Home » Intervju

Category Archives: Intervju

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik – LAŽIMA I FALSIFIKATIMA ALBANACA NARUŠAVA SE MIR NAŠEG NARODA

LAŽIMA I FALSIFIKATIMA ALBANACA

NARUŠAVA SE MIR NAŠEG NARODA

- Povodom članka KRŠ PREČVRST ZA KRST –

 

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

U listu VESTI, Podgorica 29. jun 2008, str. 7, objavljen je članak Samira Androvića, koji još u naslovu – KRŠ PREČVRST ZA KRST – odudara flagrantnim anticrnogorskim stavom autora, što se podcrtava i ostalim njegovim stavovima od početka do kraja tog članka.

Njemu i svima koji misle i izražavaju se kao on, u svoje ime, pa mislim i u ime svih Crnogoraca, kažem: Taj krš su branili od turskih zavojevača 1571. godine Crnogorci tog krsta, oblivši ga svojom krvlju. A godine 1878, opet ovi Crnogorci, odani tom krstu i tom kršu, oslobodiše ga od turskog okupatora, pošto su ga oprali i isprali, pošto su ga osveštili, blagoslovili svojom najčišćom crnogorskom krvlju. Prema tome (kao pre turske okupacije), tako i posle oslobođenja, on je pripadao i pripada crnogorskoj državi i crnogorskom narodu. Bio je krst prečvrst, gospodine Androviću, pa je i krš posta čvrst, kao i svaki drugi krš ove domovine i ovog naroda, koji unutar svojih granica – danas – nema ništa tuđe. Naprotiv, susedi naši imaju ne samo krševe i čitave teritorije naše, već i našu 500-godišnju prestolnicu.

Ili ovo ne znate?!

Rekoh vam da je članak g. Androvića prožet od početka do kraja anticrnogorskim stavovima, kojima otvoreno podržava veliko-albanski ekstremni nacionalizam, šovinizam i rasizam, priznat i osuđen i od samih trezvenih Albanaca Albanije. Konkretno:

1. U koloni 1 on piše (kako to ovi albanski šovinisti i rasisti cinično pretendiraju!) da se u Ulcinju „baštini međuvjerska i međunacionalna tolerancija“. Kome to on misli da pepeli oči?! Ima 50 godina što živim u inostranstvo, poslednjih 20 godina sam u Švajcarskoj, pa i ovamo, na svojoj čapri osećam svakodnevno ekstremnu versku i međunacionalnu intoleranciju albanske dijaspore u Ulcinju prema nama – Crnogorcima. Je li mogućeda g. Andrović, koji živi u Ulcinju, to ne vidi svojim očima?! Ja sam o tome više puta i govorio preko radio-televizije, naše i strane, pa sam o tome više puta i pisao, ne samo u mojim delima, već i preko štampe i interneta. Ako mi se dozvoli, ja ću vas suočiti i dokumentima, činjenicama o toj ekstremnoj, najprljavijoj intoleranciji, koju su manifestirali i permanentno manifestiraju poslednjih decenija upravo ovi Albanci Ulcinja. Svaka čast izuzecima.

2. Gospodin Andrović citira svuda reči muslimana – Albanaca, koji se izražavaju protiv postavljanja krsta na Krš od Limana (kod severnog ulaza u Ulcinj sa mora). Svaka čast Avdulahu Nimanbegu, koji – kao musliman – kaže da mu ne smeta krst. I pored toga i on se ujedinjuje sa onima koji ga osudiše, umesto da istupi protiv intolerancije svoje sabraće po veri.

Izgleda da g. Andrović još ne zna da ovi Albanci, kao dijaspora, imaju pravo da se naturaliziraju-integriraju, ali ne i da se negativno mešaju u naše unutrašnje poslove, pogotovo ne da nam brane da postavimo krst na koje bilo mesto naše domovine, naravno – zakonski, a ne kako je to učinjeno. To nemaju pravo ni naši muslimani, po nacionalnosti Crnogorci, kamoli oni koji su stranom nacionalnošću, koji su nam došli kao dijaspora, emigracija.

3. U koloni 4 on citira muslimana Ismeta Karamanaga, Turko-Albanac koji kaže doslovno da je krst „neprirodna vjestačka tvorevina“. Samir Andrović, kao musliman, moguće da se slaže sa I.Karamanagom, sa njegovom očitom verskom intolerancijom, ali mi, Crnogorci, ne mislimo tako, jer smo se kroz vekove borili za taj krst časni i slobodu zlatnu, koja nam je došla upravo preko tog krsta. Što nam je u duši prirodno, ne može nam pred oči biti neprirodno i veštačko.

4. Grčka nacionalna manjina Ulcinja i Crne Gore uopšte, do danas je igrala pozitivnu ulogu u našem životu, o čemu sam već pisao u mojim delima i čestitao im. Sa žaljenjem konstatiram da tu pozitivnu tradiciju ne nastavlja i Mileva Nikolaidis, kustos Muzeja u Starom gradu Ulcinja. Ona se očigledno ulizava albanskim šovinistima i rasistima, kao i mnogi Crnogorci, a g. Andrović se sigurno slaže sa njom. Krstovi se ne dižu samo onamo gde je nekada bila neka crkva, pa ni samo posle osvešćenja. Krstovi i crkve, gospođo Nikolaidis, dizali su se onamo gde se za to osećala potreba, a osvešćenje je dolazilo nakon njihove izgradnje.

5. Na sasvim iskrenu izjavu Ðorđa Živanovića, koji je postavio predmetni krst na Kršu od Limana, pomenuti Ismet Karamanaga, koji paušalno, sasvim neopravdano, napada i protu, stavrofora Radojicu Božovića, izjavljuje da crkva u Starom gradu „ne pripada njima“ – Crnogorcima. A da kome pripada ta crkva?! Da ne pripada Ismetu i Saimiru, muslimanima?!

Albanski tekstovi, Albanije i njene dijaspore, prepuni su laži i kleveta protiv našeg naroda. Albancima Albanije mi ne možemo diktirati kako će oni pisatiu o nama. Ali Albancima albanske dijaspore kod nas (koji hoće da nama diktiraju kako ćemo mi pisati o njima: ili ovo nije istina gospodine Mehmet Bardhi?!) mi i te kako možemo i treba da im diktiramo da pišu istorijski osvedočenu istinu. I ne samo kad pišu kao Samir Andrović, na našem jeziku, već i kad pišu na njihovom, albanskom jeziku.

Upravo zato što oni pišu neistine, falsifikuju istoriju svog, albanskog naroda, i tim falsifikatima indoktriniraju i huškaju bezazlenu albansku dijasporu kod nas protiv nas, u Ulcinju i svukud gde ih imamo poremećena je nekadašnja ravnoteža, nekadašnji mirni suživot između njihovih muslimana (pa i katolika!) i nas Crnogoraca. Da bi se uspostavio mirni suživot nužno je da bar ovi Albanci, pripadnici albanske dijaspore kod nas, prihvate naučno dokazanu istinu da oni nisu na Balkanu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, već došljaci, kao i mi – Sloveni. Sada je nedvosmisleno naučno dokazano da su pradedovi Srbo-Crnogoraca i Srbo-Makedonaca 548. godine ušli u grad Durrhachium, koji su nazvali Drač, a koji će Albanci jedno pet vekova kasnije nazvati Durrës. Njihov, albanski najveći naučnik, akademik, prof. dr Eqrem Çabej, evo će skoro pola veka što im je rekao da se albanski jezik formirao u današnjoj Rumuniji, u VI veku naše ere, i da su otuda Albanci u X veku naše ere stigli u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije. Oni Albanci, koji nam mute vode u Crnoj Gori sve ovo znaju sasvim dobro, ali se prave kao da ne znaju, nastavljajući anticrnogorsku propagandu u službi svoje šovinistički i rasistički nastrojene veliko-albanske buržuazije, kao i u službi međunarodnog džandara, koji je za svoje imerijalističke ciljeve upotrebio i nastavlja da upotrebljava ove Albance kao topovsko meso. Što pre budu prihvatili naučnu istinu o svom narodu, to će bolje biti ne samo za nas, već i za njih. Istina je uvek bila i bitće u službi naroda. Neistinom su se služili i služiće se samo neprijatelji naroda.*)

Ulcinj,

dana 01. juli 2008.

