šta više i vlah Albanije Misto Šunda.

Kadare je manifestirao svoj šovinizam i rasizam ne samo protiv susednih naroda sa Albanijom i Albancima, već i protiv najudaljenijih, i protiv Kineza, koji – dok su u Kini umirala deca od gladi – skidali su hleb sa njihovih usta i slali Ismailu Kadare i njegovim Albancima. Na poseban način je Kadare manifestirao njegov šovinizam i rasizam protiv vlaškog etnosa Albanije i nacionalnih manjina, kojima dan-danas ne priznaje ni pravo jednog bukvara, štavive ni pravo da se nazivaju nealbancima, ono što su, jer bi hteo da se busa u prsa kao njegov kolega, albanski akademik, prof. dr Mark Krasniqi, da nam je Albanija čisto albanska, nastanjena ekskluzivno od Albanaca, da tamo nema manjinaca, iako zna sasvim dobro da je imala i ima, štoviše mnogo više od bilo koje druge države Balkana: samo vlasi čine oko 20% stanovništva!

Najdivljiju mržnju on je manifestirao prema Slovenima, a među njima, na poseban način prema Srbo-Crnogorcima i Makedoncima, stvar ova koju su Albanci, uopšte uzev, nasledili u gene od dana njihovog islamiziranja, podložeći se muslimanskom fundamentalizmu i propagandi turskog okupatora, a na poseban način od dana prisvajanja miteva i mitema za njihovo navodno poreklo od Ilira i Pelazga, kod kojih se ovaj Kadare često oslanja ne samo u njegovom stvaranju, već i u njegovim praktičkim stavovima, svakodnevnim, iako sasvim dobro zna da Albanci nisu autohtoni i da apsolutno nikakvu genealošku vezu nemaju sa Ilirima, utoliko manje i sa Pelazgima.

Rekosmo da Kadare njegov antisrpski šovinizam i rasizam manifestira skoro svugde po njegovim umetničkim i publicističkim napisima. Koliko za primer spominjemo njegove novele: SVATOVI SU SE SLEDILI, POLITIČKI EMIGRANT, DOSIJE X, u njegom tobože naučnom delu AUTOBIOGRAFIJA NARODA U STIHOVIMA (Koju mu je parodizirao njegov kolega Petraq Risto!), zatim članci KOSOVO: UPOZORENI ZLOČIN, NAJVEĆA SRAMOTA U ALBANSKOJ PROPAGANDI i dr.

Na poseban način Kadare je manifestirao svoj antisrpski šovinizam i rasizam preko njegove „etimologije“ imena SLOVEN-SLAVJANIM, koju nam izvodi iz latinskog scllavum (= „rob“) i imena SRB, koju nam izvodi iz latinsko-vizantijskog servum (= „sluga“). Zato, u ovoj studiji, zauzećemo se iskljičivo sa ovim „etimologijama“.

Konstandin VII PORFIROGENET (905-959), imperator i vizantijski istoričar, u vezi etimologije nacionalnog imena SRB-SRBIN, piše:

„Pošto su dva brata (Srba,- KB) nasledili vlast od oca, jedan od njih, pošto je uzeo polovinu naroda, ode kod imperatora Vizanta Heraklija. Imperator Heraklije ga dočeka dobro i dade mu jednu oblast da se smesti u temi Thesaloniqi (Soluna), u Serviji (Današnji grad SER, u jugo-zapadnoj Makedoniji, u Grčkoj,- KB), koja se od tog vremena nazvala tim imenom. Srbi se na jeziku Vizantinaca nazivaju „SERVUM“. Odatle, po narodnoj tradiciji, nazivaju se „SERVILA“ cipele robova i „XERVULIAN“-i oni koji obuvaju ove sirotinjske cipele bez vrednosti. Srbi su dobili ovo ime iz razloga što su se potčinili imperatoru Vizantije. Posle izvesnog vremena ovi Srbi pomisliše da se vrate u njihovo mesto i imperator ih posla tamo. Ali, kad su prešli reku Dunav, pokajaše se i javiše imperatoru Heraklije preko stratega Beograda, da im se da jedno drugo mesto za smeštaj. I, pošto je sadašnja Srbija i Paganija (nalazi se između Neretve i Cetine, u Hercegovini,- KB), kako je nazvano mesto Zahumljana, Terbunija i mesto Konavljana, bila pod vlast imperatora Vizantinaca, i ova su mesta opustošena od Avara, koji su prognali otuda latine, a koji sada žive u Dalmaciji i u Durrah, imperator smesti u ova mesta Srbe, koji su bili potčinjeni vizantijskom imperatoru.(K.PORFIROGJENET: DE ADMINISTRANDO IMPERIO, Budapest 1949, str. 152-153.)

Pre svega delo Porfirogeneta je sumnjivo, jer – kako je to istakao Jovan Deretić – postoji mogućnost da je falsifikovano od Vatikana sa antisrskim inkrustacijama. Ali, iako ga budemo uzeli onako kako ga imamo, Porfirogenet ima i nema pravo: ima pravo kao istoričar, ali nema pravo kao etimolog, što je manifestirao i u njegovom delu – DE THEMALIBUS, gde i u vezi etimologije imena grada EPIDAMN – DURRHACHIUM (današnji Durrës) povodi se za legendama i narodnim etimologijama, koje nemaju ništa istinito i naučno.

Istina je ono što kaže Porfirogenet da su se Srbi, u njihovoj predbalkanskoj domovini, u Rusiji, podelil u dve grupe, od kojih jedna siđe na Balkan i druga delimično ostade u Rusiji i, tokom vremena, slila se sa Rusima, dok delimično se iseli u pravcu Evrope, Centralne i Zapadne, gde se slila sa Česima, Slovacima, Polacima i Nemcima. Ovi su Srbi poznati pod imenom LUŽIČKI SRBI. Ovo nam ime nedvosmisljeno dokazuje da su se oni nazivali tako – SRBI – još u staroj postojbini, pre njihovog silaženja na Balkan.

Istina je i ono što kaže K.Porfirogenet da se SERVIA Jugozapadne Makedonije, u temi Thesalonići Grčke, nazvala tako „od tog vremena“, znači – od kad su se tu smestili Srbi, koji su toj oblasti i gradu dali svoje ime. Sledstveno, oblast i grad su uzeli ime od Srba, a ne obratno.

Ali nije istina da su se Srbi na jeziku Vizantinaca zvali SERV – sa značenjem „sluga“.

Glas R u srpskom jeziku je ne samo suglasnik, već i samoglasnik, kad se nađe između dva suglasnika, kao u slučaju SRB. Na vizantijskom jeziku, antičko grčki i naših dana, ovaj glas je samo suglasnik, kao i u mnogim drugim jezicima sveta. Da bi izgovorili ovo ime srpskog jezika, Vizantinci i svi drugi imaju potrebu da iza suglasnika S dodaju jedan samoglasnik, koji je obično E ili Ë u onim jezicima koji imaju ovo muklo E.

Vizantijski i grčki jezik nemaju naš glas B. Sledstveno, ovaj glas reči drugih jezika zamenjuju sa glasom V.

Ovako ime SRB, na vizantijskom i grčkom jeziku uzima oblik SERV, što – fonetičkom koinčidencijom – kontaminira se sa latinsko-vizantijskim SERV(UM) („sluga“). U narodu, kod neukih, ove fonetske koinčidencije su baza njihovih „etimologija“, koje obično nazivano narodnim, jer nemaju ništa naučnog. Ovako i K.Porfirogenet, polazeći od narodne etimologije i fonetskih koinčidencija ovih dveju reči, postavio je znake jednačenja među njima, jer taj je horizont imao na polju etimologije. Ali kod K.Porfirogeneta, kao i kod naroda, ne verujemo da je imalo što za osudu. Porfirogenet polazi od narodne etimologije, dok narod tog vremena sigurno se družio sa ovim Srbima i video svojim očima da nisu bili ni robovi i niti sluge, već slobodni ljudi.

Kod oblika SERB ne isključuje se i njegova etimologija od apelativa SERBON, kako nalazimo zapisano njihovo ime u hronikama, gde se govori o Pelazgima, u čijem su sastavu bili i sa kojima su ovi – SERBONI – i došli po prvi put na Balkan. A kad su tu stigli Iliri, posle više od 1.000 godina, povukli su se preko Dunava, zajedno sa svojom braćom Sarmatima i Andima: Ptolomej ih beleži na Kavkazu u II veku naše ere.

Srpski naučnici su ime SRB vezivali etimološki sa apelativom srp = „sredstvo rada“. (JUGOSLOVENSKI LEKSIKOGRAFSKI INSTITUT: ENCIKLOPEDIJAJUGOSLAVIJE, Zagreb, 1968.)

Mi smo mišljenja da se vezuje sa SERBONI. SERBON mora da je bilo ime njihovog boga. U prastara vremena mnogi su se narodi nazivali po imenu boga kojemu su se klanjali. Tako su se Dardanci zvali po imenu njihovog boga Dardanos, zatim Daorci, Duli, Parti, i dr.

Da apelativ SRB – SRBIN ne potiče od latisko-vizantijske reči SERVUM, dokazuju nam pre svega:

1.– Činjenica što su se ovako zvali Srbi još u svojoj predbalkanskoj domovini, pre njihovog konvertiranja u „robove“ i „sluge“ vizantijskog imperatora Heraklija.

2.– Heraklije nije zarobio Srbe i nije ih doveo u Makedoniju kao robove, pa ni kao sluge. Oni su sami došli, štaviše i u sporazumu sa imperatorima, znači – bez borbe, a da bi naselili od Avara opustošene oblasti i da bi obnovili njihovu ekonomiju, kao i da bi je odbranili od novih pustošenja.

3.– Kad su se dosadili u Makedoniji, Srbi se iseliše i odoše preko Dunava, svojevoljno. A ovo znači da u Makedoniji oni nisu bili ni robovi niti sluge nikoga, već slobodni, jer istorija čvečanstva ne poznaje roba i slugu, koji se po svojoj voli iseljava i ide gde mu volja.

4.– Nema primera na svetu, bilo i jedan jedini, da se neko nazvao rob, pošto ga tako nazvao i tretirao robovlasnik, utoliko manje da se tako – robovi – nazvao sav jedan narod, pa bilo i sluge.

5.– Kad su stigli na Balkan Srbi, robovlasnički sistem se raspadao i upravo je invazija na Balkan raznih naroda iz Centralne Evrope doprinela raspadu robovlasničkog sistema i uspostavljanju feudalnog, što znači – za oslobađanje i onih robova koje su tu našli, a ne da i sami dobrovoljno postanu robovi i sluge.

Mislimo da je ovo istina u vezi tretiranih etimologija i dolaska Srba na Balkan, a ne ono što propagandiraju Ismail Kadare sa njegovim kolegama.

Akademija nauka Albanije, Institut Istorije, u delu BURIME BIZANTINE PËR HISTORINË E SHQIPËRISË, Tirana 1975, objavljuje i gornji citat K.Porfirogeneta. U vezi njegovog pretendiranja da „sada žive u Dalmaciji i u Durrah“ latini, ova Akademija (konkretno: albanski istoričari Koço Bozhori i Filip Liço) dodaje ovu belešku na str. 23:

„30) Informacija Porfirogeneta nije tačna, što se tiče romanizirane populacije, koja je živela na dalmatinskoj obali mora i u Durrës. Ona ne odgovara stvarnosti, štoviše u X veku, kad piše Porfirogenet“.

Tako je, ne odgovara istini, ali ta populacija nije bila ni albanska. Od godine 548, kad su Sloveni zauzeli borbom Durrhachium, u Durrës i u Dalmaciji žive Sloveni, a ne Albanci, kako nam to pretendiraju albanski istoričari.

Ali ostavimo ovo i vidimo naše pitanje.

Samo u vezi populacije nije istina informacija Porfirogeneta?! A njegovo pretendiranje za etimologiju imena SRB od SERVUM, odgovara li istini, gospodo Albanci?! Zašto za ovo niste postavili nikakvu belešku u podtekstu?! Da možda niste i vi istog mišljenja sa njim?! Sigurno je da ste istog mišljenja sa Porfirogenetom kad god on kaže ono što se vama sviđa. Pa kako vam se  može svideti jedna takva laž, ako vi niste antisrpski šovinisti i rasisti?!

Sama činjenica što ste reproducirali ta njegova antisrpska pretendiranja, jasno govori da ste antisrpski šovinisti i rasisti. Kad ne biste bili to i kad ne biste hteli da činite antisrpsku šovinističku i rasističku propagandu u krilu Albanaca, vi ne biste reproducirali te reči Porfirogeneta, utoliko više jer one nemaju ništa zajedničkog sa istorijom Albanije i Albanaca, jer se i vaše delo naziva VIZANTIJSKI IZVORI ZA ISTORIJU ALBANIJE. Ili u istoriji Albanije ulazi i etimologija Porfirogeneta za ime SRB?! Znači, inkludiranje te etimologije sa vaše strane u pomenuto delo nema drugi cilj do samo da indoktrinirate Albance sa antisrpskim šovinizmon i rasizmom.

A ovo nam potvrđuje odjek koji je imala među Albancima ova „etimologija“ Porfirogeneta, tačnije – vaše citiranje, gospodo albanski akademici.

Prvi je Ismail Kadare, koji preko svoje „studije“ MBI EPOSIN E KRESHNIKËVE, štampana u listu DRITA, Br. 950, dt. 11. februar, Tirana 1979, čini odjek toj „etimologiji“. Ali, kao što ovaj plagijator ima običaj, pretstavlja nam etimologiju Porfirogeneta kao nešto originalno, kao njegovo otkriće, „etimologa“ Ismaila Kadare. Znači, nigde ne spominje ni delo BURIME BIZANTINE PËR HISTORINË E SHQIPËRISË, bože sačuvaj i ime Porfirogeneta.

Ovaj Kadare, koji nam se busao u prsa i za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, nije se zadovolio objavljivanjem te antisrpske neistine u pomenutom delu, već nam to ponavlja i u mnoga druga njegova dela. Koliko za primer, vidite i njegova dela AUTOBIOGRAFIA E POPULLIT NË VARGJE dhe RA KY MORT E U PAMË. Vidite što konkretno kaže u ovom poslednjem (imamo u ruke drugo izdanje, Tirana 2000, str. 99 i 193): „…“sloveni“ znači  r o b o v i…Ako ima Srba koji pate za poreklo njihovog imena od reči „serv“, sluga…znači ako ima Srba koji se ranjavaju od ovoga…“

Jonuz Dini, koji je završio Visoku školu Albanske Partije rada („komunističke“) „V.I.LENIN“ u Tirani, prosleđuje Kadarea sa svojim romanom SHPATË E DASHURI, Tirana 1982, str. 128, gde tekstualno piše:

„…državnici tog vremena (Vizantie,- KB)… pokazali su se tako širokogrudi i glupavi, da su smandrljali potpuno, zovući Srbe blizu Konstantinopolja i čineći im mesto u temi Soluna u Serviji (koja se naziva ovako jer je bila rezervat najamnika, slugu imperije), odakle su uzeli i ime koje nose danas: SERVIA – SERBIA, serv – Serb…“

Akademik Skënder Shkupi prosleđuje Jonuza Dini pišući tekstuelno, između ostalog:(Sloveni) dođoše na Balkan da bi postali sluge Rimljana, kao što imaju i ime „serbus“, koje znači „servus“. Kaplan Burović ima duboko zadovoljstvo da bude „sluga“ „slugu“…“ (SHKUPI, Skënder: „Qëndrim i pështirë i një pseudoshkencëtari“,- list ALBANIA, Tirana, 25. maj 1999, str. 10, kol. 5.)

