Home » 2012 » November (Page 5)

Monthly Archives: November 2012

Mržnjom i falsifikatima ne piše se istorija

Albanac Valon Kurtiši (Kurtishi), dana 08. januara 2010, objavio je negde napis pod naslovom PSEUDO SHKENCA NË SHËRBIM TË DEMONIZIMIT TË NJË KOMBI -

za novinar.de piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik;  06.01.2011

+++

Mendimi politik serb për shqiptarët dhe Shqipërinë (Pseudonauka u službi demoniziranja jedne nacije – srpsko političko mnenje za Albance i Albaniju), koji su mu dana 16.XI.2010. preštampali njegove kolege na sajtu LAJME NGA ULQINI (Vesti iz Ulcinja: http://www.visit-ulcinj.com/blog).

U tom napisu on optužuje samo Srbe i Grke da su tobože stvorili jedan loš imaž, neistinit, za Albance, pošto pišu da ovi nisu ni autohtoni, ni Iliri, pa ni Pelazgi. Prema njemu ovo se karakteriše “naglašenim šovinizmom, etničkom netrpeljivošću, nacionalnom superiornošću ili i rasističkom mržnjom za Albance”, pošto za njega Albanci su i autohtoni, i Iliri, pa i Pelazgi. Zato on pretendira i optužuje Srbe i Grke da “falsifikojnë rëndë të vërtetën shkencore mbi të kaluarën e Shqiptarëve” (falsifikuju teško naučnu istinu o prošlosti Albanaca).

Kao istaknutI “falsifikatorI”, iz periode 1980-2009., od njega se spominju imenično: Dobrica Ćosić, Arsa Milatović, Ðorđe Jevtić, Pavle Dželetović, Milorad Ðoković, Janićije Popović, Janko Vujinović, Jovan Pejin, Milosh Antić, Predrag Palavestra, Vuk Drašković, Vojislav Šešel, Kaplan Burović, Milan Mijalkovski, Petar Damjanov, Dejan Lučić e mnoge druge. Po njemu, ovi su sa njihovim napisima „falsifikujućim, šovinističkim i ratno-huškačkim, duvali vatri etničke netrpeljivosti i stvorili su preduslove za kasniju genocidnu srpsku buru protiv Albanaca na Kosovo posebno i albanske nacije pod jugoslovenskom upravom uopšte“.

Za njega i sve ostale Albance kao on svi mi, koji se ne slažemo sa autohtonijom Albanaca i njihovim poreklom od Ilira i Pelazga, nismo nikakvi naučnici, bože sačuvaj profesori, doktori nauka i akademici. Za njih mi smo šarlatani i nikogovići, glupaci i nepismenjaci, pa i beskičmenjaci.

Pošteni Srbi, pa i naučnici, profesori, doktori i akademici su samo oni koji priznaju da su Albanci autohtoni, Iliri i Pelazgi, kao npr. Dimitrije Tucović, Kosta Novaković, Dušan Popović i Aleksa Bogosavlević, koji, indoktrinirani falsifikovanom istorijom albanskog naroda, prihvatili su slepo ono što pretendiraju ovi Albanci.

Mi kažemo Valonu Kurteši i svima koji misle kao on, neka nam predstave bilo i jedan jedini dokumenat, ili činjenicu, jedan jedini naučni argumenat, o njihovoj autohtoniji, o njihovom poreklu bar od Ilira, ako ne i od Pelazga, i mi ćemo ih prihvatiti za takve. Ne samo što lično on, već – do danas – nijedan Albanac (niti ma ko drugi!) nije nam pretstavio ništa da bi dokazao da su autohtoni i Iliri. Ponajmanje ovaj Valon!

Albanski akademik, prof. dr Androkli Kostallari pretendira da je GLAVNI argumenat da su Albanci autohtoni i genetički sledbenici Ilira: „Gjuha shqipe sot flitet në një pjesë të trojeve, ku në periodën antike flitej ilirishtja“ (Albanski se jezik danas govori na jednom delu oblasti, gde se u antičkoj periodi govorio ilirski)1). GLAVNI argumenat!!!

Nemački akademik, prof. dr Hermann Hirt odgovorio mu je: „Činjenica što Albanci žive, od XI veka naše ere u jednoj oblasti, gde su u stara vremena živeli Iliri, nema nikakvu važnost“.2)

Na teritoriji gde su živeli antički Makedonci Filipa i Aleksandra Velikog danas žive Makedonci Goce Delčeva i Kočo Racina. Kako vidite, oni i nazivaju sebe Makedoncima, kao i njihovi prekursori na toj teritoriji, stvar ova koju ne srećemo kod Albanaca, koji nikada sebe nizu nazivali ni Iliri, niti Pelazgi.

Pa jesu li ovi Makedonci genetički sledbenici antičkih Makedonaca? Izuzimajući kojeg sa iscurenim mozgom, ni oni sami ne pretendiraju za nešto tako.

Kad se zna da su narodi migrirali, premeštali se ne samo iz jedne oblasti u drugoj, već i iz jednog kontinenta u drugi, mislimo da je sasvim razumljivo da njihovo sadašnje mesto prebivanja ne može da se uzme kao argumenat da su autohtoni i sledbenici jednog drugog naroda, koji je nekada, pre njih, boravio tu.

Na teritoriji gde su nekada boravili Iliri, danas žive Sloveni (Srbo-Crnogorci, Makedonci, Bosanci, Hercegovci, Hrvati, Slovenci). Preko svega, ovi, u jednoj periodi svog istorijskog razvoja, i nazivali su se Ilirima, ne samo od drugih, već su nam se tako nazvali i sami. Štaviše, i u njihovim žilama ima ilirske krvi, jer su asimilirali poslednje ostatke Ilira na Balkanu, koji su se spasili po šumama i planinskim vrletima od tamanjena i odvođenja u ropstvo od strane varvarskih naroda, što opustošiše Balkan u vekovima III-VII.

Kako rekosmo, Akademik Hirt nije ni Srbin, niti Grk! A sa njim su se složili svi seriozni naučnici sveta. Koliko za primer spominjemo austrijskog akademika, prof. dr Gustava Waiganda, koji, ne samo što nam je otkrio i formulisao 12 argumenata za neilirsko poreklo Albanaca, već i odlučno kaže da ne nalazi ni najmanje ubedlivim argumenat po kome su Albanci Iliri zato što borave u oblasti gde su nekada živela ilirska plemena, jer – kako kaže on – narodi su često menjali svoje mesto boravka.3)

I Akademik Waigand nije ni Srbin, niti Grk!

Znači, da Albanci nisu autohtoni i da nemaju ništa zajedničkog sa Ilirima, ponajmanje sa Pelazgima, rekli su i dokazali ne Srbi i Grci, ponajmanje ovaj Kaplan, kako pretendira superklug Valon, već Waigand i Hirt sa čitavim jednim „kvartom“ svetskih naučnika, kako ih je nazvao 1972. godine dr Aleks Buda, u to vreme presednik Akademije nauka Albanije.
Moje albanološke teze, po kojima Albanci nisu ni autohtoni niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, sada su usvojene ne samo od naučnika sveta, od naučnih institucija, unversiteta i akademija nauka, već su unete i u njihove universitetske programe, pa i u njihove enciklopedije. Preko svega, moje albanološke teze (iako proglašene od nekih Albanaca za „crne teze“!) usvajaju se i od samih trezvenih i poštenih Albanaca, principijelnih.

Albanski istoričari, za hipotezu pelaškog porekla Albanaca doslovno pišu: „Mendimi i August Shllajherit për origjinën pellazgjike të shqiptarëve është rrëzuar nga kritika e argumentuar shkencore e Gustav Majerit, që në vitet 1878-1890 e përcaktoi pozitën e gjuhës shqipe si një gjuhë pa asnjëfarë lidhjeje me trungun pellazgjik“. (Mišljenje Augusta Šlaihera za pelaško poreklo Albanaca oboreno je od argumentirane naučne kritike Gustava Majera, koji u godinama 1878-1890 odredio je poziciju albanskog jezika kao jedan jezik koji nema nikakvu vezu sa pelaškim stablom.)4)

Ni Akademik Majer nije Srbin! Niti Grk! On je austrijski akademik, prof. i dr, poznat širom sveta kao najveći albanolog svog vremena.

Albanski istoričar Ardian Vehbiu, sada dobro poznat ne samo među Albancima, već i u svetu, za hipotezu ilirskog porekla Albanaca doslovno piše: « …miti i prejardhjes ilire servirej në gjithfarë trajtash, duke filluar me librat për fëmijë, me fushatat për përdorimin e emrave të përveçëm ilirë, – nga foshnjet deri te vaporët, – e duke përfunduar me ideologjinë historike mbizotëruese që frymëzonte shpesh histerinë e autoktonisë… « masave të gjëra popullore » do t’u servirej hipoteza ilire, e zhveshur n g a ç d o e l e m e n t s h k e n c o r ë sie dhe e shëndërruar në një mit të thjeshtë origjine, në një ritual historiko-idilik, në një banjë, ku do të pagëzohej imagjinata historike e shqiptarit fëmijë… ». (“…mit o ilirskom poreklu Albanaca servirao se u svakakvim oblicima, počev od knjiga za decu, sa akcijama za upotrebu ličnih imena ilirskog porekla,- od novorođenčadi do parabroda,- i završavajući sa vladajućom istorijskom ideologijom, koja je često nadahnjivala histeriju autohtonije…”širokim narodnim masama” serviraće se ilirskahipoteza, razgolićena od svakog naučnog elementa i pretvorena u jedan običan mit porekla, u jedan ritual istorijsko-idiličan, u jednu banju, gde će se pričestiti istorijska imaginacija Albanca dete…”)5)

Ipssisimus akademik, prof. dr Eqrem Çabej, najveći albanski albanolog svih vremena, rekao je Albancima usmeno i pismeno da Albanci, do kraja VII veka nove ere, boravili su na padine planina Karpati i Beskidi (u Rumuniji) i da su u oblast Mata (Albanija) stigli tek u X veku nove ere: „Treva ku sot shtrihen shqiptarët është një trevë ekspansioni“ (Oblast gde se danas prostiru Albanci jeste oblast njihove ekspanzije)6),- piše on.

A ovo znači da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, da su i oni došljaci kao i Srbo-Crnogorci i Makedonci.

Polazeći od dokumenta arhive Vizanta, gde piše da su Sloveni godine 548. osvojili Durrhachium (koji nazvaše Drač, Albanci ga danas nazivaju Durrës) i priznanja (dokazivanja!) Akademika Çabeja da su Albanci u to vreme (VI-VII vek) bili u Rumuniji, rezultira da su Sloveni nastanili oblasti današnje Albanije oko 500 godina pre Albanaca. Današnje Albanije! Da ne govorimo zatim za Kosmet, gde su Albanci, po samopriznanju albanskih istoričara7), silazeći sa albanskih gora, počeli da prodiru preko 1000 godina posle Srba.

Albanski intelektualac Atrea Kocani ima više godina što je izjavio preko albanskih medija: „Pročitao sam nekoliko stvari od Kaplana Resuli-a (Burović,- KB) i ja mislim da činjenice, koje poseduje on jesu mnogo interesantne činjenice i žalim što će za jedno kratko vreme on demantovati 100% tezu da su Albanci ilirskog porekla…Mi ne možemo da demantiramo ono što kaže on i ostajemo otvorenih usta od činjenica koje nam prezantira…“8)

Sa mojim albanološkim tezama sada su se već složili, između ostalih Albanaca, akademik, prof. dr Alfred Uçi, akademik dr. Vinçenx Golletti-Baffa, prof. dr Isuf Luzaj, dr Stavri Skendo, dr Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Lubonja, Aurel Plasari, Edi Rama, prof. dr Hasan Kaleshi, akademik prof. dr Luan Starova, Sokrat Dhima, Arben Kallamata, Piro Misha, parlamentarac Kristo Goçi, profesor Vangjush Simaku i drugi. Njihov broj iz dana u dan raste.

Ali, da nisu možda i ovi Srbi?! Iliti Grci?! Da nisu i ovi antialbanski šovinisti i rasisti, koji falsifikuju teško naučnu istinu o prošlosti Albanaca?! Da njihovim naglašenim šovinizmom, etničkom netrpeljivošću, nacionalnom superiornošću i rasističkom mržnjom za Albance ne huškaju Srbe protiv Albanaca?! Da i oni ne duvaju vatri etničke netrpeljivosti?! Da i oni ne stvaraju preduslove za kasniju genocidnu srpsku buru protiv Albanaca na Kosovo posebno i albanske nacije pod jugoslovenskom upravom uopšte?!

Gospodo Albanci, ne pretendiraju Srbo-Crnogorci i Makedonci ni kamen današnje Albanije, iako su im tamo grobovi pradedova, pa i nihov srednjevekovni glavni grad, prestonica Crne Gore i Srbije – Skadar. Ne huškaju Srbo-Crnogorci i Makedonci, ponajmanje njihove vlasti, srpsko-crnogorsku i makedonsku nacionalnu manjinu u Albaniji, ni protiv albanskog naroda, niti protiv albanskih vlasti. Naprotiv, vaspitani od matice svoje za mirni suživot sa Albancima, ovi su se manjinci i borili rame uz rame sa albanskim narodom protiv okupatora Albanije, pa su izbili i na čelo njihove borbe, kao rukovodioci i heroji, koji su svojim samopožtvovanjem nadmašili i najveće albanske junake.

Nema kod Srbo-Crnogoraca i Makedonaca ništa od onoga za što ih optužuju Valon Kurtiši sa svojim istomišljenicima. Naprotiv, sami Albanci sve to imaju u sebi, pa – kao što su sami, misle da su i drugi. Ono što su oni učinili protiv drugih naroda, misle (i očekuju!) da će i drugi narodi učiniti njima. Od kad su se preverili u muslimane, oni su se kroz vekove dojili netrpeljivošću protiv svih hrišćana, posebno protiv Slovena (Srbo-Crnogoraca i Makedonaca), ali ništa manje i protiv Grka, Vlaha. Oni su sarađivali i nastavljaju da sarađuju sa svim okupatorima Balkana protiv svih naroda Balkana, pa i protiv onih na kraju sveta. Oni su bili isučeni mač turskih okupatora Balkana i opet su isučeni mač svih okupatora koji su nam došli i koji će nam moguće doći. Oni su i falsificirali svoju i našu istoriju, pa njome indoktriniraju ne samo svoje Albance, već i koga mogu u svetu, pa i naše ljude.

Nastojanje Valona Kurtiši, kao i njegovih kolega, da naučnu istinu o poreklu Albanaca prestavi kao neistinu, pa i da je odene u kostumu SERBA, zatvarajući oči da su tu istinu (pre Srba!) rekli i kažu evropski naučnici (nesrbi!), kao i sami najveći albanski naučnici, ne pokazuje njegovu slepost, njegovo nepoznavanje problema, već notorno nepoštenje, njegov svesni antinaučni stav, ekstremni nacionalizam, šovinizam i rasizam, pokazuje njegovu slepu mržnju prema drugim narodima, pre svega protiv suseda, protiv Srbo-Crnogoraca, Makedonaca i Grka.

A mržnjom i falsifikatima ne piše se istorija.

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

1) GOSTURANI, Xheladin: HISTORIA E ALBANOLOGJISË, Tirana 1999, str 12.

2) HIRT, Hermann: Die Sprachliche Stellung des Illyrischen, u FESTSCHRIFT FÜR H.KIEPERT, 1898, str. 179 i 181 n., kao i DIE INDOGERMANEN I, 1905, str. 141.

3) RESULI, Kapllan: NGADHËNJIMI MBI VDEKJEN,- Tirana 2009, str. 16. Ovo moje delo, zajedno sa tri druga moja dela, spalili su mi Albanci, kolege Valona Kurtiši-a, u štampariji „Marin Barleti“, u Tirani, u ime „velike albanske kulture“, u ime slobode reči i štampe, demokratije. Srećom, od vatre su spašeni nekoliko primeraka. Imate ih u Tirani, u Nacionalnoj biblioteci, i u Podgorici, u Biblioteci Akademije nauka i umjetnostu Crne Gore.

4) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS – Instituti i Historisë: HISTORIA E SHQIPËRISË, tom. I, Tiranë 1959, str. 29.

5) VEHBIIU, Ardian: Shqiptarët, ilirët dhe thrakët,- časopis PËRPJEKJA God. II, Br. 6, Tirana, april 1996, str. 77.

6) ÇABEJ, Eqrem: Problemi i vendit të formimit të gjuhës shqipe,- izveštaj podnesen na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani 1972. godine, objavljen u delu KUVENDI I STUDIMEVE ILIRE, tom II, Tirana 1974, str. 26. Za opširnije vidite moje delo KO SU ALBANCI?, Ženeva 2007, str. 95-6.

7) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS – Instituti i Historisë: HISTORIA E SHQIPËRISË, cit. delo, str. 393.

8) KOCANI, Atrea: sajt TOP BOARD, dana 11.II.2008, preneto odmah i preko albanske televizije TOP-CHANEL.

Oceni ovo

U Crnoj Gori nema ni kamena Albanskog

Sajt Albanaca Ulcinja LAJME NGA ULQINI(Vesti iz Ulcinja), na njihovom jeziku objavljuje 31. januara 2011. godine članak pod naslovom

Piše : Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik  – Povodom šovinističkih pretendiranja albanske dijaspore

+++

 

Crna Gora, Albanci protiv izgradnje jedne srpske crkve u Krajini, bez autora, na dnu piše: d.b/VOA/BalkanWeb. U tom članku, između ostalog, kaže se: « Albanci u Crnoj Gori preživljavaju kao provokaciju i uzurpiranje njihovih etničkih teritorija postavljanje jedne pravoslavne srpske crkve na planini Rumiji u zoni Krajine. Poslanik albanske partije u crnogorskom parlamentu, Mehmet Bardhi, pretstavio je ovu uznemirenost tek imenovanom pretsedniku vlade Igoru Lukšić, tražeći od vlade Crne Gore da preduzme zakonske mere za preseljavanje ove crkve iz zone Krajine » (Podvukao – KB).

Kako se zna, u avgustu 2005. godine Pravoslavna crkva Crne Gore izgradila je na vrhu Rumije svoju crkvu. Albanska dijaspra u Crnoj Gori, i to njeni muslimani žešće od njenih hrišćana, ustali su protiv toga sa pretendiranjem da je to njihova, albanska i muslimanska teritorija. Prema njima Rumija je planina koju « na bazi tradicije nazivamo kao svetu, jer imamo posla sa paganskim kultom, a ne sa kultom nijedne vere…Građani ovih oblasti, Krajinjani, čuvali su i ovce na padinama planine Rumije. Opjevao ju je jako lepo i Mjeda (albanski pesnik i racista, indoktriniran veliko-albanskom falsifikovanom istorijom !- KB) u njegovoj poeziji, gde kaže « svukud oko Krajine i prema Rumiji, odjekuju zvona ovaca i dr… » (Do danas su Albanci pretendirali da je njihovo, Albanija, svukug gde je gazilo kopito konja albanskog feudalca, ali izgleda da oni misle da je njihovo i svukud gde odjekuju zvona ovaca !)

U nastavku se pretendira: « I presednik Parlamaneta Crne Gore, Ranko Krivokapić, tražio je od republičke vlade da se izvrši zakon za premeštanje ove makete u formi crkve. On reče da vrh Rumije su branili kroz vekove muslimani, katolici i pravoslavni i bio je mesto hodočašća za sva opštenstva. Dok postavljanje crkve tu, gospodin Krivokapić nazva oskrnavljenje mesta ».

Uzimam u kratku analizu ova njihova pretendiranja :

  

1.-Pripadnici albanske dijaspore kod nas, u Crnoj Gori, a isto tako i u Srbiji (Kosmet) i Makedoniji, pretendiraju da unutar granica današnje Republike Crne Gore, odnosno Srbije i Makedonije, postoje njihove, albanske etničke teritorije. Sa ono « etničke » pretendiraju da su oni tu autohtoni. Ovo nije prvi napis koji objavljuje ovaj sajt sa ovakvim pretendiranjima. U skoro svakom napisu ovog sajta i ovih Albanaca, oni se upinju na to da su ove teritorije njihove, albanske, okupirane od Crnogoraca, pa se zato i spremaju da ih “oslobode” i prisajedine njihovoj super Ve-e-elikoj Albaniji, čime indoktriniraju i huškaju albansku dijasporu u Crnoj Gori protiv Crne Gore i Crnogoraca, tulume i uznemiravaju nevine ljude.

Ja sam nedvosmisleno, sasvim jasno, dokazao dokumentima, činjenicama i skroz naučnim argumentima da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli ma gde van njenih granica. Vidite za ovo moje delo KO SU ALBANCI?, gde sam 2007. godine sakupio moje albanološke studije, objavljene na našem i albanskom jeziku, zatim prevedene i na sve jezike sveta, prokomentarisane preko svih medija, pa i uvedene u programe universiteta, kao i u enciklopedije naroda. Ne samo svetski poznati naučnici, akademici, već i lično akademik, prof. dr Eqrem Çabej, najveći albanski albanolog svih vremena, priznao je da Albanci nisu autohtoni nigde na Balkanu, da su oni stigli iz Rumunije u X veku naše ere u oblast Mata (iznad Tirane) i da su se otuda, kroz vekove, rasprostrli po čitavoj današnjoj Albaniji, pa i van njenih granica, na Kosmet, u Zapadnoj Makedoniji i u Crnoj Gori. Ovo priznaju, pa i dokumentiraju i drugi albanski istoričari, što možete videti u delu HISTORI E SHQIPËRISË, Tirana 1959, izdanje Istorjskog instituta Republike Albanije.

