Home » 2012 » November (Page 5)

Monthly Archives: November 2012

CRKVA NA RUMIJI KAMEN SPOTICANJA NEPRIJATELJA NAŠEG NARODA – Piše: Prof. Dr. Kaplan BUROVIĆ, akademik

CRKVA NA RUMIJI

KAMEN SPOTICANJA NEPRIJATELJA NAŠEG NARODA

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Na sajtu Albanaca Ulcinja (Crna Gora) LAJME NGA ULQINI (Vesti iz Ulcinja: http://www.visit-ulcinj.com/blog), dana 10. avgusta 2012., objavljen je ovaj dopis na albanskom jeziku:

KISHA NE RUMI – Subashiq dhe Mihailo : DUHET TE HIQET

August 10, 2012

Shpërndaje

kisha ne rumi Kisha ne Rumi Subashiq dhe Mihailo: Duhet te hiqet Kisha e metalt e vendosur ne Rumi me 18 qershor 2005, eshte bere objekt diskutimesh dhe perplasjesh me vite me radhe, por mbishkrimet e ngjyrosura diteve te fundit kane rikthyer edhe nje here ne plan te pare kete objekt metalik.

“Kisha e metalit ne Rumi eshte vendosur per te shkaktuar grindje mes qytetareve te Malit te Zi, kurse Kisha Ortodokse Serbe eshte treguar me superiore se organet kompetente shteterore” ket qendrim e kan paraqitur mitropoliti i Kishes Ortodokse Malazeze – Mihallo, dhe funkcioneri i lart i partise Socialdemokrate (SDP) Osman Subashiqi, njekohesisht nenkryetare i Komunes se Tivarit.

Partisë rasti qe dikush e ka ngjyrosur kishen e metalt ne Rumi, ne te cilen jan vendosur grafitet si “Shqiperia Etnike”  dhe “AKSH”, qe eshte shkurtese e “Armates Kombetare Shqiptare”

Duke rene dakord me faktin se vet shqiptaret nuk e shkruajn ”Etnik Albania” por “Shqipëria Etnike” eshte indikative, bashkebiseduesit e “Vijesti’t” kane treguar qe heqja e kishes nga Rumija do te ndihmonte qe ” raportet nderkombetare dhe nderfetare te kthehen ne gjendje harmonike, sic ishte me perpara “. Mitropolit Mihailo Dedeic 300×229 Kisha ne Rumi Subashiq dhe Mihailo: Duhet te hiqet

Sipas mitropolitit Mihaillo mbishkrimet e ngjyrosura ne kishen e metalt ne Rumi kane te njejtin mesazh qi kishte vendosja e saje para shtate viteve ne majen e Rumise.

Ndersa Osman Subashiq nder te tjera per gazeten Vijesti shprehet “Objekti metalik eshte vendosur ne Rumi, pa pelqimin e autoriteteve kompetente. Me sa di une ka nje vendim te vlefshem nga organet shteterore kompetente per ta hequr objektin nga Rumia, po qe nuk ka ndodhur. Pse organet shteterore kompetente nuk e kane kryer kete vendim, duhet ti pyesni ato” Osman Subashiq Kisha ne Rumi Subashiq dhe Mihailo: Duhet te hiqet

Objektet fetare, tha ai duhet te sherbejne besimtareve per te kryer ritet fetare, gje qe nuk ndodhe ne kete rast. Subashiq argumentoi pretendimin e tij duke shtuar se “Ne majen e Rumise nuk ka banore. Ka vetem ujqer, dhelpra dhe kafshe te tjera, dhe ato nuk kryejn ritet fetare.”- perfundoi Osman Subashiq.

Reth kesaj ceshtje ka reaguar me nje deklarate zyrtare edhe Kisha Ortodokse Malazeze e cila kerkon qe objekti ne fjale te hiqet nga Rumia, ndersa kan munguar reagimet e deputeteve shqiptare ne Mal te Zi. Ndersa gjate seances se sotme te Kuvendit Komunal te Tivarit jasht rendit te dites, kare replikuar ne distance reth kesaj ceshtje Debjana Gjuroviqa, Milenka Cebaloviqa i Nebojshe Strugara ne njeren ane dhe Ali Gjecbritaj ne anen tjeter per denimin e ketij akti.

KrajaOnline

Mark Shkreli on Mon, 13th Aug 2012 14:13

Eshte qesharake qe ky objekt urrejtjeje te quhet kishe. Shqiptaret, vertete piopulli i Malit te Zi, qe shtate vjet po genjehen nga pushtetaret. Vendimi per heqjen e kesaj konzerve nuk realizohet dhe premtimet ripertrihen vetem ne kohen e zgjedhjeve, njesoj sikur premtimi se Malesia do te fitoje statusin e komunes.

Te gjithe shqiptaret dhe, sikur duket, Kisha Ortodokse Malazeze, duhet te insistojne qe kjo gje te ndodh para zgjedhjeve, perndryshe, per ne, nuk ka votime — bojkot i plote — mosbindje qytetare.

VIDEĆI BEZBROJ GRAMATIČKIH i pravopisnih grešaka tog napisa (koje ovde označih crnim slovima!), kao komentar sam dodao moju gotovost, ako nemaju drugu osobu, da im dopise ispravim besplatno pre iznošenja na sajtu. Kad pokušah da smestim moj koment, vidim da bez lozinke ne mogu da to učinim. Tada se obratih Redakciji za lozinku. Do dana današnjeg nisu mi je poslali.

Za naše čitaoce, koji ne znaju albanski, evo prevod, ali bez podcrtanih grešaka:

 

CRKVA NA RUMIJI – Subašić i Mihailo : TREBA DA SE SKINE

Avgust 10, 2012

Razdaj

Crkva na Rumiji na Rumiji Subašić i Mihailo: Treba da se skine metalna crkva postavljena na Rumiji 18. juna 2005. (NAPOMENA: Rumija je planina iznad Bara.- KB) postala je objekat diskusija i sudara godinama redom. Ali obojeni natpisi zadnjih dana još jednom su povratili u prvom planu ovaj metalni objekat.

“Metalna crkva na Rumiji je postavljena da bi izazvala svađu među građanima Crne Gore (NAPOMENA: Ime Crne Gore, iako ovi Albanci sasvim dobro znaju da se po međunarodnim zakonima toponimi pišu na jeziku naroda kome pripadaju, za što sam ih od vremena opomenuo pismeno, preko medija, tvrdoglavo nastavljaju da prevode na svoj jezik – Mali i Zi, što je u sinhroniji sa njihovim pretendiranjem da je ova zemlja pokrajina Albanije!- KB), dok Srpska pravoslavna crkva pokazala se superiornija od kompetentnih državnih organa” ovaj stav su pretstavili mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve – Mihailo, i visoki funksioner Socijaldemokratske partije (SDP) Osman Subašić, istovremeno zamenik načelnika Barske opštine.

Partisë (Neprevodljiva greška!- KB) slučaj što je neko obojio metalnu crkvu na Rumiji, na kojoj su stavljena slova kao “Etnička Albanija” i “AKSH”, koja je skraćenica od “Nacionalna armija Albanije” (Prećutkuju da su na sve strane, pa i na vrh crkve, crvenom bojom nacrtali dvoglavog orla – albanski simbol zastave i državnog grba!- KB)

Slažući se sa činjenicom da sami Albanci ne pišu “Etnik Albania” već “Shqipëria Etnike” indikativno je, sugovornici lista “Vijest” kazali su da skidanje crkve sa Rumije pomoglo bi da se “međunarodni i međuverski odnosi povrate u harmonično stanje, kako je bilo ranije”. Mitropolit Mihailo Dedeić 300×229 Crkva na Rumiji Subašić i Mihailo: Treba da se skine

Prema mitropolitu Mihailo obojeni natpisi na metalnoj crkvi na Rumiji imaju isti mesaž koji je imalo njeno postavljanje pre sedam godina na vrh Rumije.

Dok Osman Subašić između ostalog za list Vijesti izražava se “Metalni objekat je postavljen na Rumiji, bez saglasnosti kompetentnih vlasti. Koliko ja znam postoji jedna važeća odluka od kompetentnih državnih organa da se skine objekat sa Rumije, ali što se nije desilo. Zašto kompetentni državni organi nisu izvršili ovu odluku, treba da pitate njih” Osman Subašić Crkva na Rumiji Subašić i Mihailo: Treba da se skine

Verski objekti, reče on treba da služe vernicima da upražnjavaju verske obrede, stvar koja se ne dešava u ovom slučaju. Subašić je argumentirao svoje pretendiranje dodajući da “Na vrh Rumije nema stanovnika. Ima samo vukova, lisica i drugih životinja, i one ne vrše verske obrede” – završi Osman Subašić.

Oko ovog pitanja reagovao je jednom službenom izjavom Crnogorska pravoslavna crkva koja traži da se predmetni objekat skine sa Rumije, dok su nedostojala reagiranja albanskih poslanika u Crnoj Gori. Dok duž današnje seance Opštinskog odbora Bara van dnevnog reda, replicirali su na ostojanju oko ovog pitanja Debjana Ðurović, Milenka Cebalović i Nebojša Strugar na jednoj strani i Ali Ðečbitaj na drugoj strani za osudu ovog čina.

KrajaOnline

Mark Shkreli on Mon, 13th Aug 2012 14:13

Smešno je da se ovaj objekat mržnje naziva crkvom. Albanci, zaista narod Crne Gore, evo pet godina što se varaju od državnika. Odluka da se skine ova konzerva ne ostvaruje se i obećanja se ponavljaju samo u vreme izbora, isto kao i obećanje da će Malesija dobiti status opštine. (NAPOMENA: MALESIJA = albanizirani naziv naše oblasti GRUDA!- KB)

Svi Albanci i, kako se vidi, Crnogorska pravoslavna crkva, treba da insistiraju da se ovo desi pre izbora, u suprotnom, za nas, nema glasanja – puno bojkotiranje – građanska nepokornost.

(NAPOMENA: M.Shkreli mi je pre godinu dana pisao da je disident. Kako se vidi iz njegovog rečnika i stava, mislim da je svakome jasno da on ili ne zna što je disidencija, ili nam se pravi disidentom.- KB)

Šta se to desilo? Zašto mi Redakcija ne šale lozinku?

Od ranijih mojih komentara (koje sam pre uspostavljanja lozinke tamo objavio!), a posebno od mojih knjiga gde tretiram albanološke probleme, Redakciji i svim Albancima vrti se u glavi. Zato su intervenirali i interveniraju svukud da mi se ništa ne objavi, ne samo od njih – Albanaca, već i od svih drugih, pa i od naših. Kako se već zna, sred Tirane, 2009, oni su mi spalili u štampariji sav tiraž 4 novih knjiga. Dan danas albanska medija o tome ćute, pa i sajt LAJME NGA ULQINI, jer za njih je važnija “konzerva” (na vrh Rumije!) od 4 spaljenih knjiga (sred Tirane!). Štaviše, intervenirali su i sred Beograda da mi se i tamo, na našem jeziku, ne objavi ništa i da se demantuje vest o spalivanju mojih knjiga. Kako možete videti na naslovnoj strani ovog sajta, i silikonom nadute sise ulcinjskih kurvetina za njih su mnogo-mnogo važnije od mojih knjiga. I pošto se ovako ponašaju, svi nam se oni kunu u sveca i u keca da su za mirni suživot.

Ja sam odmah napisao koment, koji, pošto mi oni ne dozvoljavaju da ga postavim gde mu je mesto, evo gde ga objavljujem ovde.

O crkvi na vrh Rumije ja sam od vremena napisao i objavio opširnu studiju, koju imate u mojoj knjizi ODAN I ODRAN, Ulcinj 2011, str.120-126, a pod naslovom “U Crnoj Gori nema ni kamena albanskog!”, kojom sam demaskirao sajt LAJME NGA ULQINI za šovinističko huškanje albanske dijaspore u Crnoj Gori protiv crnogorskog naroda, suvereniteta i integriteta Republike Crne Gore. Ono što sam rekao tamo, nije potrebno da ponovim i ovde. Zato se ograničavam samo na ono što je rečeno u ovom novom napisu ovog anticrnogorkog sajta.

Treba znati da mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve nije Mihailo Dedeić, koji kleveće i intrigira u vezi ove crkve kako se to sviđa neprijateljima crnogorskog naroda, već dr Amfilohije Radović, poznat i priznat kao takav od Srpske Patrijaršije, pod jurisdikcijom koje je crnogorska pravoslavna crkva, i koji je podigao tu crkvu voljom naroda Crne Gore.