Evo kako Albancima, štaviše i ovima koji nam se busaju u prsa za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, kako im se sviđaju one stvari kojima se kleveće protiv drugih naroda, na poseban način protiv susednih naroda, naročito protiv Jugoslovena, protiv Srba, i odmah ih prihvaćaju kao neosporne istine, zastupaju ih uporno i šire na sve strane i na sve moguće načine, kao sasvim neospornu naučnu istinu, štaviše i sa ciljem da duševno i psihički ranjavaju Srbe, da bi ih ponizili i ubedili da su rasa robova i slugu, te da, prema tome, oni treba da poreknu tu prezrenu robovsku srpsku rasu i da se izjave za Albance (Memento: „Kaplan Burović ima duboko zadovoljstvo da bude „sluga“ „slugu“…“!!!). Utoliko više da bi kalemili i kultivirali kod svojih Albanaca takve nakaradne rasističke misli i raspoloženja prema Srbima, da pothranjuju i potstiču njihov antisrpski šovinizam i rasizam, pošto, prema ovim robovima i slugama, što se nazivaju Srbi, Albanci su „sinovi orla“ – kako to pretendira „komunista“ Kadare na str. 100, praveći nam se kao da ne zna da su ih tako – „sinovi orla“ – nazvali turski okupatori, što je albanski prevod turskog naziva Osmanlije, a što na turskom jeziku isto tako znači „sinovi orla“. Praveći se kao da ne zna da su i time Turci smišljali izjednačenje i turciziranje Albanaca, prelazeći od njihove dotadanje izjave „Musliman sam, elhamdurilah!“ na „Turčin sam, elhamdurilah!“.

Pa zašto nam, zaboga, svedoči sve ovo, ovaj stav Kadarea i njegovih kolega?! Za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, za njihov korektan stav, naučan stav, ili za jedan sasvim tendenciozan stav, duboko antinaučan, nacionalistički i nakaradan, šovinistički i rasistički bez presedana, bazdiv i ogavan. Kadare je sred Pariza, preko lista LE MONDE, priznao da su Albanci jedan rasistički narod, ali je zaboravio da kaže da je i lično on, ne samo jedan od tih rasista, već i njihov učitelj, odgajivač i indoktrinator tim besprizornim rasizmom.

Koliko da se zna: Kažemo Ismailu Kadare i njegovim kolegama da Srbi ne samo što ne „pate za poreklo njihovog imena od reči „serv“, sluga“, ili od navodnog Sloveni = „robovi“, već niti znaju za to, ni oni sa visokim obrazovanjem, kamoli i oni obični. Većina njih ne znaju ni za Porfirogeneta. Ali zato znaju sasvim dobro, ne samo oni sa visokim obrazovanjem, već i Srbin analfabeta da reč Sloven-Slavjanin (ili kako nas nazivaju Albanci sllav!) ne potiče iz latinskog scllavum = „rob“, niti ime Srb od vizantijske reči servum = „sluga“, utoliko manje da su ovi, Sloveni i Srbi, bili ma kada robovi i sluge bilo koga. Da Albanci imaju takve nakaradne pretenzije za Slovene i Srbe, verujemo da su sada saznali, iz ovog mog napisa. Ali ja kažem Srbima i svim Slovenima da nisu svi Albanci takvi, kao „komunista“ i „internacionalista“ Ismail Kadare sa njegovim kolegama. Većina Albanaca sada su dokazali dokumentima i činjenicama da se ne slažu sa šovinističkim i rasističkim stavovima Ismaila Kadare i njegovih istomišljenika, sa njihovim falsifikatima istorije njihovog naroda i istorije drugih naroda, posebno srpsko-crnogorskog i makedonskog naroda, što – kako vidite – čine jednim fanatizmom i posebnom preokupacijom, ne samo da bi ranili Srbe duševno i psihički, da bi ih ponizili i uvredili, da su tobože rasa robova i slugu, već i da bi ih ubedili da se odreknu te prezrene srpske rase i da se izjave za Albance, jer ovi ne samo što nisu robovi i sluge, već su i „sinovi orla“!!!

Ismail Kadare sa njegovim „komunističkim“ kolegama, kao što su kljukali i hranili Albance sa lažima i falsifikatima, da bi ih indoktrinirali sa netrpeljivošću, mržnjom, sa šovinizmom i rasizmom prema susednim i najudaljenijim narodima, na poseban način prema Srbima, mogu da nastave sa ovom praksom, pa i optužujući nas da smo postojali i stojimo na pozicije šovinizma i rasizma. I sigurno da će nastaviti sa tom njihovom ideologijom, dok se ne digne albanski narod na noge da pokaže mesto ovim socijal-fašistima, koji su ga uzjahali gde sa maskom komuniste, tu i sa maskom nacionaliste.

U srpskim dokumentima srednjeg veka Albanci se nazivaju RABANI. Na slovenskom rab znači „rob“, alb. „skllav“. I pored ovoga, ne jugoslovenski komunisti (Srbo-Crnogorci i Makedonci), već ni najgori srpski nacionalista, najprljaviji, nikada se nije izrazio da srednjevekovno ime Albanaca ARBËN potiče metatezom imena RABAN, što znači ROB. Utoliko manje da su Albanci tobože bili robovi i sluge Srba. Iako su Srbi – ovi „robovi“ i „sluge“ – vladali u Albaniji vekovima, pa su dali ovim „sinovima orla“ i njihovog nacionalnog heroja i orla – Skenderbega! Nasuprot, kako komunisti, tako i jugoslovenski nacionalisti, rekli su i kažu da ime RABAN potiče od metateze imena ARBAN, a ovo – od ALBAN i ALBANOI. Za opširnije vidite moje delo KO SU ALBANCI?, Ženeva 2007.

I pored ovoga, Ismail Kadare sa njegovim  kolegama, nas – Jugoslovene – nazivaju slepim nacionalistima, šovinistima i rasistima, antialbancima i svakako, dok za sebe busaju nam se u prsa da su marksist-lenjinisti, koji militiraju za proleterski internacionalizam.*)

 

Zatvor u Burelju (Albanija),

dana 29. maj 1976.**)

_____________________

*) Ova je studija napisana u zatvor Burelji – Albanija, godine 1976. Prilikom pripreme za štampu autor je tu i tamo dodao ono što je u međuvremenu saznao u vezi problema koji tretira, ali je nastojao da sačuva duh vremena kada je studija napisana.- REDAKCIJA.

HUŠHKANJE ALBANACA LAŽIMA, KLEVETAMA I FALSIFIKATIMA PROTIV SUSEDNIH NARODA

HUŠHKANJE ALBANACA LAŽIMA, KLEVETAMA

I FALSIFIKATIMA PROTIV SUSEDNIH NARODA

– Povodom knjige GEOGRAFSKI TRAGOVI dr Nailja Drage –

 

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

Albanska literatura, skoro od njene prve knjige, da ne kažemo i od prvog članka, koji su uspeli da napišu i objave, angažovana je protiv susednih naroda i teritorija. Kao što su pisali, tako su i delovali. U svim ratovima, od dana njihovog muslimaniziranja, oni su se angožovali na strani okupatora Balkana, protiv susednih naroda. Posebno su preokupirani ovime u poslednje vreme. Među njima grabe se za zastavu neprijateljstva upravo oni Albanci, koji svojim nacionalnim poreklom nisu Albanci, već Crnogorci, Srbi, Makedonci, Grci, Vlasi, Turci, albanizirani preko muslimanske vere i muslimanskog fundamentalizma. Ovime, između ostalog, oni hoće da dokažu ostalim Albanica njihovu albansku privrženost, odanost, vernost.

U ovoj besomučnoj borbi protiv susednih naroda, ne samo peron, već i sabljom, angažirani su svi, od njihovih « akademika », « doktora » i « profesora », pa do najobičnijeg piskarala. Angažirani su pojedinci, svojeglavo, ali i u zajednici, mobilizirani i organizirani (pa i naoružani !) kako od stranaca, neprijatelja balkanskih naroda (a ovo znači i protiv samog albanskog naroda !), tako i od samih albanskih vlasti.

Njihovo neprijateljstvo sada je višestruko dokazano, neosporivo: svaka čast izuzecima, koji su vrlo-vrlo retki.

Svoje neprijateljstvo Albanci manifestiraju skoro isključivo lažima, klevetama, intrigama, falsifikatima, njihovim najabsurdnijim pretendiranjima prema susednim narodima i teritorijama. Tako oni pretendiraju da su autohtoni, iako znaju sasvim dobro da to nisu; pretendiraju da su sledbenici Ilira, a sasvim dobro znaju da sa Ilirima nemaju nikakve veze; pretendiraju da je i Miloš Obilić njihov – Albanac, pa i Stevan Nemanja (ovo znači i Sveti Sava !), a znaju sasvim dobro da je Sinan Paša (oni pretendiraju da je bio Albanac!) taj koji je spalio mošti Svetoga Save na Vračaru, pred Beogradom; pretendiraju da je i crkva Sveta Petka-Leviška u Prizrenu njihova, a isto tako znaju dobro da su njihovi roditeli ti koji su je srušili i od nje napravili džamiju «Sinan Paša »; pretendiraju da je i Cetinje njihovo, iako dobro znaju da su pod turskom zastavom nekoliko puta prodrli do tog gnezda crnogorskih orlova i spalili ga, ubijajući i staro i mlado, sve što im je dopalo u ruke.

Jedan od ovih « Albanaca » je i Ulcinjanin dr Nail Draga, musliman, koji je do sada objavio nekoliko takvih knjiga i, ne samo iz knjige u knjigu, već i sa stranice na stranici tih papazjania i paskvila (kao i njegove kolege Albanci, sa navodnicima i bez navodnika !), najbezobraznije laže, kleveće, falsifikuje i intrigira u već poznatoj kolotečini velikoalbanskih neprijatelja našeg naroda i domovine, pa i dodajući nove laži i klevete, nova falsifikovanja i nove intrige, kojima otvoreno i slobodno ( !) indoktrinira i huška Albance i nealbance protiv nas, našeg naroda i naše domovine, a sa najvećim « naučnim » pretendiranjima i optužbana protiv onih koji su – prema njemu – « politizirani », zato što ne misle kao on, zato što poštuju naučnu istinu.

Neću praviti ovdje antologiju njegovih laži, intriga, falsifikata i kleveta, njegovih otvoreno nenaučnih i neprijatljskih stavova, njegove neodolive mržnje, njegovog flagrantnog šovinizma. Da biste vidjeli sa kakvom « objektivnošću » i kakvom « antipolitikom » piše ovaj « Albanac » protiv našeg naroda, čime huška Albance i nealbance protiv nas, dovoljan je i samo ovaj citat iz njegove knjige GJURMË GJEOGRAFIKE (= Geografski tragovi), objavljena na albanskom jeziku od ART KLUBA, u Ulcinju 1997., i pozdravljena najtoplije od Albanaca Albanije i njihove dijaspore, kao jedno jako vredno delo u službi « istine » i vaspitanja Albanaca.

Na strani 59, kao tipičan primer srpsko-crnogorskog neprijateljstva protiv Albanaca, on navodi :

 

« Nokšići kao boravište komune Plav poznaje se kao takav od albanskog stanovništva. Ali, da bi mu promijenili fizionomiju, postarala se serpska (tako on piše, sa –e-, koje pridaje pežorativan, prezren smisao ovom imenu !-KB) administracija, koja napravi Nokšiću jednu « malu » modifikaciju, gdje slovo k učini v i Crnogorci počeše da ga nazivaju Novšići. Ovako u konkretnom slučaju Noka je « pokršten » i pretvori nam se u Novo ! Jedan takav arbitraran akt, ne samo što je učinio nasilnu promjenu ovog toponima, već mu istovremeno izgubi i nacionalni identitet osnivaču ovog mjesta boravka. Zna se da je osnivač bio Noka, koji je pripadao plemenu Klimenti. Samo oni koji poznaju prošlost ovog mjesta boravka mogu znati da se ovo mjesto boravka nije zvalo ovako, u ovoj formi, dok za druge jedan takav podatak je nepoznat. Iako sada Nokšići, uslijed emigracije naroda, je bez albanskog stanovništva (poslednji stanovnik je umro 1989), on će služiti kao tipičan primjer modifikacije i silovanja jednog albanskig toponima od strane državne administracije ».

 

Neupućenim u istinu slučaja, posebno Albancima, čemu će služiti ovaj citat, ako ne njihovom indoktriniranju i huškanju protiv Srba i Crnogoraca, za tobože njihovo « silovanje » i albanske toponimije, a da ne govorimo o drugome ? ! I ovo Nail Draga čini u jedno vreme kada  njegovi Albanci siluju kćeri, sestre i žene Srba, Crnogoraca i Makedonaca na sve strane Jugoslavije, pa i otvorenim pozivom njihovih velikoalbanskih rukovodilaca, koji su nam se busali u prsa za bratstvo i jedinstvo, za internacionalizam.

No, da izvršimo analizu njegovog citata !

Prije svega pada u oči njegova lukavost da stvar « silovanja » ostavi « serpskoj administraciji », tobože on nema ništa protiv Crnogoraca. Ili i on, kao njegovi albanski istomišljenici, smatra Crnogorce za slovenizirane Albance ?! U jednon drugom « djelu » on naziva Crnogorce slavofonima, što znači da nisu i po nacionalnosti  Sloveni, Crnogorci !!! U njegovoj « serpskoj administraciji » imamo posla i sa poznatim klinovima, koje ovi albanski mudraci zabijaju na sve strane i na svaki način protiv bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, što se u njegovim « djelima » ponavlja i u drugim vidovima. U Crnoj Gori, gospodine Draga, nismo nikada imali ni srpsku ni sepsku administraciju, jer nam je dovoljna bila naša,  c r n o g o r s k a ! Zato te vaše klinove zadržite za sebe i za vašu Albaniju, gdje 20% stanovništva je vlaške nacionalnoti, a i izmedju Gega i Toska, dva glavna plemena albanskog naroda, postoje mnogo značajnije etničke, jezične, pa i antropološke razlike, negoli što su ove imeđu nas Crnogoraca i Srba.