Znači, na teritoriji današnje Republike Crne Gore Albanci nisu meštani, ponajmanje autohtoni. Oni su došljaci, dijaspora, emigracija, što sasvim dobro znaju, jer su od vremena suočeni i dokumentima, prema kojima 1724. godine, jedna grupa Albanaca iz Mirdite (Srednja Albanija) stigla je u Krajini i formirala je tu selo Arbnesh. Druga sela Krajine i Ulcinja nose čisto srpsko-crnogorska imena, jer su isključivo Srbo-Crnogorcima i bila nastanjena pre dolaska tu ovih Albanaca, što nam svedoči i njihova mikrotoponimija, koju sam sakupio i objavio u mom delu ENCIKLOPEDIJA ULCINJA, Ulcinj 2010.

Kad su Srbo-Crnogorci gradili na teritoriji današnje Republike Crne Gore, pa i u Prevalitaniji (kako se tada zvala Severna Albanija!), svoje prve državne tvorevine, pa i kad su sebe proglašavali i kraljevima, na teritoriji Crne Gore i Severne Albanije nije bilo žive duše albanske. Tada su Albanci tek stigli u Mat, pa nisu znali ni da postoji na ovom svetu Skadar i Duklja, kako se tada zvala Crna Gora.

Isto tako, pomenutom knjigom, dokumentima, činjenicama i skroz naučnim argumentima svetskih naučnika, akademika, pa i samopriznanjima albanskih naučnika, pomenutog Eqrema Çabeja, prof. Aleks Bude (Prvi presednik Albanske akademije nauka) i prof. Shaban Demiraj (Drugi presednik Albanske akademije nauka) ja sam nedvosmisleno dokazao da Albanci sa Ilirima nemaju ništa zajedničkog, ponajmanje sa Pelazgima.

Prema tome, unutar granica današnje Crne Gore niti smo imali i niti imamo ni kamena albanskog. Van granica, upravo u današnjoj Albaniji, imali smo čitave oblasti naše, pa i srednjevekovni glavni grad Crne Gore – Skadar, koji su naši pradedovi podigli iz pepela vandalskih pustošenja i vladali tu 500 godina uzastopno, kad taj grad nije poznavao ni jednu jedinu albansku dušu!!!

I u Albaniji ima Srbo-Crnogoraca i Makedonaca. Oni tamo nisu dijaspora. Oni su nacionalna manjina! Imaju i oni ne samo sela, već čitave oblasti naseljene svojim stanovništvom, pa ipak niko od ovih Albanaca ne naziva te oblasti ni etnički srpske, ni etnički crnogorske, niti etnički makedonske! Ili je koji od njih do danas rekao da je Vraka crnogorsko selo?! Ili je koji od njih rekao da je oblast Gore (Šištavec i druga sela u Albaniji) srpska oblast?! Ili je ko rekao da su oblast Golo Brdo (sa oko 40 sela) i grad Pogradec – makedonski?! Stanovnici Vrake ne samo svoje selo, već ni sebe ne smeju nazvati Crnogorcima, jer će ih svi Albanci pogledati popreko, a do jučer su ih i na živo odrali da bi ih primorali da se odreknu svoje crnogorske nacionalnosti i da se izjave za Albance. Ko se u Albaniji ne izjavi za Albanca neće mu poveriti ni metlu da čisti ulice!

I eto, umesto da Crnogorci i crnogorske vlasti optuže ove Albance da, njihovim pretendiranjima za “etnički albanske oblasti” u Crnoj Gori (kako se oni izražavaju!), provociraju Crnogorce i crnogorske vlasti, uznemiravaju mesno stanovništvo i krše elementarne zakone integriteta i suvereniteta crnogorske države, svetski priznate, umesto da ih optuže za njihovo otvoreno neprijateljstvo prema Crnoj Gori i Crnogorcima, moraju da trpe njihove sulude, sasvim bezobrazne optužbe i kriminalna pretendiranja.

Ovi su Albanci od vremena naučili da provociraju i čine zločine, zatim da provocirane i oštećene optuže da su ovi provokatori i zločinci.

Pošto taj izraz ne odgovara istini, a sa druge strane njime se indoktriniraju i huškaju pripadnici albanske dijaspore kod nas protiv Crne Gore i Crnogoraca, mislim da im se treba zabraniti i pozvati na krivičnu odgovorost svakoga ko ga bude upotrebio. Svakoga! U prvom redu same Crnogorce, za koje treba izvideti koliko ih ovi Albanci plaćaju za to. Njih i Albance treba optužiti i kazniti da huškaju bezazlene Albance protiv integriteta i suvereniteta Republike Crne Gore, protiv mirnog suživota Albanaca sa mesnim stanovništvom, Crnogorcima, protiv njihovog integriranja i slivanja.

2.-Istina je da su u ovim oblastijma nekada živeli pagani, pa i dan-danas žive ateisti. Ali ti pagani nisu bili Albanci, jer su svi Albanci došli u ove krajeve ili kao hrišćani, ili kao muslimani. Pagani su u ovim krajevima bili Pelazgi (sa ovima i slovenska plemena Serboni, Sarmati i Andi), Iliri, Kelti i Sloveni, pradedovi današnjih Crnogoraca. Pa, ako je na vrh Rumije i bio neki paganski kultni objekat, on svakako pripada i Crnogorcima, ali ne i Albancima!!!

Iz dokumenata vidimo da su u vreme hrišćanstva Srbo-Crnogorci izgradili na vrh Rumije crkvu “Sveta Trojica”. Dokumenta nam govore da su ovi Srbo-Crnogorci, posle smrti Sv. Jovana Vladimira, svake godine, na dan Sv. Trojice, iznosili poznati krst Svetoga Jovana Vladimira na vrh Rumije, dizali su ga uvis i zborili: “Krst se diže. Bog se moli. Gospodi pomiluj!” Baš ovako, na ovom jeziku, srpskom, a ne na albanskom!!! Ovaj je krst do kasno čuvao Ðuro Ilić Andrović, u barskom selu Veliki Mikulić. Koliko da znate, Albanac dr Nail Draga izjavio je i preko štampe da njegovi Albanci ne poznaju ni Sv Jovana Vladimira, kamoli i njegov krst. Činjenica je neosporna da su ovi Albanci podmetnuli mine manastiru Sv. Jovana u blizini grada Elbasan (Albanija) i digli ga u vazduh, što nam dokazuje da musliman Nail Draga ima pravo.

Obnavljanje crkve na vrh Rumije je legitimno pravo Crnogoraca, što im niko nema pravo osporiti, ponajmanje albanska dijaspora.

Naprotiv, Crnogorci treba da ospore pravo ovim Albancima gradnju njihove džamije sred Ulcinja (na Pristan), a na temelima crkve Sv. Mihaila!!! Ali Crnogorci su strpljivi, jer su im nenarodne vlasti priklještile i glavu i telo.

3.-Na vrh Rumije je obnovljena pravoslavna crkva. Ponavljam još jednom PRAVOSLAVNA! Koliko ja znam, Albanci nisu samo muslimani i katolici. Oni su i pravoslavni. Kao takvi, ta je crkva i njihova koliko i svakog Crnogorca, kao što je njihova i svaka druga pravoslavna crkva, gde god bila ona, i u Moskvi, i u Ženevi, jer crkva je Božja, a ne ovoga ili onoga. Ovako misli i oseća onaj koji veruje u Boga, onaj koji zna da je vera – vera, a ne politika, pa ni nacionalnost. Pravoslavlje nije samo crnogorsko, niti slovensko, gospodo Albanci! Pravoslavni su i Vlasi, i Grci, i Rumuni i mnogi drugi narodi. Pa i Albanci! Ovo urlikanje Albanaca muslimanske vere protiv pravoslavne crkve nema samo anticrnogorski karakter, već i antialbanski. Ima čisto muslimanski fundamentalistički karakter, kroz koji je prožet i politički, super ve-e-eliko albanski. Nije ni najmanje slučajno što je albanski pesnik katoličke vere Ðerđ Fišta (Gjergj Fishta) pozdravio italijanske fašističke okupatore Albanije 1939. godine rečima: “Hvala vam što nas oslobodiste od muslimana!”

Albanski muslimani, kao i naši, srpsko-crnogorski, makedonski, učiniće dobro da ne maskiraju svoje političke antinarodne ciljeve u versko ruho. Nek se bave verskim problemima i neka ne zabijaju svoj “verski” nos gde veri nema mesta. Crnogorski narod je strpljiv, ali i strpljenje ima kraja. Nemojte provocirati narod, jer će se jednog dana dići kuka i motika, pa će vam te maske skinuti i tražiti računa za sve zločine!

Pravoslavnih crkava ima i u Albaniji. I tamo se mole ne samo Albanci, već i svi drugi, i Srbo-Crnogorci, Makedonci, Grci, Vlasi, zajedno, jedan pored drugog. Ne znamo zašto su ovi Albanci samo protiv pravoslavnih obeležja, crkava i krsta, na teritoriji Crne Gore, a ne i na teritoriji Albanije?! Kojih se to verskih principa pridržavaju oni?!

Pa i sa onim srpske crkve u Krajini” što smeraju ovi Albanci?! Da huškaju Crnogorce protiv Srba. Ne samo u Crnoj Gori, već i u Srbiji, srpsko i crnogorsko je od vremena bilo jedno, neodeljivo. I biti će!

Mislim da je krajnje vreme da se ovim muslimanima oderu maske i pokažemo narodu da upravo oni muslimani, koji nam se najviše busaju u prsa za muslimanstvo, žderu svinjetinu tako i toliko, da hišćanima ne ostavljaju ni papke! Ili ovo nije istina gospodine Drago Ðurišiću?! Upravo pred vrata džanije, koju su ovom Ðurišiću podigli pred vrata kuće, muslimani Ulcinja su mu pojeli prasence 1994. godine sa papcima! Posle toga su pošli u džamiju da klanjaju namaz.

4.- Ne znamo koliko je istina da je presednik Parlamaneta Crne Gore, Ranko Krivokapić, izjavio da su “vrh Rumije branili kroz vekove muslimani, katolici i pravoslavni i bio je mesto hodočašća za sva opštenstva”, ali znamo da taj vrh nisu branili ni naši muslimani, kamoli i albanski. A od koga su ga to branili pod turskom zastavom, jadni ne bili?! Da ga nisu branili od hrišćanskih Crnogoraca?! Ko to uđe na Cetinje sa Karamahmut-pašom i spali nam ga?! Ko za koga speva stihove:

 …hajde, hajde, more Islam.
Se so’ ‘i javë, po, n’saje t’Zotit,
n’atë Cetinë kemi me hi,
me qitë rrojme e si n’Tuz motit,
prap me u toçë na me raki…1)

…hajde, hajde, o Islame.
Jer za nedelju dana, u ime Boga,
u tom Cetinju ćemo ući
da se ispričamo kao u Tuz nekad,
opet da se nalokamo sa rakijom…

Kako se jasno vidi, Albanci su nasrtali i nasrću na vrh Rumije i na vrh Lovćena da bi nam ga prisvojili, kako to učiniše sa Skadrom i Severnom Albanijom jučer, a danas sa Kosmetom!!!

Ne poričemo da je uz crnogorske hrišćane (pravoslavne i katolike) išao u hodočašće na vrh Rumije i pokoji musliman, ne samo u znak mirnog suživota i verske solidarnosti, već i u znak svoje samosvesti da su tamo, na vrh Rumije, išli u hodočašće i njihovi pradedovi, kao braća po veri i nacionalnosti sa crnogorskim hrišćanima. Svaka čast onim našim muslimanima, koji nisu čekali oslobođenje od turskog ropstva, da bi se ujedinili sa svojom hrišćanskom braćom! Svaka čast i onima koji priznaju istinu da su po veri muslimani, a po nacionalnosti Crnogorci, ili Bosanci-Bošnjaci, kako nam se neki izjavljuju.

Ali, čast odbrane vrha Rumije, padina Rumije i Crne Gore ne možemo atribuirati i Albancima, posebno ne muslimanima, koji su se do poslednje kapi krvi borili uz turskog okupatora, pa su bili i isukani mač turskog Sultana protiv svih hrišćana na svetu, posebno protiv naših i grčkih, kao što su i dan-danas – isukani mač međunarodnog džandara protiv svih naroda na svetu. Ili ovo njihovo urlanje protiv pravoslavne crkve na vrh Rumije nije izraz njihove verske i nacionalne netrpeljivosti, deo njihovog plana protiv integriteta teritorije Crne Gore, za njihova nova otimanja i prisvajanja?!

Posebno ne verujemeo da je Ranko Krivokapić izjavio da je “postavljanje crkve… oskrnavljenje mesta”. To ne može reći jedan hrišćanin, pa bio on i katolik. To neće nikada reći ni jedan ateista, konstruktivan građanin. Crkvom se do danas oskrnavilo mesto samo za muslimanskog fundamentalistu. A Ranko Krivokapić mislimo da nije takav.

Ja sam već rekao ovim Albancima, javno, preko medija, da oni, u Crnoj Gori i ma gde drugo bili van Albanije, kao dijaspora nemaju pravo da se mešaju u unutrašnje poslove naroda i države crnogorske. Prema međunarodnim zakonima, njihova je dužnost da se zbratime, da se integriraju i sliju sa mesnim stanovništvom, konkretno sa Crnogorcima. Onima, koji ne misle da se integrišu i sliju, niko im ne brani da se vrate oklen su došli, ili kud im se bude svidelo, moguće i dozvolilo da se mešaju u unutrašnje poslove, da albaniziraju tuđe teritorije i da ih priključe njihovoj Albaniji. Oni koji se ne budu vratili dobrovoljno, a uznastojali na tome da su pokrajine Crne Gore njihove – albanske, crnogorske vlasti imaju zakonsko pravo, i po međunarodnim zakonima, da ih proglase za personna non grata i da traže od njih da se udalje sa teritorije Crne Gore, pa i prisilno da ih izbace. Švajcarci su izglasali zakon po kojemu strancu, koji se kažnjava sa preko dve godine zatvora, pa i za najobičniji zločin, za tuču, krađu, za upotrebu droge, odmah skidaju državljanstvo i proteruju ga. Pa, pošto se Nail Draga poziva upravo na to švajcarsko lepo tretiranje Albanaca, primenimo i mi tu švajcarsku praksu!

Trebalo je da to učinimo od vremena, bar sa njihovim usijanim glavama, da bi se ostali pribrali, urazumili i ušli u kolosek dijalektičkog razvoja društva.

_______________
1) FISHTA, Gjergj: LAHUTA E MALCISË, Rim 1999, str. 415.

Dokumentirano poreklo Albanaca

Naučnu istinu o poreklu Albanaca, kojoj sam posvetio sav moj život i tretirao je od pre 55 godina u mojim mnogobrojnim studijama, izneo sam detaljno u mom delu KO SU ALBANCI?,

Проф. Др. Каплан Буровић, 13.02.2011

+++

 

koje je objavljeno u Ženevi 2007. godine. Iako sam tamo naučno obrazložio moju tezu, u suprotnosti sa njom vidim da se izražavaju neki naši naučnici, koji, ne samo što i ne spominju moju tezu, pa ni moje ime, već i prelaze preko nje kao da ne postoji, ili – kako to naš narod kaže – kao pored turskog groblja. Ja znam da im to naređuje njihova titoistička svest, ili titoizam onih pod čijom naredbom pišu, pod čijom gvozdenom petom žive, ako ne i pravoslavni fundamentalizam, koji im je zatrovao dušu i oslepio oči. Ali, pošto nauka neće da zna ni za veru, niti za politiku, mislim da je krajnje vreme da se ovi naši naučnici otresu verskog fundamentalizma, politike i titoizma, bar kad tretiraju naučne probleme.

Među njima se istakao dr Jovan I. Deretić, kome sam kolegijalno jednim mojim člankom skrenuo pažnju preko I-N SERBSKIH na neodrživost njegove hipoteze o poreklu Albanaca, a kako vidim na internetu (koliko za primer spominjem GLAS DIJASPORE i NOVINE!), ima i drugih koji su mu se suprotstavili, ne ulazeći u naučno dokazivanje. Koristim priliku da Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti zahvalim što je moje albanološke teze smelo unela u svoju ENCIKLOPEDIJU, prihvatila ih i, na bazi njih, ona teoretski i tretira albansku dijasporu u Makedoniji, distancirajući se ovako od svega pomenutog i krepko koračajući na putu naučne istine.

NA INTERNETU – GLAS DIJASPORE:

–Čini mi se da ljudi, koji se malo ozbiljnije bave istorijom, nisu baš oduševljeni Deretićem.
–Ne čini ti se, zaista je tako!

I pored toga što su moje albanološke teze poznate na sve strane sveta i na svim jezicima, pa i prihvaćene, vidim da i neki učenici Doktora Deretića tretiraju probljem porekla Albanaca preko medija upravo onako kako to on piše i pretendira.

Zato sam primoran da se još jednom zauzmem hipotezom g. Deretića o poreklu Albanaca, da svi vide zašto se ja ne slažem sa njim. Rado ću čekati da mi i g. Deretić kaže zašto se on ne slaže samnom, ako mu to nije zabranjeno.

Po g. Deretiću i njegovim kolegama (Gojko Vukčević, dr Slavenko Terzić, dr Ðorđe Janković i drugi): “Postoje tri teorije o poreklu Albanaca: da su porekom sa Kavkaza, da su mešavina različitih starobalkanskih elemenata, i da su poreklom Iliri”.

Deretić i njegove kolege zastupaju onu prvu hipotezu, da su poreklom sa Kavkaza, braća tamošnjih Albana. Pre njega ovu su hipotezu zastupali papa Pio II Piccolomini, G.A.Magini, A.Mascio i, u XIX veku, francuski konzul u Janini Andri Pukvil.
Ja sam zastupao i zastupam jednu posebnu hipotezu, koju nisam izmislio, već je mukotrpno izgradio kroz decenije, a na bazi naučnih istraživanja i otkrića svetskih naučnika, poznatih albanologa, pa i mojih, ličnih istraživanja i otkrića, a sa kojom su se složili i najveći albanski naučnici, albanolozi. Kako vidim, u poslednje vreme, i sami najobičniji Albanci, sviđalo im se ili ne sviđalo, postepeno je prihvaćaju, pa nam izjavljuju preko medija da za kratko vreme, ova će moja teza nadvladati i među njima.

Naime, Albanci nisu ni sa Kavkaza, niti Iliri, pa ni mešavina različitih starobalkanskih elemenata. Oni su jedan zaseban narod, koji se, kao i svi drugi narodi, mešao i sa drugim narodima, moguće nešto više od svojih balkanskih suseda, što se objašnjava njihovom istorijom bez pisma i, do kasno, bez svoje države. Godine 1908. su ustanovili svoju azbuku, a krajem 1912. su proglasili svoju nezavisnost i počeli da grade svoju prvu državu.

Po Deretiću i njegovim kolegama, koji zastupaju Kavkazsku hipotezu, na istočne padine Kavkaza (današnji Azerbejdžan i Dagestan), u VIII veku naše ere živeo je stočarsko-lovački narod, koji sebe – navodno – naziva Šćipetarima (Brđanima). Taj predeo je u ranom srednjem veku poznat kao Albanija.

U to vreme, Arabljani, u ratnom pohodu, osvajaju pomenute predele. “Šćipetari” se nalaze između Hazara Mojsijevih i vere na severu (koji ih ugnjetavaju velikim porezom) i Arabljana na jugu (koji im nude povlastice i prelaz u Muhamedovu veru). Albanci su se navodno priklonili Arabljanima, koji zatim osvajaju deo južne Italije i Siciliju. Željeći da i tamo etnički i verski učvrste svoj položaj, Arabljani preseljavaju deo Albanaca sa prostora Kavkaza i naseljavaju po novoosvojenim teritorijama Italije. Na ovom prostoru Albanci su se ponovo našli između dve vere – Muhamedove i Hristove. U neprestanim ratovima i preotimanjima teritorija, “Šćipetari” su bili prinuđeni da često prelaze iz jedne u drugu veru, kako bi što lakše obezbedili svoj opstanak.

Gojko Vukčević, iako se slaže sa Deretićem da su Albanci kavkaskog porekla (pa i ilirskog!), ali – u vezi njihovog dolaska na Balkan – ne slaže se sa njim za vreme i itinerar. Po Vukčeviću su Albanci stigli na Balkan pre nove ere i – “preko pripontijskih stepa”.1)

U XI veku naše ere, u Srbiji je vladao car Dobroslav Prvi Vojislav (1024-1065). Braneći Srbiju, potukao je do nogu vizantijskog cara Vasilija Drugog. Kao posledica toga, u Vizantiji je došlo do nereda, pobuna. U južnoj Italili i Siciliji, vizantijski namesnik Ðorđe Manijak pobuni se i krenu na Vizant da se lično ustoliči na prestol cara. On je vojsku spremio u Italiji, ukrcao je na brodove i krenuo prema Draču. Po Deretiću, u toj je vojsci bilo dosta “Šćipetara”, koji su se marta 1043. godine iskrcali u Drač, što više i sa svojim porodicama, ženama i decom, pa i sa imovinom!!!