 

_______________________

*) Ovaj je članak blagovremeno poslat listu VESTI – Podgorica, ali ga nisu objavili, osporavajući mi ovako pravo reči i štampe, a u očitoj službi naših albanskih neprijatelja. U junu 2009. godine objavio sam ovaj članak u korpusu mog dela NA ISTOKU NIŠTA NOVO!, a u štampariji Tirane „Marin Barleti“. Kad sam 1. jula 2009. godine pošao da podignem knjigu, Albanci su mi je spalili pred očima i pripretili: „Nemojte je objaviti gde drugo, jer ćemo vas ubiti!“

KOSOVO JE NEUPOREDIVO

U vezi nekih upoređenja Kosova i Metohije u dnevnoj štampi) 
Piše: Prof dr KAPLAN BUROVIĆ, akademik

Oduvek su srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju upoređivali sa ovom ili onom pokrajinom ove ili one zemlje, Evrope i sveta, a u vezi svakojakih pitanja i problema. U posljednje vreme, pošto je postalo i centar pažnje celoga sveta, pa se njenim vestački insceniranim problemom bave i vrhovni svetski organi, a po svemu izgleda da će postati i povod za Treći svetski rat, nema toga, koji piše bilo što o Kosovu i Metohiji, da ovu srpsku pokrajinu ne upoređuje ili sa Trentino i Alto Adidje (Italija), ili sa Koruškom (Austrija), sa Transilvanijom (Rumunija), sa Velsom, Škotskom, Severnom Irskom (Velika Britanija), Alzasom, Lorenom, Provansom, Bretanjom (Francuska), Andaluzijom, Galicijom, Baskijom, Katalonijom (Španija), Alandskim ostrvima (Švedska), Grendlandom (Danska), Severnim Kiprom (Kipar), Kvebekom (Kanada), Teksasom, Aljaskom (SAD), Pirinskom Makedonijom (Bugarska), Kurdistanom (Turska), Camerijom (Grcka), Vorio Epirom, Korčom, Golobrdom, Skadrom (Albanija) i tako dalje, a upravo u vezi potražnje albanske manjine Srbije da Kosovo i Metohiju otcepe od njene matične Srbije.Карта Велике Албаније којом Шиптари присвајају делове: Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке!
Uopšte uzev ova su upoređenja dobronamjerna, pa i pozitivna. Poneko od njih je i sasvim umesno, tačno, jer odgovara istini. Ali ne sva. Upravo za ovo i pišem ovaj članak, da bih skrenuo pažnju, bar našima, da – kad upoređuju Kosovo i Metohiju sa ovom ili onom pokrajinom ove ili one zemlje, naglašavajući da, ako mu se da nezavisnost, onda treba da se nezavisnost da i ovoj ili onoj oblasti ove ili one zemlje, neophodno je nužno da imaju u vidu slučajeve neuporedivosti.
Uzmimo za primer Korču, pokrajina jugoistočne Albanije. Ona je u većem broju nastanjena Vlasima, a ima puno i Srbo-Makedonaca, Grka, Turaka, Cigana, Roma. I samo Vlasi predstavljaju većinu stanovništva, kamoli kad se njihovom broju pridaju i oni nacionalnih manjina. Albanci su u manjini, iako su albanske vlasti učinile nemoguće da promene demografsku strukturu te pokrajine. Vlasi su tu od pamtiveka, od pre nove ere. Kao pleme Tračana, oni su najstariji stanovnici te oblasti. Albanci su tu došli jedno 30-40 vekova kasnije. Iako pod turskom okupacijom, Vlasi su tu otvorili i svoje škole, pa i Akademiju, moguće prva i jedinstvena na Balkanu tog vremena. Kad su Vlasi imali Akademiju, Albanci, ne samo tu, već nigde na teritoriji gde su živeli, nisu imali ni osnovnu školu, niti bilo kakvog bukvara, pa ni azbuku. Turci tog vremena duhovito su govorili da su Albancu pojele knjigu koze. Vlasi nisu se nikada pomirili sa okupatorima njihove pokrajine. Posebno ne sa Turcima, za što ih je mnogo pomagala i njihova pravoslavna vera, crkva i sveštenstvo. Oni Vlasi, koji su se islamizovali, kao i svi drugi islamizovani stanovnici Albanije, podvrgnuti su albanizaciji i, u većini slučajeva, već su i albanizirani. Ali pravoslavni se još uvek odupiru tome, čuvajući ne samo veru svojih pradedova, već i jezik, običaje i – što je najvažnije – i naconalnu svest, pa i gordost. Oni su se stalno borili za svoje nacionalno oslobođenje, lili krv i istakli se svojim heroizmom, svojim samopožrtvovanjem i samopregorom. Njihovu borbu za slobodu, na jednoj su strani iskorišćavali Grci, a na drugoj – Albanci.
Poslije Prvog Balkanskog rata, kada se određivala granica između Albanije i Grčke, pošto nije imalo ni izgleda da se Vlasima da sloboda i nezavisnost njihovih teritorija u tom delu Balkana, iz Rumunije se javi kralj te zemlje, koji pozva Vlahe da se opredele za Albaniju, a ne za Grčku. Prvi razlog ovome bila je pravoslavna vera Grka. Kralj Rumunije je mislio da će Grci, preko pravoslavlja, brzo asimilovati Vlahe, dok Albancima, budući da su muslimani, biće to teže. S druge strane, pošto su Albanci bili jako zaostali (ni njihovi intelektualci i vrhovni državnici tada nisu znali ni da govore albanski, kamoli i da pišu, svi su govorili i pisali turski!), kralj Rumunije i sami Vlasi nadali su se da će oni, Vlasi, u novostvorenoj albanskoj državi igrati prvorazrednu ulogu. Na dan proglašenja nezavisnosti Albanije, jedan je Vlah te prve albanske državne tvorevine predložio da službeni jezik Albanije bude vlaški. Sve nam ovo jasno govori zašto su Vlasi dali svoj glas i pristanak da se njihova pokrajina priključi Albaniji. I upravo su Vlasi ti koji priključiše pokrajinu Korče Albaniji. Da su se oni opredelili za Grčku, danas bi ta pokrajina bila sastavni deo Grčke.
Iako je ta albanska država bila kratkovečna, svega dve-tri godine, Vlasi odmah shvatiše svoju fatalnu grešku. Čim je priznata nezavisnost Albanije i određene joj granice, Albanci su se zahvalili Vlasima nepriznavanjem njih ni za nacionalnu manjinu, kamoli kao državnotvrorni elemenat. Svi su oni arbitražno registrovani kao Albanci, a ko se usudio da zucne, proganjan je nemilosrdno, gore negol za vreme turske okuacije.Zato Vlasi, za vreme Prvog Svetskog Rata, nastavljaju svoju borbu za nacionalno oslobođenje, naoružavaju se, stvaraju vojsku i policiju, pa poglašavaju tu oblast i za nezavisnu državu, zvanu Republika Korča.
Francuske snage, koje su odmah stigle tu, priznale su Republiku Korča i iskoristile njihovog vlaškog vođu Temistoklija Grmenjija, njegove policijske i vojne snage, da bi preko njih držale tu oblast u miru, pokornu i u službi francuskih okupacionih vojnih snaga. Svojim vojno-policijskim snagama Temistokli Grmenji je čuvao ne samo red u pokrajini, već i granicu prema austro-ugarskom okupatoru Albanije.
Pred sam kraj rata Francuzi su izdali Vlahe: posle jednog insceniranog sudskog procesa streljali su Temistokli Grmenjika, kao i mnoge njegove saradnike, a oblast predali novostvorenim albanskim vlastima.
Za Vlahe je Korča sveta zemlja, njihov Jeruzalem, jer tu su se po prvi put afirmisali pred svetom kao zasebna nacija, tu imaju svoje crkve i svoju Akademiju, dok je za Albance jedna najobična pokrajima, kojom ih ama ništa ne veze.
Ovo je istorijska istina o toj oblasti, koja je danas u sastavu Albanije.      Upoređivanje Kosova sa tom oblašću  je neispravno. Pre svega, Albanci nisu na Kosovu i Meothiji ni autohtoni (kako pretenduju!), niti došljaci tu pre Srba. Kako se zna, godine 548. naše ere pradedovi Srba su ušli u Durrhachium (kako se tada zvao Drač, koji Albanci danas nazivaju Durres!). Na Kosovu su se nastanili mnogo godina pre. Gde su tada bili Albanci?
I najveći albanski naučnik svih vremena, akademik, prof. dr Ekrem Čabej, prinuđen je da prizna da su njegovi Albanci tada bili u Rumuniji i da su u Albaniju stigli u X veku n.e. Na Kosovo i Metohiju su stigli posle turske okupacije, zauzimajući ognjišta od Turaka pobijenih Srba. Pa i sami Albanci, nemilosrdno i krvnički su proganjali i ubijali preostale Srbe, ili su učinili sve da se isele, da napuste Kosovo i Metohiju.