Koliko da znate, gospodine Mihailo, nije ni najmanje istina da – kako vi kažete – “ obojeni natpisi na metalnoj crkvi na Rumiji imaju isti mesaž koji je imalo njeno postavljanje pre sedam godina na vrh Rumije”. Postavljanjem crkve na vrh Rumije, mi – Srbo-Crnogorci – ne pretendiramo ni na najmanji kamenčić Albanije i albanskog naroda, jer je Rumija bila i jeste naša, a ne albanska. Naprotiv, škrabotine Albanaca na našoj crkvi i sva ova halabuka koja se od njih diže protiv te crkve, jeste očigledno pretendiranje Albanaca na naš kamen i na našu rodnu grudu, koju su okupali u krvi najboli sinovi Crne Gore, braneći je od vekovnih neprijatelja. Istorijski je dokumentirano i svetski priznato, zvanično i praktično, da je vrh Rumije naš.

Gospodine Mihailo, ovim vašim stavom vi ne samo što nam dokazujete da niste mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve, već moguće da niste ni Crnogorac. Neki i preko medija pišz da mu pravo ime nije Mihailo, već MIRASH! A to je albanizirano naše srpsko ime. Zato pitajte majku, gospodine Mihailo-Mirashu, s kim vas je rodila, a mi ćemo se raspitati da se ispod vaše mitropolitske mantije ne maskira koji muslimanski muftija! Koliko da znate: skadarska istorija beleži jednog katoličkog popa gradića Drivast (blizu Skadra), koji je otišao u Skadar kod vezira, odenut u popovsko odelo, i iz vezirovog divana izašao u odeždi hodže. Da možda niste njegov sin, ili unuk ?!

Ja sam upravo ovih dana, za mnoge SRBE i CRNOGORCE, koji nam se busaju u prsa da su i Svetosavci, dokazao da ne samo što nisu Svetosavci, već nisu ni Srbi, ni Crnogorci, već albanska fukara i bagra, koja intrigira i rovari protiv našeg naroda pod spskom maskom.

Braniti Albance gde to imaju pravo – jeste sveta ljudska dužnost za svakog poštenog čoveka. Ali ih braniti i onamo gde nemaju pravo – jeste očito neprijateljstvo prema srpsko-crnogorskom i makedonskom narodu. I ne samo prema srpsko-crnogorskom i makedonskom narodu, već i prema samom albanskom narodu!

Ja sam taj koji je Albance, i upravo Albance Crne Gore, Srbije i Makedonije (!) branio kao niko do danas na svetu, pa i doprineo u njihovoj prosveti, kulturi, nauci i istoriji za slobodu i demokratiju, kao niko do danas. Ni sami ovi Albanci nisu branili sebe onako kako sam ih ja branio! I branim ih opet! Ali samo kad i gde imaju pravo. Kad i gde nema pravo, ja ne branim ni svoga oca! Braniti Albance (Šačicu albanskih vetrogonja!) gde nemaju pravo, znači biti ne samo protiv srpsko-crnogorskog i makedonskog naroda, već i protiv albanskog naroda.

Posle ove lekcije, nadam se da će se gospodin Mihailo-Mirash promisliti dobro gde ga to vodi ta mazga, koju je uzjahao, pa bila ona i njegova.

“Najviši” funksioner Socijaldemokratske partije (SDP), gospodin Osman Subašić, neka se bavi njegovim džamijama i neka ne zabija nos gdje mu ne pripada. Muslimanska vera, svugde na svetu, odelena je od drugih vera, pa i od pravoslavne vere Crnogoraca. Iako su i muslimani Crne Gore po nacionalnosti i državljanstvu Crnogorci, oni ne treba da zabijaju svoj nos u verska posla svoje pravoslavne braće, posebno ne u negativnom smislu. U pozitivnom smislu su dobrodošli.

Što se tiče Albanaca, koje god vere bili, utoliko pre onima muslimanske vere, na nijedan način im ne pripada da zabijaju nos u probleme crkve na vrhu Rumije, jer dijaspora ima za dužnost da se integrira i slije sa meštanima, a ne da intrigira za versku, nacionalnu i političku destabilizaciju zemlje, kako je činila i nastavlja da čini albanska dijaspora u Crnoj Gori. Svaka čast izuzecima!

Državni organi Republike Crne Gore treba da znaju međunarodne zakone za dijasporu i da jednom za svagda reše i svrše sa  protuzakonskim tretmanom Albanaca u Crnoj Gori. Albanci Crne Gore treba da se tretiraju onako kako se to tretiraju i po ostalim zemljama sveta, i u ona najrazvijenija i najviše hvaljena za slobodu i demokratiju, na primer Švajcarska i Francuska, Engleska i Nemačka. Nema nikakav razlog da vlada Crne Gore izađe ispred vlada pomenutih zemalja kao magare pred konjima. Status koji aktuelno uživaju Albanci u Crnoj Gori – ne pripada im. Kako sam primetio, upravo na ovom portalu, oni i sami priznaju da su DIJASPORA! A  d i j a s p o r a  nije što i  n a c i o n a l n a   m a n j i n a !! Štaviše, oni i sami traže da se tretiraju kao u Švajcarskoj !!!

Sa druge strane i na znanje, crkva na vrhu Rumije je na svojoj verskoj, nacionalnoj i političko-državnoj teritoriji. Preko svega – i na mestu gde je od vremena (Pre 1000 i više godina, kad Crna Gora nije imala ni muslimana i niti Albanaca!), postojala tu crkva “Sveta Trojica”. Ovako su je zvali – Sveta Trojica – na srpskom jeziku, jer u ta vremena nije ni bilo Albanaca u ove strane.

Što se tiče da škrabotine na zidove te crkve nisu učinili Albanci i uvredljivih naziva (svi je Albanci nazivaju “metalni objekat”, a “hrišćanin” Mark Shkreli i KONZERVOM, pa još i dodaje da je objekt urrejtjeje = predmet mržnje!) – vidi se jasno ko je učinio te šovinističko-rasističke, veliko-albanske škrabotine.

Sred Ulcinja, na mestu crkve Sveti Mihailo, u poslednje vreme je podignuta i inaugurisana džamija nazvana “E MARINARËVE” (mormara). Ovo albanskog “hrišćanina” nije ni najmanje uznemirilo, pa je zato i ne naziva nekim uvredljivim imenom i niti je smatra za predmet mržnje.

Onima, koji bi hteli da ovo kopile ostave drugima u ruke – srbo-crnogorcima (!) – jer je tobože indikativno da Albanci ne pišu ovako i onako, kažemo: Pogledajte njihov dopis, crno podvučene reči od mene, koje nemaju veze ni sa albanskim jezikom, ni pravopisom i gramatikom. Da možda i taj dopis nismo napisali mi?! Imamo u ruke knjigu njihovih kolega, prof. dr Bahri Brisku + prof. dr Nail Draga i drugih: POLEMIKË lidhur me falsifikimet shkencore kundra shqiptarëve të Kapllan Buroviqit (POLEMIKA u vezi naučnih falsifikata protiv Albanaca Kaplana Burovića, Shkodër 2011.), koja i u naslovu ima gramatičku grešku, a unutar nje je antologija albanskih solecizama. Da i nju nismo napisali mi – Srbo-Crnogorci – i to da bismo“izazvali svađu među građanima Crne Gore”?! Pre koji mesec, od ovih Albanaca ubijen je u Tirani albanolog dr Ardian Kljosi, zato što je prigrljio i zastupao albanološke teze ovog od Albanaca tako omraženog Burovića. Da možda i njega nismo ubili mi?!

Ja sam od vremena naglasio i dokazao da se iza ovih škrabotina ne krije prosti albanski narod, niti njegovi konstruktivni intelektualci, već albanski buržuaski intelektualci, profesori, doktori nauka, pa i akademici, koji i namerno bastardiraju svoj jezik, da bi se tako maskirali.

Da imamo posla i sa albanskim akademicima, pitajte i Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti (CANU), jer i oni – kako saznah upravo ovih dana – raspolažu sa dovoljnim brojem dokumenata. Albanski akademici, sa raznim pseudonimima i sa jednim bastardiranim albanskim jezikom, tobože seljačkim, od onih seljaka Kosmeta, pišu najvulgarnije stvari i najnedostojnije, prljave i kriminalne, protiv naroda srbo-crnogorskog i makedonskog, ne samo na javna mesta, već i preko medija, novina i sajtova, pa i preko ovog sajta – LAJME NGA ULQINI. Nisu malobrojni ni oni koji su nam i svojim pravim imenom izašli sa pretendiranjem da je njihova super Ve-e-elika Albanija ne samo do vrha Rumije, već i do samog vrha Lovćena! Da ne treba da vam ovo dokumentiramo, gospodo Albanci lista VIJESTI?! I vama sajta LAJME NGA ULQINI?!

Ovako je ova crkva postala kamen spoticanja za sve neprijatelje crnogorskog naroda i Crne Gore. Spotičući se o nju, svima padaju maske i – nehotice – pokazuju nam svoje prave njuške.

Dobro bi bilo za sve da Albanci sjednu na stolici koja im pripada istorijski i zakonski, da se potčine dijalektičkom razvoju društva i, sledstveno – da se mane njihovih fantazija i protuzakonskih stremljenja, šovinističkih i rasističkih, veliko-albanskih i anticrnogorskih. Samo ovako ćemo dospeti do uzajamnog dobrog sporazuma i mirnog suživota. Sve dok Albanci budu pretendirali da Srbo-Crnogorci i Makedonci ne postoje, da su nam ovi srbizirani Albanci, da nam je bio Albanac i Stevan Nemanja – kako to piše njihov akademik, prof. dr Skender Rizaj – sigurno da ni mirnog suživota neće biti.

!!!

ALBANOLOŠKE TEZE AKADEMIKA BUROVIĆA

ALBANOLOŠKE TEZE AKADEMIKA BUROVIĆA

Stav SANU i Albanaca prema njima –

Albanološke teze akademika, prof. dr Kaplana Burovića, po kojima Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli van njenih granica, u Srbiji (Kosmet), Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj, po kojima, isto tako, oni nemaju nikakve etničke veze ni sa Ilirima, ponajmanje i sa Pelazgima, danas su poznate širom svijeta. One su objavljene prije dvije decenije (Kaplan BUROVIĆ: ILIRI I ALBANCI, Ženeva 1993) i komentarisane javno, preko svih medija, posebno preko interneta, počev od originala, na srpskom jeziku, na kojemu ih je Akademik Burović i napisao, pa preko prijevoda na engleskom, francuskom, njemačkom, preko makedonskog, grčkog i bugarskog, do arapskog, japanskog i kineskog. Na albanski ih je jezik preveo i objavio sâm Akademik, tako da su danas one sasvim dobro poznate i samin Albancima, iako su albanske vlasti učinile sve da o njima Albanci ne saznaju apsolutno ništa. Ne samo što su zabranile objavljivanje Akademikovih knjiga na teritoriji Albanije (A gdje mogu to čine i van njenih granica, pa i sred Beograda, Skoplja i Podgorice!), već su i spaljivali te knjige gdje god su im dopale u ruke. Godine 2009. Akademiku su spalili sred Tirane čitav tiraž četiri knjiga, a prije godinu dana albanska mafija je i preko štampe, javno, uputila poziv Albancima na sve strane svijeta da ne čitaju knjige Akademika Burovića, propraćeno ovo i pretnjom da će one, koji ih budu čitali, uvesti u svoje crne liste i proganjati, što su od vremena i činili, pa i ubijali one koji su se na bilo koji način izjavljivali da se slažu sa albanološkim tezama Akademika Burovića.

Činjenica je da, što su više zabranjene ove teze, ogovarene i proklinjane (albanski „naučnici“ su ih nazvali i „crne teze“!), to su ih ljudi više tražili, čitali i komentarisali, prisvajali, pa su smjelo istupali i preko medija sa njihovim ubjeđenjem da su one naučno zasnovane i da će za vrlo krako vrijeme pobjediti, biti usvojene i od samih Albanaca. Tako su se izrazili ne samo strani naučnici, već i sami trezveni, pošteni Albanci. Pa i sred Tirane!

Ove teze Akademika Burovića su već uvedene u predavanja mnogih universiteta. Uveli su ih i po svojim eciklopedijama Englezi, Francuzi, Njemci, pa i akademici Makedonije, ali ne i Srpaska akademija nauka i umjetnosti (SANU)!