Ðorđe Manijak je potučen kod Dojranskog jezera i ubijen od Vizantinaca. Preostali deo vojske se predao, a sa njima i “Šćipetari”. Vizantinci Ðorđa Manijaka su poređani u redove vizantijske vojske, dok su “Šćipetari” z a m o l i l i cara Vojislava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, gde su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima.

Da vidite sada zašto se ne slažem sa ovom hipotezom.

1.- Jezik Albana Kavkaza je bio KENTUM grupe, dok je albanski jezik SATEM grupe. Jedan narod sa satem karakteristikom jezika ne može da bude ni brat, kamoli sin jednog naroda sa kentum karakteristikom, ako prethodno nije pretrpeo promenu substrata svog jezika. Svi albanolozi sveta, pa i sami albanski, tvrde da ovaj jezik nije pretrpeo nikakvu promenu substrata. Sledstveno, Albanci nemaju nikakve genealoške veze sa Albanima Kavkaza.
Ovo je dovoljno za svakog naučnika, ali, za obične ljude, dodajemo i ovo:

2.- Albanski jezik ima tako mnogo baltičko-slovenskih (u prvom redu litvanskih!) reči, da je svetski poznati austrijski albanolog, akademik, prof. dr Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) izjavio da je albanski jezik brat litvanskog jezika. Sa njime su se složili ne samo mnogi poznati svetski albanolozi, već i albanski, pa i najveći albanolog Albanije svih vremena, akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980).

Nema sumnje da su se Albanci (koji se tada sigurno nisu zvali ovako!), možda u prvom veku stare ere, stavili u pokret iz koljevke čovečanstva, Indije, zajedno sa slovenskim plemenima, moguće baš sa Litvancima, pa – prelazeći preko Kavkaza – moguće i pored tamošnjih Albana, stigli su na obale Baltičkog mora, gde su dugo živeli u simbiozi sa Litvancima i spasili se asimiliranja njihovim novim pokretom prema srednjoj Evropi i obalama Dunava, kuda su išla i mnoga druga slovenska plemena, ali ne i Litvanci.

3.- Albanski jezik ima tako mnogo rumunskih reči i drugih rumunskih karakteristika, u gramatici i folkloru, da se zamalo rumunizirao. Pomenuti Akademik Čabej, izjavljuje i dokazuje da se albanski jezik formirao u VI veku nove ere upravo u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi. Po njemu i ova dva toponima su albanske reči.

Da ih mongolski Bugari khana Asparuha nisu prebacili 679. godine naše ere preko Dunava, u današnjoj Bugarskoj, u Trakiji, danas Albanci ne bi postojali.

4.- Albanski jezik nema mnogo tračkih reči, ali ih ima. Povodeći se za njima, austrijski akademik, prof. dr Gustav Vajgand (Weigand, 1860-1930), poznat kao najveći albanolog svog vremena, pomislio je da su ovi Albanci tračkog porekla. Ja sam mu se suprotstavio i dokazao da tračke reči albanskog jezika ne dokazuju njihovo tračko poreklo, već njihov itinerar kuda su prošli na putu od Indije do današnje Albanije.

Živeći sa svojim kozama po planinama Trakije preko jednog veka, oni ne samo što su se spasili asimilacije od slovenskih Bugara, već su i sami asimilirali porodice Tračana, koje su našli po tim vrletima, a koje su tim planinskim životom izbegli ne samo romaniziranje, već i prelaz sa Balkana u današnju Rumuniju, što se desilo sa pradedovima današnjih Rumuna i Vlaha u III veku naše ere. Preko ovih asimiliranih porodica Albanci su bezsumnje asimilirali, usvojili, i koju tračku reč, kao što su neke od onih, koje nam spominje pomenuti Akademik Vajgand.

5.- Albanski jezik ima i bugarskih reči, pa i gramatičkih karakteristika, što nam dokazuje da su ovi Albanci dugo živeli pod bugarskom vlašću. Naime, oni su živeli pod bugarskom vlašću ne samo u Bugarskoj, već i u Albaniji.

Kako se zna, bugarski Car Boris (852-889), na čelu svoje vojske krenuo je u pohod prema srednjem Balkanu, pa i prema obalama mora Jonskog i Jadranskog. Stigao je i do današnje Crne Gore. On je poveo sa sobom ove Albance kao komoru te vojske i smestio ih u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije, iznad Tirane, odakle su ga snabdeli ne samo mesom, sirom i drugim mlečnim proizvodima, već i tadanjom strateškom sirovinom – kožom, jako potrebna za vojsku. To se desilo negde sredinom IX veka naše ere.

Jezik ovih Albanaca nam svedoči ovaj itinerar, sa kojim, kako naglasismo, slaže se i Gojko Vukčević, samo što on identificira ove Albance sa Albancima Kavkaza. Da su došli morsim putem, sa Sicilije, kako nam to pretendira Doktor Deretić, sve što spomenusmo u tačkama 2, 3, 4, 5 ne bi postojalo u jeziku ovih Albanaca. Njihovo postojanje je značajna činjenica, koja se ne može poreći. Naprotiv, ona poriče da su ovi Albanci stigli u Albaniju bilo kojim drugim putem.

6.- Da su Albanci prethodno živeli na obale Kaspiskog mora (u tamošnjoj Albaniji!), pa morem prešli na Siciliju i južnu Italiju, gde su po Deretiću živeli od VIII veka do 1043. godine, to je oko 3 veka (!), bavili bi se i pomorstvom, jer su i u Siciliji i u južnoj Italiji imali more na dohvat ruke, pa makar i tamo živeli po brdima i planinama. Tako bi imali i svoju pomorsku terminologiju, naravno sa primesama južno-italijanskog jezika. Svetski su naučnisi konstatirali da Albanci nemaju ni ribarsku terminologiju, kamoli i pomorsku, a ja sam tome dodao da dan-danas ovi Albanci ne znaju ni da gotove ribu, pa je i ne jedu, sem onih koji su to posle turske okupacije sišli na obali mora i naučili to od Turaka. Pored srpskih reči oni imaju i italijanske, ali severne, venecijanske, koje su delimično poprimili preko srpskog jezika.

7.- Da su Albance prebacili sa Kavkaza na Siciliju Arabljani i da su tako dugo živeli pod njihovu vlast, oni bi imali podosta arapskih reči. Činjenica je da su arapske reči u albanskom jeziku ne samo brojčano najmanje, već i posredstvom turskog jezika. Pa i reč ANIJE nisu primili od onih Arabljana, koji su ih navodno prebacili na Siciliju, već od Arabljana severne Afrike, koji su došli na obale Jadrana kao gusari i pirati, zajedno sa Turskim okupatorima, u XVI veku.

8.- U Italiji nema ni traga od ovih Albanaca. Današnji Albanci Italije su iz vremena borbi Skenderbega protiv Turaka, a to je XV vek naše ere. Većina njih su bili pravoslavni (pa i danas su takvi!), što ih je sačuvalo od italijanske-katoličke asimilacije. Svi koji su stigli tamo kao katolici, asimilirali su se. Znači, između ovih Albanaca i onih koje zamišljaju Deretić sa svojim kolegama, nema ništa zajedničkog.

Ako u Italiji nema tragova od ovih Albanaca, ima tragova od jednih drugih, od Albana, koji su bili keltsko pleme. Razlikujte Albane od Albanaca! Ovi, Albani, u IV veku pre n.e., sišli su iz Škotske sa ostalim Keltima, prešli preko Francuske, Švajcarske, Italije i obalom Jadrana stigli do današnje oblasti Mat u Albaniji. Odavde su preko Balkana, Dunava, Rumunije i ruskih stepa, stigli na obale Kaspiskog mora, gde su formirali pomenutu tamošnju Albaniju. Na ovom putu, od Škotske do obala Kaspika, oni su ostavljaji delove svojih plemena, čitava bratstva. Tako su Albani poznati u Italiji još od vremena Rimljana.

Rimski hroničar Pompej Torg piše: “…kažu da su Albani (Kavkaza,- KB) došli nekada sa Herkulom iz Italije, sa Planina Albani (Monti Albani nalaze se na istoku Rima,- moja beleška,- KB), kada je posle ubistva Heriona, gonio njegova stada po Italiji. Pamti se da su, u vreme rata sa Mitridatom, Albani (Kavkaza) pozdravili kao svoju braću vojnike Pompeja”.2)

Nema sumnje da je u vojsci Pompeja bilo i Albana Italije, koji su se na svom maternjem jeziku sporazumeli sa Albanima Kavkaza. U vezi sa ovim ja sam naveo i K.Tacita i Nerona. Opširnije o ovome vidite moju studiju KO SU ALBANCI 3)
I na teritoriji koju danas poznajemo imenom Albanija, u oblast Mat, Kelti su ostavili deo plemena, poznato u istoriji pod imenom Albanoi.

Kad su današnji Albanci stigli iz Rumunije u Mat (po meni, kako sam već naglasio, to je IX vek naše ere: Akademik Čabej kaže X vek !) našli su tu keltske Albanoe, koje su asimilirali, a njihovo etničko ime ALBANOI, poznatom metatezom albanskog jezika L:R prilagodili su svom jeziku u ALËBAN>ARËBAN>ARBAN, i – zaboravljajući svoje dotadašnje etničko ime – nazvali se tako, što nije izuzetan primer. I slovenski Bugari (Andi) nazvali su se ovako po Bugarima khana Asparuha! I Francuzi su se ovako nazvali po imenu nemačkog plemena Franke! I td.

Znači, današnji Albanci nisu Kelti, niti pomenuto keltsko pleme Albanoi, ali su od tog plemena, sem etničkog imena, preuzeli i mnogo što drugo, da ih je G.Bajrom smatrao za svoje saplemenike i pisao o njima slavopojke.

Da nisu isti narod, dovoljna je činjenica koju spomenusmo još na samom početku ove rasprave: Albanski jezik je SATEM, a jezik Kelta (i Albanoa) bio je KENTUM.

U jedanaestom veku naše ere ovi Albanci počinju da izlaze iz oblasti Mata, pošto su se namnožili i više ih ta oblast nije zapremala. Oni silaze i u dračko polje, pa ih je tu regrutirao 1043. godine drački knez, pomenuti Ðorđe Manijak. Znači, nije ih doveo sa Sicilije sa brodovima, kako to pretendira g. Deretić. Ja ne znam gde je to našao on i čime to dokazuje?

Isto tako i ime ŠĆIPETAR, koliko je meni poznato, potiče iz XVIII veka. Gde ga to našao g. Deretić u VIII veku, i to kod Albana Kavkaza?! Albanci su počeli da se nazivaju Šćipetarima ne po brdima, već po orlu = “shkype>shkipe>shqipe” (prononcira se šćipe), a po primeru Turaka, koji se upravo u to vreme nazvaše OSMANLIJE po apelativu osman = “orao”. I jedni i drugi “sinovi orla”. Hrišćanski Albanci, posebno oni koji su se iselili iz Albanije pre turske okupacije i nastanili se u Grčkoj, Crnoj Gori, Srbiji, Makedoniji, Hrvatskoj i Italiji ne poznaju ime ŠĆIPETAR niti ŠĆIPERI. Dr Petar Bogdan (1625-1689), u njegovom delu CUNEUS PROPHETARUM, Padova 1685, napisano na albanskom jeziku, spominje ih isključivo kao Arbën.

Uz ovo, treba znati da Albanci, kad su stigli u današnju Albaniju (IX vek), nisu imali glas Š. Samo posle simbioze sa Srbima (IX-XIV vek) oni poprimaju ovaj glas, pa su se, sledstveno, samo od tog vremena mogli i nazvati Šćipetari, sa Š- (oni to njihovim pismom beleže SHQIPTAR).

Posebno, gde je našao da su ti “Šćipetari” zamolili cara Vojislava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, kuda su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima?! Kako naglasih, Albance je iz Bugarske prebacio u današnju Albaniju, u oblast Mata, pomenuti bugarski Car Boris (moguće i njegov prethodnik!) i dugo su bili njegovi podanici.

9.- Kako je moguće da se teritorija “Šćipetara” sa Kavkaza, nazove i tamo, na Kavkazu, i ovde, na Balkanu, ALBANIJA?! Pa, ako su se ovi Albanci još tamo, na Kavkazu, zvali Šćipetarima (po Deretiću – Brđani!), zašto se i ta “njihova” teritorija nije nazvala po njihovom imenu ŠĆIPERIJA, pa i ovde – na Balkanu?!

Kako je moguće da u II veku naše ere Klod Ptoleme (Claude Ptolémée, II vek n.e.) – po Deretiću – nazove jedan grad Balkanske Albanije ALBANOPOLIS (odredio mu i geografske kordinte: 46° i 41°5’), kad su ovi Albanci (zvani usto i “Šćipetari”!!!) – opet po Deretiću – stigli u ovoj Albaniji godine 1043, u XI veku ?!

Vaistinu, on nam kaže da se tako nazvao taj grad po Belgradu>Beratu, da je ALBANOPOLIS prevod sa srpskog na – na koji to jezik? POLIS je grčka reč, ali ne i ALBANO, pa ni ALBA! Je li moguće da je Ptoleme kombinovao dva jezika u jednoj reči?! I zašto?! Pre bismo rekli da u toponimu ALBANOPOLIS nemamo prevod BEOGRADA, već složenicu od ALBANO (ime plemena Albano-i) i grčke reči POLIS, koja znači “grad”. Odnosno – GRAD ALBANA.

Da je ovo istina svedoči nam činjenica da se današnji grad južne Albanije BERAT (ime ovo koje bez sumnje potiče iz slovenskog jezika, od BELGRAD!), u vreme Ptolemeja nije zvao ni Berat, niti Belgrad, već ANTIPATREA, pa i PULHEROPOLIS. Po današnjem srpskom BEOGRADU nazvao se BELGRAD negde u VII-VIII veku naše ere, a kasnije, negde u XII-XIII veku, Albanci i Vlasi su to deformirali u BERAT.

ALBANOPOLIS su arheolozi identificirali sa selom ZGËRDHESH, u blizini grada TROJA (alb. Kruja), srednja Albanija.

10.- Sasvim je neprihvatljivo da je drački knez prebacio Šćipetare sa Sicilije u Drač (Albanija) – i to – porodično, sa starcima, ženama i decom, pa i sa njihovom pokretnom imovinom, moguće se misli i njihovim kozama. Knez Drača Ðorđe Manijak bio je tada zauzet prikupljanjem vojnika za rat sa svih strana njegovih poseda, a ne prebacivanjem nekakvih Šćipetara sa Sicilije u Drač, gde bi mu – i da su postojali – stvorili nepredviđene probleme i samo za njihovu ishranu, kamoli i smeštaj.

Pre svega o takvoj njihovoj “seobi” nema nikakvog traga, ni na Siciliji (pa ni u južnoj Italiji!), niti u Albaniji, ni u Draču, niti u okolini ovog grada, pa ni u narodnoj tradiciji.

Albanci tada (XI vek) nisu bili baš sasvim malen narod, kao u IX veku, kad su došli iz Bugarske. Za ova dva veka, gde njihovim poznatim enormnim množenjem, gde asimiliranjem Albanoa, Slovena (Srbo-Crnogoraca, Makedonaca i Bugara), Vlaha i Grka, koje su našli u Matu, moguće da su prešli broj od 50.000 duša, pa su iz svoje sredine mogli izvesti i više od 3.000 ratnika, koje je pomenuti drački knez regrutovao u svojoj vojsci kao najamnike (mercenare), plaćajući ih zato delimično unapred.

Ako su ovi došli sa Sicilije, gde su se to smestili u Drač, makar i u okolini Drača?! Ili su ih ratnici vodili za sobom – gde to?! Za Vizant – Konstantinopolis?! Čime su se oni izdržavali na putu od Drača do Dojranskg jezera? Najmanje 50.000 duša!
Pa i “molba” srpskom vladaru da im dozvoli da se nastane u Raban – kako to pretendira Deretić – ne stoji. Oni su pali u ropstvo vizantijskog vladara, koji je potukao Ðorđa Manijaka, a ne srpskog “cara” Dobroslava Prvog Vojislava!!! Kao takvi, ako nisu pobijeni, pušteni su da se vrate svojim domovima u Mat i dračka sela, gde su ih čekali roditelji, žene i deca.
Preko svega, taj RABAN nije se stvorio čarobnim štapićem, da bi se tu – sa milošću srpskog “cara”(!) – nastanili Šćipetari, već su ga sami ovi Albanci (i preteče Albanoi!) stvorili u obliku ARBAN, a Srbi su – kasnije (!) – metatezom napravili od toga RABAN.

Ovih deset argumenata mislim da su dovoljni za svakoga da se ubedi da hipoteza dr. Jovana J. Deretića ne može opstati. Argumentum ponderantum, non numerandum!

„Činjenice, kojima vlada akademik Kaplan Resuli, su jako interesantne i žao mi je što će on, za kratko vreme, 100% demantirati tezu da su Albanci poreklom Iliri. Mi ne možemo demantirati ono što kaže on. Zabezeknuti smo od činjenica koje nam prezantira.“

Atrea KOCANI
–albanski intelektualac

Mislim da svoju hipotezu o poreklu Albanaca g. Deretić treba da je iz osnova prostudira, da je protrese strogo kritički i strogo naučno, a imajuću u predvid i ovo što mu navedoh. U svakom slučaju, i njegovo i moje pretendiranje, negira poreklo Albanaca od Ilira, za što sam ja, sledeći snažne argumete pomenutog akademika, prof. dr Gustava Vajganda, Wilijama Tomacheka, Hansa Krahea, V. Pârvana, S. Puškariu i mnoge druge, izložio u pomenutoj knjizi dokumenta, činjenice i argumenata, kojima sam nedvosmisljeno dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje i Pelazgi.

Ženeva,
dana 12. marta 2010.*)

Проф. Др. Каплан Буровић

_____________
1) VUKČEVIĆ, Gojko: O PORIJEKLU ILIRA, Podgorica, 1992, str. 198.
2) TORG, Pompej: ISTORIJA FILIPA XLII – 3, 3. ALIJEV K.: ANTIČNIE ISTOČNIK PO ISTORII, Baku 1987. Citiramo po VUKČEVIĆ Gojko: O PORIJEKLU ILIRA, Podgorica 1992, str. 73.
3) BUROVIĆ, Kaplan: KO SU ALBANCI?,- Ženeva 2007, str. 11.

*) Ova je rasprava objavljena sprva na sajtu GLAS DIJASPORE, Libek (Lübeck-Nemačka), 10.IV.2010. i do danas ne znamo da ju je ma ko u bilo čemu osporio, pa ni sâm dr. Jovan Deretić. Naprotiv, autoru su stigle i mnoge čestitke. Jedan od njih, Lazar Vujatović, iz Londona, između ostalog piše mu i ovo: “Морам рећи да сам као Србин фрустриран на САНУ, што не пoсвeћуje већу пажњу вашем научном раду, који је у потпуности потврђен и студијама као што су ове од Владимира Орела. Умјесто тога, САНУ уступа позицију научницима као што је Деретић и Терзић, чији приступ aлбанолошком проблему, или је полумитолошки, у случају Деретића, или рестриктиран на три тезе и никакву другу могућност, осим те три тезе, као што је то код Терзића.

Сa вeликим пoштoвaњeм
Лaзaр ВУJATOВИћ

Raška ili Sandžak

RMuslimani nisu nikada zvali svoju pravoslavnu braću ni pravoslavcima,niti Rusima.AŠKA ILI I SANDŽAK? – Povodom dopisa dr Dobrosava Nikodinovuća.

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

+++

Na ovom sajtu, dana 03. marta 2011. godine, objavljen je članak dr Dobrosava Nikodinovića « Turski okupatorski izraz Sandžak, kao ratna parola ». Ovaj je članak dobar, jako dobar. Zato unapred čestitam autoru. Ali – nažalost – ima i jakih nedostataka, grešaka. Zato ću vam ga analizirati :

1.- Dr Dobrosav Nikodinović ispravno kaže da su muslimani Raške oblasti Srbije Srbi, braća sa Srbima hrišćanske vere. Ali on ne postoji na tome. Skrećući čas levo i čas desno on im srpsku nacionalnost poriče, pa nam ih naziva i nacionalnom manjinom. Rašani, bili oni pravoslavne ili muslimanske vere, nisu nacionalna manjina, ni u okviru Raške, niti u okviru Srbije. Srbi, koje god vere bili, u nijednom delu Srbije ne mogu biti nacionalna manjina. Kao muslimani, ili kao hrišćani, u ovoj ili onoj oblasti oni mogu biti VERSKA MANJINA. Treba da razlikujemo VERSKU od NACIONALNE manjine. Nazvati Srbe nacionalnom manjinom u njihovoj kući je ili nerazumevanje problema, ili namerno pravljenje problema, izraz sasvim nepoštenog neprijateljskog stava prema njima. Kod Doktora Nikodimovića nemamo ni nerazumevanje, niti neprijateljstvo. Imamo samo jedno lapsus linguae.