Idemo dalje: Nigde ovaj albanski sveznalac ne kaže da su ovi Albanci crnogorskog sela Nokšić došljaci tu iz Severne Albanije, a ne meštani, ponajmanje autohtoni. U isto vreme, za Crnogorce i sve Slovene Balkana, zna da urla na sva usta da su prezreni došljaci na Balkan, uljezi, pa i da ih treba proterati sa Balkana onamo, odakle su došli, u ruske stepe, pa i preko Karpata, Kavkaza i Urala, jer je tobože Balkan (pa i sva Evropa !) samo njihova prćija: nazivaju nam ga otvoreno i ALBANSKO POLUOSTRVO. Ili možda gospodin N.Draga još nije pročitao ni ISTORIJU BALKANA poznatog njemačkog istoričara, akademika prof. dr Georg Stadtülera, pa ni ISTORIJU ALBANIJE, napisanu i objavljenu od njegove braće, albanskih akademika, gde su oni bili prinuđeni da kažu i po koju istinu, da su Albanci Klimenta i 1701. godine masovno napustili Kliment i nastanili se na teritoriji Crne Gore, Srbije i Makedonije ?! Pročitao je i te kako i jedno i drugo delo, ali sve što tamo ne prija njegovim velikoalbanskim ciljevima i stremljenjima, on ne prihvaća, jer smatra sebe mudrijim i od albanskih, pa i od svetskih akademika.

Suočavam gospodina Dragu snjegovim kolegom, književnikom Nijazi Sulča, iz Peći (Metohija), koji doslovno piše:

“Naša porodica ima poreklo iz Skadra. Naši pretci, iseljavajući se iz Skadra, prešli su u Nokšić. Posle malog postoja u ovo mesto, kasnije su se iselili u Peć i po drugim gradovima Kosova” (SULÇA, Nijazi: RRËFIMET E AXHËS, Ankara 2003, str. 5.)

Iz Nokšića je i albanski književnik dr Esat Mekuli (1916-1993), za koga su, još dok je bio živ, pisali njegovi Albanci da je poreklom iz Albanije, da su u Nokšić stigli njegovi pretci, njegov ded, kao i svi drugi Albanci Crne Gore, Srbije (Metohija i Kosovo), Makedonije i Grčke.

Iz Plava (u blizini Nokšića) je i Zuvdija Hodžić, poznati albanski književnik koji piše na našem jeziku, a koji je poreklom itz oblasti Beriša – Srednja Albanija, jer su mu otuda došli pretci.

U nastavku N.Draga pretendira da je njegov Albanac Noka « pokršten » od nas Crnogoraca i pretvoren u Novo. Ni muslimani čitavog sveta, pa ni albanski muslimani, u njihovoj antroponimiji nemaju ime NOKA. Ovo je « hrišćansko » ime, pravoslavno, pa i katoličko, ali ne i muslimansko. A ovo znači da se ovaj Albanac krstio i sâm, pa tako nije ni imao potrebu da ga « krste » naši Crnogorci, ponjamanje « serpska administracija ».

Pitamo sveznalca Nail Draga: Što znači na albanskom jeziku reč NOKA ? Albanska leksikografija ne poznaje ovu reč ni kao stranu, a kamoli kao « autohtonu » – kako imaju običaj da se izražavaju ovi Albanci, koji su sve albansko proglasili za « autohtono ».

U albanskoj patronimiji naćićete prezimena Noçka, Noga, Noka, Noko, Noku, Noti, Nova, pa i NOVAK(U). Može li nam superklug Nail Draga reći etimologiju ovih patronima, koji su sigurno nekada bili antroponimi ? Neka izvoli !

U međuvremenu ja kažem njemu i svim Albancima da je etimologija tih prezimena u srpsko-crnogorko-makedonskom imenu NOVAK, koje na albanskom jeziku ima ekvivalent u imenu RINUŠ (savremeni albanski književnik Rinush Idrizi). A ovo dokazujem ovim činjenicama :

1. Albanci imaju i prezime NOVA: Vandjo NOVA, poznati savremeni albanski kompozitor iz grada Korča, Jugo-istočna Albanija.

2. Albanci imaju i prezime NOVAK(U): Čezar NOVAK, poznat feudalac iz istorije Albanije, koji je u XIV veku nanovo izgradio crkvu Malog Grada (Albanci ga nazivaju Maligrad), sasvim maleno ostrvce na Velikom Prespanskom jezeru, gdje se danas nalazi tromeđa, pogranična piramida Grčke, Makedonije i Albanije.

3. Ne Albanci, već mi, Sloveni, od ličnog imena NOVAK činimo skraćenice NOVO, NOKO, NOGO, NOČO, NOTO, koje su albanizirani Sloveni (Srbi, Makedonci i Crnogorci) prilagodili albanskom jeziku u NOVË, NOKË, NOGË, NOÇË (NOÇKË), NOTË, pa su preko našeg, slovenskog genitiva, izveli njihova prezimena NOVA, NOKA, NOGA, NOTA, kao što su to učinili i roditeli gospodina Nailja sa njihovim čisto crnogorskim prezimenom DRAGA, koje u albanskom jeziku nema nikakav smisao, a na našemu mi dobro znamo što znači drag: na albanskom se kaze « i dashur, i shtrenjtë ». Isto su ovo učinili i oni Albanci koji nose prezimena RADA (Jeronim de Rada, književnik), VASA (Paško Vasa, književnik), JASA, JAKA, DAKA i td. Preko određenog vida imena izveli su i njihova prezimena NOKU i NOTI. Kod NOČKA imamo proširenje sa sufiksom –KA, ma da se ovde ne isključuje i jedna druga etimologija, opet nealbanska, nevažna za naš problem.

4. Mi, Sloveni, pored čisto slovenskog imena NOVAK, imamo i prezimena NOVAK, NOVAKOV, NOVAKOVIĆ, NOVOVIĆ, NOGULIĆ, pa i NOKOVIĆ: književnik Milena NOKOVIĆ, koja živi aktuelno u Parizu. Evo vam i njena adresa : 61 bd d’Inkermann, 92200 Neuilly-sur-Seine, FRANCE. Izvolite, gospodine Draga, i pitajte je što je po nacionalnosti, Albanka ili Crnogorka ?! Pitajte je da i nju nije « pokrstila » vaša (odnosno naša !) « serpska administracija » ?!

5. Od antroponima JANKO, mi, Sloveni, imamo skraćenicu JAKO, pa JAKŠA i, na kraju, karakterističnim srpsko-crnogorsko sufiksom –IĆ, izašlo je prezime JAKŠIĆ (Ðuro Jakšiq: « I samo dotle, do tog kamena,/ Do tog bedema,/ Nogom ćeš stupit možda poganom./Drzneš li dalje, čućeš gromove !… »). Isto ovo imamo i kod prezimena NOKŠIĆ, koje je pretvoreno u toponim: NOKO+ŠA=NOKŠA+IĆ=NOKŠIĆ. Albanci su dodali samo ono njihovo –I (Ma da i mi kažemo Nokšići, množina: Ozrinići, Martinići, Petrovići, Vasojevići i td. !), pa nam pretendiraju da je ovaj toponim njihov, albanski ! Da nije i Ðuro Jakšiq Albanac, gospodine Draga ? ! I samo dotle

Tako, ovaj Noko, koji je dao svoje prezime selu, sigurno nije bio čistokrvan Albanac. Ako nije bio čistokrvan Crnogorac, više je nego sigurno da je bio jedan albanizirani Crnogorac, kao što je albanizirani Crnogprac i sâm Nail Draga.

I eto, ovaj albanizirani Crnogorac (koji nam se pravi veći Albanac i od samih Albanaca: Poturica gori od Turčina !) hvata se za slovo K i V da bi nas optužio ništa manje već za silovanje njihove « albanske » etimologije, da bi nas optužio da mi negiramo « Albancu » Noko Nokšiću njegov « albanski » nacionalni identitet, malte ne i albanski dah i disanje ! Sve da bi indoktrinirao « njegove » Albance netrpeljivošću i mržnjom prema Crnogorcima, Srbima i Makedoncima, da bi ih nahuškao protiv Jugoslovena i Slovena uopšte, jer je svojim mulsimanskim fundamentalizmom još od vremena turske okupacije nadojen mržnjom prema svim hrišćanima, posebno prema pravoslavcima, što demostrira sa stranice na stranicu njegovih « naučnih » knjiga.

Pretendirajući za istinu, pravičnost, zakonitost, on zatvara oči i pravi se kao da ništa ne zna što čine njegovi Albanci tamo, u Albaniji, sa našom nacionalnom manjinom. On se pravi kao da ne zna da su ti njegovi Albanci slomili u Skadru slovo G u natpisu SPSKO PRAVOSLAVNO GROBLJE, pa je ispalo SRPSKO PRAVOSLAVNO ROBLJE. Halal im bilo i to, da nisu posle nekoliko godina uveli buldožder u to groblje i izbrisali ga sa lica zemlje, kao što su to učinili i sa crkvama i manastirima. On se pravi kao da ne zna da su njegovi Albanci (tamo, u Albaniji !), promenili ne samo jedno slovo, već osam ( !), čitavo ime gradu BOŽIGRAD (sigurno slovensko !) i nazvali ga MIRAS (po albanskoj reči mir« dobro » !). Kao sa ovim gradon učinili su to i sa mnogim drugim gradovima i selima. On se pravi kao da ne zna da su njegovi Albanci svim Crnogorcima (pa i Srbima, Makedoncima, Vlasima, Grcima !) promenili nacionalna prezimena, praveći od BRAJOVIĆA – FERHATI, od RESULBEGOVIĆA – RESULI, od POPOVIĆA – POPAJ, od BOGDAN – SHEHU i td. On se pravi kao da ne zna da su jednog Resulbegovića živog odrali tražeći od njega da porekne svoju crnogorsku nacionalnost i da se izjavi za Albanca. On se pravi kao da ne zna da su tog Resulbegovića kaznili i doživotnom robijom, najmonstruoznijim zatvorom, upravo zato što nije pristao da izmeni ni prezime, ni da porekne svoju crnogorsku nacionalnost. Pravi se da ne zna, a poznaje ga i lično !!!

Svi na svetu imaju dosta svoga đubreta. Mi, Jugosloveni, Srbi, Crnogorci i Makedonci, pružili smo čitavom svetu, posebno Albancima, dosta činjenica da smo sposobni i sami da čistimo đubre iz naših dvorišta, iz naših kuća. Čistili smo ga, čistimo ga i čistićemo ga.

Neka se postaraju i Albanci da čiste đubre iz svojih kuća i sa svojih dvorišta, tamo – u Albaniji, jer ga imaju na pretek.

Nemamo ništa protiv toga da nam Albanci, pogotovo oni koji imaju i naše državljanstvo, pomognu da čistimo naša đubreta. Ali da nam pomognu, a ne da nam odmognu ! Zlonamerno zabijanje nosa u naša posla, interveniranje u negativnom smislu, kao u konkretnom slučaju, koje – kako videste – čini gospodin Nail Draga, nije nikakvo pomaganje. Pogotovo nije pomaganje kad ovi došljaci, u našoj kući ( !), proglašuju sebe za gospodara kuće, za vlasnika kuće (a nas – za prezrene došljake, uljeze !) i – hoće da nas izbace iz nje. U ovom slučaju treba da im nedvosmisleno kažemo: I samo dotle !

Ističem ovde i ovo: Nisu svi Albanci kao Nailj Draga. On je u opreci i sa poznatim albanskim naučnicima, kao što su akademik prof. dr Eqrem Çabej, prof. Aleks Buda (do smrti predsednik Akademije nauka Albanije), prof. Šaban Demiraj (posle A.Bude predsednik Akademije), dr Ardian Kljosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja, akademik dr Vinčenc Goleti, Luan Starova i drugi, koji su javno i pismeno priznali da Albanci nisu ni autohtoni, ni sledbenici Ilira, i da teritorija, gde to oni danas žive, gde se to oni danas prostiru, nije zona ristrikcije (sažimanja), već zona  e k s p a n i z i j e.

Ali nije u opreci sa njegovim kolegom i učiteljem Ismail Kadare, koji iz Albanije, busajući se u prsa i za “proleterski internacionalizam” piše: “Ako se prihvati ovo, znači ako se prihvati da je Kosovo prvo mesto stanovanja Albanaca, kako se može prihvatiti da jedan drugi narod, Srbi, proglasi za svoju kolevku kuću drugog?

Indoktriniran ovim lažima dr Nailj Draga, albanizirani Crnogorac iz okoline Ulcinja, misli i pretendira da naša kuća, Ulcinj i čitava Crna Gora, nije naša, već njihova – albanska. Jer – po njemu – mi, Crnogorci, nismo Sloveni: po njemu mi smo slovenofoni. A ovo znači – slovenizirani Albanci!

Ovako, ovaj albanizirani Crnogorac, ne zadovoljava se samo svojim albaniziranjem, već bi hteo da i sve nas ostale uvede u taj njegov tor. Zato huška Albance lažima i klevetama protiv susednih naroda, u prvom redu protiv nas, Srbo-Crnogoraca. Naši su stari od vajkada rekli: “Poturica gori od Turčina!”

Ali, poturice su svoj antinarodni posao činili pod turskom zastavom, pod zastavom okupatora, dok ovaj Nailj Draga sve to čini tu – na naše oči i pod našim nosom, pod našom zastavom i zaštitom – čijih to vlasti?! Crnogorskih?! Postoje li crnogorske vlasti?!

 

Ulcinj,

Leto 1998. godine.

NAROD, NACIONALNA MANJINA I EMIGRACIJA

NAROD, NACIONALNAMANJINAIEMIGRACIJA

– Povodom koncepta, tretmana, prava i obaveza –

 

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

Ovaj esej posvećujem onima,

koji poklanjaju drugima ono što sami nemaju,

ali ne i ono što imaju.

                                                                                                            A u t o r

 

U poslednje vreme nacionalne manjine i emigracije (dijaspora) postale su akutan, jako nevralgičan problem ne samo zemalja, koje ih imaju, već i posebno uznemirujući problem međunarodnih institucija, pa i organizacije Ujedinjenih Nacija. Konstatirali smo da se ova dva pojma, koncepta, prirodno i problemi u vezi sa njima, kontaminiraju jedan sa drugim, isprepljiću i identificiraju, da se u osnovi pogrešno shvaćaju, pa da im se sledstveno i pogrešno prilazi, tretiraju i – u rešenju njihovih probljema, njihovih prava i obaveza – zauzimaju se sasvim pogrešni stavovi.

Da vidimo prvo sto kaže LAROUSSE za nacionalne manjine, ili – kako tamo piše – MINORITEMinorité nationale, groupement de personnes qu’unit un lien de langue et du culture, qui est intégré à une population plus importante de langue ou culture différente.

Znači, u LAROUSSE-u, delo poznatih francuskih naučnika i specijalista ne samo za filologiju, već i za međunarodno pravo, pod nacionalnom manjinom se podrazumeva grupa ljudi, koji imaju zajednički jezik i kulturu, a koji su integrirani u jednoj značajnijoj populaciji jednog drukčijeg jezika i kulture.