Aktuelno, sred Tirane, već je stvorena grupa mladih albanskih naučnika, koja je otvoreno, javno, prihvatila albanološke teze Akademika Burovića, među kojima se ističu: dr Ardian Kljosi (prije neki mjesec je ubijen od albanske mafije!), Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja, Sokrat Dhima, Arben Kalamata, Kristo Goçi, Vanđuš Simaku i drugi. Pa i stara garda albanologa Albanije, kao što su akademici Eqrem Çabej, Aleks Buda, Shaban Demiraj, Alfred Uçi, Vinçenx Golletti-Baffa, Isuf Luzaj, Stavri Skëndo, Hasan Kaleshi, Luan Starova i drugi, nemajući kud pred dokumentima, naučnim činjenicama i argumentima, kojima se dokazuje da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, od vremena je počela da se srami, ljulja, cedira i da se priklanja naučnoj istini. Ipsissimus Enver Hodža, pred samu smrt, izjavi pismeno, javno, da albanskoj nauci nedostaje naučna objektivnost.

Neosporna je činjenica da su albanološke teze Akademika Burovića protresle iz temelja zgradu Albanologije i da u njoj više ništa neće biti kao do sada.

Videći ovo, a pošto su svesni da albanološke teze Akademika Burovića ne mogu pobiti, albanski „naučnici“ su pribjegli sataniziranju Akademika Burovića i sve one koji se slažu sa njim, svakakvim lažima, falsifikatima, izmišljotinama, posebno psovkama i uvredama od najbestidnijih uljičara, pa i pretnjama. Pripretili su Akademiku Buroviću, i to javno, da će ga za te teze baciti i na Međunarodni sud. Kod švajarskih vlasti su od vremena intervenirali da mu se skine status političkog emigranta i da se protjera iz Švajcarske, dok su preko interneta pozvali i svoje „junake“ da pođu u Ženevu, gdje aktuelno živi Akademik, i da ga ubiju. Jedan od ovih albanskih „naučnika“, preko interneta, očitao mu je i o p e l o. Preko albanskih medija i sami albanski akademici, koji se busaju u prsa za demokratiju i slobodu riječi i štampe, izjavljuju da je najveća g r e š k a Envera Hodže što nije ubio ovog akademika, Kaplana Burovića, koji je albanskoj kulturi, književnosti, poklonio remek djelo albanske proze svih vremena – roman IZDAJA, albanologiji – značajna naučna otkrića, dok se u albanskoj savremenoj istoriji istakao kao h e r o j, koji se borio za slobodu i demokiratiju Albanije kao niko drugi: sami su ga Albanci proglasili za MANDELU ALBANIJE, za barda naroda i rušioca lažnih idola, za genija, sveca, Isusa Hrista, pa su izjavili da je zaslužio da mu se sred Albanije podigne i spomenik viši od svakog drugoj spomenika.

Administrator albanskog foruma-portala DIELLI, u borbi protiv albanoloških teza Akademika Burovića, izjavio je i ovo:„Shpresojmë që shqiptarët do shohin se kritikat që akademikët e mëdhenj serbë bëjnë ndaj kulturës shqiptare janë të njëjta dhe identike me kritikat që bëjnë studiuesit më të mëdhenj shqiptarë bashkëkohorë“ (Prijevod: „Nadamo se da će Albanci videti da kritike, koje veliki srpski akademici čine prema albanskoj kulturi, iste su i identične sa kritikama koje čine najveći savremeni albanski naučnici“:

http://dielli.blog.al/2009/10/përmes-nje-forumi-greko-serbofil-2/)

Nema sumnje da najvećim savremenim albanskim naučnicimaovaj administrator portala smatra one Albance koji su se složili sa albanološkim tezama Akademika Burovića! Ili ne?! Paradoksalno, ali tako ispada. Sa druge strane, albanska medija, koja su posljednjih mjeseci govorila o ubistvu dr Ardiana Kljosi, priznala su t r a j n u v r i j e d n o s t albanoloških istraživanja ovog svog naučnika, koja upravo to potvrđuju, da su albanološke teze Akademika Burovića ispravne.

I pored vanredne važnosti ove izjave ovog administratora albanskog foruma-portala, obratite pažnju na činjenicu kako se on bori protiv albanoloških teza našeg Akademika. On ne diskutira teze, jer zna da ih ne možte pobiti. Zato ide protiv njih jednim drugim putem: kaže da su te teze (iste – identične!) sa tezama srpskih akademika!!!

Reći Albancima da je nešto isto-identično sa onim što kažu Srbi i srpski akademici, jeste isto što i reći muslimanu da je to s v i n j s k o m e s o. Kako se zna, muslimani ne jedu svinjsko meso: smatraju za greh i spomenuti mu ime, kamoli i dodirnuti, pa i administrator albanskog foruma-portala DIELLI to preporučuje svojim Albancima: da ne spominju, ne diraju i ne jedu-prihvataju albanološke teze Akademika Burovića, jer je tobože to srpska politika, srpska posla, srpsko maslo i…srpsko! A što je srpsko, to je za indoktriniranog Albanca i mrsko.

Ali, zašto nam ovaj albanski pametnjaković ne navodi nijednog od tih „velikih srpskih akademika“ koji zastupa te teze?! Objavio je i fotografije albanskih g r e š n i k anajvećih savremenih naučnika, ali ni jedno jedino ime „velikih srpskih akademika“. Gdje su oni?! Zašto nam ne imenuje ni jednog jedinog?! Ovi Albanci znaju da optužuju, ali ne i da dokazuju.

Zato postavljamo pitanje: Da li su albanološke teze Akademika Burovića teze „velikih srpskih akademika“ i – te teze – srpski stav i srpska politika aktuelnih vlasti Srbije?!

Prije svega, Akademik Burović dan-danas nije član SANU. I ne samo to, do dana današnjeg (puni 79 godinu!) apsolutno nijedna izdavačka kuća, ni državna niti privatna, nije mu objavila ni jednu jedinu brošuru, kamoli knjigu, jer ne samo što nije na listi onih koji se u Srbiji objavljuju, već je naprotiv na listi onih koje su titoističke vlasti Srbije krvnički proganjale (i proganjaju ga!) ne samo unutar Srbije, već i tamo – u inostranstvo.

Upravo zato, „veliki srpski akademici“ ne samo da se do danas nisu složili sa albanološkim tezama Akademika Burovića, već su demostrirali i neprijetaljstvo prema njemu i njegovim tezama. Neverovatno, ali istinito, „veliki srpski akademici“ do juče su zastupali falsifikovanu istoriju albanskog naroda, onako kako su je to falsifikovali, krojili i prekrojavali albanski „veliki akademici“, kolege administratora foruma-portala DIELLI.

U posljednje vrijeme pojavio se pravoslavni Srbin dr Jovan Deretić sa njegovim kontradiktornim albanološkim tezama, koje je Akademik Burović podložio stručnoj akademskoj kritici i – oborio ih. „Veliki srpski akademici“, sa svojim titoističkim i pravoslavno-fundamentalističkim nastrojenjima prigrlili su Deretića i njegove teze, jer su spremni da se ujedine i sa samim crnim đavolom, samo ne sa jednim anti-titoistom kalibra Akademika Burovića, koga drže i po njihovim crnim listama muslimana, iako sasvim dobro znaju da Akademik Burović nije musliman, ali nije ni ližisahan kao oni. Preko svega, drže ga i na listi Albanaca, iako su ga (zajedno sa Albancima!) do 10 puta na živo odrali tražeći mu albansku čapru!

Veliki srpski akademici“, po prvi put u njihovom životu, razveli su se od dojučerašnje njihove prvrženosti falsifikovanoj istoriji albanskog naroda (da su autohtoni, Iliri i Pelazgi!) i izjavili da se sa tom istorijom više ne slažu. To se desilo 22. juna 2007 (Znači – prije 5 godina!), na naučnom skupu u Srpskoj akademiji nauka i umjetnosti, gdje sigurno Akademika Burovića nisu pozvali, jer – iako su u osnovi prihvatili njegove albanološke teze, nisu prihvatili ni put niti vrijeme dolaska Albanaca u današnju Albaniju, pa ni to da Albanci-Šćipetari (čiji je jezik SATEM grupe!) nemaju etničke veze sa Albanima Kavkaza (čiji je jezii bio KENTUM grupe!). Oni su prihvatili tezu svog saplemenika Jovana Deretića, koji je u diskusiji sa Akademikom Burovićem demostrirao notorno nepoznavanje problema KENTUM-SATEM, što je – kako se zna od svih albanologa – argumentum crucis u problemu iliro-albanskom, pa i u problemu šćipetaro-albanoidnom (Kavkaskih Albana), kako je to istakao i dokazao Akademik Burović.

I pored toga, ako sa Akademikom Burovićem nisu „veliki srpski akademici“, jeste njegova malenkost srpskog naroda i njegovi veliki sinovi, koji su uvijek bili, jesu i biće uz naučnu istinu i – preko nje – branili su i brane narod i domovinu.

Toliko, da svi i – posebno – Albanci, njihovi „veliki akademici“, znaju, shvate i utuve jednom za svagda u svoje nedifektozne mozgove (difektozni – po albanskom akademiku Skënder Shkupi su naši, srpski!) da „veliki srpski akademici“ dan-danas nisu prihvatili albanološke teze Akademika Burovića, dan-danas postoje na očitim neprijateljskim pozicijama prema ovom srpskom odanom i odranom sinu, svijesno podržavajući ovako rulju albanskih uljičara i bezobraznika, bezprizornika, koji ga teroriziraju i vređaju svakako, pa vrše na njega i atentate, jer – iako sam samcat – kao slamka među vihorove, on nastavlja da se bori za naučnu istinu i, preko nje – za narod i domovinu svoju i svakog drugog, pa i za narod i domovinu Albanaca, prepaćenog albanskog radnog naroda, koga su buržujski intelektualci, mafija Envera Hodže i njegovih kriminalaca, zločinski uzjahali, indoktrinirali falsifikovanom istorijom, mitovima i mitemama o autohtoniji, ilirskom i pelaškom porijeklu, čime ga huškaju protiv susjednih i najudaljenijih naroda, da ne vide sebe same obubožene materijalno i mentalno, da ne vide teror i mizeriju, koja ih je svestrano spopala i prljavo obrvala.

Luka dr. TOMOVIĆ

NADBISKUP BOGDAN JE IZJAVIO SAM DA JE SRBIN

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

U albanskom časopisu URTIA (na albanski znači MUDROST) Br. 1, Zagreb 1993, 
njegov glavni i odgovorni urednik Albanac Srbije Albert Ramaj, inače profesor 
na Universitetu u Gracu (Austrija) objavljuje članak “Bogdani dhe Gjeçovi 
mbesin çka janë” (Bogdan i Ðečov ostaju što jesu), kojim ustaje protiv Albanca 
Hrvatske prof. dr Aleksandra Stipčevića, inače poznat kao albanolog, koji je u 
svojim albanološkim studijama izjavio da su Srbi nadbiskup dr Petar Bogdan i 
opat Stefan Ðečov (zvani i K r y e z i u, po selu svog porekla).

U čemu je stvar?

Dr Petar Bogdan (1625-1689), rođen u Hasu (Kukës-Albanija), biskup u Skadru, 
kasnije nadbiskup u Skoplju, svojim delom CUNEUS PROPHETARUM (Padova, 1685), 
napisano na latinskom, srpskom i albanskom jeziku, afirmirao se među Albancima 
kao najistaknuti pisac stare albanske književnosti i doprineo albanskom jeziku 
i kulturi kao niko drugi pre njega1). Za nesreću nacionalistički nastrojenih 
Albanaca, u svojoj autobrografiji, naglasio je svojeručno da je po 
nacionalnosti Srbin, i to sledbenik u istoriji poznatog Srbina – Starog Jug 
Bogdana i njegovih Devet Jugovića, poginulih na Kosovu Polju 1389. godine pod 
zastavom srpskog Cara Lazara. Na Kosovu (u Prišitini) će poginuti i on, zaražen 
od kuge, a u borbi za oslobođenje Kosova od turskog okupatora. Nacionalistički 
nastrojeni Albanci (na čelo sa njihovom Akademijom nauka!), u njihovoj brazdi 
albaniziranja svega i svačega, albanizirali su i nadbiskupa dr. Bogdana, sa 
čime se sigurno nije složio i konstruktivni građanin Hrvatske, Albanac prof. dr 
Aleksandar Stipčević, koji ga priznaje za Srbina, pa se zato digao protiv njega 
Albert Ramaj.