2.- Opet dr Nikodinović ispravno kaže da muslimani Raške нису Турци ни Шиптари. Ali mislimo da nije istina kad tome dodaje da su “муслимани 9 пута мењали национални идентитет”. Ovde nemamo ni lapsus linguae, niti lapsus calami. Ovde imamo posla sa jednim lapsus memoriae. Menjanjem vere ne menja se i nacionalni identitet. Ili su roditeli, pretci g. Nikodinovića, menjanjem vere, menjanjem Peruna sa Isusom, promenili nacionalni identitet ?! Nikodinović pravi jasnu razliku između vere i nacionalnosti, ali ih ipak i meša. Pa kad ih on, visoko obrazovan, doktor nauka, DANAS, meša, što da kažemo za prostog muslimana, nepismenog, koji ih je JUČER mešao, pa ih po inerciji i pritisnut nepovoljnim okolnostima svakidašnjice meša i DANAS ?!

3.- Pretendiranje da muslimani “нису никада хтели да признају да су потомци исламизираних Срба” je pretenciozno. U jedno vreme, kad nacionalna svest još nije bila razvijena ni kod hrišćanskih Srba, kad su se ovi borili za krst časni i slobodu zlatnu, utoliko je manje mogla da bude razvijena nacionalna svest kod muslimanskih Srba. I dan-danas imamo Srba koji se bore pod zastavom pravoslavlja, pa i pod zastavom pravoslavnog fundamentalizma ! Kao reakcija na to imamo i muslimanskih Srba koji se bore pod svojom muslimanskom zastavom, pa i pod zastavom muslimanskog fundamentalizma ! I kao što su hrišćanski Srbi tražili oslonac, podršku, pomoć od hrišćana drugih naroda i drugih država, prirodno su tražili taj oslonac, tu podršku i tu pomoć i muslimanski Srbi od muslimana drugih naroda i drugih država, pa i od okupatora svoje domovine, sa kojima ih je vezala vera i borba za opstanak. Kakvo su pravo imali jedni, imali su i drugi. Zato istorijski nemamo pravo da osudimo ni jedne niti druge. Sve ovo pripada prošlosti. Bar bi trebalo da ostavimo prošlosti i da naše oči upravimo u budućnost.

4.- Okolnosti su bile te koje su omogućile hrišćanskim Srbima da se nacionalno osveste pre muslimanskih Srba. Upravo zato istorija je zadužila hrišćanske Srbe da se zauzmu buđenjem nacionalne svesti kod svoje muslimanske braće. Jesu li se hrišćanski Srbi odazvali ovoj svojoj istorijskoj i rodoljubivoj dužnosti. Izuzev vrlo-vrlo retkih izuzetaka, niko se nije odazvao. Naprotiv, vijući zastavu pravoslavlja i posebno pravoslavnog fundamentalizma, umesto nacinalne zastave (!), oni su svakodnevno provocirali svoju muslimansku braću da isto to učine i oni, da i oni viju svoju muslimansku zastavu, pa i muslimanskog fundamentalizma. Dan-danas, na stranicama štampe i interneta, vidimo pretendiranje ovih pravoslavnih fundamentalista da se njihova muslimanska braća mogu primiti u okrile srpske nacije pod uslovom da se pokrste, da se vrate veri svojih pradedova. Je li ispravno ovo?! Sigurno da nije! Je li ko stigmatizirao ovo?! Niko, izuzev ovog pera, koje nije govorilo, niti govori, ni u ime hrišćanstva, niti u ime muhamedanstva, već u ime istorijski osvedočene istine, u ime naroda i domovine!!!

5.- Pretendiranje da muslimani “нису никада хтели да признају да су потомци исламизираних Срба” rekoh da je pretenciozno. Ja vam mogu navesti i imena muslimana, koji su se i pod turskom okupacijom, izjavili za Srbe, pa su se prihvatili i oružja i borili su se protiv turskog okupatora (i protiv svoje rođene muslimanske braće!), rame uz rame sa Srbima hrišćanske vere. Ne mogu da ne spomenem Resulbegović Omer-pašu, koji se 1875. porodično ujedinio sa srpskim ustankom u Hercegovini, i zato je porodično streljan od turskih okupatora, sa ženom i decom, ne samo odraslim sinovima (Mustafa i Salih), već i maloletnom decom, od kojih je jedno, kažu, bilo i žensko (Ajkuna) od 2 godine, a drugo (Omer) od 5 godina.

U isto vreme nije mali broj onih Srba pravoslavne vere, koji su se preveili u katolike, i – preko te vere – izjavili se i za Italijane i za Albance i za…za koga ne (?!), pa su se i borili protiv Srpskog naroda žešće od italijanskih i albanskih fašista. Sigurno – ne svi. Sjajne primere Srpskih katolika, kao što su bili Ivan Burović, Matija Ban i Marko Car, mi nećemo nikada zaboraviti.

6.- Pretendiranje dr Nikodinovića da srpske muslimane “Турци никада нису признавали себи равним и дали су им погрдно име бошњак” ne odgovara istini. Pre svega Bošnjak je proizašlo od Bosanac, a Bosna i Bosanci su postojali i pre turske okupacije. Naravno ime Bosanac nije označavalo naciju, već stanovnika jedne srpske pokrajine, kao što danas imamo ime Šumadinac. Na turskom jeziku Bošnjak nema pogrdno značenje, a ni Srbi nikada to nisu tumačili ,,жал за пусто турско’’. Izraz “pusto turcko!” nije potekao od muslimana, već od pravoslavnih, nezadovolji tremanom “svojih”, srpskih vlasti.

Turci nikada nisu priznavali sebi ravnim okupirane hrišćane, raju, ali među muslimanima nije bilo druge razlike, sem klasne, pa i ova, u odnosu na klasnu razliku u hrišćanskim zemljama, nije bila tako velika, jer je turska feudalna klasa bila liberalnija. I najobičniji musliman, bez obzira na njegovo nacionalno i klasno poreklo, mogao je postati ne samo oficir, već i paša, pa i vezir, ako se istakao u službi sultana. Misli se da su oko 30 velikih vezira Turske bili nacionalnim poreklom Srbi.
Za geografski naziv Sandžak dr Nikodinović ima sasvim pravo, kako za poreklo, tako i za kanotaciju, zato ga treba izbegavati, pa ga i definitivo otstraniti, ostaviti ga istoriji, jer imamo naš, domaći izraz Raška, koji nema nikakvu negativnu kanotaciju prema nikome, jer su je tako nazvali Srbi pre hrišćaniziranja.

7.- Ali ne odgovara istini ovo pretendiranje g. Nikodinovića “Никад нисте могли чути ни једног муслимана Србије да (za) Рашку област…каже овде је формирана српска држава Рашка ». Ima ne samo muslimana, već i hrišćana, koji to ni dan-danas ne znaju, pa – sledstveno – i nemaju kako da to kažu. Ali, oni muslimani, koji to znaju, rekli su i kažu to svakodnevno, gde god im se za to ukaže prilika. Naravno – ne svi. Naravno – ni većina! Ali i pravoslavni ne priznaju da su im muslimani braća. Naravno – ne svi. Naravno – većina! Ili ovo nije istina?!

G. Nikodinoviću, nemojte negirati sjajne primere muslimanskih Srba kao što su Meša Selimović, Skender Kulenović, Emil Kusturica, Hajro Kapetanović, Hajro Burović, Dževdet Resulbegović, Alija Sirotanović, Džemal Bijedić i puno-puno drugih, primere kojih – na žalost – među hrišćanskim Srbima možemo samo da poželimo u odnosu na muslimane.

8.- Istina je što kaže g. Nikodinović da se “израз Cанџак користи као порука муслиманска држава, муслиманска област, муслиманска својина, муслиманско првенство, предност у односу на Србе на овој територији, поручујући Србима (hrišćanskim !- KB) да су уљези и да им се тиме даје до знања да су ту само привремено и чак се изражава чуђење шта се чека. Што се ви Срби не селите, обично кажу ,,у Србију’’, дајући до знања да овај део Србије, Рашка област, није Србија, већ турска провинција ». Gola je to istina, ali – zar i izraz Raška, koji s pravom upotrebljavaju hrišćanski Srbi (!), ne može shvatiti od muslimana isto tako, kao jedna vrsta poruke da je to hrišćanska država, hrišćanska oblast, hrišćanska svojina, hrišćansko prvenstvo, prednost u odnosu na muslimane ove teritorije, poručujući im da su oni uljezi i da im se time daje do znanja da su tu samo privremeno i čak se izražava čuđenje šta se čeka. Što se vi Nesrbi ne selite, obično kažu “u Srbiju?!” – ne, u Tursku!!! (?!)

Nikada nisu muslimani ugovarali sa Rusima da se pravoslavni sele za Rusiju, već su pravoslavni, čim im se za to ukazala prilika, ugovorili sa Turskom da seMuslimani nisu nikada zvali svoju pravoslavnu braću ni pravoslavcima,niti Rusima. ovi sele sa svojih ognjišta i iz svoje domovine za – Tursku!!! Ili ovo nije istina?!
Muslimani nisu nikada zvali svoju pravoslavnu braću ni pravoslavcima, niti Rusima! Nikada im nisu porekli srpsku nacionalnu pripadnost! Pravoslavci su ti koji i dan-danas poriču muslimanima srpsku nacionalnu pripadnost, pa su im nametnuli i nekakvu muslimansku nacionalnost, što više i tursku, i albansku, jer su srpsku akaparisali samo za sebe!!! Ili i ovo nije istina?!

U ovakvoj situaciji naša braća muslimani nemaju kako da ne lutaju i traže sebe čas ovde čas onde, čas kao Turci a čas kao muslimani. Umešto što optužuje za ovo njih, g. Nikodinović bi trebao da optuži sebe i svoju pravoslavnu braću.
Muslimanske balije Bosne nazivaju sebe Bosancima (ili Bošnjacima, što je ista stvar!). Pravoslavne delije nazivaju sebe Srbima! Vi ste g. Nikodinoviću sasvim svesni da su muslimanske balije Srbi. A zar niste svesni da su i pravoslavne delije isto toliko Bosanci koliko i muslimanske balije?! Dok muslimanskim balijama ne prođe bosanski grip, zar ne mogu da se pravoslavne delije nazovu Bosancima (pa i Bošnjacima!) da bi ovako dokazali i realizirali bratstvo i jedinstvo?! Ili oni koji sebe nazivaju Šumadincima nisu Srbi?!

Kad je Branko Radičević pevao: “Oj Bosanče – stara slavo!” da nije mislio na muslimane?! Vi trpite da vas Radičević naziva Bosancima u pesmi, a nećete da se sami nazivate tako u borbi za bratsvo i jedinstvo! Pametniji uvek popušta. Učinimo korak nazad, da bismo zatim učinili dva koraka napred!

9.- Dr Nikodinović pretendira da Srbi (misli na pravoslavne) nikada nisu mrzeli ni prezirali svoju muslimansku braću. Ostavite se romantizma, g. Nikodinoviću! Čast retkim izuzecima u prošlost i savremenim konstruktivnim građanima, mržnja i prezir su bili najobičnija stvar. Iz hrišćanskog sela, onaj koji je prelazio u muslimansku veru morao se seliti. Kad se Miloš Burović muslimanizirao morao se iseliti iz Perasta i poći u ondašnji muslimanski Herceg Novi, dok su sinovi njegovog brata, po imenu svoga oca, promenili i prezime u Lovrenčić, jer nisu hteli da nose isto prezime sa jednim muslimanom. Mržnja i prezir su aktuelni i dan-danas. Na obe strane. Kod fundamentalista – onako kako je to naglasio od vremena Vuk Mandušić (Njegoš): “a u jedan kotâ da ih svariš,/ ne bi im se čorba smiješala”. Lično Njegoš (hišćanin, vladika!) pobratimio se sa muslimanom, i to vezirom Ali-begom Rizvanbegovićem, ali su ipak obojica doživotno ostali smrtni neprijatelji, pa su kao takvi i umrli. Pravoslavni fundamentalisti ne trpe ni konstruktivnog Srbina koji se odrekao muslimanske vere, ni Emila Kosturicu, koji je tako mnogo doprineo Srbiji i srpstvu, a za koga kažu i da se pokrstio, kamoli onog muslimana koji se 5 puta na dan klanja u džamiji!

10.- Istina je da na papiru muslimani imaju sva prava, kao i hrišćani, ali u praksi se nastavlja sa diskriminacijom. Niko ne beži od dobra, već od zla, g. Nikodinoviću. Prikriti zlo znači podržati ga. A zlo je takve prirode kao i dim: ako mu zatvoriš dimnjak, izbiće ti na vrata, na prozore, ili će ti iskopati oči, pa će te i ugušiti. Verska diskriminacija u eks-jugoslovenskim republikama je činjenica, koja se ne može ni poreći, niti prikriti.

Verska diskriminacija nije svojstvena samo kod nas. Imaju je svi narodi sveta. Kod kulturno zaostalijih više se izražava. Imaju je i naši susedi – Albanci, koji su većina muslimani, ali ih ima dosta i pravoslavnih, pa i katolika. Godine 1916. pravoslavni su na jugu proglasili i svoju zasebnu republiku i prolili za to dosta krvi, ali su se ubrzo pribrali i opet ujedinili sa svojom muslimanskom braćom. Godine 1920. i katolici proglasiše svoju zasebnu republiku Mirditu, pa i oni proliše dosta krvi, ali se i oni brzo privedoše – kako bi Njegoš rekao – “k poznaniju prava” i eto ih danas žive zajedno sa muslimanima. Godine 1938. njihov katlolićki pop Ðerđ Fišta pozdravi italijanske fašističke okupatore sa rečima: “Hvala vam što nas oslobodiste od muslimana!” Fašistički okupatori su organizovali od Albanaca i svoje SS divizije, pa ih baciše da se bore i kolju na Istočnom (Stalingrad) i na Zapadnom (Pariz) frontu i – na kraju krajeva – gde su danas? Svi su sramno svršili. Svi su osuđeni ne samo od naprednog čovečanstva, već i od svog naroda.

Ovakvih primera nema i neće biti kod naših muslimana Raške, jer ako nisu pametniji od Albanaca, ni gluplji od njih sigurno nisu. U borbi Kapitala protiv Rada, u borbi međunarodnog džandara protiv radnog naroda, oni se neće ni za što prodati ni Kapitalu, niti međunarodnom džandaru. Muslimani Raške su od vremena dali dovoljno pozitivnih primera bratstva i jedinstva sa hrišćanima svoje domovine. Setite se samo Hajra Burovića i Emila Kusturice!

Ali, g. Nikodinoviću, rane ne treba ni negirati, niti kriti. Stvar je sada kako ih lečiti.
Pri tome, treba znati da ova rana je takve prirode da se definitivo neće izlečiti sve dok postoje različite vere. Ona se ne može izlečiti ni kako to misle srpski muslimanski fundamentalisti (na čelo sa Muamerom Zukurlićem!), niti kako to misle srpski pravoslavni fundamentalisti sa onima koji ih predvode. Rane nam neće izlečiti ni popovi, niti hodže. Kao i svugde drugo po svetu rane leče diplomirani lekari, doktori nauka. A ovime ne mislim ni vraćanjem muslimana u hrišćanisku veru svojih pradedova, niti muslimaniziranjem preostalih hrišćana, kako to misle neki. Ova rana će se izlečiti preko doktora nauka, otstranjenjem verskih zabluda i prihvatanjem naučne istine o svemu.

A naučna istina je da ovi muslimani, ako i jesu potomci nekadašnjih bogumilja (a sigurno nisu samo od njih!), oni su opet braća Srba, jer su i bogumili bili Srbi. A ako su i potomci Ilira (a sigurno nisu!), opet su Srbi, jer su i Iliri bili Srbi (vidite kod Jovana Deretića!), dok ni Turci, pa ni Albanci nisu nikada bili Iliri. Treba da znaju da su i pre Ilira živeli na ovim prostorima pelaška plemena Serboni, Sarmati, Andi, pradedovi današnjih balkanskih Slovena, čiji su se sljedbenici, od VII veka naše ere, prozvali Ilirima.

Zato, u službi rešenja postojećeg problema, treba preduzeti ove konkretne mere:

a) Treba propagandirati naučnu istinu o poreklu muslimana Raške i čitave Srbije, pa i Bosne, Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. Još u IV razredu osnovne škole treba uvesti predavanje o poreklu ovih muslimana, a pri narodnim universitetima i preko svih medija treba držati predavanja za odrasle. Ovome treba da se pridruže i duhovni očevi, popovi i hodže.

Ko se bude suprotstavio, treba mu zabraniti njegovo zanimanje, ma kakvo bilo ono, pa i proterati ih iz mesta, ako je potrebno i skinuti im državljanstvo i zahtevati da se udale ne samo iz oblasti Raška, već i iz Srbije. Nek pođu onamo gde će im dozvoliti da rovare i rade protiv Srbije i srpskog naroda.

b) U sva mesta Raške treba da se na vlast odaberu ljudi koji prihvataju naučnu istinu, ali po veri proporcionalno sa njihovim postotkom u tom mestu. Njihovo poslovanje treba da se jedno vreme kontroliše od jedne specijalne komisije, koja će najstrože kazniti (administrativno i krivično!) svakoga koji bude vršio versku diskriminaciju.

c) Sva preduzeća, bila državna ili privatna, treba da zaposlavaju ljude raznih vera, proporcionalno sa njihovim postotkom. Samo u izuzetnim slučajevima, dozvolom pomenute komisije, mogu zaposljavati koju osobu više iz ove ili one vere.

č) Vera da se odvoji od države i da se proglasi za ličnu stvar svakoga. Ona treba da se prakticira samo po kućama dotičnih vernika i po bogomoljama, grobljima. Sve verske demostracije, posebno natjecanja, da se zabrane na javna mesta.
Da se odmah izgrade i zajednička groblja, bez ikakvih verskih znakova.

d) Favorizirati mešovite brakove uz posebne darove i nagrade, kao i prvenstvom u svakom pogledu.

Ako muslimani koje druge države i nacije stvarno žalje muslimane Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, umesto muhadžedina i vehabija, neka pošalju tamo svoju ekonomsku pomoć, neka pomognu svoju muslimansku braću da se ekonomski obnove, podignu, jer će se samo tim putem rešiti svi njihovi problemi. Huškanjem verske netrpeljivosti ne rešavaju se nigde problemi. Oni koji huškaju versku netrpeljivost pre i iznad svega su neprijatelji upravo onih koje huškaju.

Nacionalna manjina ili Dijaspora

Аутор: Prof. Dr K.Burovic

 

Neću spomenuti imena, jer ih svi poznajete. Ili ne znate ko su oni, koji kad god govore (pa i pišu !) o Albancima eks-Jugoslavije (konkretno – Kosmeta),

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik, 19.03.2011

+++

ne određuju ih drukčije, već kao albanska nacionalna manjina?! Verujem i vi sami !
Za ovo niste vi krivi. Na ovom sajtu su se i pre vas tako izrazili svi. Pa i na ostalim sajtovima! I ne samo na sajtovima, već i po organima štampe! Pa i preko radio-televizije. A što je najgore – i preko Ustava i drugih zvaničnih dokumenata eks-Jugoslavije, sadašnje Srbije, sadašnje Crne Gore, sadašnje Makedonije i drugih država.

Indoktriniran Ustavom eks-Jugoslavije, tako sam se i ja izražavao. I, na bazi te indoktrinacije, učinio mnoge greške, kao i svi drugi, od kojih danas pati sav naš narod, za što me grize savest, pa sam zato učinio sve da ispiravim što se može ispraviti. U toj kolotečini je i ovaj dopis.

Nacionalna manjina i dijaspora (emigracija) nije ista stvar.

Nacionalnom manjinom se nazivaju (treba da se nazivaju!) oni koji su zatečeni na jednoj teritoriji, kad je tu jedna druga etnička celina, nacija, stvorila svoju državnu tvorevinu, ili ih na bilo koji način teritorijalno prisajedinila toj svojoj državi, ostavljajući van granica ove države većinu njih, koji su se tamo, pre ili kasnije konsolidovali kao zasebna država.
Za razliku od nje, dijaspora (emigracija) su ljudi, pripadnici jedne druge etničke celine, jedne druge nacije, jedne druge teritorije, koji su tu, kod nas, stigli posle stvaranja državne tvorevine od strane našeg etnosa, naše nacije. Znači oni koji se aktuelno nalaze tu, žive sa nama, na našoj teritoriji, ali nisu bili tu kad su naši pradedovi izgradili u tim prostorima svoju državu.

Šta su Albanci na teritoriji eks-Jugoslavije? Nacionalna manjina ili dijaspora?! Kad su Albanci stigli u Srbiji (Kosmet)? Pre konsolidovanja na toj teritorji srpske države, ili posle?!

Kad su Srbi ušli u Drač – današnji pupak Albanije (desilo se to 548. godine naše ere!), Albanci ne samo što nisu bili na Kosovo i Metohiji, već nisu bili ni u Draču, nigde na teritoriji današnje Albanije, pa ni na Balkanu. Sami najveći albanski naučnik, akademik, prof. dr Eqrem Çabej, priznaje da su Albanci tada bili na severu Balkana, na teritoriji današnje Rumunije, na padinama planina Karpati i Beskidi. Sa te teritorije, znači iz današnje Rumunije, oni su stigli u Mat, oblast današnje Albanije, u vrletima iznad Tirane, u X veku naše ere. Drugi albanski naučnici, akademici, pišu da su Albanci, sa albanskih gora, silazili u Metohiju i Kosovo, Makedoniju, Crnu Goru, posle turske okupacije, u XVII i XVIII veku, pa i kasnije, kao što to silaze i dan-danas. Za ovo vidite delo HISTORI E SHQIPËRISË, Tirana 1959, izdanje Državnog Universiteta Tirane, Institut istorije.