Da vidimo sada što podrazumeva ovaj LAROUSSE sa rečju EMIGRANTE : “Personne qui émigre”. Znači, lice koje je emigrirao iz jedne zemlje u drugu. Kao sinonim za emigrante se obično upotrebljava i reč DIASPORA: “dispersion d’un peuple, de certains de ses éléments, d’une communauté”– kako se izražavaju u Larousse-u.

U vezi sa ovim je i koncept migracija, kojim se podrazumeva premeštanje jedne populacije (ljudi, životinje, biljke) iz jedne oblasti jedne određene države u drugoj oblasti, ili i van njenih granica, pa i iz jednog kontinenta u drugi.

Postoji li kakva razlika između pripadnika jedne nacionalne manjine i pripadnika jedne emigracije, dijaspore? Po LAROUSSE-u, na prvi pogled, ne vidimo da postoji. Pa i u svakodnevnoj praksi, kako naglasismo, u tretiranju nacionalnih manjina i emigranata, isto tako ne vidimo neku razliku. Uzimaju se pripadnici emigracije za nacionalnu manjinu, pa i pripadnici jedne nacionalne manjine – za emigrante, ili zato što stvarno ne shvaćaju razliku između njih, ili i praveći se kao da je ne shvaćaju, gde im to ne konvenira. A maskiraju sve to činjenicom što i nacionalna manjina i emigracija pretstavljaju grupu ljudi, koji imaju zajednički jezik i kulturu, a koji su integrirani u jednoj značajnoj populaciji jednog drukčijeg jezika i drukčije kulture.

Kako ćemo to dokazati u nastavku ovog eseja, između emigracije i nacionalne manjine postoji jedna esencijalna razlika, koju treba da uvek imamo u predvid pri govoru o njima i, posebno, prilikom njihovog tretiranja, određivanja njihovih prava i dužnosti.

Na naše najveće iznenađenje, danas smo u jednoj studiji Srbina mr Miloša Jovanovića, a povodom tretiranja problema Albanaca u srpskim pokrajinama Kosovo i Metohija, pročitali i ovaj njegov stav prema konceptu nacionalna manjina:

“činjenica (je) da javno pravo određenih država uopšte ne poznaje koncept “nacionalne manjine”, kao što je slučaj Francuske, čije je javno pravo zasnovano (između ostalih principa) na principu nedeljivosti Republike i jednakosti svih građana. Kada se međutim pojam i definiše, kao što je to učinio F.Kapotorti (F.Capotorti) u okviru rada potkomisije UN za borbu protiv diskriminacije i zaštitu nacionalnih manjina, nismo sigurni u svrsishodnost poduhvata. Nacionalna manjina je po toj definiciji: “Jedna malobrojna grupa u odnosu na ostatak stanovništva države, koja nije u dominantnoj poziciji i čiji pripadnici, državljani te države, imaju etničke, verske i jezične karakteristike, koje se razlikuju od karakteristika ostatka stanovništva i pokazuju makar i implicitno osećaj solidarnosti, s ciljem održanja njihove kulture, tradicije, vere i jezika”. Kada primenimo definiciju in concreto nailazimo na teško otklonjive nejasnoće. Da li su na primer Kurdi u Turskoj narod ili nacionalna manjina? Jedan od ključnih problema jeste što se suštinski ova dva pojma preklapaju, tj. nisu isključivi u međusobnom odnosu”.1)

Ako su F.Kapotorti sa svojim kolegama prihvatili suštinski neispravni koncept francuskih larusista o nacionalnoj manjini, jer im je to moguće u datom momentu i konveniralo, ne možemo shvatiti prihvatanje tog koncepta i od našeg cenjenog naučnika mr Miloša Jovanovića, koji pretendira da se suštinski pojam narod i nacionalna manjina preklapaju. Možemo reći i treba da kažemo da ih praktično često preklapaju, a ne i da se preklapaju, jer ne samo što nije istina ono što kaže mr Jovanović (da nisu isključivi u međusobnom odnosu!), već naprotiv – sasvim su isključivi u međusobnom odnosu: narod je jedno, a nacionalna manjina je nešto sasvim drugo. Kao što je i nacionalna manjina jedno, a emigracija – isto tako – nešto sasvim drugo. Esencijalno drugo – i u prvom i u drugom slučaju!

Dodajući konceptu nacionalne manjine larusista i versku razliku, oni koji su ga tako definisali, ne samo što ga nisu približili istini, već su ga i iskomplicirali, udaljili od istine, pošto istu veru sa nacionalnom manjinom može imati i većinsko stanovništvo, narod u čijem krilu živi nacionalna manjina. Koliko za primer uzmimo Vlase (pravoslavni) i pravoslavne narode Balkana, u čijem krilu žive. Verska pripadnost nije oznaka ni nacije, niti nacionalne manjine, jer se ona menjala i menja se svakodnevno. Implicirajući versku pripadnost, faktički se vraćamo koncepcijama srednjeg veka, tuđe i neprihvatljive za naše vreme, ne samo zato što vera više ne pretstavlja ono što je nekada pretstavljala za narode, već i zato što širom sveta, iz naroda u narod, broj ateista iz dana u dan raste i – sledstveno – narodi idu ka integriranju i slivanju, a pre njih – njihove nacionalne manjine.

Narod je jedan, jedinstven. Ne postoje na ovom svetu dva naroda sa istim nacionalnim karakteristikama, jer ih jedno takvo podudaranje istovećuje, čini jedno te isto. Tako srpski narod je onaj koji živi u Srbiji, dok su svi drugi Srbi, van granica Srbije, ili pripadnici srpske nacionalne manjine, ili emigracija, srpska dijaspora. Tako, Srbi u Albaniji nisu narod, nisu ni emigracija, dijaspora. Oni su tamo srpska nacionalna manjina Albanije. Isto tako albanski narod je samo onaj koji se nalazi u Albaniji. Svi drugi Albanci, gde god bili oni, u susednim zemljama (konkretno: u Srbiji!) ili i u najudaljenijim (u SAD!), jesu ili nacionalne manjine albanskog naroda, ili emigracija, albanska dijaspora.

Narod je celina, a nacionalna manjina je samo jedan njegov deo. Kako se zna, ne determiniše deo celinu, već obratno, celina je ta koja determiniše deo.

U slučaju da je nacionalna manjina po broju i svojoj teritoriji veća od svog naroda (Kao što smo imali slučaj sa okupiranom Italijom i Italijanima od Austro-Ugarske u odnosu na Pijemont), tada tu imamo jedno nenormalno stanje, koje će se u istorijskom razvoju tog naroda i njegove nacionalne “manjine” sigurno izmeniti (Kao što se u pomenutom slučaju Italije i izmenilo), jer na ovom svetu sve traži da se normalizira. Isto se to desilo i sa Ugarskom u odnosu sa Austrijom, pa i sa mnogim drugim zemljama, narodima.

Imamo i slučajeva kad se deo jednog naroda, zbog svog posebnog razvoja i istorijskih okolnosti, formirao i afirmirao kao poseban narod. Ma da ovaj novi narod ima ne samo svoju teritoriju i istoriju, sve dok ima i jedan zajednički jezik, pa i svoj duhovni afinitet, centripetalnu težnju k ujedinjenju sa narodom od koga se otcepio, jednog će se dana bezdrugo i ujediniti, jer savremeni razvoj društva ide na ruku ujedinjenju i naroda bez ikakvih zajedničkih karakteristika (Švajcarska!), kamoli ovih koji imaju zajedničke karakteristike. Uzmimo za primer Srbe i Crnogorce. Pa i Bosance, Bugare, Hrvate i Makedonce. Šta više i Ruse! Svi su oni jedan narod i nema te sile koja ih može konzervirati i održati u ovom stanju u kojemu su aktuelno. Nije dalek dan kada će se oni ujediniti ne samo međusobno, već i sa drugim narodima, sa kojima nemaju ništa zajedničkog.

Imamo naroda koji su uspeli da izvojuju svoju nacionalnu nezavisnost i da stvore svoju državu, kao što još uvek imamo i naroda koji još nisu uspeli da ostvare to, kao što su konkretno Kurdi, ili – na Balkanu – Vlasi. Ovi narodi, na svojoj istoriski dokazanoj nacionalnoj teritoriji ne mogu biti nacionalne manjine, ponajmanje emigranti, dijaspora. Tu su oni NAROD. Kao takvi treba da se poštuju i tretiraju, da im se priznaju sva prava, koja im pripadaju po međunarodno usvojenim konvencijama. Osporavanje njihovog identiteta je u suprotnosti sa istorijski dokazanom istinom i dijalektičkim razvojem društva, koji neće da zna za ove ili one aspiracije ovog ili onog naroda, bez obzira kako je ovaj narod uspeo da uključi unutar teritorije svoje države taj drugi narod. Pravo naroda na otcepljenje je konsakrirano od vremena, ali i pravo našeg razuma i našeg morala je da bračnim drugovima ne preporučujemo razvod, bez obzira kako je došlo do tog braka. Naprotiv, treba da ih pomognemo da prebrode nesuglasice i međusobno reše sve probleme, pa da nastave svoj zajednički život, jer je zajednički život budućnost čovečanstva, a ne feudalna rascepkanost.

Da se sada vratimo problemu razlike između nacionalne manjine i emigracije, dijaspore.

Rekosmo da nacionalna manjina nije narod. To je deo jednog određenog naroda, koji je, prilikom razgraničenja, ostao van granica svoje matične države, obično u jednoj susednoj državi, u krilu jednog susednog naroda, ma da može biti i u jednoj sasvim udaljenoj državi.

Za nacionalnu manjinu esencijalno je ono što se aktuelno – nolens-voles –  prelazi u šutnji: teritorija. Kao što bez nacionalne teritorije nema naroda, isto tako – bez nacionalne teritorije – nema ni nacionalne manjine.

Ima Srba u svim susednim zemljama sa Srbijom, ali u svim tim zemljama Srbi nisu nacionalna manjina. U nekim, gde imaju svoju teritoriju, jesu. Ali u nekim, gde nemaju svoju teritorijunisu. Konkretno, u Albaniji Srbi imaju svoju teritoriju, pa zato i jesu nacionalna manjina. U Grčkoj Srbi nemaju svoju teritoriju, zato i nisu nacionalna manjina. U Makedoniji Srbi imaju svoju teritoriju, pa i jesu nacionalna manjina. U Bugarskoj nemaju svoju teritoriju, zato i nisu nacionalna manjina. Isto tako nisu nacionalna manjina ni u Rumuniji, ni u Mađarskoj, ni u Austriji, ni u Italiji. A šta su tamo? Tamo su dijaspora, emigracija.

Koja je razlika između nacionalne manjine i dijaspore, emigracije?

Rekosmo da nacionalna manjina ima svoju teritoriju, dok dijaspora, emigracija, nema svoju teritoriju. Ovo je suštinska razlika između nacionalne manjine i emigracije.

Polazeći od ove razlike imamo (bar bi trebalo da imamo!) i suštinsku razliku u njihovom tretmanu, u njihova prava i dužnosti. Kao što se ne mogu istovetiti nacionalne manjine sa emigracijom, ne mogu se istovetiti ni njihova prava, pa ni njihove dužnosti.

Srbin u Albaniji nije emigrant, nije deo srpske dijaspore po svetu, već meštanin, jer su Srbi u Durrhachium (Današnji grad Durrës!) ušli 548. godine naše ere, kada ni tamo niti ma gde na teritoriji današnje Albanije nije bilo žive duše albanske. Srbo-Crnogorci su na teritoriji današnje Albanije formirali i svoje državne tvorevine kada tamo nije bilo ni jednog jedinog Albanca. Skadar su oni proglasili i za svoju prestolnicu, isto tako kada se tamo nije čula ni jedna jedina reč albanskog jezika. Prema tome Srbin tamo ne može biti emigrant, jer je na iskonski svojoj teritoriji, koja aktuelno ne pripada nijednom drugom narodu, koji je na tim prostorima pre njega palio vatru, digao krov nad svojom glavom i gradio ekonomiju, državu i kulturu svoju. Kažem ovo za Srbina meštanina u Albaniji, a ne i za onoga koji je došao kasnije, pošto su se tu doselili Albanci i pošto su tu oni (Albanci) izgradili svoje državne tvorevine, kao što su konkretno neki Srbi, Crnogorci i Makedonci, preseljeni u naše vreme iz svojih matičnih zemalja u Albaniji, kao što sam konkretno bio i ja, koji sam tamo stigao kao politički emigrant.

Momentalno ja sam u Švajcarskoj. Kupio sam kuću, pa i imanje. Imam nekoliko kvadratnih kilometara zemlje. Ta je zemlja lično moja i ja sada, iako došljak, kažem da sam na svome. Rodio mi se ovde i sin. I sinu mome rodio se sin. Ne samo oni, već i ja – imamo sada i švajcarsko državljanstvo. Ja sam umro i moj sin sada ima ovde i grob svog oca. Ima nas i takvih koji imaju ovde i grobove svojih dedova, pardedova. Što smo mi ovde? Nacionalna manjina?!

Ne, ne! Mi smo ovde Švajcarci ne samo po državljanstvu, već i po statutu, po integriranju i slivanju. A ako mi čuvamo jezik svog naroda i svest svog porekla, ako mi nećemo da se slijemo i da kažemo da smo Švajcarci, onda opet nismo nacionalna manjina (pa makar bili u ovom mestu i u većini!). Mi ostajemo u ovoj sredini došljaci, emigranti, dijaspora.

Postavlja se pitanje: Zašto smo uopšte i uzeli švajcarsko državljanstvo, ako prethodno nismo odlučili da se slijemo sa Švajcarcima?! Da nismo to učinini sa neprijateljskim, rasističkim predumišljajem da Švajcarcima stvorimo probljeme i, umesto zahvalnosti što su nas prihvatili kao emigrante, što su nam dali posao, hleba i soli, pa i svoje državljanstvo, hoćemo jednog dana da im otmemo i njihovu kuću, njihovu teritoriju?!

Ima li većeg bezobrazluka i bezočnosti na ovom svetu, negoli da ja kažem sada Švajcarcima, ovde u Ženevi: “Ovo je moja kuća! Marš iz ove kuće, jer hoću da je proglasim za zasebnu, nezavisnu državu!”

Ili: “Hoću da je ujedinim sa mojom Crnom Gorom, tamo, preko Italije i Jadranskog mora!”

Isto tako i Albanac u Prištini. U Tetovu, ili u Ulcinju! On je tamo kupio (ili ubio Srbina i prisvojio mu sve što je imao!) kuću, imanje, stoku. On tamo ima sada i grob svog oca, moguće i deda, pradeda, koji mu je tu došao iz Albanije, kao emigrant, kao albanska dijaspora, ali ne i grob čukundeda, koji mu se nalazi tamo – u Albaniji. Šta je on tu? Nacionalna manjinja ili emigracija, dijaspora?!

Ja mislim da je on tu što i ja, sa mojim sinom i unukom, u Švajcarskoj!

Ili ovo nije istina?!