Mihailo Konstantin Ðečov (1873-1929), rođen u Janjevo (Kosovo), ali poreklom iz 
sela Kryeziu (Puka-Albanija) je jedan od prvih autora drame na albanskom jeziku 
(DASHTUNIJA E ATDHEUT, 1901) i drugih literarnih dela, ali je pogotovo poznat 
kao etnografa: on je sakupio i pripremio za štampu delo KANUNI I LEKË 
DUKAGJINIT (OBIČAJNI KODEKS LEKE DUKAÐINSKOG, Skadar 1933), čime se afirmirao 
kao jedan od prvih albanskih etnografa, pa i kao arheolog2). Moguće da ovaj 
nije ostavio gde napisano da je Srbin, ali su ga svi savremenici poznali kao 
takvog, ne samo zato što mu je srpski jezik bio maternji, pa je na tom jeziku 
završio i više studije u Bosni, već su na to ukazivali i njegovo prezime, ima 
oca, pa i njegovo lično ime Mihailo, koje je, kao katolički pop, služeći po 
Albaniji i među Albancima, albanizirao u Shtjefën, što su uostalom činili i svi 
drugi katolički popovi (i oni iz Hrvatske i Italije!), učeći uz to i albanski 
jezik, da bi lakše i verodostonjije komunicirali sa Albancima, ksenofobično 
nastrojenim. I njega pomenuti Doktor Stipčević priznaje za Srbina, ali mu se 
eto suprotstavlja Albert Ramaj.

Suprotstavljajući mu se, A.Ramaj ne donosi nam nikakav argumenat, ponajmanje 
dokumenat, za nijednog od njih da je Albanac, kako to on pretendira. Ili treba 
da prihvatimo kao dokumenat-argumenat njegovo pretendiranje: “Vetë mbiemri 
Kryeziu vërteton se ai është shqiptar”?! (= Samo njegovo prezime Kryeziu 
potvrđuje da je Albanac). Kako to može videti svako i iz citirane albanske 
ENCIKLOPEDIJE, Kryeziu nije njegovo prezime: On se prezivao ÐEČOV, a Kryeziu je 
selo njegovog porekla, koje je on upotrebljavao kao prezime upravo da bi 
prikrio svoje originalno srpsko prezime ÐEČOV od albanskih ksenofoba i rasista 
tipa Albert Ramaj, koji se ni dan-danas, ni posle jednog veka, još nije otresao 
ksenofobije i rasizma.

Sa druge strane, ako prezime jedne osobe treba da uzmemo kao isključivi dokaz 
njegove nacionalne pripadnosti, zašto ne uzima i prezime Petra Bogdana za dokaz 
njegove srpske nacionalne pripadnosti?! Ili je i BOGDAN albansko prezime, 
albanska reč?!

Ako budemo određivali nacionalnost ljudi po njihovim prezimenima, ni 1% od 
današnjih Albanaca neće ispasti po nacionalnosti Albanac, jer su im 99% 
prezimena strana. Pa i sâm Albert Ramaj, po etimologiji njegovog prezimena, 
ispao bi nam Turcin, ili Arabljanin.

Preporučujemo Albertu Ramaj da od njega apostrofirano “Antichita della casa 
Bogdani” (autobiografija, jedno poglavlje pomenute knjige CUNEUS PROPHETARUM) i 
pročita. Da, da pročita! Jer on spominje to poglavlje, ali nije pročitao. Da je 
pročitao, mogao je tamo videti da se i sâm dr Petar Bogdan izjavio za Srbina.

Za žaljenje je što i neki strani istoričari, kao npr. Englez Noel Malcolm, 
podržavaju ove albanske falsifikatore istorije u njihovim 
ekstremno-nacionalističkim, šovinističkim i rasističkim nastrojenjima i 
poduhvatima.

I pored toga, mi, pa kako vidite i Albanac Doktor Stipčević, koji nije sâm, kad 
prihvaćamo za Srbina Nadbiskupa Bogdana, na primer, ne polazimo samo od toga, 
od njegove izjave. Tu je i njegovo nesumnjivo srpsko prezime. Nadbiskup Petar 
Bogdan je dokazao da je zaista Srbim i mnogo čime drugo: pre svega njegovim 
čistim srpskim jezikom (dok mu je albanski izmešan srpskim rečima i izrazima, 
srpskim leksičkim i sintaksnim konstrukcijama!), pa i činjenicom što potiče iz 
jedne plemićke sveštene porodice, društveni sloj ovaj u koji albanski 
sveštenici još nisu uspeli da prodru, stvar ova već priznata od samih albanskih 
istoričara. Kao što je albanska crkva mlada, i albansko sveštenstvo je mlado. U 
ta vremena Albanci su samo preko muslimanske vere i pod turkom zastavom uspeli 
da prodru u vladajuću feudalnu klasu.

Iako je nadbiskup dr Petar Bogdan po nacionalnosti Srbin, mi ne poričemo da je 
on, kao pisac, kao stvaraoc, i albanska ličnost, znači – albanski književnik, 
kao što su albanske ličnostu i mnogi drugi stvaraoci, književnici, koji po svom 
nacionalnom poreklu pripadaju jednom drugom narodu, a ne albanskom. Oni su 
polivalente ličnosti. Dok su po nacionalnosti nealbanci, po svom životu i 
stvaranju su Albanci. U ovome nema ništa loše, bar za nas – konstruktivne 
građane ovoga sveta. Albanci, kao što su davali drugim narodima, i uzimali su 
od drugih naroda. Da se prizna uloga davaoca i da se negira uloga primaoca, 
jeste rasistička osobina i karakteristika, jako evidentna kod Albanaca, 
pogotovo kod ovih naših dana.*)

_________________

1) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH – Sektor albanske enciklopedije: FJALORI 
ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985,  str. 106, kol. II.

2) Iden: str. 335, kol. I.

AKADEMIK KAPLAN BUROVIĆ U ALBANSKIM ENCIKLOPEDIJAMA

Akademik, prof. dr Kaplan Burović, rođen u Ulcinju 1934. godine, od vremena nam je rekao da su njegova naučna otkrića iz oblasti albanologije uneli profesori Državnog univerziteta u Tirani (DUT) u svoja predavanja, još prije njegovog hapšenja. Naveo nam je i ime doc. Anastas Dodi, koji je u svoja predavanja na Univerzitetu uneo otkrića Akademika Burovića iz oblasti fonetike albanskog jezika. Drugi su uneli otkrića iz oblasti morfologije, treći iz oblasti sintakse, iz oblasti leksikologije, etimologije, pa i iz oblasti istorije albanskog naroda, etnografije, sociologije, politikologije. Preko svega  – i njegova gesla i parole protiv socijal-fašističkog terora na Balkanu. Unio ih je i lično Enver Hodža, u njegovim ispovestima i priznanjimja svog banditizma.

Još prije hapšenja Akademik Burović se afirmirao u Albaniji ne samo kao književnik, već i kao naučnik, albanolog, pa i kao društveno-politička ličnost od prve ruke, iako su vlasti učinile sve da se spriječi u svemu tome. Ni najkraću vijest nisu dali preko medija da je naučnom monografijom ULCINJSKO NAREČJE branio drugu diplomu na Državnom universitetu u Tirani. Bože sačuvaj da su mu i objavili koji od njegovih naučnih radova. Pa i za književna djela (roman IZDAJA, zbirka pripovijedaka ODJEK KORABA i novela ZMIJA), pred njegovim sudom će otvoreno reći lično presjednik sudskog vijeća Hidaji Bejo: „Pogrešili smo što smo vam ih objavili!“ I bez ove njegove izjave, svi koji su upućeni u PROBLEM RESULI, kako je poznat u svijetu od 1990. godine problem našeg Akademika Burovića (Resuli mu je pseudonim), svima je jasno da su se ovi Albanci stvarno pokajali što su mu ta djela objavili i uopšte što su ga kao jugoslovenskog političkog emigranta prihvatili. Da su znali što će ih snaći od njega, odmah bi ga vratili Josipu Brozu Titu i bez razmjene sa nekim prebjeglim Albancem u Jugoslaviju. U razmjenu su to tražili još od prvog dana, jer su izgleda odmah naslutili da će imati posla sa njim, ne samo zbog njegove buntovne prirode, već i zbog njegovog disidentnog nastrojenja i, posebno, već su imali predoči njegovo vanredno snažno pero. On je i stigao u Albaniju afirmiran kao antitovski buntovnik, književnik i disidentni pjesnik, koji se kalio i po zatvorskim ćelijama, a i druženjem sa poznatim golo-otočkim antititovcem generalom Vlado Dapčević, koji je nekoliko mjeseci prije njega stigao u Albaniju, isto tako kao politički emigrant.

Njegovi albanski neprijatelji, od dana hapšenja Akademika zabranili su i da se sašaptava njegovo ime, Bože sačuvaj i da mu se spomene po medijima. Na jednom naučnom skupu 1972. godine, u Tirani, dok će se prećutkivati ime Akademika Burovića i njegova značajna otkrića iz oblasti albanologije, spomenuće se i ime književnika dr Martin Camaj, koji je prebjegao u Jugoslaviju i albanske vlasti tražile ga da im se vrati u zamjenu za književnika Kaplana Burovića. Oni koji nisu predali vlasti njegova objavljena djela, hapšeni su i isprebijani. Albanski književnik Gani Skura, koji je pošao do zatvora Burelji da pita za njega da li je živ, na licu mjesta je uhapšen i kažnjen sa 10 godina zatvora. Primjer ovaj bez presedana ni u istoriji Musolinia i Hitlera.

Pošto su im propali svi pokušaji da ga fizički likvidiraju, Enverovci su bili primorani da ga puste iz zatvora, ne samo zato što su po svijetu, pred albanskim ambasadama, počele demostracije za puštanje iz zatvora Akademika Burovića (Za to je poslata i peticija organizaciji Amnesty Internationale u Londonu!), već i zato što su pred pobunom naroda bili prinuđeni da popuštaju nešto sa svojim terorom, pa su proglasili tobože i demokratizaciju zemlje i – da bi to dokazali – puštaju Akademika Burovića iz zatvora i daju mu mikrofon Radio-Tirane da ga svi čuju i ubjede se da je stvarno počelo demokratiziranje i da zato nema potrebe da se ponove krvavi događaji Rumunije, gdje su Čaušeskog sa suprugom i sinom od 10 godina streljali bez suda razjarene narodne mase.

Po izlasku iz zatvora, everovska mafija na vlast se preokupirala sa Akademikom Burovićem kao sa nijednim drugim političkim osuđenikom. Pri Ministarstvu unutrašnjih poslova odmah je organizovana posebna komisija, koja ga survejira, prati ga u stopu, intrigira, falsifikuje, laže i bori se protiv njega svim sredstvima, pa i otrovom i kuršumom, a uz svestranu podršku i pomoć četiti drugih država. Protiv Akademika Burovića vodi se svjetski rat, o čemu je srpski književnik Radovan Milić objavio čitavu knjigu dokumenata, a pod naslovom SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA – AKADEMIK BUROVIĆ DISIDENT Br. 1, Slovenske Konjice (Slovenija), 2011, za što je upravo prije koji mjesec odlikovan zlatnom medaljom SRPSKA KRUNA i proglašen za SRPSKOG VITEZA.

Borba albanske mafije protiv Akademika sataniziranjem, lažima i falsifikatima, dostigla je dotle da su mu negirali i lično ime, jugoslovensko državljanstvo i jugoslovensku (srpsko-crnogorsku) nacionalnost. Da ne govorimo zatim za njegova djela i njegove zasluge. Tako su mu negirali i drugu diplomu, odbranjenu na DUT (lažu da nema ni srednje obrazovanje!), kao i naučna otkrića, posebno da su profesori Universiteta u Tirani uveli bilo što od njegovih otkrića u njihova predavanja.

Da je Akademik Burović diplomiran po drugi put na Državnom universitetu u Tirani za to je svako video dokumenat, koji je Akademik objavio na mnogim sajtovima i revijama. A da su njegova naučna otkrića uneli profesori u svoja predavanja, ja sam ovih dana otkrio dokumenat, koji neosporno govori o tome.

Reč je o albanskoj enciklopediji, objavljena od Akademije nauka SNR Albanije pod naslovom FJALOR ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, znači u jedno vrijeme kad je naš Akademik još uvijek bio u zloglasnom zatvoru u Burelji, kažnjen na 43 godine zarvora.

Na str. 351, kol. II. kod glasa GJUHA SHQIPE piše: „Sa nekim drugim davnašnjim fonetskim razvojima, kao što je fenomen prelaska kratkog indoevropskog o- u –a (uporedi lat. nox, noctis, njem. Nacht, alb. nat), albanski jezik ide sa severnim indoevropskim jezicima…“

Gde su albanski akademici našli ovaj prelaz KRATKOG O- u A-? Ko je to otkrio i dodao fonetici albanskog jezika, albanologiji?!