Albanci nisu bili ne samo na Kosovu i Metohiji, već ni u samoj Albaniji, kad su Srbi stvorili, konsolidovali svoju prvu državnu tvorevinu u ovim oblastima pod rukovodstvom svojih župana, koji se suprotstaviše vizantijskim okupatorima, pa se proglasiše i kraljevima, i carevima. Kad su Časlav i drugi Srbi stvarali svoje srpske državne tvorevine na Kosovu i Metohiji, tamo nije bilo žive duše albanske. Svesni ovoga, i sami albanski naučnici nazivaju Albance Kosova i Metohije DIJASPOROM.
Indoktrinirani iliromanijom i falsifikovanom istorijom albanskog naroda, srpsko-crnogorski i makedonski naučnici, akademici, indoktrinirali su i eks-jugoslovensko državno rukovodstvo, pa su ovi oktroisali u svom Ustavu Albance kao nacionalnu manjinu. To su od njih preuzeli i srpsko-crnogorski i makedonski državnici posle DSR, uveli u ustave svojih Republika, pa nam i drže to na snazi i dan-danas, tretirajući nam ove Albance kao nacionalnu manjinu, a na štetu naroda i sramotu svoju, jer ih niko na ovom svetu ne tretira kao takve. Pogledajte u Grčku i Italiju, gde su ovi Albanci stigli pre njihovog prispeća na Kosmetu. Niko Albance ne tretira kao nacionalnu manjinu! Svi ih tretoraju kao dijasporu, emigraciju!

A kao što nacionalna manjina i dijaspora nisu ista stvar, ni njihov tretman, po međunarodnom zakonu, nije isti. Mnoga prava, koja se priznaju nacionalnoj manjini, dijaspori ne pripadaju. Priznajući dijasporama prava nacionalne manjine, na teritorijama eks-Jugoslavije stiglo se do postojećeg kritičnog stanja.

Upravo zato, ima nekoliko godina što preko mojih dopisa i studija, preko mojih knjiga, o ovom problemu udaram u sve bubnjeve! Ne čujete ih?!

Ako vlasti Srbije, Crne Gore i Makedonije neće da isprave svoje ustave, nas niko ne može sprečiti da ispravimo naša shvatanja, pojmove, našu savest i naš stav.

Redakcije medija, sajtova, listova, revija, časopisa, radio-stanica i televizija treba da rezervišu pravo da u svaki dopis isprave izraz “nacionalna manjina” u “albanska dijaspora” ili “albanska emigracija”. Njihov primer treba da slede i svi Srbo-Crnogorci, Makedonci, svi pošteni ljudi, ako se ne upravljaju od vlasti, koje nastavljaju da nazivaju i tretiraju albansku dijasporu kao “nacionalnu manjinu”, pa i kao n a r o d n o s t!

Ovo nije samo imperativ vremena, već i zov Kosmeta.*)
Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

_________________
*) Posle demostriranja ove moje teze preko raznih medija, stigao mi je iz Londona od Lazara Vujatovića ovaj mesaž: „Увјек са великим задовољством читам ваше чланке на сајту, јели од њих се има и пуно тога научити, а морам рећи да сам баш био интригиран вашим посљедним чланком о Алабанској Дијаспори, јер сам и сам стално сматрао Aлбанце нацијоналном мањином, што они у ствари нису…“ Ovih dana sa medija saznajem da je ova moja teza usvojena i od najviših pretstavnika vlasti Srbije, bar u njihovim javnim govorima. Neka nam bude sa srećom! Samo što ovu tezu nek ne primenjuju isključivo na Srbe van Srbije, već i na nesrbe u Srbiji, a podrazumeva se i na necrnogorce u Crnoj Gori i nemakedonce u Makedoniji. Razume se – ne na sve, jer i u Srbiji, i u Crnoj Gori, i u Makedoniji, sem dijaspora, imamo i nacionalnih manjina. Ovo treba da se uvede i u ustav, pa da se po ustavu i tretiraju ti ljudi.

Ulcinj u tragovima vekova

uždi Ušaku se rodio u Ulcinju 1938. godine, u jednoj pomorsko-ribarskoj porodici, prispela tu iz Turske, iz grada Ušak, negde

U vezi knjige Ruždi Ušaku-a piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

+++

pre samog oslobođenje Ulcinja od turskih okupatora. Tu je završio i osmogodišnju školu na albanskom jeziku, dok je srednje obrazovanje stekao u Prištini, Učiteljska škola, a više u Sarajevo, na Filozofskom fakultetu (grupa za francuski jezik i književnost + latinski jezik). Duž universitetske godine 1962/63 završio je peti stepen francuskih studija u Parizu, gde je dobio Višu diplomu Modernih francuskih studija (Diplôme Supérieur d’Etudes Françaises Modernes). Godine 1972. magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu sa temom “Idiomatički izrazi u savremenim tekstovima francuskog i srpsko-hrvatskog jezika”. Na istom fakultetu brani i doktorsku disertaciju.

Bio je redovni profesor Universiteta u Prištini, putovao po svetu i uzimao učešće po naučnim skupovima, sarađivao sa mnogim organima štampe na nekoliko jezika, a bavio se i prevodilačkim radom. Do sada je objavio na albanskom jeziku ove knjige, sve u Pruštini: FILOLOŠKA ISTRAŽIVANJA (1981), PARALELE POETSKOG GOVORA (1986) i ULCINJ U TRAGOVIMA VEKOVA (1991). Na srpskom jeziku objavio je studiju HIPOTETIČNE REČENICE SA SI U SAVREMENOM FRANCUSKOM JEZIKU KNJIŽEVNIH TEKSTOVA (Priština 1983).

Dr R.Ušaku ceni se za njegove studije iz francuske sintakse, sa komparativnom tematikom. Kao takav uveden je i u LEKSIKONU crnogorske kulture.

U knjizi ULQINI NË GJURMËT E SHEKUJVE (= ULCINJ U TRAGOVIMA VEKOVA) on pokušava da nam prikaže prošlost i sadašnjost Ulcinja sa naučnog i profanog stanovišta, uvek u brazdi poznatih veliko-albanskih pretendiranja, da su Albanci tobože autohtoni i Iliri, da su starosedeoci u Ulcinju (a mi, Sloveni, prezreni DOŠLJACI !), tobože da grad ima isključivo albanski karakter, što nehotice pobija samopriznanjem da je i sâm on (Albanac !) poreklom iz Turske. Ušaku prećutkuje sve što je u Ulcinju slovensko, srpsko-crnogorsko. Ponešto, kao Balšiće, Kaplana Burovića, Resulbegoviće i sve druge albanizira, kao što je, po svemu izgleda, i sâm albanizirani Turčin. Tretirajući Burovića kao Albanca, kao jedinog savremenog intelektualca vanrednog značaja za Ulcinj i njegov kulturni razvoj, on citira tri njegova dela: roman FANOLA, novelu MORNAREVA VERENICA i pripovetku BARBA HIMO, opet prećutkujući da su ta dela napisana na srskom jeziku (što sasvim dobro zna !) i da se u njima govori pre svega o Crnogorcima Ulcinja. On govori i o hafuzu Ali Ðoki, zvanom Ulqinaku, ali prećutkuje da je poreklom iz Dukađina (Severna Albanija !), znači nije ni najmanje “autohtoni” Albanac. Bože sačuvaj da o njemu kaže i istinu, da je bio u službi turskih okupatora, ne samo protiv Crnogoraca, već i protiv samih Albanaca. On ga tretira po službenoj liniji albanskih falsifikatora istorije. Govori i o Sabetaj Ceviu, Jevreju iz Izmira (Turska), koga su Turci prognali u Ulcinj, objavljuje mu i fotografiju, ali nikako da i površno spomene bilo koju ličnosti iz crnogorske istorije, koja je vladala Ulcinjem i ima tu svoj grob, kao što su Ðorđe Nemanjić, poznat kao Kralj Ulcinja, pa Kraljica Jelena (koja je gradila i restaurirala crkve u Ulcinju i okolini), pa Carica Jelena (udova Cara Dušana, koja je kovala u Ulcinju i svoj novac) i puno drugih srpsko-crnogorskih ličnosti iz istorije ovog grada. Štoviše, on ne spominje ni slavnog vojvodu Arslan-bega Resulbegovića (prvog gradonačelnika Ulcinja posle oslobođenja od turskog ropstva), niti majora i senatora Selim-bega Resulbegovića, koji su ostavili tako lepo ime i učinili tako velika dobra gradu i narodu, pa i samim Albancima. Bože sačuvaj i kojeg pravoslavnog Crnogorca!

Istina je da ne spominje ni albanske ratne zločince, kao što su Cafo-beg i Hasan Isufi, koji su i u Albaniji osuđeni kao takvi, jer su i tamo ubijali, žarili i palili u saradnji sa italijanskim i nemačkim fašističkim okupatorima.

Knjiga R.Ušaku je destruktivna i služi indoktriniranju Albanaca lažima, neistinama, falsifikovanom istorijom, fantastikom, legendama, izvitoperenim mitovima i mitemama, izmišljenim pričama i, sve u svemu, veliko-albanskim neprijateljstvom prema našem narodu i našoj domovini.

Ovo nije prvi put što se ja kritički osvrćem na stvaranje dr Ruždi Ušaku. Još 1991. godine, iz Tirane, ja sam mu kritikovao za falsifikaciju njegovu studiju “Gjurmëve të vazhdimsisë së BINDIT ilir në mitologjinë e gjuhën shqipe” (= Tragovima ilirskog BINDA u albanskoj mitologiji i jeziku)1), zatim studiju “Roman me syzhe shqiptaro-ballkanik” (= Roman sa albansko-balkanskom tematikom) i koješta drugo, slično, gde se on udaljuje od naučnog tretmana i otvoreno naginje prema falsifikovanoj istoriji albanskog naroda, pa i sâm falsifikuje, stavljajući se ovako u službi veliko-albanskih ekstremnih nacionalista, šovinista i rasista, njihove politike i njihove ekspanzije, njihovog očitog neprijateljstva prema susednim narodima sa Albancima. Zato sam ga otvoreno i konstruktivno kritikovao. Do danas nisam primetio nikakvo reagovanje sa njegove strane. Ali su ga zato uzeli « u odbranu » demaskirani veliko-albanski nacionalisti, šovinisti i rasisti, kojima sigurno prija njegova falsifikovana istorija i “dokumentacija”, ono što piše o njima i njihovim stremljenjima ovaj Ruždi Ušaku, pa ih – sledstveno – iritira i draži ovo što pišem ja o njemu i njegovom stvaranju, njegovim antinaučnim stavovima, njegovim falsifikatima, koji mu ne služe na čast ni kao običnom građaninu savremenog sveta, posebno naše zemlje, kamoli i kao naučnom radniku, doktoru nauka, visoko cenjenom od nas2). Sledstveno, on ne zaslužuje da se u pozitivnom smislu spominje u našem pomenutom LEKSIKONU, jer u crnogorskoj kulturi nije doprineo ništa. Njegovo je mesto među negativnim ličnostima, koje su svesno i namerno huškale albanski narod protiv našeg naroda.

  

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

______________

1) Ovaj je članak napisan u Ulcinju, septembra 1993. godine, ali zbog sabotiranja, koje se čini mom stvaranju, jedva sam stigao da ga objavim na albanskom jeziku u reviji YLBERI God. VI, Br. 7, Ženeva, juni 1998, str. 40.

2) Praksa ovih Albanaca je da napišu nešto pozitivno za naš narod, da se doktoriraju i afirmuraju pozitivno, zatim se ujedinjuju sa svim ostalim prema nama neprijateljski raspoloženim Albancima.

I-N SERBSKE – 14.IV.2011.

LAJME – 16.IV.2011.

Svač nije Albanski grad

Ovaj crnogorski grad, albaniziranim imenom SHAS, albanski akademici su od vremena (1985) uveli u njihovu Enciklopediju, ali ne kažu da je njihov,

U vezi albanskih falsifikata – Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

+++

albanski grad, niti ga vežu bilo čime sa njihovim, albanskim narodom, pa ni sa Ilirima. Iako nema nikakve veze ni sa istorijom niti sa kulturom albanskog naroda, činjenica što su ga uveli u toj njihovoj Enciklopediji govori jasno da ovi Albanci pretendiraju i za taj grad, kao i za svu tu oblast oko Ulcinja, pa i oko Bara, da je njihov i da će ga oni u dogledno vreme, kao i Kosmet, ujediniti i stvoriti tako njihovu super Ve-e-eliku Albaniju, njihovu imperiju, kako Ismail Kadare kaže ALBANSKI COMMONVELTH, čiji je štab već formiran u Tirani i kordinira aktivnost svojh članova u svim zemljama Balkana i van Balkana. Evo 6 godina što su ovi Albanci, na ulazu Svača podigli i mermerni lapidar, gde su na svom jeziku sasvim jasno napisali da je to njihov, albanski grad. Ja sam o tome svojevremeno pisao, ali crnogorske vlasti snom mrtvijem spavaju, dok se Crnogorci, što to rade Crnogorci? Busaju se u prsa da su Crnogorci, a ne Srbi!!! Mora da se osećaju i kao kakvo albansko pleme, jer tako i pretendiraju ovi Albanci, a njihov droga i prostituta dolar čini svoje. Crnogorski čoveci, ili čojci, od vremena su rekli da gde burgija neće, tu para buši!

Dana 01. decembra 2010, Albanac Marjan Dodaj objavljuje na sajtu Albanaca u Ulcinju LAJME NGA ULQINI (Vesti iz Ulcinja) članak pod naslovom “Shasi: Qyteti i lashtë ilir që u fsheh nga sllavët” (ŠAS: drevni ilirski grad koji je skriven od Slovena). Kao uopšte i svi ostali dopisi objavljeni ovde od Albanaca, i ovaj članak je sasvim tendenciozan, jer falsifikuje istorijsku istinu i, preko ovih falsifikata, indotrinira, potstrekuje i huška Albance protiv crnogorskog naroda i integriteta njigove domovine Crne Gore.

Falsifikaciju, indoktrinaciju, potstrekivanje i huškanje Albanaca protiv crnogorskog naroda srećemo još u naslovu tog dopisa.

Svač, koji Albanci izgovaraju Šas (Shas) zahvaljujuci glasu Š (Sh), koji su pozajmili od Srbo-Crnogoraca, niti je danas, niti je ikada bio grad Ilira. Iliri nit su podizali gradove, niti su živeli po gradovima, zbog njihove velike zaostalosti. Po njihovim selima, gde su živeli u sistemu primitivnog društva, primitive zajednice, oni nisu gradili ni kuće. Iliri su živeli po kolibama, koje, posle kratkog vremena, napuštali su ih u potražnji novih pašnjaka za njihova stada.

Posebni Iliri, koji su se iz raznih razloga otcepili od svog plemena i prelazili u gradove, nisu više bili Iliri, već Grci i, kasnije, Romani. Oni ne samo što nisu upotrebljavali ilirsko pismo, već nisu upotrebljavali ni ilirski jezik. Ilirski jezik osta nenapisan, jer su Iliri bili jedan nepismen narod. Pretendirati da je jedan nepismen narod gradio utvrđenja, gradove, da je stvorio nekakvu civilizaciju, jeste apsurdnost. Bez pisma nema civilizacije.

Upinjanje na ovu apsurdnost ima svoje korene kod pretendiranja da su tobože Albanci genetički sledbenici Ilira. Nauka ima vremena što je dokazala na nepobitan način da Albanci ne samo što nisu autohtoni, već nisu ni Iliri, ponajmanje Pelazgi. U VI veku naše ere Iliri su nestali. Ono malo Ilira, koji su se spasili pogroma varvarskih plemena, krijući se po šumama i jazbinama, planinskim vrletima, asimilirani su od novodošlih Slovena na Balkan. Albanski akademik, prof. dr Eqrem Çabej, javno je priznao i dokazao da su Albanci stigli na Balkan (u Matu, oblast iznad Tirane!) u X veku naše ere, silazeći od padina planina Karpati i Beskidi (Rumunija).

Znači, negirajući ilirsku civilizaciju mi branimo jednu istorijsku istinu, koja nema veze sa Albancima. Što se Albanci upinju na njihovu vezu sa Ilirima, mi nemamo neku krivicu. Ako Albanci neće da veruju dokumentima, činjenicama i argumentima svetskih naučnika za nepostojanje iliriteta u njihovom narodu, vreme je da veruju bar svojim, albanskim naučnicima. A ako Škreljani (jedan od ovih je istupio na pomenutom satu!) i Dodani pretendiraju da su više obrazovani i pametniji od Akademika Çabeja, neka pretstave te njihove elaborate u Akademiji nauka Albanije, neka obore Akademika Çabeja i njegove kolege, isto tako albanski akademici, pa neka uzmu u svoje ruke i upravu Akademije nauka Albanije. Koliko da se zna: naučnici Albanije ima vremena što očekuju ovo od strane Albanaca dijaspore! Štoviše, svi Albanci Albanije su u očekivanju da se i glavni grad Albanije preseli u Prizren, ili u Prištini! Biskup Matija Mazarek ima vremena što je upravio Bogu molbu: „Ab albanensibus libera nos Domine!”

Ðerđ Fišta (Gjergj Fishta, najveći albanski pesnik do DSR) nadovezao je na to svoju molbu Bogu: “Spasi nas, Bože, od Albanaca Kosova!”

Ali, da vidimo što nam drugo basnoslovi Marjan Dodaj još u naslov te njegove paskvile! On kaže da su Svač skrili Sloveni. Ovo nam ponavlja i na kraju njegove paskvile, pretendirajući i izlazeći otvorenije sa svojim ciljem: “Godine 1985 Srpska akademija nauka užurbano je prekinula istraživanja (u Svaç!- KB), kad primetiše da imaju posla sa jednim drevnim albanskim gradom”.

Rekao sam od vremena da « Poremećaji u eks-Jugoslaviji i nova politička zbivanja poremetiše jugoslovenskim arheolozima planove istraživanja” (ISTORIJA ULCINJA, drugo izdanje, Ženeva 2009, str. 249). Znači, pre svega, nije istina da su oni otkrili “da imaju posla sa jednim drevnim albanskim gradom”(!) i, drugo, isto tako nije istina da su iz tog razloga tobože prekinuli istraživanja, da bi skrili albanski karakter grada! Ono što se desilo u Albaniji, gde kriju sve što je slovensko, g. Dodaj misli da se desilo i u Jugoslaviji.

Preko svega, arheolozi su bili Crnogorci. Zašto M.Dodaj svako “zlo” u Crnoj Gori prišiva Srbima i Srbiji?! Da ne misli da će Crnogorci ugristi taj njegov mamac i da će njegovo neprijateljstvo uzeti kao neprijateljstvo prema Srbima, a ne i prema njima?! Od vremena su se Crnogorci navikli sa ovim lukavštinama i klinovima Albanaca. Dao im je od vremena primer Nail Draga, o Marjane!

Znači, Svač nema nikakve veze sa Albancima, pa ni sa Ilirima. Grad Svač su izgradili oko sredine VI veka naše ere ostaci romanskog stanovništva zajedno sa pradedovima Crnogoraca, posle zemljotresa, koji je razorio grad Dulcigno Vechio. Ovako, u temelima Svača ima i crnogorskog znoja, ali ne i albanskog, jer su u to vreme Albanci pasli svoja stada padinama planina Karpati i Beskidi.

Istina je da je Stevan Nemanja prisajedinio Svač RAŠKOJ, ali ga nije okupirao, kako to pretendira superklug Dodaj, jer je Nemanja bio isto toliko Crnogorac koliko i svaki drugi stanovnik Svača, kao što su i Crnogorci bili Rašjani koliko i Rašjanin najčistije slovenske krvi, koliko i sâm Stevan Nemanja. Kad su albanski državni autoriteti 1920. godine ušli u oblast Golo Brdo, da je nisu okupirali?! Treba da znate da je Golo Brdo, tada, 100% bilo nastanjeno isključivo Makedoncima, Slovenima, a ne Albancima! Neću vam spomenuti i ostale oblasti današnje Albanije, koje su 1920-te isto tako prisajedinili albanski autoriteti. Mi nikada nismo rekli i nećemo reći da su albanski autoriteti “okupirali” te oblasti, jer ne zabijamo klinove i nećemo nacionalistička konfrontiranja. A vi, o Albanci, do kada ćete nastaviti sa ovim vašim klinovima, busajući se u prsa i za pozitivnu naklonjenost prema Crnogorcima, i za miran suživot, da ne govorimo i za one koji su nam se busali u prsa i za proleterski internacionalizam?! Ima vremena što vam je Savo Zmajević razdrao masku hipokrizije. Ako još niste pročitali, pročitajte njegovo delo HIPOKRIZIJA SUŽIVOTA. Imate ga u biblioteci Ulcinja, na poklon od autora.

Zahvaljujem vam što najzad spominjete Kraljicu Jelenu kao ličnost koja je iznova izgradila grad Svač, razoren od Mongola. Mislim da ste prvi Albanac koji čini ovo. Ali zašto nam KraljicuJelenu napraviste anžuinsku?! Kad ćete priznati da je ona bila srpska kraljica, a ne anžuinska?! Ili za vas Srbi mogu biti samo “okupatori”, pa i “razarači”?!?!