Znači, emigrant je došljak, a pripadnik nacionalne manjine je meštatin. Pripadnik nacionalne manjine je na svome, a emigrant na tuđem. Ova razlika između njih povlači za sobom i neminovnu razliku u tretiranju, razliku u pravima koja im pripadaju i obavezama koje imaju. Ne može se tretirati emigrant kao pripadnik nacionalne manjine. Ne mogu se emigrantu priznati ona prava, koja se priznaju jednom pripadniku nacionalne manjine. Oboje mogu imati državljanstvo, pa – sa državljanstvom – i ista građanska prava. Ponavljam: građanska prava! Ali, dok emigrant postiže građanska prava na bazi njegove molbe (znači ne nameću mu se !), pripadnik nacionalne manjine obično dobija državljanstvo i građanska prava ne na bazi svoje molbe, već međunarodnim konvencijama, kojima se teritorija, gde on živi, prisajedinjava ne njegovoj matičnoj zemlji, već jednoj drugoj zemlji i drugom narodu.

Obično, pripadnicima nacionalnih manjina, prilikom razgraničenja, dozvoljava se da napuste zemlju kojoj su prisajedinjeni i da pređu preko granice, u svoju matičnu zemlju. Onima, koji neće da je napuste, međunardonim zakonima se priznaju ova i ona prava, koja ne bi trebalo da se priznaju i emigrantima. Podvlačim ovo – koja ne bi trebalo da se priznaju emigrantima – jer oni nisu na svome i ne bi trebalo da im se dozvoli da tu, u zemlji koja im je ukazala gostoprimstvo, grade neku svoju nacionalnu manjinu, pa zatim, na bazi prava nacionalnih manjina da pretendiraju ovo i ono i da tako postanu problem za zemlju koja ih je primila. Znači – ne bi trebalo da im se priznaju – jer im se faktički priznaju, a polazeći od toga što se između emigranta i pripadnika nacionalne manjine ne pravi razlika.

O kojim je to pravima reč?!

Reč je o nacionalnim pravima! Znači: treba da razlikujemo građanska prava od nacionalnih prava.

Ako u jednoj zemlji i postoji nacionalna manjina, kao što konkretno postoji srpska nacionalna manjina u Albaniji, emigrantima, koji tu dolaze iz Srbije, ne bi trebalo da im se dozvoli da se integriraju u tu manjinu, kao što se to meni nije dozvolilo. Meni se u Albaniji dozvolilo da se integriram i slijem sa Albancima, da se nazivam Albancem, ali nikako i da se ujedinim sa srpsko-crnogorskim manjincima. Dozvolilo mi se da napišem i roman na albanskom jeziku i o albanskim problemima, ali ne i jedan običan, najkraći i najbeznačajniji članak na srpskom jeziku i za probleme srpske nacionalne manjine u Albaniji. Mislim da su imali pravo. Emigrantima ne smemo dozvoliti množenje i jačanje nacionalnih manjina, ponajmanje negativno mešanje u unutrašnje poslove zemlje. Takvim emigrantima (koji traže nacionalna prava!) treba pokazati vrata. Emigrantima, koji preko jednakih građanskih prava neće da se integriraju i sliju sa narodom, koji im je ukazao gostoprimstvo, ne treba dati ni državljanstvo. Njima (u vezi svoje nacionalne manjine i svog porekla!) treba priznati pravo samo na neutralnost i – ako neće da budu neutralni, onda neka se sele i vrate odakle su došli.

Poželjno je da emigranti, u bilo kojoj zemlji bili oni i ma kakav karakter imali (ekonomski ili politički!) postanu konstruktivni građani te zemlje i pruže joj pomoć za integriranje i slivanje nacionalnih manjina. Tada će u toj zemlji biti i dobrodošli, pa će tim svojim stavom doprineti pozitivnom razvoju ne samo te zemlje, već i svoje domovine, pa i celoga sveta.

Problem emigranata je – opšte uzev – unutrašnji problem zemlje, koja ih je primila, a koji se uređuje međunarodnim zakonima i konvencijama o emigraciji.

Rekoh opšte uzev, jer treba da razlikujemo ekonomsku emigraciju od političke.

Matična zemlja ima pravo da interveniše za ekonomske emigrante i da traži poštovanje njihovih ljudskih prava. Apsolutno nikakva nacionalna prava! Onim emigrantima, koji traže ma kakva nacionalna prava – kako već rekoh – treba pokazati vrata, posebno kad se zna da oni ta prava traže u neprijateljske svrhe. Ako nema neprijateljskih ciljeva, ekonomskim emigrantima se mogu priznati i neka osnovna, elementarna, nacionalna prava, ali koja oni treba da realiziraju svojim sredstvima i u sporazumu sa zemljom, vlastima zemlje koja ih je primila. Ova nacionalna prava ne treba da budu predmet međunarodnih konvencija i zakona. Ona treba da se zasnivaju isključivo na prijateljskim odnosima između matične zemlje i zemlje koja ih je primila. Ekonomski emigranti obično imaju i ambasadu svoje matice u toj zemlji, koja ih u svakom momentu može uzeti pod svoju zaštitu, budući i sama zaštićena međunarodnim zakonima.

Politička emigracija ima jedan drugi karakter, pa bi prema tome trebala i da se tretira nešto drukčije. Konkretno, njoj treba priznati, sem ljudskih prava, i neka nacionalna prava. Tako, do dana primanja državljanstva zemlje, koja im je dala status političkog emigranta, treba im dozvoliti i da školuju svoju decu na njihovom jeziku, bar osnovno obrazovanje, jer se jednog dana mogu vratiti odakle su došli. Zatim im treba dozvoliti da imaju svoju štampu, svoja medija, pa i da propagandiraju svoje političke stavove u odnosu na maticu, pomažući ih i materijalno da ovo realiziraju. Ova prava treba im garantirati i međunarodnim zakonima i konvencijama o političkoj emigraciji. Pošto politička emigracija nema veze sa ambasadom svoje matice (oni se međusobno negiraju!), nju treba da uzme pod svoju zaštitu Komesarijat OUN za političku emigraciju, u kojemu svaka politička emigracija treba da ima svog pretstavnika.

Nakon primanja državljanstva, kako političkim, tako i ekonomskim emigrantima treba da se prizna samo pravo integriranja i slivanja. Apasolutno nikakava nacionalna prava njihovog nacionalnog porekla. Ko hoće to, neka napusti svoje novo državljanstvo i neka se vrati u svoju matičnu zemlju. I naš poznati i cenjeni književnik Dobrica Ćosić rekao je: “Asimilacija migranata se ne sme smatrati ljudskom nesrećom, ako se vrši u slobodi i slobodnim izborom, bez nasilja”.2)

Naturalizirani emigranti, oni koji su primili državljanstvo zemlje gde se nalaze, ne samo što nisu i ne mogu biti nacionalna manjina, već nisu i ne mogu biti više ni emigranti. U momentu primanja državljanstva i polaganja zakletve, oni primaju i građanska prava te zemlje, pa se istovećuju i sa svim drugim građanima u sva prava.

Recite nam koji građanin koje zemlje ima pravo da otuđi bilo i goli kamen te zemlje, da je prisajedini jednoj drugoj zemlji, ili da je proglasi za zasebnu, nezavisnu državu?! Ima li Srbin pravo da svoje selo otcepi od Srbije i da ga prisajedini nekoj drugoj državi, ili da ga proglasi za zasebnu, nezavisnu državu? Ni Ustav niti ma koji drugi zakon Srbije mu to ne dozvoljava! Onda, na bazi čega se to može dozvoliti albanskom emigrantu u Srbiji?!

U kojoj se zemlji to dozvoljava emigrantima? U SAD?! U Francuskoj?!?! Ili u Engleskoj?!?!?!

Primanjem državljanstva, emigranti, pored građanskih prava, dobijaju i nacionalna prava. Ali kakva?! Oni dobijaju nacionalna prava meštana, kao meštani, a ne kao tuđinci. Dajući mi državljanstvo, Švajcarska mi je dala i nacionalna prava Švajcarse, a ne Crne Gore! Dala mi je pravo da živim, radim i – ako ustreba – da prolijem i moju krv, da položim i moj život (Ne samo milom, već i silom!) za odbranu Švajcarske i švajcarskog naroda, a ne da joj zabijem nož iza leđa, da rasparčam Švajcarsku i da Švajcarcima otimam njihovu kuću, njihova ognjišta, da bih ih pripojio onoj mojoj Crnoj Gori, ili da bih ih proglasio za nezavisnu državu!!!

Pitajte Švajcarce i švajcarske vlasti, one koji su mi dali švajcarsko državljanstvo, da li mi priznaju meni pravo da otcepim od Švajcarske bilo i moj stan, bože sačuvaj i kvart Ženeve Šatlen, gde aktuelno živim?!

Ono što sami nemamo, možemo li dati drugima?!

Švajcarac (meštanin, ne naturaliziran!) nema pravo da otcepi od svoje domovine ni kamen. Oklen mi to pravo može da da meni, došljaku?!

Nacionalna prava treba da uživaju samo nacionalne manjine i to konsakrirana međunarodnim konvencijama i zakonima. Pripadnicima nacionalnih manjina, pre svega, treba piznati pravo na dvojno državljanstvo, odnosno da sem državljanstva zemlje, kojoj politički pripadaju, treba da uživaju pravo i na državljanstvo svoje matice, a sa tim i sva prava građana te matice, pa i pravo da u svako vreme negiraju jedno državljanstvo i izjave drugo, kao i pravo da ih uzme pod svoju zaštitu ambasada njihove matice. Bar prvo pokoljenje, oni koje je razgraničenje zateklo. Ostalim pokoljenjima, onima koji su rođeni posle razgraničenja, dvojno državljanstvo može im se osporiti.

Nacionalne manjine treba da imaju na svom jeziku osnovne škole, svoju štampu i ostala medija, svoja udruženja, razne kulturno-prosvetne i sportske organizacije, posebno i svoje nacionalne pretstavnike u lokalnim i saveznim organima vlasti. Nacionalnim manjinama treba da se garantira čuvanje svih svojih nacionalnih obeležja (Izuzev nacionalne zastave, koja, više negoli nacionalni, ima politički karakter!), gajenje i razvijanje svoje nacionalne kulture (nacionalne, a ne nacionalističke!). U mestima gde pretstavljaju većinu stanovništva (a koja su istorijski njihova!) mogu uvesti svoj jezik (kao drugi!) i u administraciji, ali nikako i da taj svoj jezik i svoju kulturu na bilo koji način suprotstavljaju jeziku i kulturi naroda u čijem krilu žive, nikako da asimiliraju druge i da vrše etničko čišćenje te svoje teritorije, jer – ma da je to njihova teritorija – ona aktuelno i faktički, međunarodnim zakonima i konvencija, priznata je kao integralan i suveren deo države naroda u čijem krilu živi ta nacionalna manjina, koja za sebe uvek treba da ide putem zbliženja, zbratimljenja, ujedinjenja i integriranja, pa i slivanja sa narodom u čijem krilu živi. Sve do tog slivanja, nacionalne manjine treba da služe kao mostovi komuniciranja i prijateljskih odnosa između svog matičnog naroda i naroda u čijem mu je krilu dosuđeno da živi.

Ova nacionalna prava ne samo da treba garantirati nacionalnim manjinama međunarodnim zakonima, već treba stalno, međunarodnim institucijama, i kontrolisati kako se realiziraju. Za ovo matičnoj zemlji treba rezervisati posebno pravo. Ovo pravo matične zemlje treba da stigne dotlje da ona, pred nadležnim međunarodnim institucijama, diže glas u odbrani nacionalnih prava te svoje manjine, pa i da se organiziraju međunardone komisije za kontrolu. Na kraju, matičnoj zemlji treba da se rezerviše pravo da traži i autonomiju te oblasti, pa i rektifikacija, revidiranje svoje granice sa odnosnom zemljom.

Matičnoj zemlji!

Samoj nacionalnoj manjini, ma kakva bila njena situacija, nikada joj se ne treba priznati pravo na autonomiju, ponajmanje pravo na otcepljenje i prisajedinjenje svojoj matičnoj zemlji bez saglasnosti zemlje u čiji je sastav. Ponajmanje joj se može priznati pravo da tu teritoriju proglasi za nezavisnu zemlju, državu. Otcepljenje i proglašavanje nezavisnosti pripada samo narodina. Ne i nacionalnim manjinama, koje su često produkt razmenjivanja (kompensacije) teritorije među susednim zemljama, pa tako i element ravnoteže, koja se ne sme poremetiti, jer je konsakrirana i međunarodnim konvencijama, pa i konvencijama između zainteresiranih strana, matične zemlje i zemlje u kojoj živi ta nacionalna manjina.

Da nacionalne manjine ne postanu probljem za zemlju u kojoj žive, organima vlasti te zemlje treba priznati pravo da protiv pripadnika nacionalne manjine, koji izazivaju smutnje i neprijateljstva, preduzmu razne disiplinske mere, pa i prisilno premeštanje u predele gde neće biti u svojoj nacionalnoj sredini, pa i oduzimanje državljanstva, sve do proglašenja za personna non grata, do proterivanja van granica. Pripadnici nacionalnih manjina treba da se ograde i distanciraju od nacionalističkih prohteva. Treba da budu pažlivi da pod svoja ljudska, građanska i nacionalna prava ne shvate i ne maskiraju kakva nacionalistička “prava”, separatizam, jer će se u tom slučaju suočiti sa opravdanim administrativnim merama vlasti.

Rekosmo da Srbija, Crna Gora i Makedonija imaju svoju nacionalnu manjinu u Albaniji. A Albanija, ima li svoju nacionalnu manjinu u Srbiji (Kosovo i Metohija), u Crnoj Gori i Makedoniji?

Albanci su stigli u Srbiju (Kosovo i Metohiju) posle Srba, pošto su Srbi te oblasti, opljačkane, opustošene i popaljene, porušene od Varvara, podigli iz praha i pepela, izgradili tu svoje kuće, svoju ekonomiju, kulturu, svoje državne tvorevine, pošto ih je ceo svet upoznao i priznao za gospodare i vlasnike tih predela, koje su kroz vekove posadili kostima svojih sinova i navodnjavali krvlju svojom, braneći ih od svakojakih okupatora i oslobađajući ih od ropstva.

Isto tako i u Makedoniju, pa i u Crnu Goru.

I u samoj Albaniji Albanci su stigli posle Srba, Makedonaca i Crnogoraca. Prema tome, na teritoriji Srbije (Kosova i Metohije), Makedonije i Crne Gore, oni nisu na svome. Albanci su u tim predelima emigranti, a ne nacionalna manjina. Kao emigranti oni nemaju pravo ni na prava nacionalne manjine, kamoli na prava jedne nacije, jednog naroda.

Ako se njima prizna pravo da otcepe i proglase Kosovo i Metohiju za nezavisnu državu, onda Švajcarska treba i meni da prizna pravo da ovaj moj stan, gde akuelno živim sa mojom porodicom, proglasim za nezavisnu državu. Imali smisla ovo?!