Dok su Vlasi pokrajine Korča takoreći čistokrvni, jer nisu asimilirali nikoga, ponajmanje Albance; Albanci Albanije, posebno Kosova, nisu čistokrvni. U njihov sastav, albanizirani preko muslimanske vere (pa i preko katoličke!), ušli su mnogi Srbijanci, Crnogorci, Makedonci, Bosanci, Hercegovci,  Hrvati, pa i mnogi pripadnici nacionalnih manjina, kao što su Turci, Armeni, Kurdi, Čerkezi, Tatari, Vlasi, Grci, Cigani, Romi i drugi. Postotak pravih Albanaca na Kosovu, u odnosu na njihov reklamirani broj, moguće nije ni 50%.      S druge strane, Srbi Kosova su čistokrvni, jer ni muslimanski Albanci, pa ni katolički Albanci, nisu konvertirani u pravoslavne Srbe.
Kako rekosmo, dok su Vlasi duševno svačim povezani sa Korčom od pamtiveka, Albanci nisu ni sa čim povezani sa Kosovom. Njihova istorija na Kosovu počinje od 1880. godine, potstaknuta od muslimanskog fundamentalizma, koji je aktuelan dan-danas. Ona je za njih jedna obična oblast, na koju pretenduju patološkom aspiracijom da stvore Veliku Albaniju.
S treće strane, Srbi su krvno i duševno povezani sa Kosovom (i Metohijom!) od njihovog dolaska tu u šestom veku, jer su tu oblast podigli iz žara i pepela, prokrčili šume, obradili njive, izgradili kuće i crkve (Setite se Pećke Patrijaršije!), formirali tu svoje prve državne formacije, prve dinastije vladalaca (Setite se Nemanjića!), proglasili Prizren za prestonicu države, branili svojim grudima Kosovo od turskog osvajača, pa ga i oslobodili krvlju i životom svojih najboljih sinova.
Zato je Kosovo za Srbe, kako smo to već naglasili u jednoj studiji, sve i svašta, svetilište  Srpstva, čuvar duhovnog i nacionalnog jedinstva. Kosovo je kolevka srpske državnosti, svetionik i riznica srpske duhovnosti, istorijskog nasleđa, suština srpskog nacionalnog bića, prošlosti i sadašnjosti srpstva, etika srpske nacionalnosti, bedem srpske vere, temelj i krov srpskog naroda i srpske kulture, srpsko ognjište i kuća, srpsko postojanje, srpska jedina uzdanica i poslednja otstupnica, srpsko: biti ili ne biti.
Tu, na Kosovu, Srbija se stvarala i postojala. Na Kosovu se proslavila, posrnula i uzdigla se opet, uskrsnula iz grobova slavnih predaka srpskih, onih neustrasivih vitezova, sto je svojim kostima posadise, sto su je svojom krvlju zalivali iz veka u vek, iz decenije u deceniju, iz godine u godinu.Kosovo je srpsko duhovno i nacionalno izvorište, srpsko trajanje u životu, prostoru i vremenu, cuvar duhovnog i nacionalnog jedinstva, obraz, čast i dostojanstvo srpstva, nacionalna matica života i postojanja, srpska ikona i srpski zavet, izraz suštine srpskog nacionalnog i moralnog postojanja.
Kosovo je za Srbe što i Jerusalim za Jevreje, što i Atos za Grke, što i Plimot u Masačusetu za Amerikance, što i Pariz za Francuze, što i Cetinje za Crnogorce, što i Kruja za Albance.
Kako pre 1880. godine, tako i u produzetku, Albanci su na Kosovu bili isukana sablja turskog okupatora i islama sve do poslednjeg dana.Srbi su oduvek bili branioci i oslobodioci Kosova!        Sledstveno, da li se može uporediti pretendovanje Albanaca na Kosovo sa pretendovanjem Vlaha na Korču?! Sigurno da ne! Vlasi imaju pravo na Korču, dok Albanci nemaju nikakvo pravo na Kosovo.
Isto tako, ako analiziramo stvar, dok Albanci nemaju nikakvo pravo na  Kosovo, Grci imaju pravo na Vorio Epir, koji je danas unutar granica  Albanije: Grci su stigli tu pre Albanaca, pa su tu i izgradili jedan  znacajan deo svoje antičke kulture, kojom su zadivili i zadužili ceo svet, dok su Albanci divljački rušili tu kulturu, ne samo iz neznanja, već i od zavisti, od njihovog muslimanskog fundamentalizma, kojemu se u poslednje vreme pridruzio i ekstremni nacionalizam, šovinizam i rasizam.
Isto tako, dok Albanci nemaju nikakvo pravo na Kosovo, Makedonci imaju pravo  na albanske oblasti Prespa, Pogradec, Golo Brdo i Sistavec, gde su stigli pre Albanaca, podigli svoje kuće i ložili vatru na svoja ognjišta, kad tu nije bilo žive duše albanske.        Isto tako, dok Albanci nemaju nikakvo pravo na Kosovo, Crnogorci imaju pravo na Skadar, koji su podigli iz praha i pepela, proglasili za svoju prestonicu kad tu nije bilo žive duše albanske, imali ga za prestonicu svoje države punih 500 godna, sve do dana pada Skadra u turske ruke. Crnogorci su i branili Skadar od napada Turaka, pa su ga i oslobodili 1913. godine, boreći se za njegovu odbanu i njegovo oslobođenje ne samo protiv turskog okupatora, već i protiv njihovog albnaskog mercenara, najamnika.
Pa i Vels, Skotska i Severna Irska imaju pravo na otcepljenje od Engleske, jer su na svome, dok Albanci Kosova nemaju pravo na to, jer nisu na svome.
Isto ovo možemo reći i za Alzas, Lorenu, Provansu, Bretanju, Grenland, Kvebek, Teksas, Aljasku, Alandska ostrva, Andaluziju, Galiciju, Baskiju, Kataloniju, Kurdistan, Transilvaniju, Korusku, Trentino i Alto Adidje.
Kosovo je neuporedivo sa svim pomenutim oblastima upravo zato što je srpsko, a ne albansko; upravo zato što su svi pomenuti na svome, pa im i pripada nezavisnost (ako je hoće!), dok Albanci na Kosovo nisu na svome, sledstveno nemaju ni pravo da tu oblast proglase za svoju nezavisnu državu, pa ni da je prisajedine njihovoj Albaniji.
Tako, pomenuta upoređenja, i pored njihove dobronamerne svrhe, nisu ispravna, jer se ne može uporediti noga Srbina (Kosovo) sa protezom Albanca, zvana Korča ili Vorio Epir, sa albanskim protezama Pustec, Pogradec, Golo Brdo, Sistavec, pa ni sa Skadrom. Noga Srbina (Kosovo) je sastavni deo tela Srbina, dok su Korča i druge pomenute oblasti Albanije proteze, tuđe telo u sastavu albanskog tela, koje – kao što su tom telu prikačili, mogu mu ih i otkačiti.       Jedno je noga i sasvim drugo je proteza! Otkinuti zdravom čoveku i mali prst, kamoli čitavu nogu, posebno glavni deo tela, kao što je slučaj sa Kosovom i Srbijom, jeste neoprostivi zločin. I za jedan prst se odgovara pred sudom krivično, kamoli da zdravom telu iščupate srce.
Zato, u pomenutim slučajevima srpsko Kosovo je neuporedivo.
Sledstveno, svi mi, treba da insistiramo pre svega da se svet upozna sa pravim stanjem u Albaniji, da svet sazna da je Velika Albanija stvorena još 1913, u njenim današnjim granicama, u čiji sastav su ušle i čitave pokrajine susednih država. A zatim – i to treba naglasiti – da ako se dade Kosovu nezavisnost, koja ničim ne pripada Albancima, utoliko pre treba da se da nezavisnost pomenutim pokrajinama Albanije, SAD, Engleske, Francuske, Španije, Italije, Austrije, Turske i drugih zemalja, koje su nastanjene domorodnim stanovništvom. Pre negoli Kosovu, nezavisnost pripada Vorio Epiru i Korči, pripada Teksasu i Aljaski, pripada Velsu, Škotskoj, Severnoj Irskoj, pripada svim pomenutim pokrajinama pomenutih država.
Albancima, koji traže nezavisnost Kosova, treba da kažemo da tu njihovu “pravdu” pokažu sa njihovim oblastima Vorio Epir, Korča, Skadar, kojima pripada nezavisnost mnogo pre Kosova. Amerikancima i Englezima treba reći da i oni dadnu nezavisnost svojim neameričkim i neegleskim pokrajinama, kojima isto tako pripada nezavisnost mnogo pre Kosovu. A ovako redom i sa svim ostalim državama i državicama, koje podržavaju na bilo koji način pretendovanje Albanaca na naše Kosovo.       Ovo je istina, sa kojom treba da se upoznamo sami, pre svega, a zatim da sa njom  upoznamo i ceo svet.