Priznajete da su “Sve crkve u Šasu bile ukrašene sa arkitektonskim dekoracijama i afreskama”. Ali zašto prelazite u ćutnji da je za ove arhitektonske dekoracije i afreske Kraljica Jelena dovela iz Raške slikare i majstore?! Da su ovi majstori i slikari bili Albanci, a ne Srbi, da li biste ih prešli u ćutnji?!

Kad su Turci okupirali Svač, kažete – “sasvim se razorio”. Je li se sasvim razorio, ili su ga Turci razorili?! Za ovaj način izražavanja, u mom romanu IZDAJA, demaskirao sam srpske buržuje. Tada niti sam pomislio da će mi na ovaj nišan izaći i njihove albanske kolege! Hvala Bogu što se oslobodismo od turske okupacije, jer da smo još uvek pod Turskom, sidurno da biste i vi, Marjane Dodaj, kao većna Albanaca, rekli: “Jam turk, elhamdurilah!” (Turčin sam, hvala Bogu!).

Zajedno sa Turcima, u razaranju Svača, zar nisu uzeli učešće i Albanci, ne samo kao redifi (regularna vojska), već i kao bašibozuci, ne samo kao muslimani, već i kao arnauti-najamnici?!

Vaša antislovenska tendencija uopšte i antisrpsko-crnogorska posebno, jedno je minare, koje po svojoj dužini prevazilazi i minare Plevljanske džamije. A kako treba da znate, iako niste musliman, i najkraće minare ne zbija se u vreći. Zato biste učinili dobro da ostavite falsifikacije i da prigrlite naučnu istinu onako kako je.

Vaše neprijateljstvo prema Crnogorcima je evidentno. A taj Albanac, koji je neprijatelj Crnogoraca, neprijatelj je i Albanaca, i svog naroda. Nema mogućnosti da budeš neprijatelj jednog drugog naroda, a da u isto vreme nisi i neprijatelj svog naroda! Ali vi ovu stvar još niste razumeli, jer ste zaostali u vašem intelektualnom razvoju, stvar ova koju vam je stavio na znanje od vremena nemački akademik, prof. dr Bernhard Tönnes. Poznajete ga? Učinili biste dobro da ga upoznate. Napisao je čitavo delo o Albancima i njihovom tapkanju na mesto ideologijom XIX veka.

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Satanizacija preko falsifikata i laži

Od 25-28 februara 2003, u četiri uzastopna broja skopskog lista VEST, makedonski novinar i pesnik Vitomir Dolinski,

Odgovor albanskom novinaru Agron Tufa – piše:Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

+++

 

objavio je moj konstruktivni intervju, koji je izazvao buru oduševljenja na sve strane Makedonije, pa i van njenih granica, štoviše i preko okeana. U Makedoniji je odmah preštampan od revije SVEDOK, a u Bugarskoj je preveden i štampan u reviji NARODNA VOLJA. U SAD je preveden na engleski od Universiteta Stanforda i dat je preko interneta, dok ga u Australiji preveo na engleski Živko Apostolovski i isto tako ga preneo preko interneta. Preveden je i na nemački, francuski, španski, japanski, kineski. Pa i u Albaniji je jedan deo ovog intervjua preveden na albanski i štampan u dnevnom listu TEMA, Godina V, Br. 835, Tirana 2-3. marta 2003, str. 2. Njujorški universitet, prihvatajući moje albanološke teze, nazvao me i preko interneta famous Albanian dissident and historian, dok ih Law Faculty tog universiteta i objavljuje pod naslovom THE STANCES OF KAPLAN BUROVICH ABOUT THE ALBANOLOGICAL PROBLEM, ESPECIALLY ON THE ORIGIN OF THE ALBANIAS.

Naravno da je Albance moj intervju uznemirio sa mnogih pozicija. Pre svega sa naučnih, jer sam se suprotstavio falsifikovanju istorije od njihovih “naučnika”, a zatim i sa društveno-političkih pozicija, jer su impenjirani za blamiranje i sataniziranje moje ličnosti, da se ne bi saznao zločinački tretman, koji mi je učinjen u Albaniji, gde su me i na živo odrali u doslovnom smislu ove reči, tražeći od mene da poreknem moja društveno-politička i naučna ubeđenja, jugoslovensko državljanstvo i crnogorsku nacionalnost, pa i očinstvo mojoj deci. Preko svega, afirmiranje u svetu mojih naučnih otkrića iz oblasti albanologije u suprotnosti je sa stavovima i pretendiranjima albanskih nacionalista, šovinista i rasista, štoviše i u suprotnosti sa težnjom ovih Albanaca da afirmiraju u svet njihovog Ismaila Kadare, čiju prljavu prošlost i sadašnjost na sve moguće načine nastoje da prikriju. Sami su Albanci (misleći za mene da sam Albanac!) izjavili i preko štampe da sam mojim životom i književnim stvaranjem eklipsirao Ismaila Kadare, koji je svoju slavu književnika postigao sarađujući sa tajnom političkom policijom Sigurimi protiv nas disidenata i protivnika socijal-fašističkog terora Envera Hodže. Neki od Albanaca počeli su da ponavljaju to, da sam eklipsirao Kadarea, pa i sada, pošto sam izjavio da nisam Albanac, pošto sam izjavio da se ne slažem sa njihovom falsifikovanom istorijom i besmislicama o njihovom ilirskom poreklu. Koliko za primer spominjem dobro poznatog Albanca dr Abdi Baleta, eks-ambasador Albanije pri OUN, jedan od najačih savremenit intelektualaca.

Njihovo uznemirenje vidi se i iz njihove štampe. Čim je objavljen prvi deo intervjua, ne čekajući da izađu i tri druga dela, nekakav Bekim Dika, preko lista SHEKULLI, Tirana 27.02.2003, poziva albanske naučnike da mi se suprotstave i odgovore na moje teze u vezi kardinalnih albanoloških problema, kao što su autohtonija i poreklo Albanaca. On se obratio i lično dr Ardianu Klosi, koji je pre nekoliko godina, sred Tirane, preko naučnog časopisa PËRPJEKJA izjavio da se slaže samnom da Albanci nemaju nikakve veze sa Ilirima. Naravno da se na njegov poziv nije odazvao ni Doktor Klosi ni ma koji drugi albanski naučnik, pošto svi jako dobro znaju da su moje teze naučno sasvim osnovane.

Tada, tajna albanska enverovska politička policija SIGURIMI instruira albanskog novinara iz Skoplja Daut Dauti da mi on odgovori. I eto ga, na stranicama lista VEST imate njegov članak-paskvilu pod naslovom «Skromen «prilog» kon biografijata na Kaplan Resuli», kojim – kako vidite još iz naslova – ne bavi se mojim naučnim tezama, već tobože mojom biografijom, koju njegovim lažima i klevetama nastojava da mi je ocrni, sigurno misleći da će tako, blamirajući mene, dokazati Makedoncima da su oni, Albanci, i autohtoni i sledbenici Ilira, pa i Pelazga, preko svega i da albanski «naučnici» nisu falsifikatori. Ja sam od kolege Vitomira Dolinskog tražio da ga za njegove klevete i laži bacimo na sud, ali – do danas – ni moj odgovor na njegove klevete i laži još nije objavljen.1)

Albanci koji ne znaju makedonski jezik, preko interneta i engleskog jezika, saznali su za taj moj intervju. Tada albanski SIGURIMI instruiše nekakvog Agron Tufa da prevede jedan deo mog intervjua, da ga objavi u listu TEMA i da ga proprati njegovim člankom-paskvilom, opet ne u vezi mojih naučnih teza, već u vezi mog književnog stvaranja i moje biografije, koju isto tako nastojava da mi je ocrni svakojakim lažima i klevetama, pa i najprljavijim rečima najbezobraznijeg uličara, kakvi su obično svi slavopojci Ismaila Kadare. Istovremeno instruišu nekakvog Përparim Kapllani, da preko interneta pozove svet da se ne bavi samnom, jer sam tobože poludeo, nenormalan, a u isto vreme se lično bavi samnom, i on – najprljavijim rečima, koje možete videti i pročitati na internetu. Ove prljave reči i jesu argumenti ove bande, koja me proganjala i proganja me u stopu ne samo u Albaniji, već i na sve strane sveta, gde god se pojavim. Koliko za primer vidite antologiju najprljavih reči, kojima me osuo lično Ismail Kadare, pa njegovi sljedbenici Bahri Brisku, Adem Demači, Redžep Bunjaku, Skender Shkupi, Qenan Hasani, Reshat Nexhipi i tutti quanti, svi u službi albanske tajne političke policije.

A da me Albanska tajna politička enverovska policija SIGURIMI prati na svaki korak, vidite i kilometarski članak nekakvog Skendera Shkupi, objavljen u listu ALBANIA, Tirana, maj 1999, kojim traži od savremene političke policije Albanije ŠIK ne samo da se zabrani mojim knjigama ulazak u Albaniju, već i meni lično, dok nekakav Anton Gončaj, sigurno i on Albanac, preko lista GLAS CRNOGORCA, Podgorica, oktobar 2002, gdje sam ja još u avgustu objavio jednu studiju u vezi albanoloških problema, ustaje protiv mene pretendirajući da su oni, Albanci, ne samo genealoški sljedbenici Ilira, već i Pelazga, pa da su oni formirali ne samo Rim i Atinu, već i glavni grad Japana Tokio!!!

Dok su svi, i Bugari, i Kanađani, i Englezi preveli pošteno moj intervju sa stranica lista VEST, Albanci – sigurno da bi nam dokazali da nisu falsifikatori – falsifikovali su moj teks intervjua. Koliko za primer, vidite pomenuti list TEMA (Podlistak FJALA), str. 2, gde su moje reči: «a Makedonec e i Jovan Kukuzeli, kogo Albancite isto taka go prisvojuvaat i albaniziraat pod božemnoto ime Jan Kukuzeli, iako se znae deka togaš, koga toj se rodil vo Drač, XI vek, tuka se ušte nema nitu edenedinstven Albanec”, preveli na albanski ovako: „…kurse maqedonasi Jovan Kukuzeli, të cilin shqiptarët gjithashtu e përvetësojnë dhe shqiptarizojnë nën emrin e hyjnishëm Jan Kukuzeli, edhe pse dihet se atëbotë, kur ai u lind, në Durrës, XI, madje, edhe sot e gjithë ditën nuk ka edhe një shqiptar për be». Ovo na našem jeziku znači: «a Makedonac je i Jovan Kukuzeli, koga Albanci isto tako prisvajaju i albaniziraju pod božanstvenim imenom Jan Kukuzeli, iako se zna da tada, kad se on rodio, u Draç, XI, štoviše i dan-danas nema ni jedan jedini Albanac».

Gdje su gospoda Albanci našli ono «u Drač… štoviše i dan-danas nema ni jedan jedini Albanac»?!?! U svojoj patološkoj nastrojenosti da falsifikuju, lažu i kljeveću?! Eto, ovakvim i sličnim falsifikatima, oni su nastojali i nastoje da me u očima Albanaca i celoga sveta panjkaju, blamiraju, ocrne, da bi me tako satanizirali i da bi tako odbili ljude od mene, da ne slušaju i ne čitaju moju reč i istinu, dokumentima i naučno dokazanu, koja se njima, naravno, ne sviđa.

Ja razumem organsku mržnju Albanaca protiv mene. Ona je deo njihove vekovne opšte mržnje protiv svih Slovena i hrišćana, ili  š k i e, kako nas naziva gospodin Agron Tufa sa prezrenjem. On i njegovi istomišljenici ne mogu da me ne mrze, sve dok budu postojali na njihovim nacionalističkim, šovinističkim i rasističkim pozicijama veliko-albanskih terorista.

Razumem i Redakciju lista TEMA, koja mi nije objavila ovaj odgovor, jer ovo je njihova „demokratija” i „sloboda štampe”. Razumem i sve albanske listove, koji su isto tako odbili da objave ovaj moj demant, jer ni oni nisu drugačiji od TEME i od Agrona Tufa. Svaka čast listu ARS, koji izlazi u Tirani!!!2)

Ali, ako je takva sva albanska štampa, Albanije i dijaspore, pa i skopski list FLAKA E VËLLAZRIMIT, i naš podgorički list KOHA JAVORE, nisu takvi svi albanski intelektualci, ponajmanje prosti albanski narod. Broj onih albanskih intelektualaca, koji uzimaju smelosti da i preko štampe izjavljuju da se slažu samnom, iz dana u dan raste. Sem pomenutog dr Ardiana Klosi, koliko za primer, spominjem vam i Fatosa Ljubonju, istoričara Ardian Vehbiu, prof. dr Isuf Ljuzaj, akademik dr Vinčenc Goleti, akademik prof. dr Alfred Uči, akademik prof. dr Luan Starova, Dalip Greca, Sokrat Dhima, Irhan Jubica, Piro Misha i puno drugih, koji čekaju samo priliku da se izjave.

Ipak se albanskim intelektualacima ne može oprostiti kad, videći falksifikate ove bande izbezumljenih albanskih rasista, stoje skrštenih ruku. Okovan u gvožđe i beton zloglasnog zatvora u Burelju (Albanija), sa krvavim mačem Envera Hodže nad glavom, ja (od Agrona Tufa proglašen za kukavicu!) uzeo sam smelost da branim njih, albanske intelektualce, dok oni, ni posle smrti Envera Hodže, ni sa slobode, nemaju smelosti da brane ni čast svoga naroda, kamoli i moju. Ili možda služe na čast albanskim intelektualcima i albanskom narodu ovi falsifikati, ove laži i klevete, ova blamiranja i ove bljuvotine, prljave reči albanskih uličara, koje je huškala i huška protiv mene Enverova socijal-fašistička banda, na čelo sa zločincem Ismail Kadare, koji je odavno zaslužio da se izvede i pred međunarodni sud, ne za psovke protiv mene i mojih drugova iz zatvora (tražio je od Envera Hodže i da nas oškopi!), već za rasističko indoktriniranje Albanaca i njihovo huškanje protiv susednih naroda.

Videći ovaj bes Albanaca protiv mene, dok moja braća Crnogorci ćute, Association Française d’Etude sur les Balkans, preko interneta (http://www.balkans.eu.org) i glasila LE COURRIER DES BALKANS, dana 20. maja 2005, piše: “Etant donné que les Albanais du CDB rendent beacoup hommage à des personnalités, je voudrais que l’on rendent hommage à ce grand homme Kaplan Resuli – Burovich, qui a sacrifié sa vie pour la recherche”.

GRAND HOMME ! Svaka čast mojim francuskim kolegama. Ja im najiskrenije zahvaljujem. Svestan ovoga, da na svetu ima i ljudi koji cene i poštuju moju borbu za naučnu istinu, ja je i nastavljam.

Tirana,

dana 13. martra 2003.*

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Imena brodova Ulcinjana svedoče da su muslimani ovog grada i Crnogorci

Već sam pisao da toponimi grada Ulcinja i okoline svedoče da su na ovim prostorima Crnogorci živeli pre Albanaca.

– U vezi albanskih falsifikata : Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

+++

 

Današnji Albanci Ulcinja su svi došljaci posle turske okupacije, a mnogi od njih i posle oslobođenja Ulcinja 1880. godine od strane crnogorskog naroda i regularne crnogorske vojske Kneževine Crne Gore. Ovo nam svedoče i mnoge reči, koje Albanci Ulcinja upotrebljavaju u njihovom svakodnevnom međusobnom saobraćaju, što sam isto tako istakao preko jedne druge moje studije.

Kako se zna, Ulcinj je okupiran od Turaka 1571. godine. Tom prilikom, sve starce i nesposobne za rad truski okupatori su pobili, a druge rasprodali kao robove po tržištima Balkana, Azije i Afrike. U opusteli grad uselili su se 400 severno-afričkih pirata, koji su tu odmah doveli i svoje porodice. Razume se da su se sa njima uselili u grad i predstavnici turskih vlasti, kao i komandni kadar vojnog odreda, koji se tu stacionirao.

U ovoj prvoj etapi okupacije, iako pod turskom zastavom, u gradu se više govorio arapski jezik, negoli turski. Apsolutno nijedan drugi. Pa i u predrađu, gde su počeli da se uvlače iz okolnih sela Crnogorci. Sa Crnogorcima počeo je da se uvlači i po koji Albanac iz Albanije. I jedni i drugi su se na svom jeziku samo sašaptavali, jer su bili prinuđeni ne samo da prime islam, već i da govore turski. Tada Ulcinj nije imao ni 2.000 stanovnika.

Godine 1687. oslobodi se  Herceg Novi od turske okupacije. Tom prilikom 2.500 Novljana, sa svojim brodovima, napustiše svoj rodni grad i useliše se u Ulcinj. Oni su bili svi muslimani, ali po nacionalnosti Crnogorci. Sledstveno, njihov je maternji i svakodnevni jezik bio ovaj, kojim -kako vidite – govorim i pišem i ja, jedan od njihovih potomaka. Moguće je koji od njih znavao i turski, pa i arapski, i persiski, posebno ako je bio školovan, ali su kod kuće svi govorili naški, ovako kako govorim ja. I ne samo kod kuće! Oni su i ulicama Herceg Novog govorili ovim jezikom. A kako su govorili u Herceg Novom, govorili su i u Ulcinju. Tada je na sve strane grada i predgrađa, gde god su se oni nastanili, zavladao jezik kojim je govorila i govori aktuelno sva Crna Gora. Čim su to videli domaći Crnogorci, osmeliše se i počese govoriti i oni na glas svojim jezikom. I ne samo muslimanizirani! Na svom maternjem jeziku počeše da govore na glas i hrišćanski Crnogorci Ulcinja. Tako se tada Ulcinj jezično obnovio, vratio svom narodu, crnagorizirao se pod turskom zastavom i islamom, što nam dokazuju mikrotoponimi grada, pa i mnoge riječi iz svakodnevnog rečnika ovih muslimana.

Dolaskom Novljana počinje druga etapa turske okupacije Ulcinja, kako sam to objasnio u mojoj već objavljenoj ISTORIJI ULCINJA. U toj knjizi, a i u jednoj posebnoj studiji, pisao sam detaljno i dokazao ovo dokumentima i činjenicama.

Albanski falsifikatori istorije našega Ulcinja, pretendiraju da na dan oslobođenja Ulcinja 1880, u grad nije bilo do samo 4 porodica crnogorskih. Tako piše i nekakav Brisku Bahri, koji predstavlja svom imenu naučna zvanja prof. i dr.1) Kao Ulcinjanin on zna sasvim dobro da zvona pravoslavne crkve „Sveti Nikola“, pod Bijelom Gorom (kvart Ulcinja), nisu mogla da zvone samo za 4 porodice. Ona su zvonila kao i zvona svake druge crkve tamo, u od vremena oslobođenoj teritotiji Crne Gore. Falsifikat ovih Albanaca ne odnosi se samo na broj pravoslavnih porodica Ulcinja, već i na muslimane grada Ulcinja. Kako se zna, oni pretendiraju da su svi muslimani Albanci, iako sasvim dobro znaju da dobar deo muslimana Ulcinja i okoline ne samo što nisu Albanci, već su i Crnogorci. Da ne govorimo i o jednom drugom delu, koji su Turci, Arabljani, Tatari, Armeni, Kurdi, Grci, Vlasi, Cigani, Romi i dr.

Ovo nam svedoče i imena brodova Ulcinjana.

Imam u ruke knjigu Albanca Maksut Dž. Hadžibrahimi DETARIA E ULQINIT NËPËR SHEKUJ (POMORSTVO ULCINJA KROZ VEKOVE), Ulcinj 1994. Kako možete videti, on je tamo sve albanizirao, pa i prezime moje braće. Prema tome, njegova knjiga nije za verovanje, ali, u nedostatku neke druge, ja ću se osloniti i na nju.

Na str. 153, M.Hadžibrahimi donosi jednu tabelu oslovljenu Ogledalo brodova i ulcinjskih kapetana duž godina 1815-1880. Znači pod turskim ropstvom pa sve do dana oslobođenja grada. On kaže da je ovo Ogledalo uzeo kod Dinka Franetić-Bure: HISTORIJA POMORSTVA I RIBARSTVA CRNE GORE DO 1918. GODINE, Titograd, 1960, str. 266-268.

Ako pogledate to Ogledalo, videćete da su imena većine brodova na turskom jeziku, što je prirodno kad imamo predoči činjenicu da je tada Ulcinj bio pod tursku vlast. Za njima dolaze imena brodova na italijanskom jeziku, što je opet prirodno, jer su neki od tih brodova kupljeni u Italiji, a skoro svi služili za prenos robe iz Ulcinja u gradove Italije. Na albanskom jeziku nema apsolutno nijedan brod, dok na mesnom jeziku Crnogoraca imamo tri broda:

1.- BOJANA, polaša, 20 tona, 4 mornara, kapetan broda Mustafa Dani.

2.- DUŠA MOJA, polaša, 32 tona, 5 mornara, kapetan broda Ibrahim Lani.

3.- LEPENDRA, polaša, 18 tona, 5 moranara, kapetan broda Veli Selim.