Ako prelistate studije koje su o tome do sada objavljene, videćete da je albanolog Osman Muderizi (Myderrizi), u njegovoj studiji Fjalori shqip-turqisht i H. Ali Ulqinakut, objavljena u BULETINI I USHT Br. 3, Tirana 1961, str. 124 pisao: „Jedna druga karakteristika…(albanskog jezika,-IV) jeste prelaz neakcentiranog samoglasnika O u A…“

Neakcentiranog samoglasnika!

Pet godina poslije njega, akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej), će se složiti sa njim, dodajući: „prelaz predakcentiranog samoglasnika O u A je čest posebno kod muhamedanskog elementa Skadra“ (: Studime rreth etimologjisë së gjuhës shqipe XXI, u časopisu STUDIME FILOLOGJIKE Br. 2, Tirana 1966, str. 85.).

Predakcentiranog samoglasnika!

Tri godine poslije njega, 1969, student Kaplan Burović, braneći svoju drugu diplomu pri DUT, suprotstavio se pomenutim albanolozima (Akademik Čabej mu je bio i profesor!) i pretstavio svoju tezu, da se –O– pretvara u –A– ne samo kad je neakcentirano, odnosno predakcentirano, već kad je KRATKO, bez obzira da li je akcentirano, ili ne. Znači i u akcentiranom slogu, samo – ako je  k r a t k o ! [Kapllan RESULI: E FOLMJA E ULQINIT, Lušnje – Albanija, 1969, str. 44 (fusnota) i 49, gde doslovno kaže: „O prelazi u A kad je kratko, bez obzira da li je predakcentirano, u akcentiranom slogu ili za akcentiranim“. Sljijede dotični primjeri iz albanskog jezika.]

Tako je Akademik Burović, još kao student, oborio tezu albanskih filologa i postavio svoju. Pošto ju je provjerio sa svojim kolegama doc. Anastas Dodi, uneo je to u svoja predavanja (kao i druga otkrića Akademika Burovića!), naglašavajući studentima da su to otkrića književnika Kaplana Resuli, koga su oni poznavali i lično.

Tako sve do dana hapšenja.

Poslije hapšenja profesori DUT su nastavili da drže u svoja predavanja ta otkrića, ali se sada niko od njih nije usudio da spomene ime autora. Ime Kaplana Resuli od vlasti je bilo proglašeno za TABU.

Naučna otkrića Akademika Burovića, pa i ono o permutaciji kratkog O, uzeli su albanski akademici i uneli u njihovu enciklopediju, razumije se – i oni ne spominjući ime Akademika Burovića.

Naglašavam da ovo nije jedini put i jedini primjer da se djela Akademika Burovića objavljuju (Pa i nagrađuju!), u jedno vrijeme dok on čami u zatvor okovan u gvožđe i beton. Njemu su objavili i sonet DOĆI ĆU! – isto tako bez njegovog imena. Izgleda da je i sama Providencija bila sa njim!

Ali, ko su ovi akademici koji su ga uneli u enciklopediju?

Na dnu glasa GJUHA SHQIPE imate iniciale autora tog teksta: A.D.- S.M.- M.D. Ko su ovi kaže nam se u poglavlju Skraćenice za imena autora glasova. Tako za:

A.D.- kažu da je Anastas Dodi – profesor na DUT, isti onaj koji je uneo u svoja predavanja naučna otkrića Akademika Burovića.

S.M.- kažu da je Seit Mansaku – oponent Akademika Burovića na DUT, kada je ovaj branio diplomu sa tezom ULCINJSKO NAREČJE, gdje je Akademik Burović pretstavio svoje otkriće, prelaz kratkog O u A.

M.D.- kažu da je Mahir Domi – presjednik državne komisije, pred kojom je naš Akademik branio tu diplomu.

Svi su dan danas živi, pa im – u ime Akademika Burovića – zahvaljujem. Ovlašćujući me za ovo, Akademik Burović mi reče: „Što mi nisu spomenuli ime, razumije se. Pa nisu mogli svi doći da mi prave društvo u zatvor! Na kraju krajeva, trebalo je da neki ostanu i vani, da nas otuda podrže i nastave naše djelo, bilo i tako – ne spominjući nam imena!“

Kako naglasih, ovo nije jedino otkriće Akademika Burovića. On je otkrio i zakon albanske fonetike, po kojemu kratki i dugi samoglasnici naglašenog sloga, duž fleksije reči, prelaze u samoglasnike srednje dužine. Ovaj zakon važi i za fonetike drugih jezika, koji imaju takve samoglasnike. Znači i za fonetiku srpskog jezika. Ali mislim da su njegova glavna otkrića albanološke teze, po kojima Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, koje su albanski mafijaši na vlasti proglasili za „crne teze“, pa ga, između ostalog i zato proganjaju, sataniziraju i persekutiraju svakako, lično i preko svoje ađenture po svijetu, pa i sred Beograda, Podgorice i Skoplja, posebno tamo – u Ženevi, pod nosom OUN i Komiteta za odbranu ljudskih prava!

Albanac Paško Babi (Pashko Babi), poslije proglašenja „demokratije“, preštampao je pod svojim imenom pomenuti ENCIKLOPEDIJSKI RJEČNIK, naravno sa nekim izmenama i dodacima. I on je uneo otkriće Akademika Burovića, ali bez njegovog imena. Što više, ne spominje mu nigdje ime ni kao književnika, autora romana IZDAJA, koji su Albanci proglasili za remek djelo albanske proze svih vremena. Sa druge strane on je uneo tu i one Albance, koji su se iskompromitovali u službi albanskog SIGURIMI-a, pa i u službi jugoslovenske UDB-e, a koji nemaju nikakvih ni naučnih, niti umjetničkih djela, dostojna jedne enciklopedije, ponajmanje dostojna upoređenja sa djelima Akademika Burovića.

Prof. dr Dželadin Gosturani (Xheladin Gosturani) unosi u njegovo djelo HISTORIA E ALBANOLOGJISË (ISTORIJA ALBANOLOGIJE, Tirana 1999.) i sasvim beznačajna imena (strana i domaća), tobože „albanolozi“, ali nikako i ime Akademika Burovića, koji je objavio oko 50 knjiga njegovih albanoloških studija, pa je otkrio i zakone albanske fonetike.

Naprotiv, i oni koji su nekada spomenuli Akademika Burovića za bilo što pozitivno, sada preštampavaju to bez imena Akademika. Ismail Kadare preštampava svoje knjige i bez njegovih laži, kleveta i falsifikata protiv Akademika. Nema sumnje da je iz centralnog štaba ovih Albanaca izdato naređenje da se ime Akademika Burovića izbriše i ne spominje više, kako bi ga Albanci zaboravili.

Od vremena je i Enver Hodža učinio sve da ime ovog Akademika izbriše ne samo iz svijesti albanskog naroda, već i iz svijesti njegove, Akademikove djece, sina Dušana i kćerke Dušanke. Kao što je E.Hodža pretrpio poraz, pretrpeće ga i njegovi sljedbenici. Zato već imamo i dokaz – albansku WIKIPEDIJU, gdje su uneli Akademika Burovića, doduše samo kao književnika. I dok ovi urliču preko medija „Spasimo Kaplana Resuli!“, Enverovci ne samo što su ga izbacili iz Programa književnosti za škole svih kategorija i universitete, već – kako naglasih – brišu mu ime i tamo gdje su mu ga nekad zabilježili. Aktuelno preko štampe i medija na albanskom jeziku, Albanije i njene dijaspore po svijetu, sada je dozvoljeno samo da se Akademik satanizira, optužuje za besmislice i da se psuje najprljavije, kako to čine samo uličarke i bludnice. Teško tome ko se usudi da kaže i jednu jedinu riječ u njegov prilog! Albanska mafija na vlasti je već fizički likvidirala nekoliko njih. Koliko za primjer spominjemo albanologa dr Ardiana Kljosi, ubijen pre neki mjesec sred Tirane.

Lično Akademiku Buroviću od vremena su opjevali opelo i preko interneta, primjer ovaj bez presedana u istoriji čovječanstva. On ne samo da se ne uznemirava za to ni najmanje, već nastavlja svoje stvaranje, publicističko, umjetničko i naučno, pa ide i u Albaniju. Sred Tirane im je rekao: „Evo sam! Pucajte na mene, Albanci ! Ali znajte da me ubiti nećete! Prošlo je vreme kad ste mogli da me ubijete! Sada nema tog metka koji može ubiti autora poeme BOJANA, romana IZDAJA, djela KO SU ALBANCI? i toliko drugih djela i naučnih otkrića!“

I stvarno, ima li metka koji može ubiti one što su se proslavili svojim neuništivim, neumrlim djelima i herojskim samopožrtvovanjem u službi svog naroda i čovječanstva?! Za besmrtne ljude nema fabrike koja može da proizvede takav metak! Svestan toga, akademik, prof. dr Kaplan Burović neće da zna za smrt. A i smrt je, izgleda, digla ruke od njega. On nastavlja svoje stvaranje, svoju borbu za naučnu istinu, za slobodu i demokratiju kao kakav mladić. Pa i mladići mu se dive i zavide! Blago majci koja ga rodila i odgojila! Blago nama što nam ga podari! Blago svima koji ga razumiju! Providencija je od vremena pokazala i dokazala višestruko da je sa njim, dok oni – koji su ga pročitali i razumjeli – na svim jezicima svijeta proglasili su ga i preko medija za rušioca lažnih idola, za genija, za sveca, pa i za Isusa Hrista, pa i za Boga. Za njega se slobodno može reći ono što su svi narodi svijeta od vremena rekli: da čovjek, koji se bori za istinu, prezren i gladan je kao pas, ali istovremeno je i neustrašiv, pa i silan kao Bog.

Ilija VUČIJAKOVIĆ

BALKANSKA ISTORIJA DARDANACA

BALKANSKA ISTORIJA DARDANACA

Fragmenat iz neobjavljene knjige DARDANCI –

Piše: Prof. Dr KAPLAN BUROVIĆ, akademik

Dok se azijska istorija Dardanaca bazira isključivo na mitologiju i legende, njihova balkanska istorija, iako nije oslobođena mitologije i legendi, pretežno se oslanja na dokumenta, iako počinje u XI veku p.n.e, kad su se Dardanci iselili iz Male Azije i smestili na prostorije današnjeg Kosmeta, koji su upravo oni nazvali Dardanija, ili – ovo je više moguće – drugi su ga po njima nazvali tako.

Iz ovog dela njihove istorije interesuje nas da znamo, kad su se smestili na Kosmet, jesu li Dardanci našli ovu oblast praznu, nenastanjenu, ili je tu živela neka druga populacija. Ako su tu našli koju drugu populaciju, kakve su relacije uspostavili sa njima, pa i sa susednim narodima? Gde se prostirala ta Dardanija Balkana? Da li su Dardanci odoleli grciziranju i romaniziranju, kakve su relacije imali sa Ilirima i, na kraju, što se zbilo sa njima?

Sigurno da u ovom poglavlju neću se baviti svim ovim problemima, jer sam nekima od njih rezervirao posebna poglavlja.

1.

U Pećini Gajtana, okolina Skadra, nađena je vilica sa kutnjacima majmuna MAKAKUS SYLVANA PLIOCENE, slična sa onom Val d’Arnos-a (Italija), koji je živeo u jednom vremenskom periodu od početka pliocena do Rissiene-skog ledenog doba. Primerak Gajtana pripada srednjem pleistocenu1).

Kako sam naglasio još u prvom polavlju ovog dela, grčki akademik A.N.Poulianos, polazeći od prisustva na Balkanu HOMO ERECTUS-a, sa pravom pretendira da se HOMO SAPIENS formirao ovde i da se, sledstveno, na Balkanu, čovek pojavio i postojao najmanje od pre 500.000 poslednjih godina, ako ne i više. Znači, Balkan je bio jedna hominizirana zona od pre velike seobe naroda, koja se zbila negde pri kraju trećeg mileniuma p.n.e.

Bugarski akademik, prof. dr Georgi I. Georgiev kaže:

Zahvaljujući dobrim fizičko-geografskim uslovima, život u zemljama Balkana, uključujući i Albaniju, razvio se još u paleolitu. Ovo je dokazano u raznim mestima za posebne etape ove periode. Intenzivan je bio život u periodi neolita i eneolita, dok u kasnijoj preistorijskoj periodi, u etapi bronza, razvila se u južnim oblastima poluostrva i u Istočnom Mediteranu procvetana kultura Krito-Mikenska, koja je pozitivno uticala u razvoj severnih oblasti“2).