Toliko ima smisla i potražnja albanskih emigranata za nezavisno Kosovo i Metohiju.

Beograd,

dana 19. novembar 2007.*)

______________

1) JOVANOVIĆ, mr Miloš: “Pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije u ogledalu neđunarodnog javnog prava”,- studija, objavljena u delu KOSOVO I METOHIJA – argumenti za ostanak u Srbiji, Beograd 2006, str. 115.

2)ĆOSIĆ, Dobrica: “Ka živoj enciklopediji srpstva”, u biografski leksikon Milovanović Milene SRBI U SVETU – KO JE KO?, Beograd- Los Anđeles, 1999, str. 17.

*) Blagovremeno, još u novembru 2007.godine, ovaj je esej poslat g. Petru Milatoviću za objavljivanje na njegovom sajtu ISTINA, ali ga on persekutirao. Videći da ga ne objavljuje, pitao sam ga kako stoji stvar. Odgovorio mi je: “Sa virusom je!” Tada sam mu ga poslao po drugi put. Pošto ga opet nije objavio, opet sam ga pitao kako stoji stvar. Odgovorio mi je: “Ne znam gde je. Izgubio sam ga!” Tada sam mu ga poslao po treći put. U međuvremenu ovaj mi je Milatović, praveći mi se kao prijatelj, obećao 2000 eura za privatno štampanje na engleskom jeziku moje knjige KO SU ALBANCI?, koja je godinu pre štampana na srpskom jeziku. To se desilo negde krajem januara 2008. Posle nedelju dana, umesto obećanih para, Milatović je oglasio preko svog sajta da prekida saradnju samnom. Ovaj prekid saradnje objašnjava zašto mi on još od novembra prethodne godine nije objavio moj predmetni esej: znači nije bio ni sa virusom, niti da ga izgubio, već je tada Milatović bio u pregovorima sa onima koji su od njega tražili da mi zatvori stranice njegovog sajta, pa i da mi provocira drugi infarkt miocardis, pošto su mi ga 1996.godine provocili po prvi put njegovi pregovarači. Tako Milatović, ne samo da mi nije objavio predmetni esej, već mi je sabotirao i njegovo obavljivanje u neki drugi list ili sajt: dok sam očekivao da mi ga on objavi, sigurno da nisam mogao da ga pošaljem drugima za objavljivanje. Odbijanje saradnje (i to javno, preko sajta ISTINA!), a to znači i odbijanje pomoći da objavim na engleskom jeziku pomenutu knjigu, imalo je za cilj da mi izazove drugi infarkt, koji su moji poznati neprijatelji nastojali da mi ga izazovu i poslije Milatovića, drugim ljudima, pa i više puta.

Pošto pročitate ovaj esej, persekutiran od Petra Milatovića, sudite sami u čijoj se službi stavio ovaj Srbin, koji je i preko štampe izjavio da je Srpskoj pravoslavnoj crkvi Crne Gore obećao plac za izgradnju nove crkve. Da li je održao reč, ili je i njoj odbio saradnju, kao meni, ne znam. Znam samo da je Gospodin Mitropolit Amfilohije Radović demostrirao posebnu naklonost i poštovanje prema meni, dok me Srpska pravoslavna crkva 2010. godine pozvala u Beograd i nekoliko dana me imala svojim gostom, čime je sigurno i ona demostrirala svoje neslaganje sa Petrom Milatovićem. Čestitke, koje mi sa svih strana sveta stižu od Srba, svedoče mi da Srbi cene moj rad i požrtvovanje u službi istine i, preko nje, i u službi srpskog naroda, kome i ja pripadam kao i svaki drugi Srbin.

ALBANSKI DISKUTANTI

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ

– akademik –

 

ALBANSKI DISKUTANTI

– U vezi mojih albanoloških teza –

 

Piše : Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ – akademik

 

Na sajtu GLAS DIJASPORE, moj kolega književnik Miodrag Lukić pozvao je sve prijatelje da mi priteknu u pomoć za štampanje prvog izdanja na engleskom jeziku moje knjige albanoloških studija KO SU ALBANCI?, što su, preko drugih sajtova, učinili i drugi. Koliko za primer, spominjem vam drugog srpskog književnika Petra Milatovića.

U vezi sa ovim, na ovom su se sajtu, do sada, prijavili ne kao donatori, već kao komentatori, ništa manje već 33 osobe, iako g. Lukić nije nikoga pozvao na ma kakavu diskusiju.

Koliko da se zna, ja sam – bez ičije pomoći – objavio u međuvremenu ne samo srpsko i englesko izdanje te knjige, već i preko 100 drugih knjiga, koje sam zatim – sve – razdao na poklon.

Rekoh – bez ičije pomoći! Ali ne i bez svakakvih sabotiranja sa svih strana i svih zastava.

Ovo sabotiranje mojih izdanja ogleda se jasno i kroz diskusiju, koja je vođena između diskutanata na sajtu GLAS DIJASPORE.

Ali da vidimo ko su ovi diskutanti!

Oni su Sloveni (Srbo-Crnogorci, Makedonci, Bosanci, Hrvati, Slovenci) i Albanci. Pada u oči odmah da su ne samo apsolutna većina Albanci, već da su ovi Albanci „glasali“ i po dva-tri puta, kako to čine i na izborima.

Ponavljam, M.Lukić je pozvao prijatelje, a ne neprijatelje.

Kako možete videti, ovi su se Albanci en bloc ušunjali u diskusiju ne kao prijatelji, već kao neprijatelji. Znači nepozvani su.

I pored toga mi im kažemo dobro došli, pa i kao neprijatelji! Ali pod uslovom da budete pošteni i uljudni.

A da li su se s poštenjem i uljudno angažolavi ovi Albanci u diskusiji? Preko svega, zašto su se tako masivno i tako pasionantno impenjirali u ovoj diskusiji?! Treba znati da ovi Albanci (često naglašavam ovo OVI, jer postoji i jedna druga grupa Albanaca!) misle da se i naučni problemi rešavaju glasanjem. Zato i glasaju svukud i po dva-tri puta (pa – kako vidite – i nepozvani!), da bi svojim brojem nadmašili protivničku stranu i tako, svojim brojem i svojom galamom da zagluše protivnu stranu, pa da tako izvojuju i pobedu. Nemojte se čuditi ovome, oni su od dana oslobođenja Kosmeta i njenog prisajedinjenja matici Srbiji, videći sebe u manjini, učinili sve da što pre postanu većina, ne samo novopridošlim Albancima iz Albanije, već i enormnim rađanjem, pa i prisilnim albaniziranjem nealbanaca na Kosmetu. Oni su albanizirali ne samo Kurde, Armene, Tatare, Azerbejždance, Cigane, Rome i Turke, koje su turske vlasti naseljavali na Kosmet, već i same Srbe. Ne samo one muslimanske vere, već i one hrišćanske, posebno one katoličke vere.

Njihov Führer Adem Demači, kako sam to naglasio u mojoj knjizi memoara o njemu, misleći za mene da sam Albanac, pa i njegove gore list, reče mi jednog dana: „Mi ćemo Kosovo osloboditi sa pičkama, sa pičkama naših žena, koje rađaju i po 10-15 dece. Mi ćemo napuniti Kosovo, Makedoniju i Crnu Goru sa Albancima, zatim ćemo glasanjem tražiti otcepljenje od Jugoslavije i prisajedinjenje Albaniji!“

A u poslednje vreme im je u tom smislu pritekao i Međunarodni sud, koji problem Kosmeta izgleda ne misli rešiti na bazi dokumenata, činjenica i naučnih argumenata, već na bazi prebrojavanja glasova: za ili protiv?

Interesantno je da ovi Albanci, do dana današnjeg, još nisu stavili na glasanje štampanje nijednu svoju knjigu, ni na albanskom niti na ma kojem drugom jeziku, ni unutar Albanije, sa albanskim glasačima, kamoli i van granica Albanije i sa našim, jugoslovenskim glasačima. Oni su pisali i pišu sve što im je volja, prevodili su i prevode, objavljivali i objavljuju svakakve knjige, pa i one sa najvećim besmislicama, i one koje tim antinaučnim besmislicana indoktriniraju Albance šovinizmom i rasizmom prema svim narodima na svetu, posebno prema obližnjim, pograničnim. Knjižurinu Preljoca Margiljaj ILIRI GOVORE ALBANSKIM – ALBANCI GOVORE ILIRSKIM JEZIKOM (Podgorica, 2001) obavili su ne samo na svom, albanskom jeziku, već i na našem, srpskom jeziku, ne u Albaniji, već sred Crne Gore, u Podgorici, pa i ne svojim parama, već znojem crnogorskog naroda. Iako ova knjiga, na sasvim antinaučnoj bazi, svojim notornim besmislicama potsiče albanski šovinizam i rasizam, apsolutno niko od njih nije glasao protiv štampanja te knjige, jer su „crnogorske“ vlasti Mila Ðukanovića dale ovim Albancima punu slobodu da čine Crnom Gorom i Crnogorcima što im je volja, pa i da nas šikaniraju, ako ne pristanemo da poreknemo našu crnogorsku nacionalnost i da se izjavimo za Albance!

Razume se da su ovi Albanci glasali protiv pomoći da se štampa moja knjiga na engleskom jeziku, kao što su naši, Sloveni, bili radi i da se pomogne to štampanje, pa i da se ta knjiga prevede i na koji drugi strani jezik, kako to piše Stanuša Tarabar. Ali šta bi sa ovom gospođom? Zašto se ne javi na poziv za prevođenje? Da joj nisu zavrnuli glavu (ili jezik!) ovi Albanci?!

Karakteristika diskusija naših je usredsređena na knjigu i autora, na aktuelnost i naučne vrednosti te knjige. Većina njih i ne spominje Albance. Pokoji od njih nastojava da problemu pristupi i sa naučnih pozicija, bez uvreda, bez pretnji i besmislica. Nasuprot, karakteristika albanskih diskutanata je čisto politička, pa i rasistička, zasnovana na pretnje i uvrede, psovke, na rekla-kazala. Sigurno da su ovakvim „argumentima“ oni provocirali i kojeg od naših da sklizne na njihovoj razini.

Veselin Dinić se diže protiv redakcije sajta, koja dozvoljava ovim „neukim“ Albancima da iskorišćavaju stranice našeg sajta za njihovu antinaučnu propagandu, za njihove mitove i izživljavanje njihove neukosti, prostaštva i šovinizma, rasizma, psovki i uvreda.

Redakcija mu odgovara: „Redakcija ne može niti treba da ulepšava istinu, već joj je dužnost da  je dokumentuje i prikaže onakvom kakva je! Ovde imaju mogućnost da se pokažu kakvi su i da iskažu svu svoju kulturu kako niko ne bi mogao reći da ih Srbi diskriminiraju…Eto ovde imaju priliku da sami sebi izdaju svoje lične karte onako kako su i kako ih svet kroz njihove komentare vidi, naime onako kako ste ih već okarakterisali!“

U vezi Veselina Dinića, koji je ove Albance okarakterisao kao ćutuke (cepanica, neotesan, neuk), mišljenja sam da oni nisu baš takvi. Neuki Albanci ne znaju ni da otvore internet, kamoli i da se pozovu na Leo Freundlich-a, Ž.Krušelj-a, Mathie Aref-a, Dimitrija Tucović-a, na WIKIPEDI-ju i slično. Pre bih rekao da imamo posla sa albanskim buržuaskim intelektualcima, pa i sa njihovim istoričarima, profesorima, doktorima nauka, šta više i sa njihovim akademicima, koji – svesni da nemaju pravo – istupaju svakakvim pseudonimima, da se ne bi iskompromitirali pred svetom. Setite se samo njihove izjave, koju sam ja metnuo kao moto moje knjige: Sve što kaže Akademik Burović o poreklu Albanaca, znamo mi to od vremena, pre njega i bolje od njega, ali sada nije vreme da se to kaže. Treba da prethodno ujedinimo Kosovo sa Albanijom, pa ćemo tada i mi to priznati.

Ovo znači da albanski akademici znaju sasvim dobro da nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi. Njihovo pretendiranje na autohtoniju i poreklo od Ilira (da ne govorimo i o poreklu od Pelazga!) nema ni najmanje naučni karakter. To je čista politička propaganda, koja je služila i služi indoktriniranju Albanaca šovinizmom i rasizmom prema susednim narodima, kako bi ih vlastodržci Albanije manipulirali po svojoj volji, nahođenju i potrebi. Prihvatio je to i pokoji od stranih „naučnika“, ili u službi Kapitala svoje zemlje, koja je iskorišćavala i iskorišćava albanske vlasti i same Albance kao arnaute (najamnike), ne samo u borbi protiv njihovih suseda, već i protiv najudaljenijih naroda na svetu: pod zastavom Hitlera i Musolinia Albanci su se borili ne samo na Istočnom frontu (u Stalingrad!), već i na Zapadnom (u Parizu!). Ili su ih iskorišćavali za lične interese, da im se prevede i objavi knjiga na albanski jezik pa da tako ušićare kako na materijalnom planu, tako i na društveno-političkom, moralnom. Ovi Albanci, iako sebe prodaju drugima sasvim jeftino, za svoje klarke plaćaju dosta dobro. Pogotovo u poslednje vreme – sa svojim droga-dolarom i prostituta-dolarom. Da izvinete, albanska pička je služila ne samo Ademu Demači sa njegovim Albancima za problem Kosmeta, već je služila i služi i albanskim trgovcima na svetskom tržištu kao najtraženija roba i moneta.

Naravno da imamo posla i sa ćutucima, neukima, koji su indoktrinirani od svojih „akademika“. Samo BURIMI sigurno nije takav. Za njega bih pre rekao da je plaćen za to od SIGURIMI-a, albanske tajne političke policije, koja me prati na svaki korak i organizuje ove ljude da laju protiv mene.

Koliko da znate, BURIME, Etleva je prevela i objavila na albanski jezik knjigu, pa je i sama napisala i objavila na albanski drugu knjigu, kojom su albanska deca u Tirani i širom Albanije učila i vaspitavala se u pozitivnom smislu. Etleva je i sama pedagog, učila je i Edi Rama, sadanjeg šefa Socijalističke partije Albanije. Ona je poznata i poštovana od svih poštenih Albanaca, dok je vi – sigurno – i ne poznajete, jer – u ovom svetu – svaka je ptica u svom jatu i svaka teži svome bratu. Vas BURIME, lično ja, poznajem i iz ostalih sajtova, gde ste manifestirali vaš šovinizam i rasizam: pretendirate da je i moje prezime od vašeg imena! Treba da znate, BURIME, da šovinizam i rasizam nisu izraz plemenitosti. Albanski narod jeste plemenit, kao i svaki drugi, ali ne i vi. Vi ste bili i nastavljate da budete zlo albanskog aroda. To je u poslednje vreme počeo da svhaća i vaš Ismail Kadare, pa se javno počeo distancirat od vas. A kad se on distancira, svako može zamisliti kako su se distancirali od vas pošteni Albanci, koji se nisu kompromitirali u vašim nedelima i zločinima.