Na str. 138 M.Hadžibrahimi piše: „Ulcinjski pirat je poveo sa sobom na brod sina od 14 godina, Musta…Duž plovidbe, kod sela Sveti Nikola brod „Sokoleva“ se sudari sa brodom grčkog pirata Lambros. Odmah poče borba sa handžarima. Sa broda „Sokoleva“ spasio se samo Musto, dok od  protivnika samo Lambros sa tri mornara. Lambro se vrati u Mesalonji (Grčka) i Musta povede sa sobom kao zarobljenika. Posle tri godina ulcinjski pirat Lika Ceno je ubio Lambrosa, dok njegova supruga oslobodi Musta, koji se odmah vrati u Ulcinj. Radost je bila neopisiva, jer su Musta bili proglasili kao mrtvog“.

Ovo se desilo u prvoj polovini XVIII veka.

Musto je Mustafa Tulić, potomak onih muslimana koji su došli u Ulcinj iz Herceg Novog. Njegovi potomci žive dan-danas u Ulcinju, ali se izjavljuju za Albance. Brod „Sokleva“ je „Sokolica“, koji su doveli njegovi roditelji iz Herceg Novog, a koji je M.Hadžibrahimi nastojao da ga albanizira, ali bezuspešno: vidi se jasno da je to ime slovensko, a ne albansko.

Sem pomenutih, ima puno drugih brodova sa crnogorskim nazivima, kojima je M.Hadžibrahimi pomerio godinu registracije, ali istina izbija na površini kad spominje godinu njihove izgradnje. Tako, npr., brodovi SOFIJA i SOKOL, na Ogledalu su kao brodovi od 1893. godine, dok godina izgradnje im je 1867. odnosno 1879.

Imamo i brodova sa imenima LASTAVICA, RISTO STOJANOVIĆ, SREĆKO, BRAĆA ČILI, BAR, NADEŽDA, PERLA, TRI BRATA, ŽIVIO, KRALJEVIĆ MARKO i dr.

Za što svedoče ova imena brodova? Da su njihovi vlasnici bili Albanci, ili Crnogorci?! Ne pod turskom vlašću, već ni dan-danas, pod crnogorskom vlašću, za živu glavu neće Albanac Ulcinja staviti ni čamčiću svom, ni sandolini, moguće ni psetu, niti mački, crnogorsko ime. Iako su oni bili muslimani, kako vidite, svojim brodovima Ulcinjani su stavljali imena na svom maternjem jeziku, na ovom kojim vam pišem ovo, jer muslimanskog jezika nit su imali, niti ga imaju, i niti će ga imati.

Na kraju, što nam ovo dokazuje, da su muslimani Ulcinja svi Albanci?! Ja vam već rekoh da je spašeni sin vlasnika broda SOKOLICA bio musliman Mustafa Tulić, potomak Novljana. Pogledajte na str. 164, gde nam Mustafa Tulić (sigurno neki njegov potomak, moguće unuk, praunuk!) izlazi i kao vlasnik broda SOFIJA.

Evo vam još jedan primer: na str. 168, kao vlasnik broda NADEŽDA beleži se „Beqir Begu“. Ko je ovo? Ne zna M.Hadžibrahimi da je to moj rođak, iz istorije Ulcinja dobro poznata društveno-politička ličnost  Bećir Resulbegović, koji je još pod turskom okupacijom grada javno dokazao da nije ni Turčin ni Albanac, već čistokrvni Crnogorac?! Ili ovo nije istina?! Resulbegovići su najveća, najbrojnija muslimanska porodica Ulcinja, za koju, pošto sam ja dokazo da su kako se ono kaže čistokrvni Crnogorci, upregli su se iz petnih žila albanski falsifikatori da nam ih predstave kao Albance. Pomenuti Brisku Bahri, svestan da sam naučno sasvim jasno i nepobitno dokazao njihovu crnogorsku nacionalnost, pretendira da na teoretski način nema mogućnosti da posle nekoliko stotina godina, živeći u „albanskoj sredini“, nisu denacionalizirani i albanizirani, ovi Resulbegovići2). Po njemu, ako se koji od njih još nije albanizirao, treba da se albanizira! Sa druge strane – on, koji ih i lično poznaje, priznaje da ovi Resulbegovići ne znaju albanski jezik.3)

Divne li logike! Pošto u Ulcinju postoji šačica albanskih emigranata, Crnogorci ovoga grada treba da se albaniziraju, a ne oni, Albanci, da se naturaliziraju, integriraju i sliju sa meštanima, Crnogorcima, kako im se to traži svugde po svetu, da bi im se dalo državljanstvo. Zašto oni tu svoju albansku logiku ne primenjuju tamo, u njihovoj Albaniji?! Zašto se oni tamo, u Albaniji, živeći sa Crnogorcima Skadra i čitave Severne Albanije, nisu crnagorizirali, već su svo naše stanovništvo tih krajeva albanizirali?! Ovi Albanci za sve imaju dva aršina, pa primenjuju čas jedan i čas drugi, kako im to konvenira.

Koliko god nastojali ovi Albanci da nam falsifikuju istoriju, na svaki kamen našega Ulcinja će se spotaći i razbiti svoj nos, pa i na prag Džamije na Mezđah4). Svojim falsifikatima oni samo demaskiraju i brukaju sebe. A ako se ko od nas usudi da im se ovako suprotstavi i dokaže istinu, osuće ga kanonadama psovki i najprljavijih reči, monstruoznim klevetama i lažima, bezočnim falsifikatima i kriminalnim provokacijama, što možete videti na stranicama citirane knjige prof. dr Brisku Bahri, koji, moguće da upravo to, njegove psovke, klevete i pretnje, smatra za argumente njegovog pretendiranja da su Albanci i autohtoni, i Iliri, pa i Pelazgi.

 

________________

1) BRISKU, Bahri: „POLEMIKË lidhur me falsifikimet shkencore kundra shqiptarëve të Kapllan Buroviqit“, Ulcinj 2011, str.159.

2) Iden: str. 136.

3) Iden: str. 139 i drugde.

4) Burović, Kaplan: ODAN I ODRAN, Ulcinj 2011. Vidite studiju „Čije su džamije?“ na str. 113.

Ismail Kadare, najzad priznaje albanske zločine nad Srbima

Osmatračnica

Ismail Kadare, najzad  priznaje albanske zločine nad Srbima

 

Maske su spale

 

Branka Bogavac, srpska novinarka, u listu NIN objavila je intervju s Ismailom Kadare, glavnim književnikom enverovske Albanije, poznatim ne samo kao trubadurom i telalom zločinca Envera Hodže, već i kao saradnikom u svim njegovim zločinima, kao doušnikom SIGURIMI-a (albanska UDB-a!), policijskim provokatorom i lažnim svedokom  sudskih sala, koji – kad je primljen u Partiji Envera Hodže – je izjavio: “Tražim da se oškope svi politički zatvorenici Burelja!” A kad su 1990. godine nesrećni Albanci upali u ambasade u Tirani i tražili spas od Ismaila Kadare i njegove Partije, kad su počeli masovno da emigriraju na sve strane sveta, ova enverovska monstruozna kreatura je izjavila: “Iz Albanije beži nacionalni eskrement!” Samo posle nekoliko meseci, dao se u “begstvo” za tim “eskrementom” i sâm Kadare. On nije pobegao kao tzv. “eskrement”, već je lansiran na Zapad kao agent SIGURIMI-a, sa posebnom misijom da se i tamo, na Zapadu, bori protiv tog “eskrementa”

 

Piše: Prof. dr Kaplan Burović, akademik

 

 

Intervju ojavljen u NIN-u preneo je albanski list PANORAMA God. XI, Br. 3455, Tirana, petak 25. maj 2012, str. 20-21, a pod naslovom Kadare: Shqipëria komuniste nuk e ka njohur disidencën i podnaslovom: “E keqja nuk vjen ngaqë ballkanasit e duan shumë kombin, por nga që e duan keq” (Kadare: Komunistička Albanija nije poznavala disidenciju – “Nesreća ne dolazi zato što Balkanci vole mnogo naciju, već zato što je vole loše”).

Od kojeg datuma je NIN i u kojem je to broju objavljen taj intervju, ne kažu nam da ne bismo mogli proveriti verodostojnost prevoda. A vidi se jasno da prevod nije verodostojan. Albanci mu u ime Branke Bogavac čine svakojake laži, u njeno ime dižu ga u nebo, kuju ga u zvezde kao književnika i čoveka, kažu da je danas “najpoznatiji književnik na svetu”. Sa druge strane, list PANORAMA je već demaskiran od TABLOIDA za falsifikovanje prevoda.

No, da vidimo šta je to rekao ovaj najnedostojniji Albanac za bilo kakav intervju!

 

Pravo lice Ismaila Kadare

 

Kako se zna, kad su 1990.godine počeli da puštaju iz zloglasnog zatvora Bureli albanske disidente, albanska mafija na vlast je odmah lansirala Kadarea na Zapad, tobože je emigrirao u Pariz i tražio tamo status političkog emigranta, samoproglašavajući se za disidenta Br. 1 Albanije, Evrope, pa i sveta. Tada sam ja objavio na albanskom, srpskom i francuskom jeziku knjigu PRAVO LICE ISMAILA KADARE, sa preko 500 stranica dokumenata, kojima dokazujem da Kadare ne samo što nije ni najobičniji disident, već je i taj koji je tražio da se uhapšeni disidenti Albanije oškope.

Namah se sva Albanija, na čelo sa Enverovicima i samozvanim “demokratima” Sali Beriše, digla protiv mene, a u odbranu Kadarea, urličući na sva usta da je Kadare disident, i to Br. 1, Albanije, Evrope i sveta. Samo oči što mi ne iskopaše! Svaka čast pojedinim albanskim intelektualcima, koji se digoše u moju odbranu, posebno istoričaru Ardian Vehbiu i književnicima Irhan Jubica, Shefqet Kelmendi, Gani Skura, pa i dr. Ardian Klosi.

Nastojanje albanske mafije za takvo afirmiranje Kadarea, inicirano je idejom da mu se dodelila Nobelova nagrada i sa pripremom Kadarea da se kao Vaclav Havel u Češkoj vrati u Albaniji na položaj presednika republike. No, zadatak mu je bio i da time sabotira afirmiranje u svetu stvarnih albanskih disidenata, u prvom redu lično mene, koji sam se odavno afirmirao kao disident, još kad je Kadare udarao mačku sa kašikom, ne samo objavljenim književnim delima (Poema BOJANA, objavljena u Dubrovniku 1952.), već i političkim zatvorom, u Jugosllaviji i u Albaniji. U albanskoj presudi, kojom su me kaznili na 43 godina monstruoznog zatvora, piše crnim na belo da sam mojim objavljenim delima pretstavljao političku i ideološku diverziju u Albaniji, što nisu napisali ni uhapšenim članovima Politbiro CK Partije rada Albanije (“komunističke”), što Kadare zna sasvim dobro, jer me i on lično optužio za to.

I pored besomučne borbe albanske mafije i samog Kadare protiv mene, a za njegovo afirmiranje kao disidenta, i pored kupljenih stranih priznanja, dekoracija, odlikovanja, pa i proglašenja Kadarea za ČAST ALBANSKOG NARODA, sva nastojanja da ga afirmiraju kao disidenta propadoše im. Videći to, albanska mafija izjavi da Albanija nema disidenta, da Albanija nije poznavala disidenciju, jer kad nije takav (i to prvi među svima!) njihov Kadare, onda – nema ni disidencije!!! Ovako su ovi Albanci kroz vekove, za jednu buvu spaljivali jorgan.

Sâm Ismail Kadare, kao zvučnik te mafije, kao papagaj, a u suprotnosti sa onime što je izjavljivao po “emigriranju” na Zapad, da je disident, sada izjavljuje upravo ono što izjavljuje i albanska mafuja, da Albanija nije poznavala disidenciju, da on “nikada nije sebe smatrao za disidenta”.

Dokumenta da je on ne samo smatrao sebe za disidenta, već i da je o tome urlikao na sva usta, imate u mojoj knjizi PRAVO LICE ISMAILA KADARE.

A da je Albanija i te kako poznavala disidenciju, dokazuju nam albanski književnici Qemal Stafa, Sejfulla Maleshova, Qemal Draçini, Mehmet Myftizu, Kin Dushi i mnogi drugi, koji se od albanske mafije negiraju kao takvi, jer – kako rekosmo – kad nije njihov Kadare disident, onda ne sme biti disident niko drugi!!!

Čim je čuo za izjavu Kadarea da nije disident, jedan albanski anonimous je izjavio preko interneta (Sajt PESHKU PA UJË, 14.april 2009): “Ismail Kadare je gubre. Ne pripada njemu da nam danas igra ulogu heroja, jer je bio instrumenat komunista. Setite se istorije Janula Rapi (majka Renata), kojoj je upropastio život…“

Koliko da znate: ni albanska mafija, niti Kadare, dan-danas ne znaju što je pojam disident. Oni su upotrebljavali i upotreblavaju termin DISIDENCIJA ne shvatajući njeno konkretno značenje, pa su proglasili za disidente i hodže i popove, i derviše i kaluđere. Ja sam im ovaj termin objasnio preko eseja O DISIDENCIJI, objavljen 2001, u mojoj knjizi MBI DASHURINË, str. 69, i preštampan sred Tirane 2005. godine, pa i preko moje knjige SHEMBJA E IDHUJVE, Ulcinj 2012, str. 161-162, ali ova sorta Albanaca će dušu ispustiti, a da se slože sa onim što ja kažem – bože sačuvaj! Jedan albanski nacionalista, kad sam mu rekao: “1 + 1 = 2”, odgovorio mi je: “Ne, ne, jedan plus jedan ne čine dva!” Kad ga upitah “a žašto?!”, odgovori mi: “Zato što to kažete vi !” A kad im je Enver Hodža rekao da “1 + 1 = 3”, svi su urlikali i spremni su opet da urliču: “Tako je !!!”

Jedan od najznačajnijih albanskih intelektualaca prve polovine XX veka, Faik Konica, rekao je: “Albanci boluju od jedne bolesti: kad im se ne sviđa neka osoba, oslepe i  ne vide mu više ništa dobrog. Ovo je jedna varvarska bolest od koje treba dići ruke”.

Sram vas bilo, Ismaile Kadare! Vi negirate najsvetliju stranu istorije albanskog naroda, disidenciju, samo i samo što ne pripadate toj strani, samo i samo što ste se i borili (pa i nastavljate da se borite!) protiv nje. Albanija je imala i ima disidenciju, i to najdostojniju i najsvetliju na Balkanu, Evropi i u svetu. Nažalost za albanske rasiste – preko jednog jugoslovenskog (srpsko-crnogorskog) književnika i disidenta, koji se prethodno afirmirao za disidenta u svojoj domovini Jugoslaviji, kao Jugosloven, a zatim i tamo, u Albaniji, svojim značajnim disidentnim delima, napisanim i objavljenim na albanski jezik, na oči Ismaila Kadare, pa i u borbi protiv Ismaila Kadare i njegove socijal-fašističke crne bande, koja je u Albaniji uzurpirala narodnu vlast i proletersku diktaturu pretvorila u socijal-fašistički monstruozni teror Envera Hodže. Pošto je sâm bio najgrlatiji trubadur i telal te diktature, jedan od najaktivnijih zločinaca te crne bande (kako ju je pred smrt nazvao i ipsissimus Enver Hodža!), on negira našu borbu i disidenciju, jer nastavlja da je u službi te crne bande, koja još uvek vlada Albanijom.

Kad bi Kadare imao jedan sonet kao moj disidentni sonet DOĆI ĆU!, koji sam napisao u zatvorskoj ćeliji i objavio (!!!) iz zatvorske ćelije zloglasnog zatvora Burelji (Da ne govorim o poemi BOJANA!), Albanci bi nebesa srušili na zemlju njihovim urlikanjem za disidenciju Ismaila Kadare. I bez toga oni su do juče to činili!

Kako rekoh, negiranje albanske disidencije se pravi zbog mene, pošto sam se ja afirmirao kao disident Br. 1 Albanije, što albanski rasisti, na čelo sa Kadareom, ne mogu ni zamisliti. Ovako, ovaj od vremena poznati albanski rasista, još jednom demostrira svoj rasizam i u ovom aspektu.

 

Hipokrizija

 

Svoj veliko-albanski šovinizam i rasizam Ismail Kadare je manifestirao i nastavlja da manifestira i u drugim aspektima, prema svim narodima na svetu, i prema najudaljenijim kinezima, kamoli prema susednim narodima i, posebno, prema Slovenima, prema Srbo-Crnogorcima i Makedoncima.

Iako je prispećem u Paris javno (preko lista LE MONDE) priznao da su njegovi Albanci jedan rasistički narod, on je odmah zaboravio to, pa nam citira nekakvog bezimenog albanskog pesnika, koji je tobože još 1930. pisao: ”volimo Zapad sa jednom tragičnom ljubavlju”. Da je ovo izjavio 1990, koji mesec pre emigriranja na Zapad, Kadare bi ga zgrabio za vrat, izveo pred sud i kaznio kao izdajnika i neprijatelja albanskog naroda. Ili nas nije i bez toga hapsio i kažnjavao kao takve?!

Ali, zašto Kadare prećutkuje najvećeg albanskog književnika ’30 godina, Gjergja Fishtu, koji je izjavio: “O Evropë, o kurvë e motit!” (O Evropo, o kurvo vremena!)?! Zašto Kadare ne citira sebe, ono što je do dana “emigracije” pisao protiv Zapada?!

Hipokrizija je osnovna karakteristika ovog albanskog monstruuma. On i njegovi Albanci ne vole ni sebe, kamoli Zapad! Oni se dodvoruju Zapadu, ne bi li tako prebrodili kritičko stanje koje prelazi Albanija i njihova enveristička vlast, koja je prinuđena da nam se pravi kao “demokratska” i prozapadna, nacionalistička.

Da su albanske vlasti pro Zapada, preko svega i nacionalističke, one bi trebale prvog Ismaila Kadare da uhapse i da mu traže računa ne zato što je bio protiv Zapada i protiv nacionalizma, već zato što su mu ruke do lakata i preko lakata krvlju nevinih ljudi, ubijenih ne samo u Albaniji, već i van granica Albanije. Spominjemo mu samo književnike Bilal Xhaferi, Jusuf Grvalla, Renato, sin pomnute Janula Rapi, i puno drugih. Da ne govorimo o mom dranju na živo i o masakriranju moje dece!

Koliko da znate, kao kontradiktoran što je, Kadare i sâm priznaje da njegovi Albanci ne vole sebe. On doslovno kaže: “Kad bi oni zaista voleli samog sebe, voleli bi i druge”!

 

Enverizam – banditizam

 

U ovom intervjuu Kadare se izjavljuje otvoreno protiv nacionalizma. On doslovno kaže: “da bi izbegli opasnost od nacionalizma, koji je zaista jedna opasnost za svakoga”! U jednom drugom listu ima ranije je izjavio da nije nacionalista, pa sam o tome već pisao u mom delu DUKLA, Ženeva 2011, str. 137.

Kao “komunista” Kadare je žario i palio u Albaniji protiv nacionalizma do poslednjeg dana. On je tražio da se oškope nacionalisti, a one koji su krenuli na Zapad nazvao ih je i “ekstremima nacije”. Čim je i sâm stigao na Zapad, izjavio nam se za neprijatelja komunizma i za besnog nacionalistu. Sada, pošto je i u ovom aspektu (da postane lider-šip albanskih nacionalista!) pretrpeo neuspeh, kako vidite, izjavio nam se i protiv nacionalizma.

A zašta je ovaj Kadare, kad nije ni za komunizam, niti za nacionalizam?!

Preko citirane knjige PRAVO LICE ISMAILA KADARE, a i preko pomenute DUKLA, rekao sam vam ranije zašta je Kadare. On je za ono za što je bio i do “emigriranja” – za enverizam!!! A ovo znači – za banditizam!!!

 

Misionarizam

 

Ismail Kadare kaže: “Nema na Balkanu naroda misionara. Grčki misionarizam, koji još uvek misli za oslobođenje Konstantinopolja, isto je toliko smešan koliko i onaj srpski, koji cilja otstojanje Beograd-Tokio, i isto toliko, ako ne i smešniji od ova dva, bio je misionarizam albanski za odbranu marksizma-lenjinizma na planetarnom nivou”.

Pre svega ja sada po prvi put čujem za nekakav “srpski misionarizam”, koji cilja otstojanje Berlin-Tokio (na albanskom jeziku: “që synon distancën Berlin-Tokio”!). Čudim se novinarki Branki Bogavac što odmah nije pitala Kadarea gde je pozobao taj “srpski misionarizam”?!

Sa druge strane “albanski misionarizam” za odbranu marksizma-lenjinizma na planetarnom nivou, sem albanskog naroda, do danas nije nikoga uznemirio. Zašto ovaj Kadare govori o bezznačajnom albanskom misionarizmu, a prelazi u ćutnji jako značajni albanski misionarizam, koji je uznemirio ne samo sav Balkan, već i sav svet: Albansko-ilirska imperija, njihovo angažovanje za super Ve-e-eliku Albaniju, sa oblastima susednih naroda?!

Kadare, Kadare! Hipokrita si bio i ostao! Zato sam ti od vremena odrao masku i pokazao celom svetu tu tvoju prljavu, kriminalnu njušku.