Arheološka otkrića u oblastima Kosmeta svedoče da njena populacija beše postigla jedan ekonomski i društveni razvoj relativno visok još u epoki gvožđa. Iz ove epoke su prve utvrđene naseobine i odnosi sa Grčkom i velikom civilizacijom južnog pribrežja Jadrana. Rekao bih da za ovo govori i Homer.

Nema ni najmanje sumnje da je i Kosmet bio nastanjen još pre dolaska Dardanaca iz Male Azije. Sem dobrih prirodnih uslova, fizičko-geografskih, koje naglašava Akademik Georgiev, za populaciju njegovu treba da je na poseban način uticala i geografska pozicija. Budući sred Balkana, preko Kosmeta su prolazili, kao što i danas prolaze, svi putevi. Tu su se ukrštali i ukrštavaju se putevi koji vode sa severa (Centralna Evropa) prema jugu (Makedonija, Grčka i Turska), sa zapada (obale Jadrana i Albanija) na istok (Bugarska i obale Crnoga mora). Ovo nam sugerišu i reke Morava, Ibar, Lepenica i Vardar, dubrave kojih, u pravcu Sever-Jug, povezuju se jedna sa drugom, kao i reke Drim i Južna Morava, koje izviru na Kosmet i njihove dubrave i tokovi povezuju ove oblasti sa zapadom (Albanijom i Jadranskim morem) i istokom (Bugarskom i Crnim morem).

Nemoguće je da Pelazgi, silazeći na Balkan iz Centralne Evrope, nisu prošli kroz Kosovo, koje se tada – sigurno – nije zvalo ni tako, niti Dardanija. Pa ni oni Pelazgi, koji su iz Azije ulazili u Evropu preko Male Azije i Balkana, isto tako je nemoguće da nisu prelazili preko Kosova, kao što su i Turci, u svojoj invaziji prema Evropi prošli upravo tuda.

Znači, i da Kosmet nije bio nastanjen od pre, sa autohtonim neindoevropskim stanovništvom, sada – na kraju trećeg mileniuma (vekovi XXII-XXI p.n.e.) – treba da je nastanjen od indoevropskih Pelazga. Samo, pošto su nastanjene za život najpogodnije zone Kosmeta, ostali Pelazgi su nastavili dalje dubravama i dolinama reka, prema Makedoniji i obalama Egejskog mora, Trakiji, Mramornom moru i Maloj Aziji, prema Crnoj Gori, Albaniji, Grčkoj i Jonskom moru, ili obratno, kako rekosmo, iz Male Azije i Južnog Balkana, prema Centralnoj i Zapadnoj Evropi, kuda su – sa Pelazgima – prodirala na Balkan i neka slovenska plemena.

U XIII veku p.n.e. desi se i dorska (ili egejska) seoba Helena. Heleni su sišli na Balkan iz Centralne Evrope, sigurno sledeći isti prirodni itinerar, dubrave i doline reka, koje su pre njih prešli Pelazgi. A ovo znači da su i Heleni prešli preko Kosmeta. I, kuda su ovi narodi polazili, svukuda su ostavljali za sobom ne samo po koje bratstvo, već i delove plemena, ako ne i čitava plemena.

Za ovo, da je Kosmet bio nastanjen pre dolaska Dardanaca tu, svedoče nam i Duli, koji su sigurno bili Pelazgi, nastanjeni tu od vremena, pre Dardanaca, i nazvani tako prema svom bogu Dualos, kome su se klanjali kao pagani.

Homer, u njegovoj dobro poznatoj poemi ODISEJA, spominje toponim VV, kao ostrvo ili poluostrvo bogato pšenicom3). U Pesmi XVI, stih 247, među plemićima i kandidatima za ženidbu sa Penelopom, spominju se i oni koji su bili iz Dulikiona. Homerolozi su se preokupirali da identificiraju ovaj toponim sa kojim konkretnim mestom današnjih dana. Kod V. Berarda spominje se kao nepoznato poluostrvo. Neki drugi supoziraju da je Dulikion ostrvo Pale Kefalonije, današnji Loukadom, ili sa jednim poluostrvom u Jonskom moru i drugim. Albanac Ruzhdi Ušaku, za nas poznat kao falsifikator istorije, praveći se kao da ne zna da je Dulikion iz XI veka p.n.e. (Dok je Ulcinj-KOLHINION iz IV veka p.n.e, znači prećutkujući ono što se na jeziku nauke naziva TERMINUS AD QUEM4)), identificira Dulikion sa Ulcinjem5), koji – preko svega – nije poznat ni za raž, kamoli za pšenicu.

Ja mislim da Dulikion treba da bude mesto Dula antičkog, preistorijskog Kosmeta. Za ovo ne polazim samo sa fonetskih pozicija, jer se fonetski slažu ova dva imena, niti što su se u antička vremena mesta obično nazivala po imenu naroda, već upravo od indikacije koju nam daje Homer – BOGATO PŠENICOM. Kako se zna, Kosmet je oduvek bio i jeste pšeničnica (fr. grange).

Što se tiče filoloških tančina, vidite moje odgovarajuće studije6).

Znači, u jedno vreme kad su Grci ratovali u Maloj Aziji protiv Trojanaca i Dardanaca, na Kosmet su živeli Duli, što nam svedoči i istoričar antikiteta Agatharhid, koji tekstualno kaže:

Dardanci (Kosmeta!- KB) imali su tako mnogo robova (Dulos) da je neki od njih imao hiljadu…neki drugi i više. Svaki od njih, u vreme mira, obrađivao je zemlju, dok u vreme rata učestvovao je u vojsci pod komandom svog gospodara (despotes)“.7)

Karakter robova zvani Dulos novodošlih Dardanaca na Kosmet, dopunjava nam jedan drugi izvor: Titus Livius (59 p.n.e -17 n.e) najvažniji istoričar vremena Augusta, autor dela ISTORIJA RIMA od osnivanja grada (Ab urba condita), od 142 svesaka. Kad govori za ekspediciju Perseja protiv Rima, godine 169 p.n.e., kaže da su njegove vojske prošle kroz oblasti penesta, dolinom Crnog Drima, da bi se sastale sa Gentom. Pošto su stvarni Penesti bili u Tesaliji, nema sumnje da je sa Penestima pomenute doline autor imao u vid potčinjenu populaciju od Dardanaca, koju je Agatharhid zvao jednostavno Dulos.

Nekada, godine 1959, kad je državno i partijsko rukovodstvo Albanije bilo u dobrim odnosima sa socijalističkim svetom i imalo otuda svakakvu pomoć i kredite, za što im je trebalo da priznaju naučnu istinu (i da se prave kao socijalisti!), albanski istoričari su rekli:

Polazeći od svega ovoga možemo da kažemo sa su i robovi (Duli-Penesti) Dardanaca bili jedna potčinjena populacija...“ (Podvukao,- KB)

Znači, nekada, ovi istoričari su priznali postojane Dula na Kosovo – jedna potčinjena populacija - od Dardanaca, što – sa druge strane – znači da su Dardanci okupatori Kosova, a ne jedna autohtona populacija, kako nam to pretendiraju ovi Albanci.

Sada, pošto su se otcepili od socijalističkog sveta i uzeli revan ekstremnog nacionalizma, pošto su se upregli da svoju nacionalnu istoriju prerade i nanovo čine crnilom i falsifikatima, kad god govore za Dardance (za koje pretendiraju da su njihovi pretci!), ne samo što pretendiraju da su „autohtoni“ na Kosovo – „od kad je stvoren svet“, već i ne spominju nigde Dulose i robove Dardanaca. U jednom budućem preštampavanju ISTORIJE ALBANIJE i dela FJALOR ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR možemo se nadati da će snabdeti ove Dardance i sa knjižicama članstva u „komunističkoj“ partiji Envera Hodže.

2.

Sigurno da Duli nisu dočekali Dardance cvećem, kad su im došli iz Male Azije. Činjenica što su preobraćeni u robove, dokazuje nam da su se pokorili borbom.

U pisanim antičkim izvorima Dardanci Balkana se spominju relativno kasno, posebno u vezi ratovanja protiv Makedonaca (antičkih!), koji su se osnažili i, pošto su potčinili Pajone, ustremiše se i protiv Dardanaca. Borba Makedonaca da potčine Dardaniju trajala je oko dva veka.

Zna se da su se Dardanci borili i protiv tračkog plemena Bastarni, zatim protiv Tribala, Skordianaca i drugih. Istorija Dardanaca je ispunjena sa ratovima, posebno protiv Ilira, koji su stigli na Balkan iz Panonije u IX-VIII veku p.n.e., znači dva-tri veka nakon prispeća tu Dardanaca iz Male Azije. Ni s kim Dardanci nisu ratovali tako dugo i tako krvavo kao sa Ilirima. Ove njihove brobe sa Ilirima bile su neprekidne i najkrvavije, što nam dokazuje da Dardanci nisu bili ilirsko pleme. Sa druge strane još jasniji i neosporniji dokaz o tome je njihov jezik: dok je ilirski jezik pripadao KENTUM grupaciji, dardanski je pripadao SATEM grupaciji. Po filološkim zakonima razvoja jezika, između dva jezika različite grupacije, isključuje se bilo kakvo srodstvo.

Nemački akademik, prof. dr D. Zippel kaže da su Dardanci, u IV veku p.n.e., potčinili ilirsko pleme Taulante, izbijajući ovako na obale Jadranskog mora, kod vrata Durhachiuma (Današnji grad Durrës). Faktički oni su bili okupirali svu teritoriju današnja Srednje i Severne Albanije. Ali u godime 370-360, Ardijani – jedno drugo ilirsko pleme – potisnuti od seobe Kelta, ostaviše svoja naselja u blizini plemena Liburni i smestiše se oko ušća reke Narona (Današnja Neretva u Hercegovini). Negde sredinom III veka, u vreme vladavine Pleurata i naročito u vreme vladavine njegovog sina – Agrona, Ardijani su napredovali duž obale Jadranskog mora duboko na jug, sukobili se sa Dardancima i proterali su ih iz oblasti Taulanata, iz Arbnije (kasniji naziv!) i Južne Crne Gore (isto tako kasniji naziv!), nastavljajući borbu sa njima i za današnju oblast Metohija. Ova je borba bila neprekidna.8)

Godine 280 p.n.e., preplaviše Balkan Gali, pod komandom Breni-a. Oni su potčinili Dardaniju i ustremiše se protiv Makedonije. Makedonci su im se isprečili na čelo sa svojim kraljem Ptolome Keraun, ali su poraženi na bojnom polju. Iako su pobedili, Gali nisu preživeli na Balkanu, jer su bili jedna mala populacija, koja je asimilirana od naroda Balkana tog vremena, posebno od Dardanaca, što albanski akademici i ne spominju, jer kao „marksisti-lenjinisti“ i „internacionalisti“ što su, pretendirajući da su Dardanci pradedovi Albanaca, pretendiraju i za čistu, plavu krv, neizmešanu sa krvlju drugih naroda9). U ovoj rasističkoj razini E.Hodža zalazi još dublje: Iako i on pretendira da su Dardanci bili pradedovi Albanaca, dok za Gale kaže da su pradedovi Francuza, u uslovima konjukture posle rascepa sa Kinezima, ne samo što „zaboravlja“ okupaciju Dardanije od Gala, već – „zaboravljajući“ i iskrcavanje Normana u Durrës (vekovi XI-XIII n.e.) i iskrcavanja Napoleona Bonaparte na „albanskoj“ obali, kaže da im je buržuaska Francuska jedna „prijateljska zemlja, koja nikada nije učinila nešto loše našem (albanskom) narodu“.10)

Pravi se kao da je „zaboravio“ da se ova Francuska, i 1913. godine, spremala da prizna protektorat Italije nad Albanijom. U isto vreme urliče protiv Srbije i srpskog naroda na sva usta, iako sasvim dobro zna da je Albaniju spasila italijanskog protektorata upravo ova Srbija, koja ju je priznala za suverenu i nezavisnu državu, pre bilo koje druge države ovoga sveta. Prva!!!

Prvi vladar Dardanije, koji se poznaje imenom, je Longar. Po karakteristikama imena rekao bih da je više Gal, nego li Dardanac. Na jeziku Gala long znači „dugačak“, dok na albanskom (Pošto pretendiraju da su ovi Dardanci pradedovi Albanaca!) nema nikakvo značenje.