 

Интервју Каплана Буровића -Космет увод у Трећи светски рат?!

Проф. др Каплан Буровић, албанолог и политички дисидент

Космет – увод у Трећи светски рат?!

Разговор водила: Биљaна Живковић

Проф. Др Каплан Буровић сигурно је оставио неизбрисив траг, како по својој животној голготи коју је херојски подносио, тако и по неустрашивој борби – пером и знањем деценијама ју је водио доказујући свету српску трагедију и истину. Али, и сопствену. Научник који је стручним аргументима, како многи тврде, побио све албанске фалсификате. Господин Буровић је дисидент број један, мада се о томе мало зна у Србији. Заслуга за откривање Каплана Буровића српског јавности припада господину Петру Милатовићу Острошком, српском интелектуалцу и дугогодишњем националном прегаоцу из Беча, који је први на свом сајту „Истина“, кроз велики интервју, текстове и студије представио овог изузетног човека и научника који има праву филмску биографију. Такође, Каплан Буровић је незаменљив аутор теза по којој Албанци нису ни аутохтони, нити су илирског порекла. Написао је на десетине стручних књига, преведених на пет светских језика. За наш лист говори, наравно из његовог угла, о актуелном тренутку у земљи, ситуацији у на Балкану, нашој историји и за нас најозбиљнијем – косметском проблему.

Да ли се случај Косова и Метохије може упоредити с било којом сличном ситуацијом у Европи, свету?

– Објавио сам студију о томе под насловом ”Косово је неупоредиво”. Албанци на Косову нису мештани, они су дошљаци после турске окупације. Косово су Срби подигли из жара и пепела раног средњег века и учинили од њега једну такву земљу да, кад су Енглези јели прстима, Срби су употребљавали кашике и виљушке. Ових дана сам то прочитао код једног грчког писца. Срби су својим грудима бранили Косово од турске најезде, па су је и ослободили од турског окупатора. Албанци су и на Косовском боју били на страни Турака, значи кад је нападнуто, па су се поређали уз Турке и кад су Срби јуришали да је ослободе. Србе веже за Косово све и свашта, Албанце баш ништа, сем њихове тежње да створе ”супервелику Албанију”.

Треба знати да добар део Албанаца нису Албанци, већ муслиманизирани Срби, па и припадници других народа. Кад би се од Албанаца одбили ови, Албанци не би били на Косову ни 25 одсто становништва. Унутар данашње Албаније налазе се покрајине (ништа мање од Косова!), које су настањене неалбанским становништвом, који су ту мештани, на своме, настањени пре доласка Албанаца, па су и везани за те области као Срби за Косово. Овакве области постоје и по другим земљама Европе и света. Њима припада право да те области отцепе од земље којој актуелно припадају, али не и Албанцима да отцепе Косово, јер Албанци нису на своме.

Оцените садашње прилике на Балкану, Србији, Космету?

– Косово је окупирано и матиризирано, Србија је распарчана и унесрећена, Балкан је спаљен и то је увод у Трећи светски рат.

Какав је, по вашем мишљењу, ток преговора о КиМ, куда то води, има ли за КиМ наде?

– Преговори о КиМ су у корист албанских окупатора, зато би их требало прекинути и предузети конкретне мере за повратак Косова и Метохије својој матичној Србији. Било што било, Косово ће се вратити Србији. Излаз из постојеће ситуације је обраћање научној истини о Косову и Албанцима, који ту актуелно живе. С овом истином треба да се суоче, пре свега, сами Албанци, а затим и сви они који подржавају њихов сепаратизам. Кад се буду суочили с истином, и сами ће Албанци Косова цедирати, одустаће од њихових екстремних претендовања. Албанци и цео свет су индоктринирани неистином, фалсификованом историјом албанског народа.

Какав став према вама имају власти у Србији, Црној Гори и Македонији? Како је наука оценила ваше албанске тезе, како Албанија, а како Србија?

– Отворено непријатељски. Властодршци Србије, Македоније и Црне Горе ујединили су се с великоалбанским шовинистима и расистима против мене, па су предузели и више атентата. Пошто су им атентати пропали, интервенисали су код швајцарских власти да ми скину статус политичког емигранта и да ме отерају. Користим прилику да изразим своју безграничну захвалност мојим колегама из Савеза књижевника Швајцарске, који су одлучно устали у моју одбрану, у време кад су моје колеге из Друштва књижевника Црне Горе и Савеза књижевника Србије срамно ћутали.

Научни кругови на све стране света јавно су продискутовали о мојим албанолошким тезама, преко листова, ревија, часописа, поготово преко интернета. Универзитет Њујорка превео их је на енглески, па су их и објавили. Сви су се они сложили с мојим тезама, прихватили су да Албанци нису аутохтони ни у самој Албанији, камоли на Косову, прихватили су да су Албанци дошли на Балкан, па и у самој Албанији после Словена. Године 548. нове ере Словени су ушли у Durrachium (Драц, данашњи Дуррес). Албанци су тада били у Румунији, на падинама Карпата и Бескида. Прихватили су да Албанци немају никакве везе ни са Илирима, камоли са Пелазгима.

Од посебне важности је што су се с мојим албанолошким тезама сложили и многи албански научници, па и њихов највећи албанолог – академик проф. др Екрем Сабеј. Користим прилику да изразим захвалност албанском историчару Ардиан Вехбиу, који се сложио са мојим албанолошким тезама, па ме и јавно, сред Тиране, узео у одбрану преко свих медија.

За жаљење је што су се српски, македонски и црногорски научници оградили. Они ћуте о мојим албанолошким тезама. Опет користим прилику да изразим моју безграничну захвалност оним Македонцима који су ми их објавили на македонском језику, па и превели на енглески. Године 2005. објавили су ми и књигу „Порекло Албанаца” и одмах организовали промоцију у Битољу, у сарадњи с тамошњим научним друштвом и Универзитетом.

Албанска академија наука ћути о мојим албанолошким тезама, јер је свесна да ми их не може оборити. Али, преко својих кларкова, с времена на време објављују по коју километарску пасквилу против мене, доказујући да су аутохтони, Илири, па и Пелазги, њиховим најпрљавијим псовкама и претњама. Позвали су и преко интернета своје јунаке да дођу овде, у Женеву, да ме убију. Један ми је Албанац, који се до јуче бусао у прса како је комуниста, па интернационалиста, очитао и опело преко интернета.

Позната је ваша процена да ће Албанија учинити све да разбрати Србију и Црну Гору, у чему су очигледно успели, али им је „неко” и припомогао од домаћих.