Ali da se vratimo stranim „naučnicima“. Svi se oni slažu sa albanskim pretenzijama na autohtoniju, na poteklo od Ilira i Pelazga. Svi oni papagalski ponavljaju to. Ali niko od njih nam do danas nije doneo nijedan dokumenat, nijednu činjenivu, nijedan agumenta u prilog tih pretenzija. Naprotiv, i najveći pelazgoman svih vremena August Shleher naučno je pobijen od poznatog austrijskog naučnika, akademika, prof. dr Gustava Meyera, pa su to i albanski istoričari priznali i uveli u HISTORI E SHQIPËRISË (ISTORIJA ALBANIJE, Tirana 1959, str. 29). I najveći iliroman svih vremena, austrijski naučnik, akademik, prof. dr Norbert Jokl, pošto je pročitao 12 argumenata austrijskog naučnika, akademika, prof. dr Gustava Weiganda, kojima ovaj dokazuje da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, odrekao se svojih pređašnjih romantičnih stavova, odrekao se iliromanije i prihvatio naučne stavove svog kolege da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi. Ove naučne stavove Akademika Weiganda prohvatiće ne samo svi svetski ozbiljni naučnici, već i najveći albanski albanolozi.

Kako se jasno vidi iz diskusija ovih Albanaca, kako na sajtu GLASA DIJASPORE, tako i na svim ostalim sajtovima, tako i na stranicama njihove periodične štampe, tako i na stranicama njihovih knjiga, oni gaje jednu slepu mržnju prema meni, jako-jako veliku, nezapamćenu u istoriji albanskog naroda, pa ni u istoriji kojeg drugog naroda. Svako se može pitati kako to, zašto?

Svi su mišljenja da su bazamenti ove njihove mržnje prema meni moje albanološke teze, kojima sam nedvosmisljeno dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi. Ima u ovome istine, ali nije tu sva istina.

Pre svega, nisam ja ni prvi niti poslednji koji je rekao i dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi. Kako istakoh, rekli su to i dokazali pre mene i mnogi drugi svetski naučnici, profesori, doktori nauka, akademici, ali su albanske vlasti to proglasile za TABU. Niko se nije usudio da to i spomene. I samo ime Gustava Weiganda je bilo TABU, kamoli i njegovih 12 argumenata da Albanci nsu autohtoni i Iliri, Pelazgi.

Ipak su to rekli 1972. godine i najveći albanski načnici. Njihovi akademici, prof. dr Eqrem Çabej i Aleks Buda (predsednik Akademije nauka Albanije), naravno – dozvolom Envera Hodže i to samo na međunarodnom naučnom skupu, rekli su to za spoljašnju potrošnju, dok su unutar Albanije, u komunikaciji sa Albancima, nastavili i oni da udaraju u doboše autohtonije, iliromanije i pelazgomanije.

Akademik Çabej je poštovan od Albanaca kao Bog njihove nauke, albanologije. Ipak se niko od ovih Albanaca nije digao protiv njega, pa ni protiv Akademika Waiganda i drugih. Ne dižu se ovi Albanci protiv Kristifora Kolomba, koji je otkrio Ameriku, već urliču protiv Amerigo Vrspuči-a, koje je Ameriku pretstavio svetu.

Što je istina, ja se nisam zadovoljio samo pretstavljanjem svetu dokumenata, činjenica i argumenata, kojima su svetski naučnici dokazali da Albanci nisu autohtoni, niti Iliri i Pelazgi. Ja sam i sâm, baveći se albanološkim problemima pre više od 55 godina, otkrio mnoga dokumenta, činjenice i argumenta o tome, koje sam pridao otkrićima svetskih naučnika. Što znači – nisam baš Amerigo Vespuči, već i nešto više. Inde ira!

Pa i ovo nije sva istina.

Ja neću praviti ovde analizu njihove mržnje prema meni. Ne samo zato što je ona evidenta i u stavu albanskih „diskutanata“, ne samo zato što su je najzad i sami Albanci priznali, pa i službeno (Pošteni su mi se i izvinuli!), već zato što to nije od važnosti za naš problem u diskusiji. Neću se baviti niti mojim naučnim otkrićima na polju albanske i svetske gramatologije, leksikologije, etimologije i drugo. Pogotovo se neću baviti nepotrebnim ekskurzijama kod Grka i drugih naroda, kako su to činili neki od diskutanata.

Zauzeću se samo naučnim problemom zbog čega su se ovi Albanci tako pasionantno angažovali protiv izdanja moje knjige na engleski jezik. A to je problem porekla Albanaca.

Ako su Albanci sigurni u svoje poreklo od Ilira i Pelazga, pa i za njihovu autohtoniju u prostorijama gde aktuelno žive, ako je to već dokazano, zašto se boje mojih izdanja, zašto svim svojim snagama rade na tome da mi se knjige ne objave, zašto prikrivaju moja izdanja, pokrivaju ih ćutnjom, kao da ne postoje, a kad se za njih saznaje – urliču protiv njih na sva usta, skupljaju ih, pale ih, zakopavanju, čine autodafe protiv njih?! Zar nam ovo ne sveđoči da oni ne samo što nisu sigurni u svoju autohtoniju, u svoje poreklo od Ilira, Pelazga, već i znaju sasvim dobro da nisu ni Pelazgi, niti Iliri, da nisu ni autohtoni ne na Kosmetu, već ni u samoj Albaniji?!

Albanka BUNA pretendira: „Ja bih zaista voljela da ovo objavite i šaljete ambasadama. Albanka sam i voljela bih da svi, ama baš svi, vide dokle ide vaša glupost i propaganda i da sve vaše bajke izađu na vidjelo. Ali, molila bih vas…Ma i novčano bih vas podržala da ove dvije knjige prevedete na što više jezika i pošaljete diplomatima, istoričarima itd. Da napokon svet razume bre koja stoka su Srbi.“

Ako je tako, BUNA, zašto mi ne dozvoljava ni u mojoj zemlji (Ne u Albaniji!), ni na mom jeziku (Ne na albanskom!) da objavim ni jednu jedinu knjigu čisto filološkog karaktera, čisto umetničkog karaktera, koja uopšte nikakve veze nema sa njima, Albancima?! Zašto mi sred Tirane, 01. jula 2009. godine spaliste ništa manje već 4 nova izdanja mojih knjiga, među kojima i knjigu LEKSIČKE STUDIJE?! Nisam ja tamo nazvao Albance ni STOKOM, kako nas vi nazivate, pa niti porekao albanski jezik. Naprotiv – doprineo sam albanskom jeziku kao niko drugi u moje vreme! Ja sam vam obogatio i oplemenio vaš jezik. A kao ja, kroz vekove i mnogi drugi Srbi, koje vi dobro znate, ali ih pretstavljate kao Albance, kako ste i mene pretstavljali i pretstavljate me, da biste izazvali Srbe protiv mene.

Hipokrizija ovih Albanaca meni je od vremena jako-jako dobro poznata.

Njihova besprincipijelna borba protiv mene i mog stvaranja od kad su saznati da nisam Albanac, njihova proganjanja, koja su mi učinili i čine, njihove autodafe protiv mojih izdanja, njihovi atentati, o čemu nam govore, svedoče?! Zar nam ne svedoče gospodo KIM i SHPËTIM pre svega o vašem jako niskom kulturnom razvoju, o nedostatku kod vas i elementarnog domaćeg vaspitanja, elementarne ideje o savremenoj demokratiji, a u vezi sa ovim, i o vašoj slepoj mržnji prema svemu što im se ne sviđa. I njihov Ismail Kadare, javno, sred Pariza, priznao je da su Albanci jedan rasistički narod. Albanci su ksenofobi, oni biološki mrze svakog nealbanca, posebno one koji se ne slažu sa njihovom autohtonomanijom, iliromanijom i pelazgomanijom. Svesni svog svestranog inferioriteta prema svim drugim narodima, posebno prema svojim susedima, oni ne samo što organski mrze sve, već i snevaju da postanu gospodari sveta ( vidi albanskog ALIBABU!), pa i da njihov, albanski jezik, nametnu svetu (Preljoc Margilaj). Osećaj niže vrednosti čini ih da pobesne i, u ovom njihovom besnilu, oni ne kontrolišu sebe ni što govore i pišu, niti što čine. Sigurno, čast izuzecima, koji su se, preko studija, otrgli od ove albanske taštine, albanštine i budalaštine, pa su se izvili na svetlost aktuelne civilizacije.

Moje albanološke teze, od Albanaca nazvane „crne teze“, ja sam počeo da ih propagandiram još 1955. godine na Albanologiji, pri Universiteu u Skoplju (Makedonija), kada sam i započeo moje albanološke studije, pošto sam napustio pravne studije. Deo ovih teza ja sam pretstavio pismeno i na Universitetu u Tirani, 1969. godine, braneći moju drugu diplomu. Pošto me ovi Albanci uhapsiše (između ostalog i za ove naučne stavove!), nastavio sam moje albanološke studije i po zatvorskim ćelijama, propagandirajući moje albanološke teze ne samo usmeno, već i pismeno, preko mojih zatvorskih „izdanja“: krasnopisom sam pravio male knjižice, džepnog formata, i ubacivao ih mojim zatvorskim kolegama preko otvora (špijunke) na vrata. Jedno od ovih mjih izdanaj, zatvorenik Idriz Zeqiraj je pročitao i doslovno pojeo preko noći, da mu je policajci ne bi sutradan našli pri kontroli. U monstruoznom zatvoru Burelji imao sam moje učnike i studente. Koliko za primer spominjem vam uhapšenika Avni Aliko, sin narodnoh heroja Asim Aliko, koga sam lično poznavao sa slobode. Avnija je ušao u zatvor bez srednjeg obrazovanja i izašao sa diplomom fakulteta. Živ je, negde u Nemačkoj, izvolite ga pitati. Spominjem vam i Fatosa Ljubonju, sina Todi Ljubonje, eks član Politbiro Partije rada Albanije. Pošto je izašao iz zatvora, Fatos se afirmirao u Albaniji kao albanolog, koji snažno podržava moje albanološke teze. Komandant zatvora je više puta javno izjavio da sam, sa mojim drugovima i kolegama, pretvorio zatvor Burelja u Universitet, pa i u Akademiju nauka i umetnosti.

Ovo je i jedan od razloga zašto su albanske vlasti nastojale da me fizički likvidiraju. Pošto sam se spasio smrti i stigao u Švajcarsku, ja sam počeo da objavljuem moje rukopise iz zatvora. Tako sam 1994. godine objavio na albanskom jeziku knjigu studija ILIRËT DHE SHQIPTARËT (ILIRI I ALBANCI), gde sam ukratko izneo moje albanološke teze. Albanci su ovu knjigu prekrili ćutnjom: ni najmanju belešku o njoj nisu objavili nigde, ni najmanje obaveštenje da je izašla iz štape ta knjiga. Sa druge strane su se dali u potrazi za njom, koliko da bi je spalili, ukopali, toliko i da bi je pročitali. Iduće godine, sred Tirane, preko časopisa PËRPJEKJA, javlja se moj student Fatos Ljubonja, sa svojim kolegama dr Ardian Klosi i Ardian Vehbiu, koji snažno podržavaju moje albanološke teze. Njih slede preko svih medija čitav bataljon Albanaca.

Početkom godine 2003. skopski list VEST, u četiri uzastopna broja, na dve stranice, obavljuje moj intervju ALBANSKI ISTORIJSKI FALSIFIKATI, koji mi je učinio poznati dopisnik Makedonske RTV Vitomir Dolinski, inače poznat i kao pesnik. Ovaj se intervju odmah prevodi i objavljuje na sve jezike sveta, počev od engleskog, preko francuskog i nemačkog, do kineskog i japanskog. Tako su moje albanološke teze postale poznate na sve strane sveta. I – ono što je najvažnije – prihvaćaju se ne samo od pojedinaca, naučnika, akademika, već i od naučnih institucija, i od universiteta, akademija nauka. Tada ih ovi Albanci prevode i objavljuju i na svom, albanskom jeziku, ali falsifikujući teks: dodali su tamo ono što ja, ne samo nisam rekao, već mi ni na kraju pameti nije bilo nešto takvo. Otada su ovi Albanci, tako, preko falsifikata, raspalili svoju satanizaciju mog imena, nastojavajući da u njihovo kolo uvedu i moju rođenu braću, i moju rođenu decu. Njihovi „argumenti“ protiv mojih argumena da Albanci nisu autohtoni, Pelazgi, ni Iliri, bili su i jesu – pored falsifikata mojih tekstova i moje biografije – najprljavije psovke, pretnje da će me ubiti, pa i tek rođenog sina. Pretnjačio im je Ismail Kadare sa Ademom Demaçi, a istupio mi je na megdan i lično eks predsednik Republike Albanije Ramiz Alija, koji je bio i šef Partije rada posle smrti Envera Hodže. Preko njihovih falsifikata, laži, kleveta, pa i preko šantaža i pretnji, oni su uspeli da okrenu protiv mene i mnoge od onih Albanaca, koji su me do tada obožavali kao sveca, kao Muhameda i Isusa Hrista, za moj roman IZDAJA (od njih proglašen za remek delo albanske proze svih vremena!), kao i za moje herojsko držanje po zatvorima Jugoslavije i Albanije, za što su me još u zatvorskim ćelijama proglasili za Mandelu Albanije.

U mojim albanološkim tezama ja se snažno oslanjam pre svega na ono što su do danas otkrili, rekli i dokazali poznati svetski albanolozi, kao što su akademici, profesori i doktori nauka Gustav Meyer, Norbert Jokl, Gustav Weigand, Wilhelm Tomaschek, V.Parvan, S.Pushkariu, Herman Hirt, Hans Krahe, Guliano Bonfante i mnogi drugi, čitav jedan „kvart“ svetskih naučnika, kako ih je nazvao akademik Aleks Buda. Zatim se snažno oslanjam i na ono što su priznali i najveći albanski albanolozi, kao što su akademici, profesori i doktori Eqrem Çabej, Aleks Buda, Shaban Demiraj i drugi. Preko svega ja se oslanjam i na ono što sam lično otkrio i dokazao u mojoj preko pola veka istraživačkoj delatnosti. Tako sam sumirao moja albanološka istraživanja i otkrića u mom najnovijem delu KO SU ALBANCI?, objavljeno na srpskom jeziku još 2007, u Bitolju, posle svih sabotiranja da to delo ne napišem, posle svih pretnji i prepreka da to delo objavim.

Glavni dokaza ovih Albanaca da su autohtoni, Iliri, pa i pelazgi su:

1.– Svi strani naučnici, koji kažu da albanci nisu autohtoni, Iliri i Pelazgi, nisu naučnici već Srbi ili agenti jugoslovenske UDB-e, glupaci i stoka. Pa i Gustav Majer, Norbert Jokl, Gustav Weigand i svi-svi drugi redom.