Longar je živeo u zadnjem frtalju III veka p.n.e. Znači upravo u vreme kad su Dardanci asimilirali Gale. Za njegove vladavine Dardanci su se pribrali, organizovali, osnažili i odoleli makedonskim kraljevima Demetro II, Antigon Dozon i Filip V, koji su nastojali da prošire severne granice Makedonije i nad Dardanijom.

Borbu protiv Makedonaca je nastavio i Baton, sin Longara, koji je godine 200 p.n.e., zajedno sa Pleuratom, pristupio antimakedonskoj koaliciji, u jedno vreme kad Rimljani behu iskrcali na Balkan i trijumfalno su marširali prema gradu Scodra (Današnji Skadar) u dva pravca, sa severo-zapada i sa juga.

Godine 167 p.n.e Rimljani su uhvatili Genta živog, poslednjeg vladara Ardijana, koji je za centar svoje države imao Skadar. Godinu dana kasnije rimski konzul Emilius Paulus okupirao je Epir. Godine 146 p.n.e Rimljani su dovršili okupaciju Grčke i Dardanije11), koju će ujediniti sa Makedonijom u jednoj zajedničkoj oblasti rimske imperije, koju su nazvali Moesia Sud (Južna Misija), zatim, u I veku n.e. dali su Dardaniju oblasti Moesia Superior (Gornja Misiji), koja je današnja Srbija.

Pod rimskom okupacijom Dardanci su se romanizirali, a u ranom srednjem veku i nestali: ili su ubijeni od varvarskih napadača na Balkan, ili su od njih odvedeni kao robovi. Oni koji su se u planinskim i šumskim zbegovima spasili od varvara, asimilirani su od slovenskih plemena, u prvom redu od Srba, koji su početkom VI veka n.e. (moguće po drugi put!) sišli i nastanili se na Kosmet, pa su i nazvali ove oblasti Kosovo i Metohija, u novije vreme Kosmet.

Koncentracioni logor osuđenika,

Spač-Mirdita-Albanija,

dana 6. septembar 1971.*)

___________________

1)A.FISTANI: Gjetje fosilesh të majmunit MAKAKUS në jug-lindje të Shkodrës, revija SHKENCA DHE JETA, Br. 4, Tirana 1988, str. 17, kol. 1.

2) G.I.GEORGIEV: Gjetje prehistorike në Bullgari dhe zhvillimi kultural në Maqedoni dhe Shqipëri prej neolitit deri në periodën e bronzit të hershëm, u delu KUVENDI i I i STUDIMEVE ILIRE, tom I, Tirana 1974, str. 139.

3) HOMER: ODISEJA, Pesma XIV, stih 335.

4) Fenomeni imaju u prirodi i istoriji jedan početak (lat. TERMINUS AD QUO) i jedan kraj (TERMINUS AD QUEM, ili POST QUEM NON), dve granice van kojih pravila, ili pretendiranja, gube svoju moć.

5) USHAKU, Ruzhdi: Ulqini dhe rethina në dritën e disa toponimeve, časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 3, Tirana 1987, str. 86-87.

6) BUROVIĆ, Kaplan: Ruzhdi Ushaku dhe etimologjirat e tija (Ruži Ušaku i njegove etimologije), u delu ETIMOLOŠKE KONSIDERACIJE (rukopis), kao i studiju Ulcinj, u delu ETIMOLOŠKE STUDIJE (rukopis).

7) AGATHARHID: EVROPAIKON (Istorija Evrope).

8) D. ZIPPEL: Die römische Herchaft in Illyrien bis aufAugustus, Leipzig 1877, str. 35-36 i 43 nn.

9) HOXHA, Enver: RREZIKU ANGLO-AMERIKAN PËR SHQIPËRINË, Tirana 1982, str. 90.

10) HOXHA, Enver: VITET E RINISË, Tirana 1988, str. 135.

11) SOLTA, Georg Renatus: Einführung in die Balkanlinguistik mit besonderer Berücksichtinggung des Substrats und des Balkanlateinischen, Darmstadt 1980, str. 67.

*) Pošto je napisana monografija DARDANIJA, više puta je obrađena u zatvor Burelji-Albanija. U mojoj biblioteci rukopisa nalazi se verzija od 31. decembra 1988, odakle sam prepisao ovaj sada po prvi pur objavljeni fragmenat.

 

ALBANSKI LEKSIK SVEDOČI DA ONI NISU AUTOHTONI

Pise: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ
– akademik -

U mom delu KO SU ALBANCI? (izdanje na srpskom 2007, na engleskom 2008) posvetio sam čitavo poglavlje tzv. autohtoniji Albanaca na prostorima gde danas žive. Tamo sam naveo ništa manje već sedam dokumenata, činjenica i argumenata, kojima se nedvosmisljeno dokazuje da Albanci nisu autohtoni ne samo na Kosmetu, već ni u samoj Albaniji. Između ostalog, tamo sam rekao i ovo: “Argumentum ponderantum, non numerantum! I pored toga, ako ovih sedam argumenata nekome izgledaju malo, spremni smo da mu navedemo još drugih sedam, pa i 70″.
Jedan od tih argumenata (tamo je poređan pod brojem 2) jeste i ALBANSKI JEZIK. Tu doslovno kažemo: “Kako se zna, albanski jezik je indo-evropski, a to znači da su i oni istog porekla kao i svi drugi indo-evropski narodi, konkretno: Grci, Vlasi, Srbi, Crnogorci, Makedonci – odnosno da su došljaci u Evropu i na Balkan iz Azije, iz Indije, kolevke čovečanstva, i sanskritskog jezika, majke svih indoevropskih jezika. Kad bi Albanci bili autohtoni, njihov jezik ne bi bio indo-evropski. Ovo je jedno nepobitno svedočanstvo da oni nisu autohtoni nigde na Balkanu, pa ni u Evropi, kao što je bela, žuta ili crna koža Amerikanaca svedočanstvo da nisu autohtoni tamo, ma da su, moguće, mnogi od njih sada i zaboravili odaklen su im na američki kontinent stigli preci”.
I ne samo indo-evropska karakteristika jezika Albanaca! Da oni nisu autohtoni dokazuju nam i njihove najobičnije reči, kao što su naprimer a n i j e (srp. brod), l i m a n (srp. luka), mrezhë (srp. mreža), l e v r e k (srp. branac) i niz drugih.
Od vremena je rečeno da Albanci nemaju pomorsku i ribarsku terminologiju, čime nam je nemački linguista, akademik, prof. dr Gustav Vajgand (G.Weigand, 1860-1930) dokazao da Albanci nisu ni Iliri. Ovo je jedan od njegovih 12 čuvenih argumenata, koji su prevedeni, objavljeni i prodiskutirani (pa i usvojeni!) od svih naučnika sveta. Štaviše, i od samih albanskih trezvenih naučnika, linguista, istoričara i akademika, kao što su akademik, prof. dr Eqrem Çabej (1908-1980), dr Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja i puno drugih.
Bez obzira na to što je naučni svet prihvatio istinu o poreklu Albanaca, albanske vlasti, podržane od svojih oškopljenih naučnika i, posebno, od neukih ljudi, pa i od svojih klarkova u inostranstvu, nastavljaju da udaraju u bubnjeve svoje autohtonije i porekla od Ilira, pa su time preplavili svoju literaturu, počev od bukvara, koji stavljaju u ruke svojoj deci od prvog dana stupanja u školi, pa sve do “naučnih” studija i disertacija, posebnih izdanja njihove Akademije “nauka”.
Za one, koji su željni istine, analiziraćemo pomenute reči.

1. ANIJE.- Ova reč, u albanskom jeziku, danas je opšta. Svetski naučnici, koji su se bavili njenom etimologijom, kao Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) rekli su od vremena da je ona ušla u albanski jezik iz arabskog jezika. S njim su se složili svi albanolozi, među kojima spominjemo dobro poznatog austrijskog akademika, prof. Dr Norbert Jokl (1877-1942, inače poznat kao veliki prijatelj albanskog naroda), pa i našeg akademika, prof. dr Ivana Popovića. Jedini koji se tome sprotivio je Nemac M.E. Schmidt, koji ovu reč upoređuje sa nem. Schiff “brod”. On pretendira da se u visokom staro-nemačkom jeziku scif upotrebljava za “sud-suđe”, na albanskom “enë”. Polazeći od ovoga, E. Çabej pretendira da i kod predmetnog apelativa imamo albansku reč anë, proširena sa -i. Za samu reč anë (koja na albanskom jeziku znači “strana”) pretendira da je albanska rec enë. Znači, po E. Çabeju imamo ovaj razvoj: ENË>ANË + I>ANI + JE = ANIJE. U nastavku E. Çabej piše doslovno: “Ova etimologija dokazuje se sada sa ovim što enët (enë uji) (suđe – suđe za vodu) u Ulcinju su “sredstva plovidbe” (barka, šalupa itd.), enët e mëdhaja (veliko suđe) “velika sredstva plovidbe”, enët e vogla (malo suđe) “mala sredstva plovidbe””.1)
Pre svega treba da znamo da pretendiranje E. Çabeja, da se u Ulcinju upotrebljava apelativ enë za “plovna suđa”, nije istina. Niko u Ulcinju do danas nije nazvao plovila “enë”, ni samostalno, niti uz atribut “e ujit” – “plovna”. Izvolite videti Izdanje Akademije nauka Albanije FJALOR i gjuhës së sotme shqipe, Tirana 1980, str. 429, gde se uz reč ENË daju sva značenja, ali nikako i značenje za plovna sredstva.
Zatim, albanski jezik poznaje prelaz kartkog -a- u -e-, (dash>desh, thas>thes), ali ne i prelaz e:a.
Akademik Çabej je, u ovom slučaju, nauci pretpostavio politiku Partije (kako ga to naredio Enver Hodža!), skliznuvši ovako sa pozicija naučnika na pozicije političara i propagandiste.
Iz istorije znamo da su 1571. godine Turci osvojili Ulcinj. U borbi za ovaj grad Turke su snažno pomogli Arabljani, gusari-pirati Severne Afrike. Po zauzeću Ulcinja, u opustošeni grad su se nastanili za stalno ništa manje već 400 od tih pomenutih Arabljana, koji su tu doveli i svoje porodice, i bavili se isključivo pomorstvom. Turaka je bilo sasvim malo: komandni kadar garnizona, koji je isto tako doveo tu i svoje porodice. Tada je u Ulcinju vladajući jezik bio arabski, pošto su prethono stanovništvo ili pobili, ili prodali kao roblje po tržištima Balkana, Azije i Afrike. Tek kasnije počinju u grad da se ušunjaju naši Crnogorci, pa uz njih i pokoji Albanac. Nemajući svoju pomorsku i ribarsku terminologiju, ovi su Albanci uzajmljivali od drugih te reči, pa su tako od Arabljana uzajmili i njihovu reč ANIJE, zatim i srpske i turske reči, ne samo iz pomorsko-ribarske terminologije, već i iz terminologie drugih oblasti života. Ovo nam potvrđuju i ostale reči, koje ćemo analizirati.
Turci su skoro dva veka prije Ulcinja osvojili jadransko-jonsku obalu današnje Albanije. Tako Valonu, značajno pristanište Južne Albanije, Turci su osvojili još 1417. godine, oduzevši je Ruđini Balšić. Turci su se tu bavili i pomorstvom i ribarenjem. Postavlja se pitanje: Zašto Albanci nisu uzajmili od Turaka tu reč?
Odgovor je jednostavan: Tada u Valoni nije bilo Albanaca. A ako je i bio koji, taj nije ni pogled bacao prema moru, kamoli i da se bavio pomorstvom. Albanci su sišli iz unutrašnjosti u Valoni, sa albanskih gora, tek u XVII veku, kako sami Albanci priznaju – držeći pogled prema gorama, gde su ostavili svoja stada. Do tada u Valoni je preko 50% stanovništva bilo jevrejsko. Ostala polovina se sastojala od Grka, Vlaha, Srba i Srbo-Makedonaca, Turaka. Tu je i Roma, Cigana, bilo više od Albanaca. Veliki savremeni albanski prijatelj, dr. Robert Elsie, priznaje da su albanski primorski gradovi do XVII veka bili nastanjeni pretežno grčkim, srpskim i italijanskim stanovnicima, pa i sam Skadar, što nam u ostalom kažu i sami stanovnici tih gradova i tih vremena. Među njima i poznati savremenik i istoričar Skenderbega – Marino Barletius.