– Србију и Црну Гору, нема силе на овом свету која их може разбратити. Албанци су за то учинили све и учиниће све, сами и у сарадњи с другима, али узалуд. Ви треба да знате да су се Црногорци кроз векове клали један са другим, вадили су брат-брату и очи, али, кад их је напао Турчин, оставили су крвну освету и збратимљени јуришали на заједничког непријатеља. Као што је Црногорац у срцу сваког Србина, и Србин је у срцу сваког Црногорца. Наравно да на обе стране имамо и изрода. Шта ту можемо?! Изрода има у сваком народу!

У чему је српски вековни проблем – одричући се кроз историју сопствене вере, Срби су одбацили нацију, што није урадио ниједан други исламизовани народ на свету. Дакле, Срби се лако претапају у другу нацију. Шта је то у српским генима да потурчени иноверник лако диже руку на дојучерашњег брата? Прети ли нам у том смислу катастрофа?

– Муслиманска вера је стварно међу нама учинила оно што није успела да учини и међу осталим народима Балкана и света. Не само по свету, већ и на Балкану, муслимани се нису одрекли своје националности. То су учинили само муслиманизирани Срби. Али, јесу ли за то само они криви?! Зар нису криви и православни Срби, који и дан данас неће да прихвате муслиманизираног Србина за брата?! О овом проблему ја сам већ објавио једну студију, коју сам укључио у новој књизи „Мартиризирано Косово”. Истина је да муслиманизирани Србин лако диже руку на православног Србина, али је исто тако истина да и православни Србин лако диже руку на муслиманизираног Србина. Код православног Србина имамо и ову појаву: неће да прихвати за брата ни оног муслиманизираног Србина који је порекао муслиманску веру и вишеструко доказао на делу да је већи Србин и од православног Србина. И поред овога, не прети нам никаква катастрофа. И муслиманизирани Србин и православни Србин излечиће се временом од свог фундаментализма, као што су се многи већ и излечили.

Прокоментаришите питање Влаха на овим просторима укратко, будући да сте скоро о томе писали.

– Власи су најнесрећнији народ Балкана и света. Они су много допринели у историји свих народа. Што су више допринели, то су им већом незахвалношћу узвратили. О Власима Албаније објавио сам више студија, па сам још 2003. припремио и посебну књигу, која ми се персекутира од албанских екстремних националиста. Власи Албаније су ми преко медија изјавили своју дубоку захвалност, па су ме прогласили и за почасног члана њиховог Удружења.

Једини арнаутски јунак био је Скендер-бег, који је српског порекла. Претапање Срба у Шиптаре почело је у средњем веку.

– Скендербег је српског порекла, али није једини арнаутски јунак. Арнаути су имали и имају на претек јунака, као Скендербега и од њихове крви, прави Албанци. Само што су то јунаштво више демонстрирали у служби других народа, неголи у служби свог народа. Претапање Срба у Албанце почело је од дана кад су Албанци стигли у Мат (Албанон), негде у 9. веку наше ере. Скендербег се није албанизирао. Он је живео и умро као православац, свестан свог српског порекла. И администрацију своје државе држао је на српском језику. Албански могуће да није знао ни једну једину реч. Албанизирање Срба се наставило посебно кад су Албанци изашли из Мата и распрострли се у пољу Драча средином 11. века. До 16. века они су успели да између река Дрим на Северу, реке Црни Дрим на западу и Скумбини на југу чине већину становништва, али и дан-данас у тој зони има Срба који се одупиру албанизацији. Преко поменутих река Срби су до касно чинили већину. Албанизирање Срба је много помогла католичка црква и муслиманска џамија. Да није било њих, уместо албанизирања имали бисмо србизирање.

Северна арнаутска племена сећају се свог словенског, српског порекла: Хоти, Кастрати, Клименти знају да су браћа с црногорским племенима Кучима, Братоножићима, Пиперима.

– Како рекох, Срби Северне Албаније, преко реке Дрим и Црни Дрим на Истоку, албанизирали су се касно, у 17. и 18. веку. И велики албански пријатељ, Енглез Ноел Малколм, који фалсификује историју албанског народа у њихов прилог, био је принуђен да призна да је становништво Источне Албаније, преко реке Црни Дрим, до касно било православне вере и српске националности. А за Северну Албанију то је од времена рекао чувени немачки историчар Г. Стадтмилер. У овим зонама данашње Албаније не само братства, већ читава племена Србо-Црногораца су се албанизирали. Али су се и албанска братства србизирала тамо, преко границе, у Црној Гори. Албански “научници” признају србизирање њихових племена, али не и албанизирање наших, српских, племена.

Записано је да сте, не својом кривицом, били Албанац и као такви робовали сте у Брозовим и Хоџиним казаматима. Шта вам је од свега било најгоре?

– Да, речено је за мене да сам Албанац, па то и дан-данас неки користе. Не само од албанске стране, већ и од наше, неки српски паметњаковићи. Али, по казаматима Јосипа Броза и Енвера Хоџе нисам био као Албанац, већ као конструктиван грађанин, као дисидентни књижевник. Пред судом у Тетову лично државни тужилац изјави да сам био и да се он нада да ћу и у будуће бити конструктиван грађанин Југославије. Овиме ме он бранио више и боље од адвоката.

Албанци су ми и у пресуди унели да сам у њиховој земљи престављао идеолошку и политичку диверзију, што значи да сам био дисидент. Лично Фатос Нано, шеф Социјалистичке партије Албаније, и експредседник владе, који ме казнио на смрт, дође 1992. године у Женеву и јавно изјави да сам био и остао конструктиван грађанин. Он ме и позва да се вратим у Тирану. За време мог тамновања у Албанији најгоре ми је било масакрирање деце. Како сигурно знате, сина су ми ухапсили, његовој невести скочили ногама на трбух и тако је приморали да побаци дете од пет месеци. Ћерку су ми масакрирали, супругу проституирали. За сво време мог тамновања нису ми дозволили ни да сазнам да ли су ми деца жива. Апсолутно никоме од мојих нису дозволили да ме види, да се не би сазнало да сам у затвору потпуно невин и да свакодневно настоје да ме и физички ликвидирају.

Самоиницијативно сте прешли у православље, вратили се коренима, прихватили презиме својих предака пламенитог рода – Буровића, пореклом из Рисна.

– Да. Вратио сам се презимену Буровић. То је презиме мојих старославних прадедова, пераских грофова, војвода и капетана. Буровићи су актуелно католици, православни и муслимани. Срећом , сви они свесни су да су „словенског древнога чест”. Један је муслимански Буровић у Херцеговини међу првима изјавио да је Србин. Ваистину, један је други, и он муслиман, изјавио да је Хрват. Већина Буровића муслимана изјављују да су Босанци. Буровићи православни, имате их и сред Београда, изјашњавају се за Србе. Вратио сам се презимену својих прадедова не за себе, већ за остале, да бих им дао лични пример и да бих им показао пут решења овог горућег проблема међу нама.

У вашим студијама браните историјску истину – Богом дану, ма како она била болна. Имали сте дакле, снаге да као високи интелектуалац истини погледате у очи и кад је ваше порекло у питању без обзира на цену коју сте платили!

– Самопрегорно сам бранио и браним истину у свим смеровима, посебно историјску истину, којом сам преокупиран као научник, историчар, балканолог и албанолог. Платио сам ово скупо, јако скупо, не само својим животом, сав ми је живот прошао по затворима, већ и животом моје деце. Како вам рекох, породицу у Југославији порушили су ми титоисти, породицу у Албанији – енверовци, и ову трећу, овде у Швајцарској, порушили су ми је у сарадњи титоисти са енверовцима и швајцарским мафијашима.

Преко медија сам неретко изјављивао да се против мене боре ништа мање већ пет држава: Црна Гора, Србија, Македонија, Албанија и Швајцарска. Да, и Швајцарска! Ово је велики рат против једног човека, који је наоружан само његовим пером и – истином. Поносим се овим ратом, док моји непријатељи – изволите их питати, да ли им служи на част њихова прљава борба свим могућим средствима, поготово лажима, примитивизмима, привацијом од елементарних људских права. Велике истине су, знате, врло опасне.