2.– Kaplan Burović laže da su to, da Albanci nisu autohtoni, Iliri i Pelazgi, rekli i albanski naučnici Eqrem Çabej, Aleks Buda, Shaban Demiraj i drugi. Optužili su me preko njihove štampe da se bacam blatom na njihove najsvetlije ličnosti istorije i nauke. Ponavljam, treba znati da su do sada ovi Albanci obožavali Akademika Çabeja kao svog Boga albanologije i poštovali ga kao svog najvećeg sveca.

3.– Psovke, pretnje i – fizička likvidiranja.

Pošto sam im ja, preko mojih studija dokazao, da pomenuti svetski naučnici nisu Srbi, ponajmanje i agenti UDB-e, jer su umrli pre DSR, zači pre rođenja UDB-e, pošto sam im dokazao da su oni bili i veliki prijatelji albanskog naroda sve do svoje smrti, ovi albanski sveznalci uznastoje na tome da su oni bili neznalice, glupaci. Sa druge strane sveznalci su za njih svi oni koji kažu sa su Albanci autohtoni, Iliri, pa i Pelazgi, bez obzira što nijedan od njih dan danas nije priložio nikakav dokumenat, nikakvu činjencu ni naučni argumenat u prilog svog pretendiranja.

Njihov akademik prof. dr Androkli Kostallari naveo je kao glavni argumenat da su oni autohtoni i Iliri činjenicu što se albanski jezik govori u jednom delu pokrajina, gde se u antičkoj periodi govorio ilirski. Nemački naučnik svetskog glasa, akademik, prof. dr Herman Hirt mu je odgovorio: „Činjenica da Albanci žive, od XI veka n.e. u jednoj oblast, gde su u stara vremena živeli Iliri, nema nikakvu važnost“.

Pošto sam im pokazao knjige gde su Eqrem Çabej, Aleks Buda i Shaban Demiraj izjavili da Albanci nisu autohtoni, da nisu ni Iliri, niti Pelazgi (Oni do ovog mog gesta, nisu ni znali da postoje te knjige!), ovi su ih Albanci proglasili za izdajnike naroda. I Akademika Çabeja! Ako siđe s neba Bog i rekne ovim Albancima da nisu autohtoni, ni Pelazgi i niti Iliri, oni će i Boga proglasiti za prezrenog Srbina, za agenta UDB-e, pa i za izdajnika albanskog naroda, a svece – za srpsku stoku.

Ovako raspoloženi oni pridaju svojim argumentima da su autohtoni, Iliri i Pelazgi sve moguće psovke, pretnje i – fizička lividiranja onih koji se ne pokoravaju njihovom diktatu. Tako su do danas likvidirali fizički Milana Brajovića, koji me proglasio za počasnog člana Udruženja Srbo-Crnogoraca Albanije i predložio me za dekorisanje, dok su Srbo-Crnogorce Pavla Brajovića, Marka Bašanovića i Hasana Lekića, kao i Vlaha Kristo Gočio š k o p i l i. Meni lično su do danas deset puta na živo odrali u doslovnom smislu ove reči, pa su mi učinili i više atentata. Poslednji registrirani atentat je od 01. jula 2009, sred Tirane. Preko interneta su pozvali svoje junake da dođu u Ženevu i da me ubiju. Preko internela, lično albanski „komunista“ Kadri Osmani, opevao mi je i opelo. Primeri su ovi bez presedana u istoriji čovečanstva, pa mislim da je vreme da se i OUN zauzme ovim problemom.

Albanskoj izbezumljenosti treba stati na kraj administrativnim merama svetske zajednice i tražiti od abanskih vlasti da se dokrajči službeno huškanje Albanaca šovinizmom i rasizmom prema susednim narodima. Treba da se od albanskih vlasti službeno traži da prekine organizovano i službeno indoktriniranje albanskog naroda autohtonomanijom, iliromanijom i pelazgomanijom.

A ovome trebalo bi da ide na ruku i jedan međunarodni skup albanologa, gde će se sa naučnih pozicija prodiskutirati problem porekla Albanaca.

PROBLEM STRANACA – U vezi nacionalnih manjina i emigranata – Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

PROBLEM STRANACA

– U vezi nacionalnih manjina i emigranata –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Problem stranaca je opšti problem svih zemala sveta, jer – rekao bih – ne postoji zemlja koja ih nema. Posle DSR, posebno poslednjih decenija, ovaj je problem postao i nevralgičan, jako uznemiravajuć i vrlo težak u mnogim svojim aspektima. U pojedinim državama stranci traže ne samo ono što im po prirodi stvari, međunarodnim i lokalnim zakonima, pripada, već i ono što im ne pripada.

Za tretiranje ovog problema uzeću kao primer Crnu Goru, pošto je poznajem u detalje, a o problemu njenih stranaca sam već i pisao.

Da bismo shvatili ovaj problem treba pre svega povući jasnu demarkacionu sasvim jasu liniju između domorodaca i stranaca.

Koga nazivamo domorodcem, a koga strancem?

Domorodcem nazivamo onoga koji se na jednoj teritoriji zatekao kad se tu stvorila prva državna tvorevina većine stanovnika te teritorije.

Pod ovim zatekao ne podrazumevamo prolaznika, niti privremenog stanovnika, koji je tu došao kao trgovac, sveštenik najamnik, nadniçar ili bilo kojim drugim poslom. Pod zatekao podrazumevamo one koji tu imaju svoju kuću i porodicu, koji su se tu rodili i žive od vremena.

Konkretno, kad je u IX veku n.e. stvorena prva crnogorska državna tvorevina, koja se tada zvala Duklja, na njenoj teritoriji su živeli ne samo Dukljani (današnji Crnogorci), koji su bili većina stanovnika, već i Grci (Vizantinjani), Vlasi, Hrvati, Romani, Romi, Cigani i drugi, koji su bili manjina.

Svi ovi stanovnici, koji su tu zatečeni, a nisu bili etnički Crnogorci, treba da se smatraju kao domorodci i – sledstveno – da im se prizna status nacionalne manjine. Znači, oni nisu stranci, tuđinci. Oni su tu na svome, kao i svi drugi domorodci. Ali su u manjini u odnosu na celokupno stanovništvo države, a moguće i u odnosu na državotvorno stanovništvo sela ili grada u kome žive.

Nacionalna manjina

Onima, kojima se po međunarodnim i lokalnim zakonima prizma status nacionalne manjine, treba da im se priznaju i određena nacionalna prava, striktno precizirana i branjena međunarodnim zakonima, odnosno od međunarodne zajednice, određenih međunarodnih institucija.

Nacionalnim manjinama treba priznati sva prava koja uživaju i meštani, oni koji su stvorili državu. A ako je ta nacionalna manjina i brojna, ako na izvesnoj značajnoj teritoriji ima većinu stanovništva, preko 50%, posebno ako je u istoriji te države odigrala i pozitivnu ulugu, borila se rame uz rame sa domaćim stanovništvom za oslobođenje i stvaranje te države, pa i za njenu odbranu od stranih nasrtaja protiv nje, onda se ovoj nacionalnoj manjini može priznati i status državotvornog elementa. A ovo znači, u sporazumu i sa njenom maticom (slaže li se ona ili ne!), koja može biti pogranična zemlja, pa i udaljena, može joj se priznati i status autonomne pokrajine, pa i više – status republike, federalne ili konfederalne sa ostalim pokrajinama te zemlje.

I ne samo to! Nacionalna manjina, ako to želi i ne smeta ustrojstvu zemlje u kojoj živi, njenom geografskom i političkom položaju, odbrani, ekonomskom i kulturnom životu, uvek ako čini preko 50% stanovništva od pamtiveka, može tražiti i otcepljenje, bilo da bi se ujedinila sa maticom, bilo za samostalan državni život, ali uvek u saglasnosti sa maticom, koja u ovim slučajevima treba da ima pravo VETA. A ovo znači da se status jedne nacionalne manjine treba uskladiti uvek u međusobnom sporazumu države u kojoj živi ta manjina i njene matice. Pri tome treba imati u predvid da se i tamo, u matici nacionalne manjine, moguće nalazi isto tako nacionalna manjina ove zemlje od koje se traži ovo ili ono.

Preko svega, poželjno je i treba podržati slobodno integriranje i slivanje nacionalnih manjina sa narodom u čijem krilu žive, bez obzira na njihov broj, procenat. Današnji svet ide k zbratimljenju, ujedinjenju, integriranju i slivanju. K tome idu i sasvim zasebni narodi, kamoli nacionalne manjine.

Emigracija

Emigracija (ili dijaspora) nije što i nacionalna manjina. Treba ih razlikovati. Emigranti nisu domorodci, misu meštani. To su ljudi, koji iz kojekakvih razloga napuštaju svoju domovinu i emigriraju, preseljavaju se iz jedne države u drugu, bilo pojedinačno ili i masovno, bilo mirno ili i oružano.

Tako, u Crnoj Gori Turci ne pretstavljaju nacionalnu manjinu. Oni su došljaci. Štoviše, oni su došli i nasilno, oružanim snagama, kao okupatori. Povlačenjem njihovih oružanih snaga, povukao se i jedan njihov deo, ali je jedan deo i ostao tu, da živi sa meštanima, koji su sada na vlast.

Kao Turci tako i Albanci. I ovi su došljaci, albanska dijaspora, emigracija. Jedan je njihov deo i došao zajedno za Turcima, pod turskom zastavom, kao okupatori. Drugi je deo došao kao dijaspora, seljeći se pojedinačno (ili i masovno!) iz Albanije za Crnu Goru (Isto tako i za Srbiju – Kosmet – i Makedoniju!) iz kojekakvih razloga, zbog krvne osvete, trbuhom za kruhom (ekonomska emigracija), a u poslednje vreme i iz političkih razloga (kao politička emigracija).

Ovi Albanci nisu stigli samo u Crnu Goru, Srbiju i Makedoniju. Oni su stigli i preko mora – u Italiju. I preko okeana – u Ameriku. Nigde po svetu se ovi Albanci ne tretiraju kao nacionalna manjina, ponajmanje kao nacija. Ni u Turskoj, kojoj su do poslednjeg dana tako mnogo doprineli svojim oružanim snagama protiv svih naroda, ne samo na Balkanu, već i u Aziji, i u Africi, kud god su ih Turci pozivali i vodili. Upravo zato, vremenom, njihovo nacionalno ime Arnaut (kako su ih Turci nazivali) postalo je sinonim za najamnik.

Uzmimo za primer Švajcarsku, gde su se ovi Albanci nastanili tako mnogo da ih je (za svega pola veka!) postalo više i od Retro-Romana, koji pretstavljaju zasebnu etničku državotvornu grupu Švajcarske, pa sledstveno uživaju i sva nacionalna prava, imaju svoj kanton (teritoriju) i svoj jezik (četvrti službeni jezik u Švajcarskoj!).

Švajcarska, koja Retro-Romane priznaje za zaseban etnos, svojim Albancima ne priznaje ni statut nacionalne manjine, bože sačuvaj i etnički statut, statut nacije, što švajcarskim buržujima ne smeta da albanskoj dijaspori u Srbiji prizna ne samo statut nacionalne manjinje, već i statut nacije, da se odele os Srbije i da srpsku teritoriju Kosmet otrgnu od nje i proglase za zasebnu državu. Ova dva sasvim suprotna stava buržuaskih švajcarskih vlasti svedoče nam da aktuelni problem Kosmeta nije etnički, već klasni i politički. Imamo posla sa borbom Kapitala protiv Rada.

Od svakog Albanca, da bi mu dodelila državljanstvo, Švajcarska traži da se prethodno integrira sa njenim Švajcarcima, da nauči jedan od službenih jezika Švajcarske, pa i da živi kao Švajcarac. Kao Švajcarac, e ne kao Albanac! Emigranti u Švajcarskoj nemaju pravo da organiziraju ni najmanje svoje (nešvajcarsko!) političko udruženje, kamoli partiju, kako to imamo aktuelno u Crnoj Gori. Kojigod od ovih Albanaca demostrira bilo što suprotno, neprijateljskog prema Švajcarskoj i švajcarskom narodu, odmah mu se skida državljanstvo i proteruje se odakle je došao.

Mi mislimo da je ovo sasvim ispravno. Emigranti treba da se naturaliziraju. A ovo znači – treba da nauče jezik meštana, da se zbratime, integriraju i sliju sa njima. Emigranti koji neće da se sliju, ne treba da traže državljanstvo. Naprotiv – treba da se sami vrate tamo, odakle su došli. A ako to sami ne učine, onda su tu vlasti koje ih na to primoravaju.

Ovo je praktika Švajcarske. Manje-više ovako se ponašaju i sve druge zemlje Zapada, koje nikada nisu Jugoslaviji, odnosno Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, preporučile nešto tako. Naprotiv, sve su ove zemlje tražile od Srba, Crnogoraca i Makedonaca da se Albanci njihovih teritorija ne tretiraju kao emigranti (dijaspora), već kao domorodci. Druga je stvar zašto su to učinili. Mi se u to momentalno nećemo upustiti, jer to nije problem ovog eseja.

I Jugosloveni su ih kao takve prihvatili: priznali su status nacionalne manjine ovim Albancima, iako za svakoga od njih znaju i mogu da dokažu da nisu meštani, domorodci, već došljaci, emigranti iz Albanije, albanska dijaspora, što ovi Albanci i sami priznaju, pojedinačno, svaki za sebe i svoje pretke. A priznali su da su došli iz Albanije i masovno, čoporativno. Što više, ovo njihovo masovno emigriranje iz Albanije na teritorije Srbije (Kosmet), Crne Gore i Makedonije priznali su i sami albanski istoričari, zvanično. Vidite njihovo službeno izdanje Državnog Univerziteta u Tirani – Institut istorije: HISTORI E SHQIPËRISË (ISTORIJA ALBANIJE), tom I, Tirana 1959. Naravno, učinili su to pošto nisu imali kako da poreknu postojeću dokumentaciju po arhivama Turske i drugih zemala.

I u ovo, zašto su jugoslovenske vlasti prihvatile Albance kao nacionalnu manjinu, momentalno se nećemo upustiti.

Važno je ovo, da oni nisu nacionalna manjina, ponajmanje i zaseban narod (na teritoriji eks-Jugoslavije!), kako to pretendiraju. A ovo znači da njima ne pripadaju ona prava koja pripadaju nacionalnim manjinama, a koja aktuelno neopravdano uživaju na teritorijama pomenutih eks-jugoslovenskih republika.

U vezi sa ovim, parlamenti Srbije, Crne Gore i Makedonije, treba da izmene svoj Ustav u smislu istorijske istine o albanskim i drugim strancima, došljacima, emigrantima, treba da Albancima svojih teritorija priznaju onaj status, koji im po prirodi stvari pripada, status dijaspore, emigracije. I, sledstveno, da ih kao takve – a na bazi međunarodnih zakona o emigraciji – i tretiraju.

Ženeva,

dana 28. februar 2010.