2. LIMAN.- Apelativ liman = “luka, zaliv” je grčka reč. Ona je opšta u albanskom jeziku. Da su Albanci od vremena bili tu, na obali mora, oni bi je sigurno uzeli od Grka, ili bi imali svoju. A pošto nisu bili tu u vreme Grka, oni su je uzajmili od Turaka, koji su je za sebe uzeli od Grka, što priznaju i albanski i turski naučnici. Turke su Albanci našli u primorske gradove, kad su sišli tu sa svojih gora. Znači, Albanci ovu reč imaju posredstvo turskog jezika, kao što imaju posredstvom neolatinskih naroda i jezika sve latinske reči, jer lično nikada nisu bili u kontakt sa Rimljanima, pa zato nisu ni mogli uzajmiti te reči iz latinskog jezika, ponajmanje da imaju svoje.
Albanci su sa Grcima stupili u kontakt pre Turaka, jer su i stigli u ove krajeve pre Turaka, još u IX veku naše ere. Ali, oni su stupili u kontakt sa Grcima planinskih predela, gde nije bilo luka-zaliva (liman-a) i gde se ovi Grci nisu bavili ni pomorstvom, niti ribarenjem.

3. MREZH/Ë,-A.- Ovu reč Albanci su uzajmili iz srpskog jezika – mreža = “sredstvo za ribarenje”. Ona je opšta u albanskom jeziku i albanski naučnici priznaju da su je uzajmili iz srpskog jezika. Zašto ovi Albanci uzajmljuju ovu reč iz srpskog jezika, ako su na obalama Jadranskog i Jonskog mora autohtoni, pre Srba?! Trebalo bi da imamo obrnut slučaj: da Srbi uzajme ovu reč od njih!
Tako, i ova nam reč dokazuje da su ovi Albanci sišli na obale Jadranskog i Jonskog mora posle Srbo-Crnogoraca i Srbo-Makedonaca, odnosno da nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli ma gde drugo na Balkamu.
Naglašavam ovde da sam ja svugde pisao da su Albanci stigli iz Rumunije u Mat, pokrajina današnje Srednje Albanije, negde u IX veku naše ere. Nasuprot mene, njihov obožavani albanolog, akademik, prof. dr Eqrem Çabej, kaže da su stigli u X veku nove ere. Znači 100 godina kasnije! I pored ovoga, dok njega obožavaju kao Boga albanologije, mene sataniziraju kao najvećeg antialbanca, zato što sam se usudio da iznesem na svetlost sunca neke istorijske naučne istine, koje se njima ne sviđaju.

4. LEVREK.- Ovaj apelativ je grčka reč. Uopšten je u albanskom jeziku. Ali u ovaj jezik nije ušao direkno iz grčkog jezika, već posredstvom turskog, što priznaju ne samo turski, već i sami albanski naučnici. Turci su ti koji su uzajmili ovu reč od Grka, pa su je zatim od njih uzajmili Albanci. Zašto, ako su ovi Albanci autohtoni?! Trebalo bi da bude obrnuto: da je Turci uzajme od Albanaca!
Pomenuti akademik G.Vajgand kaže da je Turska preselila iz Anadola u Albaniju svoje mornare i ribare da nauče Albancima pomorstvo i ribarenje.

Sve nam ovo dokazuje da su na obale Jadranskog i Jonskog mora stigli pre Albanaca i Turci, kamoli Srbi. Albanci unutrašnjosti, posebno oni na Kosovo, u Metohiji, dan-danas i ne jedu ribu, ne znaju ni da je gotove, jer se nikada nisu bavili ribarenjem, ni na obalama jezera i reka, kamoli na obali mora. Oni su silazili sa svojih gora na obale reka i jezera samo da napajaju svoja stada.
Između ostalog, i iz ovoga izvodimo zaključak da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli na Kosmetu. Kako smo to već naglasili, Albanci su stigli na teritoriji današnje albanske oblasti Mat u IX veku naše ere, pa su se u narednim vekovima širili na teritoriji današnje Albanije. A kad su ove teritorije okupirali Turci, oni su, negde u XVII-XVIII veku počeli da se šire i preko ovih granica, na teritoriji Crne Gore, Srbije (Kosovo i Metohija), Makedonije i Grčke. Štoviše, oni prelaze i mora, pa se nastanjuju u Italiji, a kopnom su stigli do Austrije i Švajcarske, na Zapad, dok su na Istok stigli do – Rusije. U poslednje vreme oni su stigli i preko okeana, u Americi i Australiji, gde iz dana u dan možemo očekivati da izjave da su i tamo autohtoni. Jedan je Albanac već izjavio da su oni izgradili i Tokio u Japanu i da je po etimologiji i ta reč njihova, albanska, od njihovog apelativa tokë = “zemlja”.
Nova grupa albanskih naučnika, na čelo sa istoričarom Ardian Vehbiu, posle “pada” terora Envera Hodže, suprotstavila se falsifikovanoj istoriji albanskog naroda, i pored svakojakih pretnji i masa, koje se preduzimaju protiv njih od vlasti. Oni imaju potrebu za našu svestranu podršku, jer samo oni mogu osvestiti albanski narod i učiniti ga da se otresi faslifikovane istorije i rasističke indoktrinacije.

Суочавање са истином – једини пут !

Суочавање са истином – једини пут !

Проф. Др Каплан Буровић , балканалог, албанолог, однедавно је широј српској јавности познат не само по животној голготи коју је претрпео у албанским казаматима за време Енвер-хоџиног режима, већ и по доследној, запањјуће неустрашивој борби, да знањем и пером светској, европској јавности докаже порекло и историју косметске голготе, која, какао сам каже, не траје од јуче. Био је недавно у српској престоници, посетивши и неке информативне куће. Повод су четири нове књиге од 96, колико их је до сада написао. Каже да је у Швајцарској, где живи, захваљујући подршци својих колега историчара, успео за кратко време да изнедри нова дела.

„Издавачка кућа „ Балкан” у Женеви две нове књиге објавила је на енглеском и албанском, а преостале на српском језику..На енглеском је изашла књига „ Јачи од смрти ” која је заправо збирка мојих судија , теза и чланака о актуелним проблемима у Албанији, уз критички однос према садашњој албанској политичкој врхушци, која је, према мом мишљењу, не разликује пуно од злогласног режима Енвер-хоџе, барем када је у питању однос , став, прека косметском питању и Србији, уопште..Ту је и моја студија по којој доказујем даАлбанци нису Илири, а такав јој је и наслов” каже за наш лист проф. др Каплан Буровић.

Ваше друго дело посвећено је итсоријском сагледавању порекла албанског народа у којем тврдите да они нису аутохтони?

„ Аутор сам бројних теза по којој Албанци нису ни аутохтони, нити су илирског порекла.Написао је на десетине стручних књига, преведених на шест светских језика.Разуме се да све има своју цену, па и ово моје трагање за истином.Нисам добродошао у Албанију, мада помало охрабрује чињеница, да се у том смислу, све више буди савест појединих академика и историчара у тој држави, који ме подржавају.Нажалост они су малобројни, али постоје!Скренуо бих пажњу и на још једну чињеницу.Када сам пре неколико година написао књигу сличног садржаја албанска Акедемија наука се званичо огласила, поручивши да је истина то што пишем, али да они прво морају да узму Космет!! Апсурд и лицемерје!.Албанци нису аутохтони народ, нису ни илирског порекла, нити су, какао неки заговорници тврде ,Пелазги.То све аргументовано, кроз историјску призму објашњавам у другој књизи „ Ко су Албанци”.Што пре се суоче са истином, а и оно који подржавају шиптарск сепаратизам, биће боље и за једне и за друге.У противном, Балкану као регији у којој увек тињају неки сукоби, не пише се добро. Ту је и књига „ Тамо на Косову”.Објавио сам и студију „ Косово је неупоредиво”. Албанци на Косову нису мештани, они су дошљаци после турске окупације. Косово су Срби подигли из жара и пепела раног средњег века и учинили од ње моћну државу да, кад су Енглези јели прстима, Срби су употребљавали кашике и виљушке. Срби су својом крвљу бранили Косово од отоманске империје. Албанци су на Косовском боју били на страни Турака. Србе веже за Косово све, Албанце баш ништа, сем њихове тежње да створе Велику Албанију.Треба знати да добар део Албанаца нису Албанци, већ муслиманизирани Срби, па и припадници других народа. Кад би се од Албанаца одбили ови, Албанци не би били на Косову ни 25дсто становништва.Унутар данашње Албаније налазе се покрајине (ниста мање од Косова!), које су настањене неалбанским становништвом, који су ту мештани, на своме, настањени пре доласка Албанаца, па су и везани за те области као Срби за Косово и Метохију. Сличне регије постоје и по другим земљама у свету.

Годинама сте изучавали своје породично стабло, знате да сте пореклом Србин из Боке Которске, из угледне племићке породице. Тврдите да су се Буровићи, у зависности од историјских околности временом католичили, прелазили у ислам, или остајали православци. То пише у вашој врло опширној књизи„ Порекло Буровића”.

„ Трагајући за пореклом Албанаца, бранећи тезу да су Срби од памтивека на просторима Косова и Метохије, и да су им корени, и у данашњој Албанији, логично је да сам се бавио и сопственим пореклом.Буровићи се помињу у неким списима још у 13. веку у Рисну. Три века касније један од Буровића из Херцег Новог примио је ислам и одселио за Херцеговину.У истом столећу неки су постали католици.Зна се да су у 18. веку поједине фамилије Буровића биле православне. До пре неколико година био сам муслиман, јер тако су моји преци у давна времена одлучили.Али, понекад је потребно много храбрости да се човек суочи са истином, па и да је призна.Ја сам то показао својим опредељењем, повратком у изворно православље.Наравно, да и то има своју, високу цену!

Објасните!

„Муслиманска вера је међу нама учинила оно што није успела да учини и међу осталим народима Балкана и света. У целом човечанству чињеница је да се муслиманиирани нису одрекли своје националности. То су уцинили само муслиманизирани Срби. Да ли су за то само они криви?! Зар нису криви и православни Срби, који и дан данас неће да прихвате муслиманизираног Србина за брата?! О овом проблему ја сам већ објавио студију, у књизи„ Матриризирано Косово” која је објављена прошле године. Истина је да муслиманизирани Србин лако диже руку на брата православца, али и православни Србин лако диже руку на муслиманизираног Србина. Код православног Србина имамо и ову појаву: неће да прихвати за брата ни оног муслиманизираног Србина који је порекао муслиманску веру и чак доказао на делу да је већи Србин и од православног Србина.Понекад то осетим и на сопственој кожи.Све су то наше несреће”

Оцените садашње прилике на Балкану.
„Сувише је болно говорити о томе.Пре годину дана сам то већ негде рекао. Косово и Метохија су акупирана територија.Ваша држава, српски народ су раздробљени, распарчани и унесрећени. Балкан је спаљен, од времена недавних ратова на прострорима бившие СФРЈ , бомбардовања Србије, па и саме косметске голготе, и то је, према мом дубоком уверењу, ако се којим чудом, кормило историје не преокрене- увод у Трећи светски рат”

Куда води све ово што се дешава на Космету од самопреоглашења, има ли за КИМ наде?
„Требало би предузети конкретне мере и то одлучно, за повратак Косова и Метохије својој матичној Србији. Било што било, Косово ће се кад тад, вратити Србији. Излаз из ове врло тешке и озбиљне ситуације је обраћање научној истини о Косову и Албанцима, који тамо живе. Са овом истином треба да се суоче, пре свега, Шиптари, а затим и сви они који подржавају њихов сепаратизам. Кад се буду суочили са истином и сами ће Албанци Косова цедирати, одустаће од екстремистичких претензија. И добар део човечанства индоктриниран је неистином, фалсификованом историјом ”.

Универзитет Њујорка превео је на енглески неке ваше тезе о албанским коренима, па су их чак и објавили.

„Ондашњи неки историчари сложили су се са мојим тезама, прихватили су да Албанци нису аутохтони ни у самој Албанији, камоли на Косову, схватили сусу да су Албанци дошли на Балкан, па и у самој Албанији после Словена. Године 548. нове ере Словени су увелико ушли у Durrachium (Драч,). Албанци су тада били у Румунији, на обронцима Карпата и Бескида. Оно што је од велике важности, са мојим албанолошким тезама , сложили су се и многи албански научници, па и њихов највећи албанолог – академик проф. др Екрем Сабеј и уважени историчар Ардиан Вехби. Албанизирање Срба се наставило посебно кад су Албанци изашли из Мата и распрострли се у пољу Драча, средином 11. века. До 16. века они су успели да између река Дрим на Северу, реке Црни Дрим на западу и Скумбини на југу чине већину становништва, али и дан-данас у тој зони има Срба који се одупиру аланизацији”.

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.