Људи у Србији, они обични, али и најпоштенији, не знају много о Вама, али сте у научном свет познати.

– У научном свету јесте, познат сам, и то прилично добро. Мене Американци и Французи познају више од мојих Срба. Они су и устали у моју одбрану. Французи су ме назвали и „Grand home”, а Американци „Famous dissiden tand historian”. Уврстили су ме међу највеће светске савремене албанологе.

Студирали сте албанологију, албанску књижевност и језик, шта сте из свега научили? О чему сада пишете?

– Два пута сам дипломирао на албанологији, у Скопљу 1957. и у Тирани 1970. Ове су ме студије и учиниле албанологом, ово што јесам. Да нисам студирао албанологију, сигурно бих остао само књижевник и дисидент: Ове године славим 55. годишњицу објављивања своје дисидентне поеме „Бојана”. Предао сам за штампу две књиге: „Буровићи – породична историја” и „Мартиризирано Косово”. Ускоро због тога путујем за Балкан. Кад се будем вратио у Женеву, приступићу лексиколошким и етимолошким студијама, да их прикупим и спремим за штампу.

Како доживљавате сусрет са отаџбином? Шта је Ваша права домовина?

– Посећујем домовину редовно, некада и два-три пута годишње. Увек успутно, због надгледања својих издања. Осећам необичну радост кад с брода видим обалу наше Црне Горе. Али, кад да крочим, корачам по њој, морам се освртати лево и десно, стално у очекивању крајњих непријатности.

Разоткријте нам личност Адема Демаћија, сада шиптарског хероја на КиМ, Азема Власија. Било би интересантно заронити у порекло, рецимо Чекуа, Тачија и осталих шиптарских зликоваца који касапе и разапињу српски народ на српској вековној земљи.

– Азема Власија, Чекуа и Тачиа не познајем. Али, зато познајем јако добро Адема Демаћија. О њему већ објавио читаву књигу, која је доживела и друго издање. Сматрам да сам рекао истину, јер се Демаћи жив не чује. Адем је Србин, од албанизираних српских муслимана Косова. Он је приликом његовог првог хапшења дао Удби једну лажну изјаву против мене, мислећи да ће га пустити из затвора. На бази те његове изјаве мене су ухапсили, а њега ми извели као сведока оптужбе.

Кад је пао у затор Адем је био антиенверовац. Из затвора је изашао као енверовац. Он се ставио у службу албанског Сигуримија (политичка полиција, као Удба у Југославији), па је, још док сам био у албанском затвору, дао лажну изјаву против мене, да би оправдао своје сведочење пред мојим суђењем, а с друге стране, да би одбио од мене Албанце, који су демонстрирали пред албанским амбасадама по свету и тражили да ме пусте из затвора. Заједно са Исмаилом Кадареом он је духовни подстрекач најмонструозније демонстрације.

Замислите: свуда по свету су демонстрирали за ослобођење из затвора књижевника и научника (па и за моје ослобођење!); на Универзитету у Приштини албански професори и студенти демонстрирају против. Не зато што је та демонстрација учињена против мог ослобођења из затвора, већ и против било кога другог, мислим да се не може окарактерисати друкчије. Наш је народ од времена рекао “потурица гори од Турчина”. Ја сам рекао: поарбанашени Србин је гори од Албанца!

Глоса:
Скендербег је српског порекла, али није једини арнаутски јунак. Арнаути су имали и имају на претек јунака, као Скендербега и од њихове крви, прави Албанци. Само што су то јунаштво више демонстрирали у служби других народа, неголи у служби свог народа. Скендербег се није албанизирао. Он је живео и умро као православац, свестан свог српског порекла. И администрацију своје државе држао је на српском језику.

Глоса:
Адем Демаћи је Србин, од албанизираних српских муслимана Косова. Он је приликом његовог првог хапшења дао Удби једну лажну изјаву против мене, мислећи да ће га пустити из затвора. На бази те његове изјаве мене су ухапсили, а њега ми извели као сведока оптужбе. Кад је пао у затор Адем је био антиенверовац. Из затвора је изашао као енверовац. Он се ставио у службу албанског Сигуримија.

Глоса:
Муслиманска вера је стварно међу нама учинила оно што није успела да учини и међу осталим народима Балкана и света. Не само по свету, већ и на Балкану, муслимани се нису одрекли своје националности. То су учинили само муслиманизирани Срби. Али, јесу ли за то само они криви?! Зар нису криви и православни Срби, који и дан данас неће да прихвате муслиманизираног Србина за брата?! Код православног Србина имамо и ову појаву: неће да прихвати за брата ни оног муслиманизираног Србина који је порекао муслиманску веру и вишеструко доказао на делу да је већи Србин и од православног Србина.

Геополитика
Бр. 23

Интервју: Каплан Буровић

Kaplan Burovic
Међународни жандарм је пошао у „крсташки рат“

„Уверен сам да ће се Космет вратити у окриље Србије, онда када међународни жандарм буде повукао своје војне трупе и базе. А то ће се догодити много брже него што мислимо“, каже у интервјуу за „Печат“ светски признати албанолог и балканолог.

„Српске власти су погрешиле што су својевремено иницирале, односно дале  предлог оцене легитимности шиптарског самопроглашења, и што су, уосталом,  било шта тражиле од МСП-а! Убеђен са да су неки политичари у Србији морали да знају, а можда су сасвим добро и знали, да то није никакав Међународни суд правде, већ Међународна мафија неправде. Ево вам доказа који је и лаику јасан: ниједан суд на свету, представљени предмет не износи на гласање, већ суди по документима, чињеницама и аргументима, који се уз предмет, подносе, представљају. Међународни суд правде, колико сам упознат, случај процене легитимности буквално је решио гласањем. Ово значи да се није судило, већ је објављен резултат гласања. Разуме се да су српске власти очекивале сасвим другачији исход, и у том смислу, изгубљено је поверење у МСП, али и у постојање међународног права. Према мом мишљењу, Србија је сада у врло незавидном положају, и на жалост, спољно-политичке околности јој нису ни мало наклоњене. Међутим, шта год да неки реше, о Косову и Метохији ће се судити онако како што се то чинило кроз векове“, каже за „Печат” академик, проф. др Каплан Буровић, познати европски албанолог и балканолог, коментаришући, како истиче, несхватљиву одлуку Међународног суда правде о декларацији једностраног проглашења независности КиМ.

Много је различитих повода за разговор са овим светски признатим академиком, који данас живи у Женеви. Др Каплан Буровић је до сада је објавио 103 књиге. Његов научно-истраживачки рад прожет је закључцима који изазивају жестоке реакције, како у Тирани, тако и у Београду. То је и логично, будући да Буровић тврди како Албанци нису аутохтон народ, а да су Албанци са Космета углавном исламизовани хришћани. Са друге стране, теза да се вероисповест и националност не морају прожимати, из које произлази да Срби не морају нужно бити православни, што наш саговрник поткерпљује својом личном породичном историјом, изазива негодовање многих у Србији, а поготово Српске православне цркве. Осим свега тога, књижевни рад Каплана Буровића испуњен је бројним контроверзама, због којих је наш саговорник стекао епитет дисидента број један у СФРЈ, али и изгубио слободу, будући да је 43 године провео у албанским казаматима.

Стиче се утисак да су нас сви заборавили. Ипак, ви сте оптимистима, сматрате да ће КиМ бити враћен Србији. На који начин и када ће се то догодити?

Буровић: Само нек је нама жив наш напаћени народ, и његова вера у будућност, а пријатељи служе да дижу здравице, понекад помогну, али свако ипак гледа своје интересе. Тако је то у високој политици. Косово и Метохија, ма колико била истрошена ова реченица, јесте колевка српског народа. А истина је јача од свих земаљских сила! Уверен сам да ће се Космет вратити у окриље Србије, својој домовини, онда када међународни жандарм буде повукао своје војне трупе и базе. А то ће се догодити. И то ускоро. Много брже него што мислимо. Историја, срећом, иде даље. А свакој сили дође крај. Вештичин казан већ ври у тврђави капитала.

Да ли крајње неповољно мишљење МСП-а и неповлачење конкретних потеза Савета безбедности УН у вези стања на КиМ, могу покренути сецесионистичке тежње у свету?