 

Falsifikovanje istorije

 

U svom tradicionalnom bezobrazluku on kaže: “Postoji jedna doktrina na Balkanu, jedan draft iz godine 1938, koji traži otvoreno proterivanje jednog od ova tri naroda (Grka, Albanaca i Slovena) sa poluostrva. Ovaj je draft napisan od jednog akademika sa imenom Vaso Čubrilovič i naslovljava se: “Dëbimi i shqiptarëve” (Progon Albanaca)…

Pre svega, Vaso Čubrilović nije planirao proterivanje Albanaca sa Balkana, već iz njegove domovine Srbije. Zašto Kadare proširuje ovo na ceo Balkan, kad sasvim dobro zna da je Srbija Vasa Čubrilovića ta koja je prva na svetu priznala nezavisnost Albanije, iako se nisu busali u prsa kao Kadare za proleterski internacionalizam?! Kolege Vase Čubrilovića su ti koji su napisali prvu albansku reč, prvu albansku knjigu, koji su udarili temele albanologiji i albanskoj etnologiji, koji su otvorili prvu albansku školu, koji su prethodili Albancima u njihovoj borbi za nacionalno oslobođenje od turskih okupatora, koji su i oslobodili Albaniju od Turaka, pa su se zaslužno i ustoličili kao NACIONALNI HEROJ Albanije!!!

Srbin je taj koji je prethodio Albancima i u borbi za društveno oslobođenje od zločina Kadarea i njegovog Envera Hodže! Zašto Kadare evocira V.Čubrilovića i njegovo Načertanije, a ne spominje nijednog od onih Srba, koji su prolili svoju krv, pa su položili i svoje živote za albanski narod?! Kako vidite, on nam pretendira i za nekakav mirëkuptim (= fr. entente, dobro razumevanje). Ne može se postići dobro razumevanje sa hipokrizijom, sa nastojanjima da se prebacuje jedan-drugome. A prebacivanje je profesija ovog albanskog monstruuma.

Čubrilović je napisao Načertanije, ali ga Srbi nisu sproveli u delo. Naprotiv, imamo Grke koji su proterali Albance (i svoje muslimane!) iz Grčke. Zašto Kadare prećutkuje ovo?!

Pa i to, da on ne zna koji primer da su Jugosloveni (Srbo-Crnogorci) osudili to Načertanije, ne stoji. Sama činjenica što nije sprovedeno, govori o osudi. Činjenica druga što su albanskoj dijaspori posle DSR priznata sva prava na teritoriji Jugoslavije, kao i svakom drugom Srbinu (iako to Albancima ne pripadaju!), o čemu govori, ako ne o osudi Načertanija?! Pa i za nepravde, koje su titoističke vlasti činile Albancima Jugoslavije, Srbo-Crnogorci su protestirali i uzeli u odbranu albansku dijasporu. Srbo-Crnogorac je napisao i objavio roman IZDAJA, kojemu nema primera u albanskoj književnosti, jer ni sâm Kadare dan-danas nije dospeo do te društvene svesti da napiše jedan takav roman, za što su ga prekorili javno njegovi Albanci. Da ne spomenemo zatim Marka Miljanova, Dimitrija Tucovića, Svetozara Markovića, Kostu Novakovića i puno drugih, koje Kadare poznaje sasvim dobro, ali se pravi kao da ih ne poznaje, iako im je pročitao i dela. Albanska literatura nema ni najmanju brošuru o srpsko-crnogorskoj nacionalnoj manjini u Albaniji, dok ti manjinci dan-danas nemaju ni bukvara. Sve to vidi Kadare sasvim dobro, ali se pravi kao da ne vidi.

Sa druge strane, zar Kadare ne poznaje ni svog kolegu Jonuz Dini-a, diplomiran na Visokoj školli Partije rada Albanije “V.I.Lenjin” u Tirani, koji je pisao tekstualno: “Sloveni Balkana treba da se vrate odakle su došli, negde onamo na bregove Volge.” (DINI, Jonuz: SHPATË E DASHURI, Tirana 1987, str. 502.) ?! Je li Kadare osudio ovo?! On traži da mi osudimo naše buržuje za njihovu buržuasku ideologiju, dok sâm ne osuđuje ni svoje komuniste za njihovu antikomunističku ideologiju. Ili je osudio Jonuz Dini-a ?! Ili je to, proterivanje Slovena sa Balkana, komunstička ideologija?! Gde je bio Kadare 1987. kad je Jonuz Dini objavio tu knjigu ?! Zar nije militirao pod komunističkom zastavom?! Zar se nije busao u prsa za proleterski internacionalizam i za “albanski misionarizam za odbranu marksizma-lenjinizma na planetarnom nivou”?! Pa zar je ovako, sa poklicima da se Sloveni proteraju sa Balkana, branio marksizam-lenjinizam ovaj albanski monstrum?!

Godine 2007, sred Tirane, na oči ovog Kadarea, njegova koleginica Elena Kocaqi piše: “Malazezët janë shqiptarë të sllavizuar” (Crnogorci su slavizirani Albanci, KOCAQI Elena: ROLI PELLAZGO-ILIR NË KRIJIMIN E KOMBËSIVE DHE GJUHËVE EVROPIANE, Tirana 2007, str. 91).

Da možda Kadare i ovo nije video?! Ili je osudio ovaj rasizam i ovo falsifikovanje istorije jednog susednog naroda od njegove zemljakinje, od njegove koleginice ?!

Posle svega ovoga, Kadare piše: “Osuda korena zla je dužnost za sve. Kad bi se otkrila jedna slična doktrina u mom mestu, u Albanijji (slična sa onom Čubrilovića!-KB), priznao bih javno ne samo sram za njeno neosuđivanje, već i sram za zakašnjavanje osude”.

Pa evo, Kadare, ako vi do danas stvarno niste videli zločinačku doktrinu vaših Albanaca, koja prevazilazi onu Vase Čubrilovića, evo   otkrio sam vam ja! Pa da vidimo hoćete li je osuditi. Unapred garantujem čitaocima ove polemike da ovaj monstruum nikada neće to učiniti, kao što to ni do danas nije učinio.

 

Albanci su većina na Kosovu

 

Kako se zna, do danas Albanci su pretendirali na Kosmet urličući da su oni autohtoni tamo, pa su pisali i ovo: Ko prvi sedne za sto, tome pripada i glavno mesto! Ja sam uspeo da ubedim svet, pa i trezvene Albance, da oni nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli na Kosmetu, gde su stigli iz Mata (Pokrajina srednje Albanije!) oko 1000 godina posle Srba. Tada je i njihov prijatelj, Englez Noel Malcolm izjavio: Nije važno ko je stigao prvi na Kosmet! Pred neospornim činjenicama reterira i Kadare. Prihvata i on da Albanci nisu autohtoni, ali – kao i za Malcolma – i za njega sada nije važno ko je došao prvi na Kosmetu. Tako on više ne spominje autohtoniju, ali kaže: “Kosovo je jedno mesto nastanjeno u većini Albancima”.  Znači, pretendiranje na Kosmet ne bazira kao do jučer – na autohtoniju, niti da su tamo prvi stigli oni, Albanci, već na većinu.

Albanci su u većini i u nekom selu Amerike, Azije i Australije, posebno u Italiji. Da možda i ta sela ne treba prepustiti njima, da ne treba da se i ona ujedine sa Albanijom?!

Sem toga, ja sam dokazao da 1912, kad su Kosmet oslobodili Srbi od turske okupacije, tamo Albanci nisu sačinjavali većinu stanovništa. Većinu stanovništva su sačinjavali muslimani, a – kako se zna – muslimani nisu samo Albanci, već i Srbi. I dan-danas, ako izvršite etničku analizu onih stanovnika Kosmeta koji sebe nazivaju Albancima, videćete da jedan dobar deo njih ne samo što nisu Albanci, već se i ne osećaju kao Albanci: ako nemamo posla sa albaniziranim Srbima i drugim nealbancima Kosmeta, imamo posla sa ljudima koji se izjašnjavaju za Albance pod pritiskom albanskih terorista, koji im to traže.

Ako se ne izjasnite za Albanca, nemoguće je živeti sa njima. Ja sam to isprobao na mojoj koži: u zatvor Bureli (Albanija) 10 (deset!) puta su me na živo odrali tražeći od mene da poreknem jugoslovensku (srpsko-crnogorsku) nacionalnost i da se izjavim za Albanca. Pošto nisam pristao na to, osudili su me na dugih 10 godina zatvora, tobože zato što poričem albansku nacionalnost. Vidite dokumenta koja sam već o tome objavio.

Kadare zna sasvim dobro ovo, jer je i lično uzeo učešće u tom mom držanju i u tim zahtevima da poreknem svoju srpsko-crnogorsku nacionalnost, te da se izjavim za Albanca.

Drugo: albanski istoričari, akademici, autori dela HISTORI E SHQIPËRISË, Tirana 1954, priznali su i dokumentima dokazali da su njihovi Albanci stigli na Kosmet posle turske okupacije, kao albanska dijaspora, emigracija.

Kako se zna, emigracija ima za dužnost da se integrira sa mesnim stanovništvom i da se sa njim slije, a ne da asimilira mesno stanovništvo, da denacionalizira teritoriju, u konkretnom slučaju da je albanizira, i da zatim traži da se ta teritorija prisajedini Albaniji. Emigrantima koji ne žele da se integriraju i sliju sa mesnim stanovništvom, kao i u svim drugim zemljama, treba pokazati vrata i reći im da se vrate odakle su došli, a ne prepustiti im vlast i priznati tu teritoriju za zasebnu zemlju, kako je učinjeno na Kosmetu.

U Južnoj Albaniji postoji etnos Vlaha, koji su tamo stigli pre Albanaca i čine većinu stanovništva, pa su 1916. proglasili i svoju Republiku Korča, ali ih izdaše Francuzi: na svršetku PSR streljali su sve vlaške vođe i pozvali Albance da preuzmu vlast u Korči. Zašto Kadare ne prizna Republiku Korča i pravo Vlaha da se otcepe od Albanije?! Koliko da znate, iako je oženjen Vlahinjom, on ne priznaje ni postojanje Vlaha u Albaniji! A ako ga budete činjenicama primorali da priznaje, reći će vam: “Oni su najveće zlo Albanije!”, iako do danas ovi Vlasi nisu vlahizirali nijednog Albanca. Naprotiv: borili su se rame uz rame sa Albancima za oslobođenje Albanije od turskog ropstva, pa su im napisali i prvu azbuku, i prvi bukvar, pa su lili krv i položili svoje živote i za oslobođenje Albanije od fašističko-nacističke italo-nemačke okupacije, pa i protiv terora Envera Hodže.

Ovaj albanski monstrum ništa ne meri istim aršinom: za sve ima različite aršine, pa ih menja kako to njemu konvenira.

 

Dosta više sa titoizmom

 

Da bi dokazao svoj monstruozitet, on kaže: “Kosovo je bilo jedna srpska kolonija, jedan poslednji apsurd u Evropi”!

Posle ovoga B.Bogavac je trebala da prekine svaki razgovor sa njim, jer se sa ovakvim ljudima, koji srpsku nacionalnu kolevku i svetinju nazivaju “srpskom kolonijom”, ne treba govoriti. Oni ne zaslužuju ni od svojih Albanaca da im se čini intervju, kamoli od nas Srba. Pošteni Albanci ne mogu da se ne čude kako se može učiniti intervju jednom ovakvom monstrumu, jednom ovakvom krvavom zločincu, koji se pre i iznad svega afirmirao kao takav u samoj Albaniji, pa se eto – afirmira kao takav i na svetskom nivou. Oni imaju pravo i da budu revoltirani. Pa zar nema Albanija jednog poštenog i dostojnog čoveka da mu učine intervju?! Zar se Albanija svela samo na svog monstruma Ismail Kadare?! Dokle će eks-jugoslovenske vlasti podržati ovog monstruma, ovaj eskrement prepaćenog albanskog naroda?! Dosta više sa titoizmom! Samo su Titoisti ti koji cene i poštuju Kadarea, jer su i sami takvi!

Albanski narod od vremena čeka od međunarodne zajednice da ga pomogne u borbi za oslobođenje od enverovske kriminalne socijal-fašističke bande. Slavljenjem Kadarea, jednog od najvažnijih stubova te bande, albanskom narodu se zabija nož u leđa.

Masakrirani Albanci su od vremena osudili Kadarea. Jedan od razloga njegovog lansiranja na Zapad jeste i nastojanje albanske enverovske mafije na vlast da mu spase život od razjarenih Albanaca, koji su se spremali da ga razderu. Ne zna ovo g-đa Bogavac?!

Kosmet – srpska kolonija!!!

Ima li veće gluposti?!

 

Teror kapitala

 

U nastavku svojih gluposti Kadare kaže da je “Evropa intervenirala sa zakašnjenjem, ali brutalno, da normalizira situaciju”, da preda Kosmet Albancima, sa čime se on složio, pa i sa bombardiranjem Srbije i bolnica, materniteta. I dan-danas njega ni najmanje ne grize savesti ni za toliko ubijenih novorođenčadi od bombardovanja Međunarodnog žandara. A i kako će ga gristi savest, kad je nema?!

Od svih se zna da nije intervenirala Evropa, već Međunarodni žandar Kapitala. Ali će intervenirati Evropa kuke i motike, čim se razbiju rebra ovom žandaru, čim ga budu pozvali na Međunarodni sud da položi račun za sve zločine koje je učinio i čini širom sveta, sam i u saradnji sa drugima, pa i sa albanskim teroristima Ismaila Kadare.

Ne samo žive, već i mrtve ćemo izvesti pred Međunarodni sud da odgovaraju za svoje zločine, počinjene narodima, sasvim nevinim ljudima, kojima se otimaju i ognjišta i životi, a za strateške ciljeve Kapitala !

 

Arnauti

 

Iako sasvim dobro zna da Albanci na Kosmetu ni dan-danas ne pretstavljaju većinu, jer su jedan dobar deo albanskih muslimana i katolika srpskog porekla, Kadare nastavlja sa njegovim pretendiranjem da je Kosmet, po stanovništvu, albanski. Po zemlji Kosmet je prema njemu planetaran. A prema sećanjima – srpsko-albanski.

Da možda nije i Albanija po zemlji planetarna?! I, ako je takva, zašto ne dozvoljavaju Vlasima da formiraju svoju republiku, pa i da se otcepe od Albanije?! Zašto ne dozvoljavaju Grcima Jugo-zapadne Albanije (tzv. Vorio Epir) da se ujedine sa svojom maticom u Grčkoj?! Zašto ne dozvoljavaju Makedoncima Golog Brda, Šištaveca i Pogradeca da se ujedine sa svojom maticom u Makedoniji?! Zašto ne dozvoljavaju Srbo-Crnogorcima Severne Albanije da se ujedine sa svojim maticama u Srbiji i Crnoj Gori?! Zašto ne dozvoljavaju i Turcima Elbasana da i oni proglase svoju zasebnu republiku?!

Da neko ne pomisli da pomenute oblasti Albanije upoređujem sa Kosmetom. Od vremena sam jednom studijom rekao da je Kosmet neuporediv, jer su Albanci na Kosmetu došljaci, dijaspora, emigracija, pošto su Srbi podigli Kosmet od praha i pepela varvarskih pustošenja, pošto su tu Srbi izgradili svoju kuću i državu. U pomenutim albanskim oblastima, pomenuti nealbanci su izgradili svoje kuće i ložili vatru pre Albanaca, izuzev Turaka.

Na kraju: Koja su to srpsko-albanska sećanja na Kosmet?! Kad se Kosmet spominjao kao teritorija Albanaca?! Sva dokumenta, pa izašla i od albanskih ruku (!), govore da se Albanija sve do XVII veka prostirala do reke Drim (Severna Albanija). Dolina Crnog Drima (Istočna Albanija), i po dokumentaciji koju donosi njihov engleski prijatelj Malcolm, sve do XVIII veka bila je u većini nastanjena pravoslavnim Srbo-Makedoncima. Pošto su se u XVIII veku islamizirali, izjasnili su se za Albance, dok nam njihova prezimena, pa i sećanje, svedoče da su Srbi.

Na Kosmetu se spominju Albanci samo posle turske okupacije, i to kao došljaci sa albanskih gora. Zato su i nazvani malokë = “planinci, gorštaci”. Ovo, da na Kosmetu nisu meštani, već došljaci, albanska dijaspora, emigracija, kako smo već naglasili, priznali su i sami albanski istoričari, akademici, koji, pred dokumentima arhiva, bili su prinuđeni da se predaju.

Kosmet jeste srpski po sećanju i po istoriji, jer su tamo Srbi još u IX veku formirali svoje prve državne tvorevine, kad Albanci još nisu bili nigde na teritoriji današnje Albanije. Kosovska Bitka iz 1389. godine bila je bitka srpskog naroda protiv turskog osvajača, pa su Srbi i okupali u krvi Kosovo, braneći ga od Turaka. Oni će ga ponovo okupati u krvi 1912. boreći se za njegovo oslobođenje. Albanci su 1389, pod turskom zastavom i komandom svog poturice Lala Šahina, iz južne Albanije pohitali Turcima u pomoć, čim su čuli da je Miloš Obilić, na Gazimestanu, ubio sultana Murata.

I 1912. Albanci će učiniti savez sa Turcima protiv Srba i ostalih balkanskih naroda. Od dana njihovog ulaska u istoriji (1043. ?!!!) Albanci su bili najamnici svih okupatora Balkana, da im je i ime Arnaut postalo sinonim za najamnika u svim jezicima sveta. Albanci moraju priznati da imaju jednu sasvim neslavnu istoriju, jer su kroz vekove odigravali negativne uloge u krilu balkanskih naroda. Po prvi put u njihovoj istorija Albanci su počeli da igraju i pozitivnu ulogu za vreme DSR, kada su se pod rukovodstvom Komunističke partije Albanije organizovali, otrgli od saveza sa italijanskim fašistima i svrstali na bojište uz balkanske narode, a protiv italo-nemačkih fašistikih okupatora.

Znam da je ovo bolno za albanske šoviniste i rasiste, ali za konstruktivne građane albanskog naroda nije ni najmanje bolno, jer je i nacionalnost jedna istorijska kategorija, pa – kao takva – i prelazna. Nije dalek taj dan kada se više nećemo deliti na Srbe i Albance, kada ćemo se svi zvati Balkancima, pa i Evropljanima. I najveći narodi sveta idu k zbliženju, zbratimljenju, integriranju i slivanju, kamoli mi, maleni i beznačajni, koje će među prvima – hteli mi ne hteli – progutati dijalektički razvoj čovečanstva.

Naravno da monstrumi, među kojima je i u prvom redu Ismail Kadare, neće da znaju za ovo. Zato huškaju svoj narod protiv drugih naroda, pa i falsifikatima i apsurdnim pretendiranjima, što je Kadare činio i čini od vremena.

Neka niko ne pomisli da sam Ismaila Kadare proglasio ja za monstruma. Ne, ne! Proglasili su ga za monstruuma njegovi napisi i njegove svinjarije, njegovi zločini, pa – čim su to videli Albanci – znači pre mene, priznaše ga za monstruma. Za opširnije vidite moje delo PRAVO LICE ISMAILA KADARE.

 

Priznanje

 

Na kraju, Kadare, priznajući “gabimet dhe fajet e shqiptarëve” (greške i krivice Albanaca), u odnosu na Srbe, pretendira: “u mojim knjigama govorilo se tako mnogo za njih, da se može stvoriti utisak da jedno od majstorstva, koje Albanci poznaju najbolje, jeste ono grešaka. U slučaju Kosova…desi se jedan oštar sudar ne između albanske države i one srpske, već sudar ove poslednje sa Albancima Kosova…obe strane su činile nesreće…Svaka strana neka odgovara za svoje zločine…”

Znači on priznaje da su i njegovi Albanci činili zločine nad Srbima! Jedan drugi Albanac, mnogo godina pre sudara na Kosmetu (ja sam tada bio u zatvor Burelji!), pisao je u dnevnoj štampi Albanije da su Srbi učinili mnoge zločine Albancima, ali su im i Albanci vratili istom merom milo za drago, tako – piše on – “da im nismo ostali ništa dužni”.

Što se tiče knjiga Ismaila Kadare, tamo ne samo što nema ono što on pretendira, već nasuprot, sa lažima i falsifikatima on je huškao svoje Albance protiv Srba i svih susednih naroda tako i toliko, da se slobodno može reći da je upravo on jedan od glavnih albanskih zločinaca protiv srpskog naroda, za što su ga Srbi od vremena trebali izvesti pred Međunarodni sud.

Sledstveno, sudar na Kosmetu su od vremena planirali i pripremali Albanci Albanije, kao što su planirali, pripremali i izvršili i napad na Srbiju 1913, pa – zajedno sa Austrijancima i napad 1914.godine, pa i 1941.godine, zajedno sa italijanskim fašistima.

Preko svega treba da znamo i drugu stranu ove medalje: Na Kosmetu se nisu borili Srbi samo protiv albanskih terorista i veliko-albanske rasističke propagande, već i protiv Međunarodnog žandara, koji je huškao albanske teroriste na nemire i zločine, pa ih je i upotrebio kao topovsko meso za ostvarenje svojih poznatih ciljeva protiv naroda, protiv dijalektičkog razvoja društva.

Ovo je istina, a ne ono što nastoji da nas ubedi Ismail Kadare, do juče u službi kriminalca Envera Hodže, danas u službi i njega i super kriminalaca Međunarodnog žandara.

 

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.