Буровић: Свакако да ће се одразити у свим оним државама који имају донекле сличне проблеме. Пример шиптарског сецесионизма, покушаја отимања Космета, дакле, туђе територије, покренуће праву лавину цепања, немира, подстрекиваће све оне који у отимању КиМ виде зелено светло за сличне акције. И Влахе у Албанији, који су још 1916. године прогласили своју Републику, али их издаше Французи.
Зашто је толико битно систематски радити на разбијању малог православног народа на Балкану?

Буровић: Да, у питању је православље, међународни жандарм пошао је у „крсташки рат“. И то под изговором да свет чисти од опасног комунизма у источноевропским земљама. Захваљујући тој пароли он окупља под своју заставу сав олош света. Ипак, не заборавите на то да у борби против народа који себе брани нико на свету није изашао као победник.
Вратили сте се православљу, вери Ваших предака. Можда се управо на Вашој великој фамилији Буровића може сагледати судбина српског народа. Ваша браћа по крви су Срби и Црногорци, муслимани и католици…

Буровић: Ако сте прочитали историографску књигу „Буровићи – породична историја“, сигурно сте уочили да смо ми католици, муслимани и православци, па и атеисти. По националности сви смо Србо-Црногорци, Бокељи, али смо се интегрисали  у народ земље у којој живимо. У Италији се називамо Италијанима, а у Турској Турцима. У Београду живе и моји православни рођаци, али и они који се изјашњавају као муслимани. Сви знају да су пореклом из Пераста и да су нам ту гробови православних прадедова. Сви они кажу да су пореклом Срби! Док сам био мање познат у јавности, нико ме ништа није питао. Али, од када сам постао познат, сви ме питају, посебно моји Буровићи, које сам вере и којој нацији припадам. Увек одговорим: „Ја сам оне вере које је и Бог, па и оне нације које је Он!“

Срби имају помало чудан однос према својој браћи која се врате предачкој вери. Зашто је то тако?

Буровић: Честити, добронамерни грађани Србије православног порекла, према својој браћи, били они муслимани или католици, одувек су имали сасвим исправан однос. Мада постоје и код неких Срба крајности, као и код муслиманског и католичког народа, захваљујући чему се и шири мржња једних према другима. Последица тога је крвопролиће, рецимо у Босни и Херцеговини. Резултат тога могла би да буду само нова крвопролића. Крајње је време да оставимо веру свештеним лицима, црквама и џамијама, да је оставимо у својим домовима, да се братски помиримо и иступимо под заједничком националном заставом. Да други нашу вековну несрећу и неслогу не злоупотребљавају, и да нас подмукло не завађају. Можда вам ово звучи крајње идеалистички, али ми јесмо један народ. То што нас је историја мучки шамарала, нико од наших предака није желео. Важно је, и драгоцено када се човек врати својим коренима. По мени то је висока свест, самосвест и одговорност пред будућим нараштајима. Ко је Србин – тај може бити и православан, и муслиман, и католик. Имамо диван пример на северу Албаније. Само ужасна историјска искушења могу да сједине све оне који су српског корена. Ето, мог блиског рођака, православца Александра Богољуба Буровића, који је погинуо 1994. године у борби против непријатеља народа и домовине, Београд је два пута наградио златном медаљом за храброст „Гаврило Принцип“. Мене, мада се борим за српску историјску истину, и вратио сам се православљу чиста срца, Београд не само што не уважава, већ ме и прогања, јер ме „има“ на неким непожељним листама, иако сасвим добро знају да нисам муслиман, нити Албанац. Такви смо ми Срби.

Поменули сте пример на северу Албаније. Колико је данашњих становника Албаније аутентичног, арбанашког порекла, а колико је оних који су православног, српског или црногорског порекла?

Буровић: Албанске статистике су фалсификоване, као и све друго, и возачке дозволе, и дипломе, и пасоши. Хрватска Википедија доноси ове податке, али ни она није  апсолутно тачна: Геги 605.000; Тоски 1.741.000; Црногорци 11.000; Грци 101.000; Македонци 35.000; Роми 86.000; Срби 301.000; Власи 302.000; Јевреји 500; Остали 1.000. Колико познајем Албанију, тамо живи око 60 одсто Албанаца, подељених у четири вере: две муслиманске (сунити и бекташинци) и две хришћанске (православци и католици).  Око 40 одсто су неалбанци, у првом реду Власи, затим Словени (Србо-Црногорци, Македонци, Босанци), па Грци, Роми, Турци, Курди, Јермени, Татари, Јевреји. Треба знати да Срби, Црногорци и Македонци Албаније нису само православне вере, већ и муслиманске, па и католичке. Знајте да су се муслимани у Албанији, да кажем, српски родољубивије држали од муслимана у Србији. На жалост, са њима се поступало, а и даље се поступа, антинационално, и то не само од стране званичног Београда власти Србије, већ и од неких верских представника СПЦ-а.

Шта Вас мотивише да укрстите мач са дојучерашњим сународницима – Албанцима?


Буровић: Албанци нису моји сународници. Као и за све Србо-Црногорце и Македонце, они су и за мене наши суседи. Као интернационалиста, борећи се за истину смелије од других, снажније, самопрегорније, предњачећи у тој борби, тужно је да сам заслужио да ме моја рођена браћа сматрају за Албанца. Ипак, истина је и Богу драга: ја нисам Албанац. Био сам Југословен, а пореклом из дичног грофовског Пераста, пра-праунук хероја Ивана Буровића, ослободиоца Херцег-новог, којим се поноси историја Црне Горе, Херцеговине, Хрватске. И пра-праунук велможе Николе Буровића, којег одлично познаје грчка историја, а у црногорској култури, оличење је барокне уметности. Како видите, моји преци су се кроз векове борили на свим фронтовима Балкана. И увек су се борили за – истину. Ту борбу за истину носим у генима. Треба знати да сам, пре него са Албанцима, укрстио мач са „мојом браћом“ Југословенима! Као аутор дисидентне поеме „Бојана“ 1952. године био сам један од најистакнутијих бораца против титоизма. Да појасним, нисам се борио против албанског народа, већ против албанских фалсификатора научне истине, као што се нисам борио са југословенским народом, већ са титоистима, са издајницима народа и државе.

Сматрају Вас највећим савременим албанологом. Какве су реакције ваших колега, албанских академика, који, како кажете, фалсификују историју?


Буровић: Балканолог сам, и пре свега албанолог. По разним медијима, на разним језицима, годинама се чуде како је могуће да ми Амерички универзитет за историју објави тезе на енглеском језику, називајући ме famous Albanian disident and historian, а Македонска Академија наука и уметности да унесе моје албанолошке тезе у своју Енциклопедију. Ваљда зато што браним историјску истину. Моје колеге, албански академици, заћутали су. Да се јавно сложе са мном – линчовали би их. А да ми се супротставе – не дозвољавају им документа и чињенице, научни аргументи, којима сам поткрепио албанолошке тезе. Али, постоје и они који здраво расуђују, који су ослобођени предрасуда и спремни да прихвате истину. Такав је, на пример, мој пријатељ Ареа Коцани.

За Вашу научну тезу којом сте побили фалисфикате албанских историчара, добили сте награду Америчког интитута за историју.


Буровић: Тачно је. Моје научне тезе, по којима Албанци нису аутохтони народ, али ни Илири, а понајмање Пелазги, прихватили су светски научници и институције, али и трезвени и поштени Албанци, попут академика проф. др Екрема Чабеја, проф. Алекса Буда (Први председник Академије наука Албаније), проф. др Шабана Демираја (Други председник Академије наука Албаније), те историчара Ардиана Вехбиуа. Они који носе заставу истине неустрашиви су и снажни као богови.

И поред тога у Србији Вас не дочекују раширених руку.


Буровић: Разликујте званични Београд од Србије! Народна Србија ме дочекује срдачно, а ви сте и сами сведок томе. У Србију долазим сваке године, и не спавам по хотелима, не једем по ресторанима, већ поред мојих Срба, и за њиховим столом. Наравно да ме званична Србија, али и ни она титоистичка Србија, и сада њихових „актуелних комунистичких потомака“ не жели и још увек држи на црним листама. Кад вас једном жигошу, то је за цели живот. Званична Србија још увек поштује свој потпис на тапији, којом су 1969. године, усред Београда, признали Космет Албанцима!

Личност сте која је скупо платила слободоумно размишљање. Робовали сте у Титовим и Енвер-Хоџиним затворима неколико деценија, највећи део живота.

Буровић: У Југославији су ме осудили за „непријатељску пропаганду“, против Титове  власти, социјализма, али у ствари за моју дисиденцију. Управо зато што сам био за народну власт, и видео куда све води. Они, који су мене осудили, тренутно се у Србији бусају прса како су одувек били против комунизма. Како су само брзо заборавили да су се у Тита и у комунизам понизно заклињали. И недужне људе шиканирали. Сада су то старе окореле „демократе“! Уништили су ми прву породицу. Био сам веома млад. Дуго сам робијао. Имао сам стан – бацили су ме на улицу. Имао сам посао – оставили су ме без икаквих средстава за живот. По изласку из затвора, као добар војник, идући стопама мог генерала Влада Дапчевића, пошао сам за Албанију. Енвер Хоџа се спремао, намеравао да ме врати натраг, а у замену за књижевника Мартина Цамаја, који беше пребегао у Југославију. И није му то пошло за руком. Хоџа је инсценирао судски процес и као дисидента, тобоже за непријатељску пропаганду против народне власти и социјализма, осудио ме на 43 године затвора. У пресуди пише да сам у Албанији представљао политичку и идеолошку диверзију. У Албанији сам написао три романа: „Издају“ (Тирана 1965), збирку приповедака „Одјек Кораба“ (1967) и новелу „Змија“ (1969). У личности Мула Мамер Хоџа (из романа), Енвер Хоџа је препознао себе. После тог дела, сви непријатељи су га поспрдно звали Мулаи. У Албанији сам са православком Вером Зиуи, створио другу породицу, али и она је била кажњена због мене. Жену су морално деградирали, а ћерку скоро на мртво испребијали, сина ухапсили. Снају са стомаком до зуба су толико злостављали да је изгубила дете. То је породична трагедија! У злогласном затвору Бурели покушали су да ме убију. Можда ће за ваше читаоце бити ово језиво – ја сам човек којем су дерали кожу. Преживео сам чудом. Ужасни су били дани у албанским казаматима. Тражили су да се одрекнем југословенског држављанства, и српско-црногорске националности, политичких убеђења, и очинства. Породица дуго није знала да сам жив.

Све је почело од поеме „Бојана“, зар не?


Буровић: Написана је на нашем, српском језику, јер тада још нисам знао албански. Први пут је објављена као засебна књига 1952. године у Дубровнику. Касније у Београду у листу „Искра“. Одмах ме је позвао Милован Ђилас и припретио ми: „Ако наставите да певате овако и даље, притиснућемо ми вама главу тако да ћете заборавити певање и започети лелек!“ Превео сам је касније лично на албански, затим је преведена на македонски, словеначки, француски, шпански. Кажу да сам поемом „Бојана“ дисидент „број један“ Југославије, Балкана. Не знам да ли је то истина, али знам да сам поему платио не само својим животом, већ и животом супруге и моје деце. Дан-данас настављам да плаћам данак за њу!

Ви се данас залажете за доказивање природе, суштине албанског сецесионизма и тврдите да је случај српског Космета јединствен у свету.

Буровић: Апсолутно. Космет је по много чему неупоредив са било којом спорном облашћу у свету. Албанци на Космету не само што нису аутохтони, већ су ту стигли и после Срба, пошто су Срби подигли поново Косово и Метохију из праха и пепела варвара, пошто су ту основали своје прве државне творевине, пошто су је украсили дивним црквама и величанственим манастирима, као ниједну своју другу област, као ниједан народ на свету ниједну стопу своје земље. Често кажем да Србе за КиМ везује све и свашта, а Албанце баш ништа, осим њихове тежње да створе „супер велику“ Албанију. Осим тога, они који данас на Космету кажу да су Албанци, не знају или неће да знају истину. Огроман део њих су заправо,  исламизовани Србо-Црногорци, Македонци, Курди, Јермени, Татари, Роми… И сâм Адем Демаћи није Албанац, већ албанизирани српски геџа. Безброј је таквих примера.

Скендербег је био пре свега и изнад свега православни хришћански јунак. А хришћани, који су се постројили под његовом заставом, у првом реду били су Срби, затим и Албанци, Власи и други.

Када сам доказао на основу историјских чињеница да је Скендербег био по националности Србин, Албанци су хтели да ми изваде очи. Сада је то доказао македонски историчар др Петар Поповски, а после њега и швајцарски научник Оливер Шмит. Македонског историчара Албанци нигде ни не спомињу, праве се да не постоји, док су се звог Швајцарца успаничили, узнемирили, посебно када су неки Албанци, пошто су морали да прихвате и схвате да је Скендербег Србин, предложили да му се скине споменик усред Тиране!

Колико данас имате проблема због Ваших књига, научних радова?


Буровић: Довољно ће бити ако вам кажем да су 2009. године, усред Тиране, спалили читав тираж четири тек објављена дела. Моје књиге и романе. Данас албанска штампа ћути о томе. Они су интервенисали и у Женеви, где живим, код швајцарске штампе, да о томе не пишу ни речи! Моја издавачка делатност се ближи крају, а моја домовина, за коју сам тако много учинио и тако много жртвовао, није објавила баш ништа. Ни књижицу. Истина је најтеже оружје!

Чувени „арнаутски“ јунак Скендер-бег био је српског порекла. Претапање Срба у Албанце почело је, кажете, у средњем веку.


Буровић: Скендербег није био арнаутски јунак. Да сте Скендербегу рекли да је Арнаут (било и малим словом), одсекао би вам не само језик, већ и главу. Скендербег је био пре свега и изнад свега православни хришћански јунак. А хришћани, који су се постројили под његовом заставом, у првом реду били су Срби, затим и Албанци, Власи и други. Када сам доказао на основу историјских чињеница да је Скендербег био по националности Србин, Албанци су хтели да ми изваде очи. Сада је то доказао македонски историчар др Петар Поповски, а после њега и швајцарски научник Оливер Шмит. Македонског историчара Албанци нигде ни не спомињу, праве се да не постоји, док су се звог  Швајцарца успаничили, узнемирили, посебно када су неки Албанци, пошто су морали да прихвате и схвате да је Скендербег Србин, предложили да му се скине споменик усред Тиране! Дакле, да сруше Скендербега, и да се на том месту подигну споменик Султану Мурату. Ономе због којег је сред Косова и Метохије пливала крв, убијен Лазар, Милош Обилић, због којег је уништена средњовековна држава, а српски народ пао у вековно ропство.

Шта се све може научити од наше браће, Срба и Црногораца у Скадру, у Албанији?

Буровић: Не сме да постоји подела на Србе и Црногорце; она је у Албанији не само непозната, него и апсурдна! У мојим делима нагласио сам да муслимани у Србији, Црној Гори и Македонији, па и у Босни и Херцеговини, могу много тога да науче од наше муслиманске браће у Албанији. Пре свега то како се може бити и муслиман и Србин, да је муслиманство вера, а српство националност. Православни Србо-Црногорци и Македонци могу да науче од православних Србо-Црногораца и Македонаца Албаније како могу живети у потпуној слози и братском разумевању са својом муслиманском браћом, без дискриминације, нетрпељивости, мржње, на шта нас хушкају они који желе да Балкан увек буде буре барута. Да нам је свет и самосвет виша не бисмо им пружили то задовољство да међу собом ратујемо.

Недавно је изашла из штампе књига „Радиографија једне мржње“, аутора Ашима Ревића. Шта је у том делу најинтересантније?


Буровић:
Од посебног је значаја то што писац доказује да су моји највећи непријатељи управо они Албанци, за које нам сам аутор износи документа – о њиховом српско – црногорском пореклу. Књига је, иако је штампана недавно у Београду, већ доживела друго издање. Људи је траже. Желе да прочитају, да виде та документа.

Печат, 3. 9. 2010.

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.